Слободан Шкеровић

Кратки есеји инспирисани сликарима

Гоја

Одувек смо робље били...

Побуњеничка песма „Падај сило и неправдо“

A bull leapt into the packed grandstands of a Spanish bullring and ran amok, charging and trampling spectators and leaving 40 people injured, regional officials said today.

Video showed the bull jumping several meters high out of the ring, clearing two barriers before landing in the stands and raising a panic as he lurched through the screaming crowd, charging and tossing everything he could.

19. август 2010, Навара, Шпанија (AP)

 

Смрт је ту да заустави бика. Јер кад не би, постао би превише моћан, превише би тога схватио.

Због тога Сатурн (или Крон) прождире своју децу. Отуд — људождерство.

Али, ко је победио Титане? Нико... Лаж.

Устанак из гроба, то је права побуна. Јер, то је знак освешћења. А погреб, то је један од најстаријих трикова, да се одржи стање бесловесности. Од праха смо настали у прах се враћамо...

Тако се појавио разум, „спаситељ“ сиротиње раје, који је употреба смисла као средства тлачења.

Почетком маја 1808, у Шпанији, поредак је стрељао устанике. На слици Франциска Гоје јасно се издваја средишња фигура која надвладава смрт. Разумно је помислити како је побуна узалудна јер је смрт неминовна. Али право значење је да нема тог поретка који не изнуђује отпор — јер поредак је сâм побуна против слободе.

Око фигуре Аватара све је само кулиса.

Историографско тумачење уметности, напротив, тврди да је то — реалност.

И да је управо та реалност оно што истрајава.

Аватар на овој слици, слично као Колос, од колена израња из земље, али земља није његова „мати“, напротив — она је та која заклања поглед и погребује.

Свет је мрачан и сив, он је демон.

У грчкој митологија Геја је породила најгора чудовишта, Тифона, Медузу, и осталу жгадију.

Али у стварности, ни једно није надмашило човека и његову радиоактивну опакост.

Тако је Гоја насликао Двориште лудака, који су неповезани елементи Гејиног лудила. Испреплетене ноге и тела алудирају на афазијски говор (бесловесност) Геје. Овде су „вечне идеје“ приказане у окриљу свог изворног хабитата.

Каже се да је Гоја последњи класичар и први модерниста. Модерниста — експресиониста. Уз њега је ту, свакако, и Тарнер, чији су почеци такође у класицизму, али га је он огромном снагом преточио у драму дима и ватре којима су Гејини потомци владали планетом.

Код Гоје је, међутим, експресионизам „црна фаза“ („црне слике“). Тешко је, и форсирано, рећи да у овим сликама има симболизма. Код њега је, слично као код Рембранта, извор светлости изван материје, покрет у материји је њено урођено својство — дакле — није Бог тај који је створио и који покреће свет.

Гоја (у свету) не види Бога, али га познаје.

Данас се сматра да неки радови из „црне фазе“ уопште нису Гојини. Разлог за такво мишљење је „сиромаштво“ технике. Треба, међутим, узети у обзир, да је Гоја у старости био болестан, оглувео и слабог вида, као и чињеницу да експресивност не захтева минуциозан рад, него напротив — брзо, акционо сликарство које, пре свега, говори апстрактном силом науштрб форме.

Уколико је, пак, тачно да су то радови његових ученика, то само значи да се његов геније (Аватар) преселио у њих. Пошто је познанство Гоје и Бога обострани чин, овај други населио је плодно тле око остарелог сликара.

У Гојино време, још је била активна Инквизиција. Инквизиција је спречавала било какав уплив утицаја Аватара. Гојине најчувеније слике, Нага Маја и Обучена Маја, биле су заплењене и стављене у бункер (прво из политичких разлога, јер су биле имовина једног бившег политичара који је зглајзнуо, а затим су предате Инквизицији). Наводно, разлог за ово друго је био тај што Нага Маја није у себи носила идеолошко оправдање (карактеристично за епоху класицизма), него је провоцирала слободну интерпретацију уметникове намере. Слике су, у овом другом случају, заплењене под изговором опсцености (неподобности, скаредности).

Маја је негеометрична дакле — ружна!

Занимљиво је приметити да је овај Гејометрички идеал класицизма преживео у необичном облику код једног другог сликара, Сезана. Он је у свему видео геометријске облике и из њих конструисао стварност. По томе, он је претеча модерне 3D компјутерске графике, пошто следи исти принцип објективног конструисања. Управо је Сезан покушао да укроти бика по принципу генеричког морфинга. Тако је код њега дошао до изражаја привидни експресионизам, што се класификује као постимпресионизам, јер доминира оно што је лепо — а узрок му је геометрија (која није скаредна). У импресионизму је доминирао утисак који није дозвољавао сагледавање конструкције стварности, већ је инсистирао на последицама (идеализацији). Код Сезана се пажња делимично премешта и на сам систем (машину) који производи лепоту (поредак). Стварност је лепа једино уколико је конструисана. А творац такве стварности је Демијург, што значи — неимар, зидар (масон).

Бик је голи човек

Голи бик у разулареној
Гомили
Попасао бројеве на седиштима

Сандро Ботичели (1445–1510)

Ботичели је као сликар био обичан симулант: није познавао грађу (анатомију) и није га ни било брига за то — био је изузетно надарени илузиониста, манипулатор идејама које се лако преводе у емоције и производе утисак префињене (прецизне) лепоте. Као такав, претеча је оп–арта и „ћаћа“ многих имитатора (миметичара).

У чинквећенту је говор идеја, као симулација емоција, доживео кулминацију — необично решење усред доминације религиозних појмова–мотива који су негирали привлачну страну живота. На Ботичелијевој слици Пролеће видимо гротескну мешавину новозаветне усредсређености на ванчулну лепоту (Венера–Мадона) и хиперхедонистичку артикулацију фрактала чулности (грације и Флора). Разуме се, доба ренесансе је шизофрено — након смрти Лоренца Медичија на власт у Фиренци долази Ђироламо Савонарола, религиозни манијак који користи власт да сузбије оно што се једино може сузбијати али не и спречити — раст! Овај контраст, претеча барокног супротстављања маниризма (дегенерисаног идеализма) и егзистенцијализма, код Ботичелија је изражен тајанственим недостатком, или резигнацијом, која је присутна на његовим сликама. И заиста, Ботичелијевој идеалистичкој лепоти недостаје радост — изгледа да је она, код њега, била резервисана за нешто друго — можда за тајни одлазак у сферу чулно неспознајног.

Ренесанса је оживела захваљујући античким архетиповима које хришћанска институција није успела да уништи огњем и мачем, јер нису постојали једино у сфери материјалног, него су опстали у области духа — а сликарство је било једно од најјачих средстава представљања окрутне и крваве историјске борбе за превласт између рудиментарног идиотизма и филозофске неспутаности — толико присутне у људској свести и делима. Тако су се посредством сликарства надметале две наизглед опречне, али и те како испреплетене, историогенеричке струје (које су једино могле да финансирају спектакуларну уметност) — религиозна и световна власт (банкари). Ботичелијева идеализација се савршено неуклопила у овај раскол, он као да је пронашао празан простор, или заветрину, у којој је несметано могао да својим надмоћним методом искаже све оне разгаљене и захуктале мотиве на начин суспензије, тако да, иако на његовим сликама не недостају трагичне сцене, његова уметност говори пре свега великом и неизрецивом (безличном) снагом, док се, истовремено, омађијано око поиграва и замајава деликатним и нежним обрисима паслика.

Рубенс

Код Рубенса је збир делова већи од целине. Он заправо ствара из масе матичних ћелија, слично лицима на Маунт Рашмору. Код њега се треба усредсредити на детаље, а не на целину. Оћеш главу, оћеш сису, оћеш гуз — али то је фрактални фетиш а не антропоморфно биће.

Велико је проклетство овладало људима. Предрасуда да у ранија времена људи нису били модерни и инвентивни. То је добар знак да је отупљивање преузело еволутивну иницијативу и да је на делу де–еволуција...

Ми смо ти, брате, прави археолози људске врсте, а најстарији артефакти су баш из данашњице...

Златни пресек црта себе...

Улична сцена...

Динамика улице, прометнице, бука из излога, ослоњен на хидрант...

Нога поцупкује, стопала су боса, леп је осећај суве прашине на угрејаним табанима. Теорија струна у акустичној кутији гитаре, шета кроз вијуге. Гле, кад затегне жицом, запева ми душа!

У блоку за цртање Фабриано 4, графитом опипава палац, а малим прстом облачиће папиром. Фејнмана му! Јесу ли црте заиста — криве? Ко је одредио да је ово овде почетак оног тамо? Ма не, у цртанки је покрет из гитарске хармонијске рупе...

Намбу–Готова акција, дешавање у хаосу тренутка који је „бременит“ временом (то значи: хоће да експлодира). Али, мали прст слива експлозије и невидљиви бозони зраче — ремете! — законе механике. Кинетичка енергија слике једнака је збиру лагранжијанске и потенцијалне енергије — што значи да је акција заправо слика (представа речених односа). Време настајања слике није исто што и представљено време — које је управо готова слика! Акција је тако представа протеклог времена, не може се друкчије замислити акција–као–тренутак! Јер би то искључило време из дешавања — а, боже мој, у каквој би онда функцији било трајање!

Због тога је слика истовремено и експлозија и њена представа — а то је апсурд који преформулише време у ознаку скупа (елемената слике, али и читавог свемира, кад већ говоримо о Теорији свега — ђаво да је носи)!

Па читав тај квант енергије, од босог палца и танког слоја смога, преко квргавих прстију гитаристе, до графитног штапића и његовог сливања с дланом и хартијом, жуљањем задњице у гравитацијском односу с хидрантом и потенцијалним стресом треперења струна оглоданог инструмента с излизаним праговима, стохастичка експанзија психолошких асоцијација и сублиминалног опажања прометне улице, те припеке приде, треба да се врати у своје потенцијално стање исказом једног крокија. То је уметност...

Тако и кажу, они, да је представа струне (која је суштински — црта) дводимензионални лист света. Два су параметра који одређују тачку у том свету (тау и сигма). Овоме се додаје још 25 просторних димензија, као и једна временска (према бозонској теорији струна). И брзина светлости је фактор у овој формули, али ми већ одвећ добро знамо да је она пародија апсолутног мировања, које наука признаје једино као топлотни исказ — опет апсурдно — као: апсолутну нулу (апстракција некретања — неодношења).

Имамо даље још (сад је ово већ „црни“ вртлог мисли — као мали торнадо у глави који разбацује слике, појмове и свеколике утиске неформалних категорија) — куда даље? У математичку формулу...

Која треба да потврди оно што је мали прст, по неком свом унутрашњем (а тако се то каже кад се не зна којем — изворном) осећају одлучио шта је истина.

Кључне речи: Намбу–Гото, Лагранж, Теорија струна, Теорија свега, гитара, хидрант, графит–штик, Фабриано, делови тела, стазис, гаф.

Намбу Гото: http://en.wikipedia.org/wiki/Nambu%E2%80%93Goto_action