Илија Кајтез

Филозофске мудрости о миру и ненасиљу

УНИВЕРЗИТЕТ ОДБРАНЕ
ВОЈНА АКАДЕМИЈА
ванредни професор доктор ИЛИЈА КАЈТЕЗ, пуковник

 

Резиме: У овоме тексту се разматрају питања о миру и ненасиљу кроз филозофски приступ. У првом делу рада се истиче вредност, важност и посебност филозофског мишљења о свим важним и пресудним питањима човека, историје и света у која засигурно спадају и питања мира, рата, насиља и ненасиља. Аутор се пита да ли има смисла изучавати мир и ненасиље у свету рата и насиља и даје позитиван одговор на ту дилему и актуелну запитаност свих мислећих људи. Упркос свим ратним претњама, војно–индустријском комплексу који снажно управља многим процесима и путевима глобализације остаје неоспорна чињеница да је најважнији проблем нашег, савременог друштва јесте проблем мира, од чега потпуно зависе опстанак, развој и просперитет човечанства. Мир је драгоцен и битан јер се над човечанством надвио мач нуклеарног геноцида.

У средишњем и најопширнијем делу овога рада аутор се бави питањима мира и ненасиља кроз мишљење и ставове филозофа антике, средњег века и новог доба где се даје и пресек најзначајнијих покрета, актера и значајних личности који су се залагали за један ненасилан свет и хумане односе међу људима и народима.

Када се изучавају мисли о миру и ненасиљу и историја ненасилних покрета онда је очигледно да није лако доћи до победе мира и ненасиља, јер је противник изузетно јак, препреден и врло моћан, и та борба тражи хероје ненасиља, истинске примере пожртвованости, одмерених и истрајних акција лидера мира и ненасиља.

Кључне речи: филозофи, мудрост, мир, ненасиље, рат, антика, средњи век, ненасилни покрети

 

Увод или Чему служи филозофија данас

Мислити суштински o питањима људског трајања, друштвено–историјским и онтолошким загонеткама значи нужно бити у одајама филозофије и духовном братству са мудрацима света. Нажалост, наш ужурбани свет, олако окреће леђа мудрости векова мислећи да и без помоћи великана ума може да реши тајновитости немирног света. Готово све мудро и давно су рекли филозофи на чијим плећима стоје векови и данашње генерације. Платон тврди:“Филозофију сада презиру и погрешно је схватају управо зато што се људи...не баве њоме како треба“ и горостас Декарт наглашава:“Живети, а не бавити се филозофијом, то је исто као и држати затворене очи и никад не покушавати да их отвориш“. Мало је умновидих.

Неки људи недовољно мислећи у немоћи да сазнају лавиринте човека, тајне живота и исходишта мудрости настоје да филозофију доведу у радикалну сумњу. Није филозофија проблем, већ обмана људи и духовно запала времена. Људи тешко схватају тајне живота, човека и света, а филозофија тада најмоћније рашири крилима у свом снажном замаху стваралачких моћи. Добро каже мудрац: „Ми се занимамо за ... мишљења и веровања наших предака... изучавамо њих да бисмо разумели себе“!^[1] Са нама није почело Све, сви ми стојимо на раменима предака који су нам сигуран ослонац, светионик и брана да видимо даље, више и мудрије. Треба ли нам моћније упориште од Христове љубави, Хераклитове мудрости, Сократове истине^[2], знања Аристотела^[3], Платонова идеализма, темељности светог Томе, храбрости Ђордана Бруна, аскетизма Спинозе, Хегеловог^[4] апсолутног ума, Кантовог идеала мира, Ничеове неустрашивости трагања, Фромове вере у човека и Блохове утопије и наде. Ми учећи идеје филозофа и њихов живот непрекидно говоримо о најбољим врлинама и моћима Човека, и зато је филозофија увек жива и отворена књига о људима, идејама и надама људи.

Мудар човек увек осети духовни занос, космички мир, стоичку равнотежу, радозналост и утопијску ведрину када је у тајним и звезданим пољима филозофије. Човек уколико не жели да заборави свој смисао мора да буде у пољу културе, тајнама религије, дубинама мудрости, узлетима науке и поукама филозофије. Заиста нигде се далеко не може стићи без мудрости, претешких питања и величанствених одговора које филозофи дарују људском роду. Човек у филозофији је као ретко где на пољу својих највећих моћи, најумнијих мисли, племенитих врлина и граничних храбрости. Филозофија тежи да је дубока колико и живот и она је најближа тајни Постојања по веловитости, узвишености и симболиком трајања. Филозофија се бави најтежим питањима Тоталитета^[5] што је ретка привилегија љубитеља мудрости, и помаже да се свет и човек у њему разуме као целина, јер ништа у свету створених ствари: живот, природа и човек, нису лагани за ум. Данас људима смета запитаност филозофије. Свако најбоље говори о себи, наш говор је самоговор и самотумачење.

Филозофи су без обзира на мисаоне и временске разлике један род људи, који се предано занимају о суштинским питањима Живота и Смисла, о којима ће се људи заувек питати и трагати за правим одговорима, некад досежући висине дивова, понекад западајући у бесплодну таму, али не одустајући од најбољих моћи Човека. Филозофи су сведоци и најбољи тумачи историје људског рода, звезданих летова и понора људског духа, увек се према свету односећи критички, а са људима са потребном мером. Многи филозофи су живели своје мисли, уверења и идеје. Зенон (V век п.н.е) је основао организацију за рушење тиранина у свом граду Елеји. Завера је пропала, он је окован ланцима и подвргнут жестоким мучењима. Филозоф је доказао остајући доследан својим ставовима, да је највећа корист од филозофије–презир према смрти. Анаксагора је био пријатељ и учитељ славног државника Перикла, и тешио је друге који су дошли да му изразе саучешће због смрти својих синова речима:“Знао сам да су рођени као смртници“. Филозофија је ризница вечитих порука и трајних подука, тако Демокрит у фрагменту 31 говори: „Лекарска вештина лечи телесне болести, а мудрост ослобађа душу од страсти“. Желећи да утеши персијског цара Дарија због смрти љубљене жене, рекао је цару да ако му прибави тражено да ће му оживети вољену жену, али Дарије на гробу царице није могао да испише имена тројице људи који нису за живота осетили бол. Када је римски император Марко Аурелије (121–180) који је апсолутну моћ и власт доживљавао као огромни терет и у часовима самоће тражио утеху и снагу у мудрости филозофије, зар то не може да буде додатна снага и смирај и за многе људе. Судбина, живот и дело Лајбница (1646–1716) могу да послуже за пример шта се све може десити човеку за живота. Лајбниц је француском краљу Лују XIV направио план за освајање Египта, а Пруска краљица је била његова ученица и заштитница, и њој је у част написао дело–Теодицеја–а, уз њену помоћ је основано и Берлинску академију, чији је био и први председник. Боравио је на двору руског цара Петра Великог и покушао да оснује Руску академију наука. Иако је за живота стекао велику славу и богатство последње дане живота је провео усамљен и напуштен од свих, његово тело остало је несахрањено месец дана. Био је у немилости код државне власти али и код цркве иако је свој век посветио измирењу теологије и филозофије. Ето, шта може бити човеков живот. Свему човек за живота, а несрећи понајвише, мора бити приправан, поготово после онога шта се десило човеку који је тврдио да је овај свет најбољи од свих могућих светова.

Знамо да је могуће човеково трајање и без филозофије^[6], али би то био живот ненадокнадиво осиромашен и обездуховљен, без узвишености, величанствености и загонетности, без филозофије човеку би била одузета његова најмоћнија умна крила, престао би бити биће утопије и наде, део космоса и непролаза, немирно биће које о свему критички умује и све радознало пропитује. Филозофија увек уноси свежину мисли и идеја у живот човека, она се не мири са постојећим, и у ликовима и делима својих веровесника полаже и живот за истину и правду нових дана. Филозофија је дуга, стара и дубока ризница људског немира и слободе, страсти сазнања и бисерна ниска великих мудраца у људском роду који су превазишли своје појединачне страхове, слабости, запалости и покидали ланце неслободе и постали хероји свих наших дана.

Има ли смисла изучавати мир у свету ратова

Ратови су својим деструкцијом показали да је угрожена биолошка егзистенција човека који је у сталној несигурности, опасности, сумњи, бригама, стрепњи и страху. Човек је постао странац у свету који је сам изградио, он је као слеп путник, бачен у тај свет, напуштен, усамљен, уплашен и ипак упућен на себе. Ервин Ласло, оснивач и генерални директор Групе за проучавање еволуције и Јонг Јул Ју, директор Института за проучавање међународног мира тврде:“Према традиционалној мудрости, основа и потка историје је наслеђивање људских и друштвених сукоба...организованог насиља. Само привремено су мачеви склањани, а пушке ућуткиване...Када случајни посматрач...разматра хиљаде година писане историје, запажа свеприсутност сукоба и рата. Чак и у нашем интелектуалном речнику...мир једва да значи нешто више од примирја:привременог одлагања насиља...Савремене државе траже безбедност у оружју:оне можда теже миру, али се припремају за рат...У данашњем свету...то је, поврх свега, претња благостању и опстанку читавог човечанства. У свету у којем постоје технологије разарања способне да униште двадесет пута веће човечанство...рат није никакав избор, већ пут ка геноциду...Када је реч о људској историји, без обзира на то колико је можда крвава и насилна, она није прича о лудацима и дивљацима, већ неумољив, мада мукотрпан, развој људског духа и напредак цивилизације...Наша прошлост можда је појединачна, али ће нам будућност сигурно бити заједничка. Ако будемо изазвали рат, сви ћемо нестати, али ако будемо градили мир, сви ћемо живети и напредовати ...мир није сан него потреба. Борба за мир, његово постизање и очување не припадају више царству утопије, већ домену здравог разума“. Тако говоре они којима је стало до живота и среће потомака. Брига човека за мир до сада није била организована и свеобухватна јер се глас разума врло ретко могао чути од ратних поклича и заглушујућих звукова јуришних труба. Зашто је човек увек кроз историју био више окренут рату него плодовима мира? Да ли је то због небриге за мир и опстанак или је човек пре свега агресивно биће. Један од разлога јесте што човечанство до XX века није било целина, јер није имало свести о заједничкој судбини. Светски ратови и појава нуклеарног оружја битно су нажалост преко страхота и жртава, развили свест о могућности нестанка човека и његове цивилизације. Почеле су се стварати светске институције за очување мира међу народима које су требале пре свега да штите мир као највећу вредност без које свет ризикује своје ишчезнуће. Али XX век је забележен као доба најмасовнијег, насилног страдања људи у читавој историји човечанства^[7]. Речи филозофа Хераклита из VI века п.н.е. да је „рат (полемос) отац свему и краљ свему“ биле су до данас у темељу једне мрачне антропологије о људској агресивности и рату као нашој судбини^[8]. Емброуз Бирс је на један сажет начин одредио мир као:“један период превара између два период ратовања“. Чињенице неумитно говоре да: „Постоје многе енциклопедије о ратовима, револуцијама, великим победама и поразима, а тако је мало...о сарадњи међу народима...размишљања о миру, толеранцији, споразумима и помирењу“.^[9] Упркос свему увек је било оних људи и увек ће их бити који се неће помирити са тим да је човек биће деструкције и да смо осуђени на „стално понављање истог“. Можемо навести ниску оних покрета и појединаца који чине част људском роду који су били глас разума и немирења са насиљем, ратном реториком и демонстрацијом моћи оружја. Свет има миротворце од давних времена:Аристофана, стоике, Исуса Христа и Буду, хуманисту Еразма Ротердамског, филозофе Канта и Расела, државнике Гандија, Мартина Лутера Кинга и Нелсона Манделу, писце Толстоја и Бернарда Шоа, научника Ајнштајна и бројне друге верника мира. „Упознавање са филозофијом мира идејно јача сваког... човека–приврженика миру чини га отпорним на све манипулације многобројних идеолога рата и насиља“.^[10] Много је примера у историји људског рода за насиље и зло, али се треба подсетити оних апостола мира који проповедају и живе другу светлу и хуману антропологију Човека. Велики писац Лав Толстој^[11] говори о „ненасилном отпору злу“. Они који верују у ненасиље^[12] настоје по сваку цену да не повреде противника. Они сматрају да је апсолутна граница њихове акције поштовање живота. Буда учи:“Уколико ме човек повреди, ја ћу му узвратити љубављу и добром намером; што ме више вређа, морам да будем бољи према њему; обузима ме мирис доброте...“ то се очитује и у филозофској мисли Платона када он кроз Сократове речи у Криту каже:“Никада се не сме чинити неправда нити узвраћати неправдом на неправду, нити се светити некоме ко пати, узвраћати му зло за зло“. Хришћанска традиција укључује ненасиље, као што се јасно види у Новом завету, посебно у књигама Јована, Јакова и Павла. Морална норма љубави се полако ширила, највише зато што је постепено уграђивана у хришћанство на западу, и добија своју световну форму у категоричком императиву Кантове етике. Позитивно ненасиље, човек, жена или дете као појединци налазе се у жижи вредности, они су смисао одговорности и заправо моћ:ненасиље испуњава Кантов закон да људско биће није средство већ циљ садржан у самом човеку.

Упркос свим ратним претњама, војно–индустријском комплексу који снажно управља многим процесима и путевима глобализације остаје неоспорна чињеница да је „најважнији проблем нашег, савременог друштва јесте проблем мира, од чега потпуно зависе опстанак и просперитет човечанства. Мир је драгоцен и битан...над човечанством се надвио мач нуклеарног геноцида“.^[13] Као одговор и могуће решење за грамзивост савременог човека треба навести Гандијев језгровит афоризам:“На свету има довољно свега за потребе свих људи; нема довољно доста за похлепу свих људи“ и да је Ганди:“...био прва особа у историји која је Исусову етику љубави уздигла...на моћну и ефектну друштвену силу у великим размерама“.^[14] Мир је као идеал и идеја, заокупљао човечанство током историје. Кроз историју тема мира^[15] наговештена је у речима и делима теолога и филозофа, државника и војника, песника и проповедника. Хришћанска цивилизација^[16] је ступила на свет пре два миленијума, доласком Исуса Христа, принца мира. Промене у начину ратовања захваљујући индустријској и Француској револуцији, изнели су питање мира у први план људске свести, и то толико снажно да је оно данас постало најважније питање, од којег зависи и сам опстанак планете. Бутул Гастон (1900–1980) је сматрао да рат треба да буде предмет научног истраживања^[17] и он је први у делу:“Сто милиона смрти“ (1946) поље истраживања рата назвао „полемологија“ или „наука о рату“. Године 1945, под двоструким шоком од нуклеарног уништења Хирошиме и Нагасакија и грозоте нацистичких логора, Бутул је одлучио да посвети своја научна истраживања феномену рата. Основао је „Француски институт за полемологију“ и започео је издавање научног часописа „Рат и мир“ (Guerre et paix) који се од (1971. године) зове „Полемолошке студије“ (Etudes Polemologiques). Он је римску изреку „Ако хоћеш мир, припремај се за рат“ заменио сопственом „Ако хоћеш мир, студирај рат“. Овај приступ чини окосницу Бутулове научне студије рата. Квинси Рајт (1890–1970) је закључио да се рат може контролисати и спречити. Свет без рата у блиској будућности, сматра Рајт, требало би да се заснива на судском решавању агресије и успостављању светске владе. У делу „Како спречити трећи светски рат“ он је сматрао да решење рата лежи у смањењу међународне напетости, мирној коегзистенцији, јачању међународног права и Уједињених нација. Он је био уверен да се проблем рата не може решити развојем вештине ратовања, већ развојем вештине мира. Отрежњујуће звуче речи Алана Поа у „Маски црвене смрти“:“Чак и они који су потпуно изгубљени, који збијају шалу и са животом и са смрћу, знају да постоје ствари са којима се не може шалити“. Опстанак планете је циљ првог реда, где се моћници света најзад морају дозвати памети, јер неће бити прилике за накнадне мудрости векова.

Филозофи Антике, Средњег и Новог века о миру и ненасиљу

По свему судећи мир^[18] није заузимао кључно место у размишљању античких мислилаца, али је увек био присутан у њиховој свести. Грчки филозофи су на рат гледали као на део божанског устројства. Оно што упућује ратнике на борбу у антици јесте њихова жеља да постану славни и бесмртни, зато у најранијем делу људске историје рат је био суштински део друштва из којег су рођени хомерски епови, где су највеће награде и почасти дају јунаку, а последице тога је било стање непрекидног ратовања, један рат је изазивао нови рат. Међутим, рат доноси жалост и патње и зато је на Ахиловом штиту бог рата представљен као чудовиште покоља, а и врховни бог Зевс изражава став и мишљење, сматрајући Ареса за „најгорег од свих богова“. Познато је да је за време олимпијских игара у Зевсовом светилишту објављивано „олимпијско примирје“ иако оно никада није заустављало рат, само је гарантовало заштиту такмичара и посматрача који су путовали на игре. Временом су мировни уговори укључивали званичне споразуме да ће уговорне стране подносити све спорове на арбитражу пре него што прибегну војном решењу. Такав уговор био је закључен после првог пелопонеског рата између Атине и Спарте, где се каже да оне морају да буду у миру 30 година, а сва неслагања да буду поднета на арбитражу (Тукидид, I, 115.1;VII,18.2). Затим, ако сви начини решавања спора буду неуспешни, ратовање се могло ограничити у размерама и ужасним последицама. Ограничавања сукоба је значило наименовање најбољих ратника да се боре као представници држава, међутим било је случајева неслагања око победе па је рат ипак започињао.

Упркос учесталости ратове у том периоду уметници ствараоци доживљавали су мир као благослов. Крајем VIII века п.н.е. Хесиод је написао родослов мира. Мир је сасвим јасно виђен као један од квалитета заједнице који су суштински за очување уређеног живота. Међутим у Хесиодовом приказу „Пет човекових доба“ (Послови и дани, 106–230) он говори о рату и миру и тврди да је Златно доба било без ратовања и наоружања; Сребрно доба било је позорница повремених борби; у Бронзаном добу ратовање је било непрекидно; Херојско доба било је превасходно доба ратовања, у Гвозденом добу градови се уништавају. Сукоби доприносе пропадању човечанства. Он је песимиста и то се јасно види у смислу учесталости ратова и угрожавања мира. Пропадање (кварење) света јесте напад на вредности мира и све већа доминација ратних сукоба. Тукидид је написао приказ Пелопонеског рата и он је први забележио бруталне последице ратовања:“У миру...и у добрим приликама и државе и појединци имају боља начела...што не западају преко воље у нужду. Рат напротив одузима свакидашњу удобност, учитељ је насиља и равна страсти мноштва по часовитим приликама“. Есхил у лику Прометеја слика хероја и пркосног бунтовника против насиља. Аристофан не нуди никакво практично решење за окончање Пелопонеског рата, али се осећа његова жеља за постизањем мира у друштву изражена кроз његову „поетику мира“ која проповеда да све што је добро повезано је са миром.

Платон^[19] (од 428.–347 п.н.е.) је проблему ратовања пришао из теоријског угла. Он у делу Држава^[20] (II, 373 Е–374 Б) покушава да анализира узроке рата. Заједнице морају да расту и оне ће прерасти стање производње, обрадиву земљу. Стога мора да постоји рат^[21] „и још увек не можемо да кажемо(...)да ли рат проузрокује добро или зло, већ само оволико:да смо порекло ратовања открили у оним жељама из којих посебно проистичу зла за градове и појединце када се догоде“ (373 Е). С обзиром да је рат, суштински део грчке политичке сцене, у Држави (V, 469 Б–471 Б ) Платон расправља о границама у оквиру којих Грци треба да се боре: „не треба узимати робље нити узимати имовину са мртвих, нити треба пустошити земљу: такве методе могу користи само варвари, не Грци.“ Платонов панхеленизам. Аристотел у делу „Политика“ (126 а) класификује рат као природно средство стицања (лов и риболов). Ипак, колико год био природан за државу, рат треба да се подреди циљу мира (1333а):“Рат се мора схватити као средство за мир“. У овом ставу приближавамо се појму рата у који је допустиво да се упушта држава: то један опасан преседан. Циници су раније изјавили да је „оружје бескорисно“ (Филодем, Dd Stoicis, XIV), а Диоген из Синопе прогласио је себе грађанином света. Рани стоици су преузели та схватања. За Епикура, људски род је једна целина и он треба да се посвети потрази за срећом:“Пријатељство лебди око света, говорећи нам да треба да се трудимо да уживамо у срећи“ (Епикур, Sententiae Vaticanae, 53). Антика је често ратовала али и размишљала о врлинама мира. Дијалектика живота.

Рим је више од било које античке државе, осим Спарте, био подређен циљу ратовања. Рат је ушао у верски календар. Сезона ратних похода трајала је од марта до октобра. Римљани су непрекидно ратовали и нису дозволили својим суседима да живе у миру. У војничком устројству Рима мир је био доживљен као претња. У време мира младићи су могли да омекшају а држава да буде изложена опасним страним утицајима^[22]. Хорације у својим „Римским одама“ (III, 1–6) подстиче Августа да усмери римску ратну машину против Парћана. Но ипак, чак и Хорације види извесне врлине у миру:“Римљанине, знај да народима владаш! Твоја уметност биће–да мир наметнеш, да покорне штедиш и пркосне кротиш!“ Мир долази са ратом и њега намеће победник. Мир је изникао из грађанског рата. Унутар римских граница владао је мир. Према миру у своје доба Тацит није показивао разумевање, за њега историја постоји само као хроника ратова. Римљани су веровали да они увек воде праведни рат. Цицерон (106–43 г.п.н.е.) сматра се водећим филозофом последњих година Римске републике. Један од његових закључака је тај пошто су људи једнаки пред богом да је сваки рат–братоубилачки. Цицерон је у писму пријатељу Атикусу, осудио сваки рат речима:“Нећу престати да се залажем за мир, јер је чак и најнеправеднији мир бољи од најправеднијег рата“. Међутим у чувеном делу о политичким дужностима и етици De Oficiis–донекле је преиначио ставове. У овоме делу је изнео став да су оправдани одбрамбени ратови и да је „једино оправдање за рат неометен живот у миру“ и додаје да би „рат требало започињати тако да увек буде јасно да је његов једини циљ постизање мира“. Свети Августин (354–430) се бавио веловима тајне мира. Људска душа стиче мир у исправној љубави. Мир за однос човека и Бога је:“уређена послушност у вери у складу са вечним законом“, а мир међу људима је:“уређена заједничка жеља“ за Римску империју мир је:“уређена сагласност оних који живе заједно, у давању и поштовању заповести“. Мир у небеском граду ће бити:“врховни уређен, а врхунски склад друштва ће бити срећа и узајамна срећа у Богу“. Августин је разликовао употребу силе ради одржавања или успостављања мира у оквиру друштва и улоге војника у борбу против спољашњег непријатеља, како би се постигао мир у свету. Римско схватање рата је било повезано са схватањем мира. Мир се освајао на бојном пољу и морао је да се брани сваком приликом. Рим признаје врлине наметнутог мира преко снаге рата, мир је само оно што Риму одговара, ради се о присилном миру, оних који су покорени, понижени и понизни.

Многе чињенице говоре да смо ми више упознати са ратовима у средњем веку него по питању мира и мировних политика. Средњи век нам изгледа као период готово непрекидних ратова, инвазија германских народа, крсташких ратова и Стогодишњег рата^[23]. Средњовековни извори мало помињу мирољубиву политику и мир уопште. Појам мира се одређује у уском (негативном) смислу као „стање или ситуација ослобођена рата“. Вођено је много ратова у то доба али разорност ратова била је далеко мања него у данас. Када је један краљ, гроф или племић био у рату из било којег разлога, то не значи да се рат осећао на укупној његовој територији. У средњем веку индивидуална и законска безбедност готово да нису ни постојали, а о људским правима нико се и није уопште ни бавио. Германски народи су устрајали у очувању јаке војне традиције; ратовање је био део њихове свакодневице. Германи су сматрали да је ратовање процес у којем богови подржавају оне који су у праву. Пракса решавања спорова божјим судом била је распрострањена у средњем веку. Тако је очигледно да је ратовање имало верски карактер.^[24] Германи су мир схватили као одсуство непријатељства које је било гарантовано или наметнуто. Када је хришћанство прихваћено за државну религију хришћани су мењали своје схватање рата и мира.^[25] Црква је учила да је напад и рат исправно понашање према неверницима и јеретицима. Славне личности као што су краљ Алфред или Карло Велики били су најуспешније вође раног средњовековног хришћанства и учења о ратовању, на њих се гледало као на истинске бранитеље вере. Хришћанство је истицало да сви хришћански владари треба да живе у миру да су они одговорни за мир и спокојство у својим поседима. Валас–Хадрил^[26] скреће пажњу на чудну везу између рата и мира у црквеној доктрини:“Хришћански ратник је тај кога најчешће подсећају на благослове мира, то је исти ратник кога подстичу на вођење рата.“ Утицај Цркве у средњем веку је био огроман у сваком пољу људске, владарске, државне и духовне делатности

Развој феудализма је подстакао одређен број просторно ограничених мировних иницијатива које је предлагала црква „Божји мир“ (Pax Dei) и „Божје примирје“ (Treuga Dei). Црква је сматрала да мир треба да припреми Божју владавину на земљи која би гарантовала људско спасење. Мир је утелотворио космички поредак којим је владало божанско провиђење. Поновна владавина мира је требала да врати у космос ред који је нарушен владавином греха на земљи. „Божји мир“ је ослобађао извесне групе људи^[27] и њихове поседе ратовања. Мир је у првом реду штитио цркву и њене слуге:свештенике, капелане, ходочаснике, пустињаке. Затим мир је обухватао и све оне који нису имали права да носе оружје: сељаке, трговце, жене, децу и старе људе. Божији мир осуђивао је само један облик насиља, индивидуално насиље. Рат који су водили владар и његови вазали није био предмет тих забрана, забрана рата се није односила на јеретике и невернике. Дакле, Божији мир је био ограничен мир али је био напредак у мировној политици тих ратних времена. Божије примирје које је забрањивало насиље у одређене дане био је продужетак божијег мира. Првобитно је примирје било на снази од четвртка до недеље (у знак Христове патње и страдања) и светим данима као што су Божић и Ускрс. Постепено се продужавао период у коме се насиље није користило: Адвент,^[28] Духови (Тројице) извесни дани слављења светаца. Током осталих дана недеље насиље је било дозвољено, као и божији мир и примирје божије је било ограничено. Праведан мир се могао увек водити против неверника, јеретика и прекршитеља мира који нису уживали благодети примирја.

Успон националних држава (Енглеска и Француска) од XII века на даље имао је главни утицај на политику ратовања и мира. Сукоб националних интереса проузроковао је бројне конфликте. У томе добу дошло је до бројних неписаних правила која су „хуманизовала рат“ када се непријатељ порази, он мора бити поштеђен, црква и њени поседи морали су бити заштићени. Међутим, ратови између националних држава често су се водили на радикалан начин, што је имало за последицу масовни покољ људи и системско уништавање имовине непријатеља. Рат је све више постајао ствар авантуриста и плаћеника који нису много водили рачуна о етичком и витешком кодексу. Касни средњи век је често пружао слику ужаса рата који се водио на беспоштедан начин. Нико се није освртао на жеље градског и сеоског живља које је жудело за миром. Уосталом, ко је у историји људског рода превише марио за жеље и осећања малог човека и његове наде и снове. Због слабе жеље средњовековних владара за миром пропали су покушају цркве да успостави мир. Црква током средњег века никада није била заговорник апсолутног мира и никада није потпуно забрањивала рат. Међутим, црква је покушавала да ограничи насиље и рат међу хришћанима, осуђивањем сукоба, тражећи преговоре и подржавајући мировне покрете. Током средњега века на најрадикалније мировне покрете наилазимо међу маргиналцима, јеретицима и њиховим следбеницима (катари, лоларди и хусити) ти су људи покушавали да прошире црквене забране које су биле ограничене, да би промовисали мир у целом хришћанству. Увек се слаби и неједнаки највише боре за мир и заговарају слободе, а силни о томе мало воде бриге и не троше превише снаге.

Значајно је да се наведу и људи хуманисти, филозофи и мудраци који су се у границама својих моћи залагали за мир, толеранцију и једнакост међу људима а против рата и насиља. Еразмо Ротердамски (1466–1536) био је још за живота назван „краљ хуманиста“. Еразмо је издвојио рат као један од највећих узрока људске несреће, као нешто што онога ко га води чини окрутним и поквареним, поред тога што наноси јад и њему и његовој жртви. У Еразмовом делу „Незадовољство мира“ („The complaint of Peace“,1617) које је Ролан Бентан назвао „првом књигом у европској историји потпуно посвећеној ствари пацифизма“ мир се буни због тога што је забрањен у свим деловима друштва и што нигде није добродошао. Еразмов пацифизам је изузетно значајан јер је традиција хришћанске мисли у његово доба била присиљена да прихвати рат. Главни хришћански мислиоци су се првенствено бавили питањима „праведног“ и „неправедног“ рата а не осуђивањем самог рата. Еразмо је својим огромним угледом, изнео идеју о много темељнијем пацифизму пред цивилизацију хришћанског Запада. Хуго Гроцијус (1583–1645) је назван „отац међународног права“ због огромног утицаја који је извршила његова књига, „De Jure, Belli ac Pacis“ („О закону рата и мира“) објављена 1625. године. У овом делу представио је разлику између права на рат и права у рату (ратног права). Гроцијус није сматрао рат забрањеним:“Право на рат је атрибут државе и свака држава може да прибегне рату као последњем аргументу за заштиту својих права. Кад дође до рата, ступају на снагу правила ратног права“.^[29] Критиковао је она схватања по којима у рату престаје дејство права, увео је критеријум унутрашње правичности и на њему засновао неопходност ублажавања ужаса рата.^[30] Као изразити хуманиста Гроцијус је презирао неред и насиље, човек као рационално биће мора да усклади своје понашање са законима природе и ратови морају да буду ограничени међународним споразумима. Природно право је рационално и даје предност миру, а не проливању крви и разарању. Упорно је објашњавао да само „праведни рат“ се може водити на моралној основи а „праведан“ је онај рат који се води да би се окупатор отерао са своје земље, да би се спречила непосредна опасност, ако се води да се поврати оно што је неправедно одузето и ако је освета за неку нанесену неправду. Томас Мор (1477–1535) био је енглески хуманиста и државник. Схватио је да је крај рата, са бројним људским патњама и огромним трошењем ресурса, суштински битан за побољшање људског стања. То убеђење је речито исказано у делу „Утопија“ (1516). У „Дијалогу савета“, првом делу Утопије рат је одређен као примитиван и бруталан подухват, у чијем је корену грамзивост–окрутна, незасита потрага за „све више и више“ од стране привилеговане мањине. „Већина принчева више се одушевљава ратом (...) него добрим делима у миру...“. Јад до којег рат доводи, наставља Мор, не завршава се повратком мира. На крају рата војници, који немају никакве друге способности осим за насиље, враћају се у друштво да живе од пљачке и крађе. Он је нагласио да се Утопијанци „гнушају рата или борбе као нечега веома зверског“. Мор је желео да оцрни витешко гледање о рату као племенитој авантури, напротив, за њега рат је био ужасно зло које се мора окончати што пре, и то не бирајући средства. Слава и част никада не би могли да имају улогу у таквом зверском подухвату. Барух де Спиноза (1632–1677) велики филозоф из Холандије. Своју доследност у мишљењу је платио скупо јер је живео веома тешко, а одбијао је сваку помоћ која би му могла ограничити слободу. Нема освајања слободе без људских жртава. У заједницама људи се договарају да свим добрима управљају по разуму: због страха од већег зла одричу се дела природног права и обавезују на покорност власти, која тако постаје гарантом поретка. „Али та покорност не може бити апсолутна...Сврха државе није да људе држи у страху, него је сврха државе слобода“. Жан–Жак Русо (1712–1778) је дубоко веровао да сваки будући морални напредак људи зависи од престанка ратних пустошења и суровости, због чега је оштро нападао себичност принчева који су приморавали своје народе да учествују у биткама. Русо је 1761. године објавио дело „Пројекат о вечном миру“, у којем је изнео предлог да буде створен један савез држава који би омогућио да сви спорови буду решени мирним путем.

Може ли мир и ненасиље да победе пламени мач рата

Културна историја Европе XIX и XX века била је препуна најразноврснијих противречности. Револуције, национална и социјална буђења, напредак технике, изневерени идеали буржоаских револуција, миграције становништва, ратови, нестајање старих држава, сукоби између традиција и напредних стремљења, научна открића и примена технике, све је то значајно утицало на промену услова живота и начина мишљења људи. Тескоба човековог живота, губљење сопства и личности, доминација технологије, нарушавање животног простора, страх од нуклеарног рата и уништења, општа манипулација људима, песимизам и несигурност обележили су савремену филозофију. Радикални песимизам Шопенхауера показали су и велики уметници тога доба:Хајне, Пушкин, Љермонтов, Шуберт, Шуман, Шопен. Ниче је проглашен пророком савременог нихилизма, најављујући уједно и сумрак цивилизације. Ниче тврди да светом не влада логос него хаос, а сам живот је борба, светом влада воља за моћ. Фридрих Ниче се залаже да треба обезвредити и срушити све старе вредности. Џорџ Орвел (1903–1950) у чувеном делу:“Хиљаду деветсто осамдесет четврта“ одсликава потпуни дехуманизован свет, кошмар у коме владари господаре с изричитом намером да чине зло, да успешно сламају сваки отпор злостављајући непријатеље, испирајући мозак народу, проглашавајући лажи за истину и мењајући историју да би се уклопила у константно промењиву партијску линију. Уместо да користи човеку технологија се користи за крајњу деградацију човека. Црна утопија. Жан–Пол Сартр (1905–1980) тврди да је мир нешто о чему се не може преговарати у савременом свету и што се не може остварити мировним уговорима и споразумима, јер трајни мир захтева ненасилна друштва, а то се не може остварити у једном свету у којем владају експлоатација, империјализам и супарништво великих сила. Његово виђење света је толико тмурно да би само маштовити ум могао да замисли напредак друштва. Сви проблеми и велики изазови савременог света су пред филозофију ставили крупне задатке на које је требало потражити мудар и плодотворан одговор, а мир је једино решење загонетке савременог света.

Много је мудраца и вредних људи кроз историју људског рода дизало свој глас, срце и перо против насиља, рата и људских страдања а у прилог мира, људске правде и божје праведности. Ненасиље није свемоћно али није немоћно. Мартин Лутер Кинг^[31] кличе:“Ненасиље је моћно и праведно оружје. То је оружје јединствено у историји јер сече не повређујући, а оплемењујући оне који га користе. То је мач који исцељује. То је и користан и моралан одговор на плач потчињених људи за правдом. Директне ненасилне акције доказале су да могу извојевати победе, без губљења ратова“. Мудри Махатма Ганди саветује:“Боље је бити насилан, ако у нашем срцу постоји насиље, него се заогрнути капутом ненасиља, да бисмо прикрили немоћ“. Могу се само делимично и недовољно систематично навести неке од дубоких мисли али и залагања у прилог мира и ненасиља.^[32] Миротворци и мудраци су наводили многе разлоге разума и срца, љубави и наде у доброту људи, али и молили Господа да људима подари мир у души и у спољњем свету. Колико је рат и насиље присутно у историји људског рода и нашој свести речито говори схватање мира и ненасиља. Као и у обичном говору „мир“ скоро увек значи просто одсуство рата, тако и термин „ненасиље“ обично, а понекад погрешно, сугерише једноставно одсуство неправедне силе–или одсуство било какве силе. Као што дубоки мир о којем је говорио Августин^[33] није никада нико искусио сем неколико ретких појединаца, тако се и „ненасиље храбрих“ како је учио Ганди ретко среће у људској историји, у свом пуном замаху. И поред тога, оно је, тврди Ганди, директно присутно као активна снага у безбројним појединачним облицима које срећемо у људима, покретима и друштвима. Ипак и упркос свим историјским искуствима рата и масовног насиља парадигма ненасиља^[34] указује како каже данска пословица да:“У сваком човеку постоји краљ. Обратите му се и он ће се појавити“. Вера у мир и ненасиље почива на претпоставци да се може наћи начин да се увек обраћамо бољој страни људске природе. Како кажу квекери, у свакоме постоји „нешто од Бога“. Зато свако људско биће мора да се поштује, а онда ни један појединац, тешко да може да не одговори на истинско поштовање и љубав. Човек никада не сме губити наду у вредност појединца и људског рода упркос свим падовима које је доживео или доживљавао кроз историјски ход кроз време. Ми смо осуђени на мир или биолошко нестајање.

Који су то савремени мудраци учинили част идеји мира и ненасиља. Славни филозоф Имануел Кант (1724–1804) је осуђивао све ратне активности. Кант је, међутим, признавао да таква осуда има апстрактни карактер и стога је тражио практичније и конкретније услове за успостављање трајног мира. Он је наглашавао да је мир^[35] био кључни предуслов за друштвени и морални напредак човечанства. Кант сматра не само да сваки појединац има моралну дужност да се залаже за мир под категоричким императивном, већ и државе, које је Кант сматрао моралним ентитетима, имају моралну обавезу да у својим међусобним односима теже миру. Кант је крај рата сматрао нечим не само пожељном већ га и историјски напредак чини све више остварљивим. Са развојем цивилизације рекао је Кант људи све јасније сагледавају истину да морају да сарађују једни са другима, чак ако то значи и одрицање од сопствених прохтева и жеља. Према томе њихов однос постаје све мање насилан како се цивилизација развија. Њиховим понашањем све више управљају закон и морал, а не окрутна сила. Кант је веровао да су људи са развојем и напредовањем цивилизације све јасније схватили да њихови прави интереси леже у миру, а не у рату. Укратко, вечни мир би постао обележје западне демократије у будућности. Историјски оптимисти (Сен–Симон, Конт, Спенсер, Тард и Маркс) били су мишљења да је рат производ дате друштвене структуре, који ће нестати када се догоде неизбежне промене у друштву. Сен–Симон и Огист Конт веровали су да ће еволуција индустрије на крају довести до укидања рата. Маркс и његови следбеници осуђивали су рат као маневар водећих друштвених класа које ратом одвлаче пажњу људи са класне борбе. Велики научник Алберт Ајнштајн се борио кроз читав свој век да спасе човечанство од самоуништења, и он поводом Првог светског рата кога је страсно осуђивао пише:“Сви народи који учествују у тим борбама ... платиће за њих огромну цену. Зато се чини не само мудрим...и неопходним да сви образовани људи, у свим земљама, покажу свој утицај и захтевају склапање таквог мировног уговора који неће садржавати семе будућих ратова, без обзира на то какав буде био исход садашњих сукоба“.^[36] Мало је људски разум играо улогу у страсном безумљу рата.

Бентам (1748–1832) отац утилитаризама сматра да рат, производи врло мало среће, и то само малом броју људи који у њему уживају или од њега имају користи. То мало тричаве среће стиче се само по цену огромне количине бола од којег пати бескрајно већи број неизбежних жртава рата. Значи, свако рационално друштво би извесно елиминисало рат. Бенџамин Франклин (1706–1790) научник, филозоф и дипломата, заузима високо место на листи утемељивача САД. Франклин је презирао рат као рушилачки, штетан и нехуман. Говорио је да „никада није постојао добар рат или лош мир“ али са друге стране је осећао да се неправди мора супротставити, ако то затреба, чак и оружјем. За слободу је говорио да је вредно дати и живот. „Они који су спремни да жртвују суштинску слободу зарад мало тренутне сигурности не заслужују ни слободу ни сигурност“. Предложио је да се ублаже ратна страдања и мржња која таква страдања увек проузрокују, говорећи да се цивили ни на који начин не повређују у току ратних сукоба:“ја би се борио само против оних који су плаћени да се боре“. Фром (1900–1980) психоаналитичар и друштвени филозоф истраживао је суштинска питања рата и мира, био је дубоко заинтересован за развој међународне слоге у нуклеарно доба. Његово радови на тему људске природе, етике и љубави, обогатили су истраживање мира и привукли пажњу научника из области друштвених наука. Фром је време 60–их година XX века сматрао за прекретницу где ће човечанство рационално преузети контролу над својом судбином или ће постати жртва разарања проузрокованим нуклеарним ратом. Наравно када се говори о питањима мира и ненасиља није могуће избећи питања рата, слободе, правде, духовних вредности. Тако француски књижевник Албер Ками (1913–1960) није био филозофски пацифиста јер је морао да прихвати потребу одбрамбеног рата против нациста који би без отпора уништили западну демократију. Другим речима, признавао је неопходност одбрамбеног рата говорећи да уколико:“дух не може да учини ништа против мача, дух уједињен са мачем је вечити победник над мачем који је потегнут само мача ради.“^[37] Исто Андре Марло (1901–1976) сматра да ратови и борбе којима је циљ да спрече уништење духовне димензије од стране тоталитаризма јесу, у крајњем случају, нужни ратови. Бертранд Расел (1872–1970) je сматраo да користи од сукоба не могу да буду ни приближна надокнада за патње и суровости које наноси рат. Појава атомске бомбе га је испунила ужасом, он је постао херој многих идеалиста због мржње према рату и супротстављања нуклеарном наоружању, као и због отпора вијетнамском рату. Раселов огроман углед као филозофа, као и његова непоколебљива храброст којим је бранио личне ставове начинили су га једном од најутицајнијих личности мировног покрета у XX веку.

Уместо закључка

Када се изучавају мисли о миру и ненасиљу и историја ненасилних покрета^[38] онда је очигледно да није лако доћи до победе, јер је противник изузетно јак и моћан, и такво стање тражи многе хероје ненасиља, истинске примере пожртвованости, одмерених и истрајних акција. Од мислиоца и лидера ненасиља се захтева скромност, поштење упорност, доследност и стамена спремност на стоичко подношење патње, неправди, насиља и личне жртве. Одговор на зло може бити активан, ненасилан отпор, којим особа љубављу покушава да створи бољи свет. Ганди је овај пут и метод назвао „дупло благословеним јер ослобађа и починиоца зла и саму жртву“. Најтеже је бити добар човек и праведно биће. Ганди је оставио једину заклетву следбеницима мира: следити стазу ненасиља и истине и тако пружити наду онима који морају да живе у овом нашем једином свету насиља, нада, утопија и многих велова зла.

Литература

1. Ђуро Шушњић, Орвелијана, Чигоја, Београд, 1999.

2. Милош Ђурић, Историја хеленске етике, БИГЗ, Београд, 1976.

3. Светска енциклопедија мира, Том I, Завод за уџбенике и наставна средства, Центар за демократију, Гутенбергова галаксија, Београд, 1998. (наслов оригинала, World Encyclopedia of peace, Volume I, Pergamon Press, Oxford–New York–Beijing–Frankfurt–Sao Paulo–Sydney–Tokyo–Toronto

4. М. Горки, Толстој у сећањима савременика, Нови Сад, 1980.

5. M.L. Jr. King, Stride Toward Freedom, Harper and Row, New York. 1958.

6. J. Chanteur, Violence in Plato’s political work, In: P.P. Weiner and J Fisher (eds.) Violence and Aggression in the History of Ideas., Rutgers University Press, New Jersey, 1974.

7. J. M. Wallace–Hadrill, War and peace in the Early Middle Ages, Trans. Royal Hist. Soc, 5th series, 1975.

8. Војна Енциклопедија, Том III, Београд, 1970–1975.

9. Свети Августин, Божја држава, De civitate Dei, књига XIX.

10. Nathan O, Norden H, Einstein on Peace, MIT Press, Boston, Massachusetts, 1960.

11. Sharp, G.: The politics of Nonviolent Action, Boston, Extending Horizons Books, 1973.

---

^[1] Ђуро Шушњић, Орвелијана, Чигоја, Београд, 1999. стр. 17.

^[2] „Две су највеће смрти у људском роду Богочовека Христа и Сократа. Они су морали да умру да би живели вечно...Сократ је ускоро после своје смрти постао митска појава и загонетка...“ Милош Ђурић, Историја хеленске етике, БИГЗ, Београд, 1976. стр. 23.

^[3] Аристотел је највећи филозоф свих времена, али оно што је најумније није и најзанимљивије, јер усхићеност понекад одузима снагу мудрости у осветљавању врлетних лавиринта људске недосегнуте душе. Али треба тежити и лепоти тој богињи склада, хармоније и среће.

^[4] Он пише тешко и недовољно разумљиво, као и Аристотел, а касније Мартин Хајдегер, али зато Блох сјајно примећује:“ко хоће на море, тај се мора разумети у морнарске чворове“.

^[5]Знао је бесмртни Сократ вредност филозофије и зато он проповеда својим ученицима:“филозоф се уздиже на врхунац мисли, одатле види шта је био овај свет и шта ће од њега постати...“.

^[6] Дубоко се слажемо са Бергсоном који је сматрао да је врхунски циљ трагања за истином открити апсолутно, а то може једино филозофија, која настоји да продре у дубину стварности света. Филозофија изучавајући живот почиње од душе, бави се свешћу и открива слободу.

^[7] Херберт Маркузе (1898–1979) оштро је критиковао савремено индустријско друштво у коме влада технолошки тоталитаризам, а природа се третира као објекат, уништава се немилосрдно и претвара у пустош. Уместо обећаног мира, правде и једнакости у новом и хуманијем свету убачени смо у свет неподношљиве тескобе, напетости, ратних бруталности и свакодневне суровости.

^[8] Хегел је сматрао да је рат неопходно зло коме ће доћи крај једино успостављањем „апсолутног духа“. Жозеф де Местр је сматрао рат „обнављањем крви цивилизације“ и „божанским законом који управља светским поретком“. У многим својим делима Ниче је величао рат и ратне тегобе као одговарајући корак према стварању будућег типа људског бића које треба да се навикне на патњу и смрт. Ничеов лирски језик, међутим, двосмислен и није увек јасно дали он, величајући рат, говори пре о моралној борби него о физичком насиљу. Сигмунд Фројд (1856–1939) у делу Размишљања за време рата и смрти (Thoughts for the times on war and death) износи идеју да суровост рата која се кроз историју понавља указује на то да је „немогуће искоренити зле намере“.

^[9]Светска енциклопедија мира, Том I, Завод за уџбенике и наставна средства, Центар за демократију, Гутенбергова галаксија, Београд, 1998. стр. V (eng. World Encyclopedia of peace, Volume I, Pergamon Press, Oxford– New York– Beijing– Frankfurt– Sao Paulo– Sydney–Tokyo–Toronto).

^[10] Светска енциклопедија мира, Том I, стр. V.

^[11] Гроф Толстој је са сељацима радио најтеже физичке послове и о њима писао:“са таквом љубављу као да су они мрави и миле му по длану, а он их посматра, прати њихов рад, како мичу главицама, мисли, граде нешто...“ М. Горки, Толстој у сећањима савременика, Нови Сад, 1980. стр. 377.

^[12] Лао Це кинески филозоф из VI века п.н.е сматра да похлепа доводи до ратова и убијања и да жеље за богатством, моћи и славом доносе уништење друштву. Где год су смештене војске, ничу коров и трње. Велики ратови су увек праћени глађу. Када су људи задовољни, неће бити ни буна ни ратова.

^[13] Светска енциклопедија мира, Том I, стр. IX

^[14] M.L. Jr. King, Stride Toward Freedom, Harper and Row, New York. 1958. pp. 78.

^[15]Ненасиље је шире од филозофије, јер је ненасиље метод деловања, начин живота и политичка теорија која разматра радикалну социјалну промену. Њена особеност је у томе што наглашава усклађеност циљева и средстава:за присталице ненасиља праведно и егалитарно друштво је немогуће ако за њега користимо средства насиља. Људи морају да се мењају, морају да науче да раде и да мисле другачије, не треба да закон каже шта је правда, већ правда треба да диктира закон. То је снага ненасиља, морална снага примера и истине. Ненасиље означава:понашање људи који се у конфликту уздржавају од насилне акције или било који од неколико система веровања који одбацује насиље у принципу, а не само као неделотворно.

^[16] Стари завет зна за пророке који су проповедали свеопшти мир као што су Исаија, Амос и Хосеа.

^[17] Бутул анализирајући религијску и филозофску основу рата је приметио да идеја ратовања древна и да је налазимо у класичној митологији, где се она сматра врло важном и часном активношћу. У Старом завету често се Бог појављује као „бог војски“. Хришћани су првобитно осуђивали насиље, али католичка црква, свети Тома и његови следбеници брзо су развили теорију о „праведном рату“.

^[18] Расправљање о миру може да буде са позиција:идеалистичких и реалистичких, филозофских и верских, глобалних и националних, историјских и савремених. Шире схватање мира подразумева:“у оквиру заједнице, стање безбедности и реда које гарантују закон, обичаји, јавно мњење и слично“.

^[19] Што се тиче његовог места у западној цивилизацији вероватно није претерана опаска А.Н. Вајтхеда да је читава западна мисао може видети као „бескрајни низ Платонових напомена“.

^[20] Друштво које је он описао у Држави било је надахнуто узором војничке Спарте. Платон је тврдио да би таква држава организована та тој основи могла да смањи ратoвање на најмању могућу меру и ужива у благодетима мира. Пошто су њени владари мудри и пошто не могу освајањима да стичу богатство, њих не би привлачила идеја да воде агресивне ратoвe, а нити би таква држава била примамљива суседима да је нaпaдну. Са добро обученим пожртвованим и дисциплинованим војницима који је бране победа над таквом државом би била крајње тешка и скупа, а њен крајњи аскетизам би суочио сваког будућег нападача са непривлачним изгледима за мршаву пљачку. Платонова порука у Држави једној од најутицајнијих књига у историји западне цивилизације јесте да „најбољи изгледи за мир леже у спремности за рат“. Римљани ће то преузети као државну политику Империје.

^[21] J. Chanteur, Violence in Plato’s political work, In: P.P. Weiner and J Fisher (eds.) Violence and Aggression in the History of Ideas., Rutgers University Press, New Jersey, 1974.

^[22]Ливије је често коментарисао опасности од мира и тврдио да је Тул Хостилије „верујући да држава слаби у миру, тражио начине да подстакне ратове, на све стране“. Ово схватање прихватио је чак и најранији латински песник љубавне поезије Катул. „Мир је Катуле, за тебе мука, Ти уживаш у миру, и жеље ти бивају превелике, И пре тебе мир је уништио краљеве и срећне градове“.

^[23] Славни средњовековни историчари Бид Пречасни и Фроасар у својим делима су се ограничили на припаднике више класе за које је ратовање било свакодневна стварност. Обичан човек је био изузетно мирољубив зато што је он највише подносио терет и последице рата. И није се ни за шта питао, нити је о било чему одлучивао. Био је жив, али његов живот је била само проста чињеница.

^[24] Германи су настојали да ограниче насиље због страха од божје казне и да се умилостиве богови.

^[25] Пацифизам који су заступали Тертулијан и Ориген био је одбачен и уместо њега истакнута слика из Старог завета у којој Бог подстиче свој народ на рат против непријатеља. У ограниченом схватању Новог завета не одобрава се само индивидуално насиље али не и сам рат. Према схватању црквених отаца мир је био оправдање за рат. Како је мир био схватан за врхунску реализацију Божјег закона, рат је био схватан као инструмент за постизање Божјег циља. Августин је веровао да је рат цена која се мора платити за мир. Он сматра да је постизање апсолутног мира на земљи немогуће и стога ће рат увек полагати право на своје место у историји. Рат је био праведан–и сходно томе дозвољен–када је имао за циљ одржање реда и мира. Одбрамбени рат је априори оправдан, а рат који се води за материјалне и освајачке потребе не сме бити одобраван.

^[26] J. M. Wallace–Hadrill, War and peace in the Early Middle Ages, Trans. Royal Hist. Soc, 5 th series, 1975.

^[27]Људи су се под заклетвом обавезивали на поштовање мира. Кршење заклетве је било строго кажњавано, понекад одстрањивањем из цркве, што је најтежа казна за сваког верника.

^[28] Период који почиње четири недеље пре Божића.

^[29] Војна енциклопедија, Том III, Београд, 1970–1975, стр. 334.

^[30] Залагао се за ублажавање односа према женама, деци, старцима и заробљеницима. Устајао је и против пустошења земље. Дело му је било прожето идејама хуманизма.

^[31] Већ током студија Кинг је започео потрагу за методама борбе против социјалног зла. Читао је велике филозофе и почео да размишља о ономе шта је Ганди назвао духовна снага и снага љубави и истине као оружја социјалне промене. Једном приликом је рекао:“...моје су мисли свесно или несвесно биле привучене назад ка Проповеди на Гори и ка Гандијевој методи ненасилног отпора“.

^[32]Кроз читаву историју, разни народи и групе, на многим местима широм света и под суровим политичким режимима, подржавали су отпор без насиља. Мартин Лутер Кинг и бојкот аутобуса у Монтгомерију, Ганди и Mарш соли (Salt March), Чавез и борба у корист Американаца мексичког порекла („chicanos“) добро су познати примери. Постоје и многи други: мађарски отпор Аустрији од 1850. до 1867, кинески бојкот јапанске робе почетком XX века, борбе у руском царству од 1905. до 1906, немачки отпор (1923) француско–белгијској окупацији Рура, борбе против нациста у Норвешкој, Данској и Холандији, где су коришћене методе ненасиља.

^[33] Свети Августин, Божја држава, De civitate Dei, књига XIX.

^[34] Ганди покушавајући да пронађе могуће начине борбе кренуо је од Христовог учења, радова Лава Толстоја а посебно од есеја „Civil Disobedience“ (Грађанска непослушност) америчког писца из XIX века Тороа (Henry David Thoreau). Ганди за симбол своје борбе уводи термин Satyaghraha (истина и одлучност) који означава синтезу ненасилног понашања и друштвене одговорности. Као главно средство борбе уводи методу базирану на Истини, Љубави и прихватању патње (Self–suffering), а да би што јасније истакао и објаснио значај ненасиља термином Satyaghraha Ганди придодаје и термин ahimsa (без повреде) који у своме изворном значењу представља начин живота преузет из Хинду религије. Ганди је рекао:“Компромис и поверење су срж ненасилне борбе... јер је... вера у људску природу сама суштина његове вере“.

^[35]Кантове идеје о миру које се могу наћи у делима „Идеја о универзалној историји са космополитске тачке гледишта“ (1784), „Критика моћи суђења“ (1793) и Вечни мир (1795). Његово дело је пружило моћни подстицај за већи део мисли XIX века о томе како да се ограничи и на крају елиминише рат са обе стране Атлантика.

^[36]Nathan O, Norden H, Einstein on Peace, MIT Press, Boston, Massachsetts, 1960. pp. 4.

^[37] Албер Ками, Есеји, стр. 244.

^[38] Sharp, G.: The politics of Nonviolent Action, Extending Horizons Books, Boston, 1973.