Добановачки Душанка, Радоица Јокић, Анђелка Славковић

Развој дечје хирургије у Србији

• Добановачки Душанка, Институт за здравствену заштиту деце и омладине Војводине, Нови Сад
• Радоица Јокић, Клиника за дечју хирургију, Нови Сад
• Анђелка Славковић, Kлинички центар, Клиника за дечју хирургију и ортопедију, Ниш

Увод

Српска средњевековна медицина детета представља велику непознаницу јер нема писаних података на који начин се поступало са болесним или повређеним дететом. Усмена предања  указују да су хербална медицина, гатање, бајање, и магија били иницијална у медицинском знању лечења деце. У мало бољим срединама постојали су видари и травари са више или мање искуства или добрих резултата у исцељењу. Народни лекари су се појављивали у ликовима са практичним али и емпиријским искуством о болестима, примењивали своје знање колико су могли, и остајали анонимни. Међутим, захваљујући њима развија се манастирска медицина. Први записи о лечењу деце налазе се у Хиландарском манастирском кодексу који је Св. Сава донео у Студеницу где је оснивао прву болницу. Иако у Европи у седамнаестом и осамнаестом веку започиње промоција оперативног решавања урођених аномалија новорођенчета и малог детета, на Балкану и у Србији нема већег помака до почетка двадесетог века.

Зачетак и пионирски рад у домену дечје хирургије у Србији везани су за име др Димитрија Јовчића. Млади специјалиста из дечје хирургије, касније професор Медицинског факултета у Београду и члан Академије САНУ,  враћа се у Београд из Париза где је специјализирао у класи чувеног Омбредана. Први Одсек дечје хирургије отворен је 1921. године при дечјем одељењу Опште државне болнице. Заслугом великог хуманисте и пријатеља српског народа енглеске лекарке  госпођице Маквел (Mackwell), солунског борца, оснива се енглеско-српска дечја болница у Вишеградској 24 и ту Одсек дечје хирургије прераста у Одељење. Када је енглеско-српска дечја болница затворена 1932. године Одељење прелази у просторије тадашње Хируршке клинике љубазношћу професора Леон Коена. Несхватање важности развоја дечје хирургије узрокује неколико просторних сеоба до појаве визионара професора педијатрије др Матије Амброжича који инсистира  на спајању педијатрије и дечје хирургије што ће бити крунисано изградњом тада најмодерније дечје болнице у Тиршовој улици 10 и која ће постати симбол дечје здравствене заштите у Србији и Југославији.

После Другог светског рата почео је да се примењује плански развој здравствене службе и дечја хирургија бива уврштена у наставни програм редовних медицинских студија а 1962. улази у састав Катедре за хирургију, и добија своје место у оквиру система специјализација.

Београд

Клиника за дечју хирургију промовисана је 1947. године под руководством проф  др Димитрија Јовчића. Окружен младим сарадницима он започиње интензивно да проширује оперативни програм потпомогнут модерном хируршком опремом. У почетку дечја хирургија је имала карактеристике стручне униформности – није било у диференцијацији професионалног дела рада. У шездесетим годинама прошлог века указује се потреба за професионалним усмеравањем што је добило билатералну подршку: заинтересованост младих специјалиста за даље усавршавање и  руководства за стимулисање ових трендова. Службу за неонаталну хирургију оснива и дуги низ година усмерава др Стојан Живковић који временом постаје професор из хирургије на Медицинском факултету у Београду, признат стручњак у целом свету и редовни члан Медицинске академије. Абдоминална и торакална хирургија развија се под руководством доц др Радослава Лукача који постаје професор на факултету. Служба урологије  основана је пионирским радом  прим др Мирјане Живкуцин и настављена радовима сарадника. Међу њима блиста име проф др Саве Перовића, редовног члана академије САНУ и првог међу првима у свету у области гениталне хирургије и урологије. Служба ортопедије и трауматологије препушта се проф др Светиславу Стојановићу, доц др Илији Стојимировићу, проф др Милутину Ђаји, проф др Сретену Поповићу и проф др Драгиши Ракићу. Пластична и реконструктивна  хирургија развија се под руководством прим др Зорана Најдановића и прим др Гордане Јањић. Развој анестезиолошке службе почиње доласком др Бранке Митровић, прим др Јована Антића и прим др Љубинка Тонића.

Процват медицине у Југославији даје прилику лекарима да покажу сву своју професионалну ангажованост и инвентивност што се и одражава проширењем елективног оперативног програма који прати савремена медицинска технологија. Тиме се пружа и могућност за образовањем великог броја младих специјалиста који ће радити у другим здравственим центрима. Стручне комуникације са елитним светским центрима дечје хирургије надахњују нове квалитете и развијају се нове службе: кардиохируршка, трансплантациона, микроваскуларна и минимално инвазивна хирургија.

Данас Универзитетска дечја клиника има  29  специјалиста дечје хирургије и субспецијалиста,17 специјалиста из анестезије и годишње се уради преко 6000 хируршких интервенција .

Нови Београд

Крајем 1962. године основано је дечје Хируршко одељење у оквиру установе дечје здравствене заштите Института за здравствену заштиту народног подмлатка Београду. Хируршки посао предводи доц др Душан Бајец који убрзо постаје професор на медицинском факултету. Уписом у судски регистар 1974. године ова установа постаје Институт за здравствену заштиту мајке и детета Републике Србије и Следеће године се пресељава у нову опремљену зграду у Новом Београду а Одељење прераста у Клинику за дечју хирургију. Осавремењавање професионалног рада се наставља примањем младих лекара који се усмеравају у поједине хируршке гране, и набавком модерне пратеће опреме. Хирургију неонатуса преузима проф др Иво Бешевић. Абдоминална дечја патологија се решава под руководством прим др Петра Радојковића. Уролошку хирургију успешно осавремењује прим др Петар Савић и формира тим младих стручњака који који ће успешно обављати сложене оперативне захвате који се пред њих поставе. Торакалну хирургију оснива проф др Драган Олујић а затим започиње рад кардиоваскуларног одељења са младим лекарима др Велимиром Стојановићем и др Владимиром Хрњаком. Ортопедију деце и коштано-зглобну трауму  предводи прим др Глен Нељдихин, а пластичну и реконструктивну хирургију са најсавременијом центром за опекотине деце прим др Обрад Маринковић. Дечја анестезија и интензивна терапија хируршких болесника започела је надахнутим радом прим др Амалије Аћимовић и великим учитељем многих генерација анестезиолога прим др Александром Миленковићем.

Данас Институт је референтна национална здравствена установа са мултидисциплинарним тимским радом. Она пружа највиши, терцијерни ниво здравствене заштите малим пацијентима. Институт и Клиника су наставна база Медицинског факултета у Београду оспособљена  и за клиничка истраживања. На Клиници за дечју хирургију Института запослено је 30 специјалиста дечје хирургије или субспецијалиста појединих грана, и десет анестезиолога. Заједничким радом они годишње ураде преко 5000 хируршких интервенција.

Ниш

1953. године основано је Одељење за дечју хирургију и ортопедију под руководством др Милун Митровић (1901-1978) који се вратио са специјализације дечје хирургије у Београду.  Одељење се налазило у оквиру службе опште хирургије и имало је две болничке собе. Почетке у извођењу дечје анестезија преузима проф др Звонко Будић који је био специјалиста педијатар и анестезиолог. Две године касније Одељење се пресељава у нове просторије са седам соба и 60 постеља. У то време коштано зглобна туберкулоза деце представља веома распрострањен здравствени проблем. Др. Милун Митровић, бива награђен клиничком титулом примаријуса  међу лекарима, и оснива истурено Одељење у Соко Бањи са стационаром за лечење дечје коштано зглобне туберкулозе од 30 кревета организујући савремено лечење овог здравственог проблема. Руковођење хоспиталом касније преузима дечји хирург прим др Владимир Живановић (1935. - 2009.). Убрзо дечји хируршки стационар у Нишу се проширује на 80 постеља.  До 1965. године комплетан оперативни програм обављали су специјалисти дечји хирурзи а потом крећу усавршавања и субспецијализације из дечје ортопедије и  дечје урологије, трауматологије, неонаталне хирургије, абдоминалне и пластичне хирургије чиме се високо подиже стручни ниво рада. 1971. године Одељење се пресељава у нов простор са 80 болничких кревета и две операционе сале и прераста у Клинику за дечју хирургију и ортопедију  под руководством проф др Драгана Лазића. Опремање Клиничког центра у Нишу тада најсавременијом радиолошком опремом, сарадња на пољу интервентне дијагностике и лечења литијазе доводи до иновација и доприноси да Клиника постаје важан центар у Србији у лечењу дечје уролитијазе. Интеграција педијатријске и дечје хируршке службе остварена је 1999. године пресељењем у наменски подигнут објекат.

Данас Клиника представља значајан регионални центар у који гравитира дечја хируршка проблематика југоисточне и јужне Србије, у њој ради 13 лекара специјалиста дечје хирургије и субспецијалиста других грана и седам анестезиолога који имају годишње преко 3000 хируршких интервенција; један део лекара учествује у образовном процесу на Медицинском факултету у Нишу.

Нови Сад

До раних година двадесетог века децу у Новом Саду лечили су лекари опште праксе. Интернистички део педијатрије почео је оснивањем Дечјег диспанзера 1922. и Школске поликлинике 1925. године, а затим Покрајинске дечје болнице 1930. Хируршки оболела деца и повређена деца лечена су у Градској болници у Новом Саду и збрињавана од стране општих хирурга до средине двадесетог века. 1954. године одобрава се тадашњем младом специјалисти опште хирургије др Душану Јовановићу (1922.-2009.) специјализација из дечје хирургије и издвајају две собе на Хируршком одељењу Главне покрајинске болнице за хоспитализацију само деце. Две године касније др Душан Јовановић се враћа из Београда као специјалиста дечје хирургије и оснива Одсек за дечју хирургију и ортопедију. Убрзо Одсек прераста у Одељење за дечју хирургију и ортопедију са 55 болесничких постеља.

Пристизањем младих специјалиста развијају се нове дисциплине хирургије дечјег узраста а оснивањем Медицинског факултета 1960. године целокупна хируршка служба бива обједињена и образовном делатношћу, др Душан Јовановић постаје професор на предмету хирургија. Неонаталну хирургију са лечењем конгениталних аномалија преузима др Бранислава Савић Козоморић која ће касније бити за свој рад награђена примаријатом. Хируршко лечење комплексних уролошких стања уводи др Слободан Петровић који ће се укључити у рад факултета и постати професор из хирургије. Абдоминалном хирургијом детета бави се др Станислав Стојановић и такође постаје професор из хирургије. Грудну хирургију почиње да развија др Живорад Јоцић а наставља прим др Лука Коларовић. Дечју ортопедију успешно оснива, организује на нивоу целе Војводине и годинама унапређује др Душан Пајић и који је ускоро постаје професор из хирургије на Медицинском факултету. Дечју трауматологију упоредо успешно ради и иновира прим др Стеван Веселинов.

1977. године спаја је педијатријска и хируршка служба дечјег узраста у једном здању Институту за здравствену заштиту мајке и детета у Новом Саду а хирургија прераста у Клинику за дечју хирургију са постељним фондом 80 и три операционе сале: организује се перманентна хируршка служба на нивоу покрајине, и поликлиничка служба. Дечју анестезију успешно обављају искусне прим др Клара Клопка, прим др Ђерђи Терек Турајлија, и др Олга Грозданова.

Данас, Клиника за дечју хирургију налази се у саставу Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине као здравствена установа терцијерног типа. Клиника има пет операционих сала у којима 29 специјалиста дечје хирургије и субспецијалиста других грана хирургије уради око 4000 хируршких интервенција на годишњем нивоу. О елективном, ургентном и интензивном, преоперативном и постоперативном третману деце и адолесцената непрестано се брине 14 анестезиолога.

Данас

Дечја хирургија у Србији данас обухвата пружање хируршке помоћи пацијенту старом један дан (матурус и прематурус) до узраста 18 година. Развој модерне технологије омогућио је програм пренаталне дијагностике конгениталних обољења и њихово рано оперативно збрињавање. Одлични резултати се постижу захваљујући врсној едукацији, савременој опреми и интензивном третману пацијената. Велик напредак у раду је учињен увођењем једнодневне хирургије и «френдли» програма. Поред класичног програма минимално инвазивне процедуре део су свакодневног оперативног програма у свим већим центрима дечје хирургије у Србији.

Службе дечје хирургије развијена је и у осталима деловима Србије било као рад клинике, одељења или одсека: у Приштини (1957), Суботици (1965), Краљеву (1969), Ћуприја (1970), Ваљеву (1970), Крагујевцу (1974), Зајечару (1974), Ужицу (1975), Сомбору (1975), Сремској Митровици (1981), Пожаревцу, Лесковцу, Параћину, Зајечару, Бору, Новом Пазару и Зрењанину. Удружење дечјих хирурга Србије броји 160 чланова, одржавају се редовни стручни и интерсекцијски састанци, организују симпозијуми и конгреси, запажено је учешће у научно истраживачком раду, а планирају се и нови оперативни програми.

Библиографија и комуникације:

Усмена комуникација са доајенима дечје хирургије: академиком проф. др Стојаном Живковићем, проф. др Слободаном Петровићем, проф. др Душаном Пајићем, прим. др Браниславом Козоморић, др Слободанком Бубом Милановић Станковић, академикoм проф. др Зораном Крстићем, и прим. др Драганом Лозановић Миладиновић.

• Lalović A. Srpska medicina u Srednjem veku. Timočki medicinski glasnik. 2004 (29) Suppl. 1: 27–30.
• Хиландарски Медицински Кодекс Но 517.
• Bibliografija lekara Dečje hirurške klinike Kliničkog centra Medicinskog fakulteta u Beogradu, 1997.
• 35 godina bolničke dečije zaštite u Novom Sadu. Urednik prof. dr sci Milorad Velisavljev, Novi Sad 1979.
• Јоvanović D. Istorijat Klinike za dečju hirurgiju. U: Grebeldinger S. i sar. Dečja hirurgija Novi Sad. Medicinski fakultet Novi Sad 2007.
• Carachi R, Young DG, Bujukunal C. A History of Surgical Paediatrics. New Jersey World Scientific, 2009.
• Breberina M. Istorija hirurgije na teritoriji današnje Vojvodine. U Pajić D. i sar. Hirurgija – Odabrana poglavlja. Novi Sad Simbol 2009.
• Лукач РР, Шћепановић ДР. Развој дечје хирургије у Србији. http://www.sld. org. rs/decijahirurgija/istorija. html (available from 22.may 2010)

(Изговорено на 15. Студеничкој академији 800 година српске медицине, у манастиру Студеница, јуна 2010. године.)