Брана Димитријевић

Не само један живот: О књизи др Теодора Божина „Од кројачке игле до хируршког ножа“

Др Теодор Божин: Од кројачке игле до хируршког ножа. Треће допуњено издање, „Дис публик“, Београд 2010.

Ова књига већ по наслову подсећа на дело Михајла Пупина Од пашњака до научењака, која је до скора у САД спадала у обавезну ђачку лектиру. И Божинова књига је аутобиографска приповед о self made man-у, човеку „који самога себе ствара“, почињући „ни од чега“... Подсећа и на пикарске романе толико омиљене у осамнаестом веку, а и на Живот и прикљученија Доситеја Обрадовића, која јој на неки начин претходи.

Књига, произишла из пера човека задовољног самим собом, који, сећајући се прохујалог још једном проживљава сав свој живот. У потоњем се и налази одговор на питање: зашто је написана? И, објашњење: зашто је ово треће издање унеколико проширено. Немогуће је, једном за свагда, испричати сав свој живот.

Само, ако је др Тодор Божин два пута проживео један те исти живот, да ли се онај прави сасвим поклапа са оним касније описаним? Реч није само о времену у коме су се један и други одвијали - прави је потрајао много дуже - већ и о питању које ће се увек постављати када је о аутобиографским делима реч: да ли је одиста све баш тако било? Да ли су најчешће варке које вребају онога који о свом животу пише, одиста, избегнуте?

Стварни живот почиње од свог стварног почетка, аутобиографија од већ познатог краја. На почетку живота, ипак, постоји неизвесност – свашта се може догодити а и не мора – док писац аутобиографије том истом животу прилази од приче која је завршена. Аутобиографије су отуда пишу само привидно од свог стварног почетка. И већ ту вреба прва опасност, исказана питањем: колико је свака аутобиографија уподобљена своме крају?

Аутобиографије су и нека врста животног биланса, образлагања и оправдавања, покушаји проницања у суштину видљивих и невидљивих покретачких сила. Стога једно од најпожељнијих својстава таквих дела јесте пишчева скромност. Али само она скромност која произилази из самог пишчевог бића, а то је нешто што се не да научити, још мање одглумити; нешто чега још од почетка има или нема. Уз скромност важан је и смисао за пропорције, који спречава да се, на пример, о једном одређеном, по мишљењу писца пресудном периоду, говори преопширно.

Већ поменута скромност, уз несумњив смисао са пропорције, красе ово дело; као што су уосталом обликовале и сам живот др Теодора Божина. У његовој књизи као да и нема негативних ликова, ни непријатних, „злих“ догађаја, што, разуме се, није тачно. Има их, чак на претек, али немамо утисак да су били пресудни. Беху само неизбежни онај „терет живота“, нешто што ипак мора да буде поменуто, што је поднето (било па прошло), око чега не треба превише трошити речи. Рекло би се да др Божин оваквим „урођеним“ својим ставом потврђује речи Оца Тадеја: „Какве су ти мисли такав ти је и (сав твој) живот“.

У детињству ће Теодор Божин прележати дечју парализу, лева нога ће му остати слабија и нешто краћа, али он због тог свог недостатка неће себе сматрати мање вредним, а ни посебним. Још мање неспособним за телесни напор. Заборавиће на тај његов недостатак и читалац, док с писцем буде преваљивао пут пешице од Будимпеште до Братиславе, и од Братиславе па до Беча. Сетиће га се тек када се буде разбуктао Први светски рат. Божин је тада у сред Немачке, која кључа. Тражи се смрт Србије. Њен потпун нестанак са лица земље. А он је – Србин. Уз то Аустроугарски поданик, а по животном добу – војни обвезник. Али му баш та телесна мана, можда, спасава живот. Биће ослобођен „да носи пушку“, па ускоро постаје тумач у заробљеничком логору за Србе.  

Теодор Божин је по оцу био његово седмо дете, а по мајци њено треће. Таква деца су већ самим својим редоследом доласка на свет осуђена на самосталност. Рано науче, а да их томе нико посебно и не учи, да се владају по оној народној: у се и у своје кљусе.  Зна се и за то још од вајкада. У српским народим причама које почињу речима: Био једном један цар, па имао три сина... Трећи је увек најбољи, најхрабрији, најспособнији, увек је главни лик бајке.

Па иако сам Теодор Божин „великим благословом свога живота“ сматра сељачко своје порекло, и по оцу и по мајци – упорност и здрав разум, каже он, одлучујући у мом животу, потицали су од (мог) сељачког наслеђа – ипак претеже ово што поменусмо малочас. Одатле, чини нам се, и потиче сва она готово необјашњива покретачка сила, увереност да је способан, да мора постати нешто више, која обликује Божинов живот, да би се при крају завршила опаском његових мештана: „Гле, Тоша из Модоша, шнајдер, оде у докторе.“

Али „осуђеност на самосталност“ је тек почетак; треба то и прихватити, и одживети. Вештина приповедања, и већ поменут смисао за пропорције др Теодора Божина, омогући ће му да и то објасни, истина околишно. Наслеђе и породица, то су темељи. Породица је извор добра и зла. С правом је рекао др Милан Јовановић-Батут. У неколико реченица Божин нам представља свог неписменог али бистрог Деда Штеву, потом оца, потоњег некако из даљине, и своју мајку, која ће му дуго, дуго бити „невидљив“ животни ослонац. Ред и рад, наоко строга правила, трезвеност, љубав али ни више ни мање него што је потребно... Тек касније ће Божин схватити да му је отац жесток, мада потајни, српски националиста био.

(И ту, једино на том месту, платити дуг свом времену, које преко ноћи изобличава све што стигне, написавши да је његов покојни отац тајно слао новац „српским хајдуцима“, што је, наравно, бесмислица. Новац је тајно слао српским четницима који су у Старој Србији бранили имовину и част обесправљене раје; а не оним правим хајдуцима, сличним Ђурици из романа „Горски цар“ Светолика Ранковића, каквих је по Србији тада било.)

У западном свету на снази је крилатица да иза сваког успешног човека стоји (његова, најчешће венчана) жена, али је међу ондашњим Србима, током 19. и почетком 20. века то увек била – мајка. Овоме до сад још није посвећена довољна пажња, зато поменимо само неколико изразитих примера: др Лаза Лазаревић, др Михајило Мика Марковић, др Душан Стојимировић... Лазаревић ће ту старинску српску мајку изврсно приказати у својој причи Први пут с оцем на јутрење, а књижевник Милован Глишић у својој не мање потресној причи Прва бразда. Творац модерног српског војног санитета др Михајило Мика Марковић у својој аутобиографској књизи Моје успомене, заблагодариће својој мајци удови, која га је научила да је на свету најважнији чист образ. Др Душан Стојимировић даће да се портрет његове мајке излије у бронзи – рад вајара Ђорђа Јовановића – а потом ће га поклонити смедеревском музеју „да би свет видео како су изгледале наше мајке, српске жене старога кова, мученице, које су деца поштовала као Бога.“

У књизи др Теодора Божина нећемо наићи на овако експлицитне редове, али је читаоцу немогуће да изведе неки други закључак. Ожениће се „Тоша из Модоша“ по свом избору, али не и без материнског благослова.

Слично свим до сад поменутим ликовима, ни лик његове жене Илзе није дат „громогласно“, него с мером, по истој методологији сведеног приповедања. И, ако нам је дозвољено да то кажемо уместо самог писца,  његова жена Илза беше такође од оног старинског, али немачког, кова, припадница оне старе немачке грађанске честитости, која вели да ће отаџбина њеног мужа постати њена отаџбина, вера њеног мужа њена вера; да ће свуда ићи за својим мужем, куда он ту и она, све док их смрт не растави. Отуда су можда једна од дирљивијих (и највеселијих) редова ове књиге они у којима писац описује своја, испоставиће се касније, неоправдана страховања, питајући се хоће ли се његовој младој жени свидети Југославија, а тек селендра – Ужице, у коју је доводи.

Простор не допушта да се шире позабавимо и питањем Немица и Немаца Срба. Сетимо се само Бете Вукановић, или др Емериха Линденмајера, Немца из Баната, кога ће др Владан Ђорђевић с правом назвати – српским посинком... Не допушта нам простор ни да се дубље позабавимо питањем: да ли су љубав, поштовање и послушност према мајци предуслов складног брака? Попут оног који је др Божин имао.

Божинове студије медицине у Немачкој допустиће нам да се, успут сетимо и спора који је плануо међу српским лекарима уочи Првог светског рата, о томе може ли се на београдском универзитету отворити и Медицински факултет. Данас смо склони да безрезервно будемо на страни др Милана Јовановића – Батута (који беше за), и да са поприлично удобне историјске дистанце просуђујемо о томе (и даље) преко колена. Божинова књига нас међутим уверава да том старом питању ипак приђемо хладније главе. Не само медицинске студије, већ и каснија усавршавања већ дипломираних лекара, захтевале су на немачким факултетима озбиљан и предан рад. Ономе ко беше на то спреман беху сва врата широм отворена. Рад и само рад се захтевао и ценио. Споредно беше које си нације или вере...

Теодору Божину то беше више него довољно. Немачка ће, потом, постати безмало његова друга отаџбина. Немачка ондашњих универзитета, ондашњих великих професора, Немачка рада и знања, уважавања оних који су раду склони, а знања жељни.

Навешћемо овде само речи угледног санитетског саветника др Гротеа, Илзиног оца, упућених Теодору Божину, који је дошао да проси руку његове ћерке: „Ја Србе никада нисам видео, нити их познајем, али верујем својој кћери која Вас је изабрала, јер она има добар укус, а Ви, ако сте асистент код тако еминентних професора, мора да сте поштен младић.“

Могла је Немачка постати Божину и права отаџбина, да је хтео. Али срце га је вукло оној митској Србији, коју је још његов покојни отац тајно помагао, беше то нешто далеко више, а и дубље, од здравог разума и трезвености. Звали су га, из новостворене краљевине – такви нам требају! - није да нису, али то беше само на речима. И данас многохваљени ондашњи министар Народног здравља др Андрија Штампар одмах га је упитао какве везе и познанства по министарствима др Божин има. Велики наш хирург проф. др Ђорђе Костић Божина већ завршеног хирурга специјалисту није могао да прими ни као волонтера. Тек је пуком случајношћу, захваљујући индустријалцу Шићанском, и његовом везама, др Теодор Божин, најзад, упућен у – Ужице.

„Ко чека – дочека“, закључиће др Божин, а свом животном вјерују „у се и у своје кљусе“ придодати и ово: да су нам животне тешкоће дате како бисмо ојачали свој карактер.  

Убрзо ће се сродити с честитим Ужичанима. Попут својевремено др Михајила Мике Марковића, који се беше исто тако сродио с Горњомилановчанима, а који, такође, мишљаше да ту проведе сав свој живот. Умешаће се, међутим, као и у Марковићевом случају – политика. Али не зато што је она др Теодора Божина уопште занимала. Теткизам, стринизам– већ како се тада говорило – везе, везице у врховима. Некоме је запало за око баш – Ужице, те Божин буде пребачен у Ваљево; у осињак.

У Ваљеву је тада радило неколико међу собом тешко завађених лекара. Попричаш ли са једним, а сви те виде, остали су ти одмах непријатељи. Био је то један од најмучнијих периода у Божиновом животу, иако су га највећа искушења тек чекала. Увидећемо, међутим да Ваљево беше тек предигра, не само у животу Божиновом, већ и Србије.

Какогод, Божин успева да Ваљева отараси, да пређе у Шабац, у коме ће провести наредне године, све до пензије. Заволеће из свег срца народ тога краја. И обрнуто. И дан дањи га по добру Шабац памти. Радио је беспрекидно, не само као хирург него и као свестран лекар. Умео је да доведе човека с улице кога би случајно срео, па уочио његову телесну ману, болест или  какав недостатак, и то отклони својом вештином. Низ примера из казуистике Божинове то на најлепши могући начин потврђују.

Изгледаће, у једном кратком трену, да боље место за себе, своју породицу, свој рад није могао наћи...

Али то тако није могло дуго потрајати.

Рат, окупација, већ су за сами по себе довољно непријатни, и опасни. А још у Србији, тада, на Балкану. Побуна, устанак, праћен масовним одмаздама, преобратиће се убрзо потом и најподмуклији од свих ратова у – рат грађански. Вратише се, одједном, они ваљевски дани, нарасли до монструозних размера. Брат је на брата ударио, отац на сина, кум на кума...  Завладали су страх и параноја.

Настојао је на све начине др Божин, да буде и да остане само и само лекар, да својим знањем и умењем помогне сваком, без обзира, како би се то данас рекло, на веру, нацију, боју коже... Није му се ни то дало. Барем не сасвим, и не онако како је хтео. Воља милостивог Провиђења – како би то казали стари писци – беше другојача.  Спасаваће др Божин животе многих људи, не само лекарском својом вештином. Повремено, и свој сопствени. И, не можемо а да му се не дивимо, не само на свим тим његовим подухватима, или начину на који је и у томе успевао, већ и на његовој приповеди о свему томе. Нема сувишних речи, ни хвалисања. Као да баш ништа од њега у толикој мери није зависило. А – јесте! Шта би са многим оним таоцима, одређеним већ за стрељање, упитајмо се, онда  било да не беше др Теодора Божина да их спасе?

Ослобођење Шапца, и грдан прилив рањеника. Никада неће бити утврђено колико их је тада у Шапцу стварно било: 50.000 можда и осамдесет. Рад даноноћни. Али зар то није његова дужност лекара, зар то није још један од бољих изазова за хирурга? Све то прихвата Божин без роптања. Само кад не би било – сумњичења.

Рату се ближи крај, али не и параноји, која ће и после рата дуго потрајати. Новој власти жестоко су потребне присталице, али исто тако и противници. Да је којим случајем др Михајило Марковић жив, он би се ужаснуо. Некада су писао је Марковић (1906) у Србији живели Срби, а сада живе радикали, напредњаци, и тако даље... Тих дана све то поприма силне размере. Где у то уденути и Тошу из Модоша? Кога занимају само и само људски животи?!

Постоји доста раширено веровање да су добри лекари свима потребни, и да су самим тим судбински заштићени, да они најбоље пролазе у свим временима, чак и оним најопаснијим, далеко боље од свих осталих смртника. А као пример обично се помиње судбина оца француске хирургије Амброаза Пареа, хугенота, кога из пакла Вартоломејског покоља, сигурне смрти спасава лично француски краљ. Само што то већ изодавна није правило. Доктора Божина чији рад још од почетка рата беше под свакојаким (лаичким) сумњама, спасавале су само и само – чињенице. Његова увек тачна (непогрешива) дијагностика спасавале га је често за длаку. То исто, нажалост, наставиће се и после рата. Његову жену Илзу, такође, докторку у стопу ће пратити ревносна болничарка припадница ОЗНЕ, с вером и надом да ће „ту Немицу“, макар и по сопственом, лаичком суду, „ухватити у каквој субверзији“. Самом Божину биће отпослата посебна комисија да утврди зашто је одбио да оперише извесног омладинског руководиоца настрадалог у саобраћајној несрећи, а „морао је“. Ипак, Божина ће „спасти“ обдукциони налаз умрлог, и потврдити да био сасвим у праву. И тако даље и тако даље...

Последњих година, тај послератни период прогона, безмало налик на нову окупацију, све чешће се обрађује и у српској књижевности, сведочењима било самих жртава, било њихових потомака, али ни један на начин како то (чини нам се, сасвим успутно) излаже Божин. Нема код њега тешких уздаха, ни суза, ни оптужби, ни „образлагања“, нема ни ружних а ни сувишних речи. Оставља Божин читаоцу да сам закључује, ако је на то спреман.

По завршеном рату, иако по много чему то заслужује Божин одбија место управника шабачке болнице. Он је хирург, само и само хирург, коме је место у операционој сали... И отац српске ратне хирургије др Михаило Мика Петровић, одбијао је, често се и довијајући, на исти начин начелничке и управничке положаје за све време Првог светског рата. Хирургу није место у штабу, говораше Петровић, него уз рањенике.

Нова власт је то другојаче схватала. Једва дочекаше да га макар пензионишу, не у 65. години Божиновог живота, већ у шездесетој. Нов, ударац судбине, која по ко зна који пут не измамљује ни реч жалбе. Божин просто одлази, боље рећи, враћа се Немачкој реда, рада и знања, образлажући то у само неколико реченица.

„Имао сам намеру да одем у своје родно место, али тамо мира не бих имао... моји болесници ће ме свуда тражити и, како је приватна пракса за лекаре била забрањена, а нисам хтео да радим незаконито, одлучили смо да се преселимо ближе нашој деци... Један хирург позвао ме је у Харцбург, па тамо примих то место.“

За писца ових редова, који припада једној од првих генерација у Србији ишколованих лекара, који су могли да легално, с пасошем, иду куд им драго – сви путеви и све границе беху им одједном широм отворене – дубоко су потресни ови Божинови редови. Отићи или остати? Претварало се у ноћну мору многих и многих изврсних колега, који су кад раније кад касније ипак одлазили, остављајући овде своје све старије и старије родитеље. Ишли су тамо где су се ценили рад и знање, а не рођачка или партијска припадност, напуштајући с уздахом олакшања отаџбину трапавих закона, који се махом не поштују, земљу у којој беспрекидно трају најразноврснији облици грађанског рата; рата који уме и да се разбукти, и да постане прави правцати, повремено.

Али, упркос том одласку др Божин беше већ оставио дубок траг. Осим безбројних његових пацијената, нису га заборавили ни лекари. Баш као и у случају др Владана Ђорђевића. Секција за историју медицине Српског лекарског друштва приредила је у његову част СВЕЧАН САСТАНАК 1. октобра 1969. године. Пред препуном салом, о Божиновом лику и делу, говорили су др Миливоје Миленковић и један од наших највећи историчара медицине професор др Владимир Станојевић, а после њих, побуђени изнетим биографским чињеницама, и многи други.

Иако не беше у могућности да том састанку присуствује, др Теодор Божин и његова супруга Илза поново беху међу својима.

Открива ли нам се напослетку, кад заклопимо корице ове књиге, оно још дубље објашњење Божиновог живота, попут скривене, најскривеније тајне. Давао је, а увек имао. Тежио је и у животу и у свом послу моралном задовољењу, баш онако како саветоваше и на то указиваше др Емерих Линденмајер: лекар који се озбиљно заузима за своју струку у сваком трену мора да пред очима да има само добробит болесника; мора да презре материјално, да буде задовољан моралном коришћу која проистиче из таквог стремљења. Оно је – морално задовољење после сваког лекарског подухвата – камен међаш који ученог разликује од оријенталног лекара. Исто то покреташе и др Михајила Мику Марковића да упркос силних препрека у Србији оснује Пастеров завод, па тек да потом израчуна све оне опипљиве добити које из тога проистичу. Оно на шта нас и Батут опомиње: да лекар који почне да се клања Златном телету, постаје надрилекар. Чинити људима само и само добро, чак и више од оног што омогућава лекарска професија. Давати, и само давати... То је та највећа тајна, коју нам открива ова књига, тајна Божиновог хода преко трња ка звездама. И ма колико нам се чинило да је обрнуто такви увек успевају. Такве – послужимо се овом старинском метафором –  и милостиво Провиђење увек штити.

Живео је др Теодор Божин – „наш Тоша из Модоша“ – и проживео, стога, не само један живот.

( Изговорено 19.05. 2011, на редовном састанку Секције за историју медицине)