Милорад Радојчић

Први ваљевски апотекар Клаудије Прикелмајер

Дошао је у Ваљево да отвори прву апотеку, доприносиo лечењу оболелих и унапређењу здравља становништва овог краја. Мада му је на почетку било веома тешко, иако странац, на томе је истрајавао више од четири деценије. Свестрано обдарен и образован истовремено радио је и многе друге послове који су били вишеструко корисни за житеља овог града и целог краја.

Недавно се навршило 170. година од његовог рођења, па је то и прилика да потпуније упозна његов животни пут и рад. Остварен је увид у архивску грађу, објављене књиге и друге публикације, новинске и друге чланке. Верујемо да би сазнања била богатија, а оцене и коментари реалнији да је било прилике да се консултују архивске фондови оних средина где је претходно живео и школовао се, али и још неких фондова у нашем главном граду.

Клаудије Прикелмајер родио се 31. октобра 1837. године у Славонској Пожеги, тада Аустрија сада Република Хрватска. Мајка Францика и отац Јосип живели су ту дуго година. Према писању др Војислава Марјановића[1] и др Видосаве Стојанчевић[2] његови беху пореклом из немачке покрајине Виртерберг. Реч је о старој градској породици која се средином XVIII века доселила у Славонску Пожегу. Зна се да је она у Славонији изнедрила више познатих личности, међу којима је било трговаца, млинара, пивара, интелектуалаца...

Клаудијев отац, Јосип Прикелмајер, од 1850. до 1859. био је градски председник у Славонској Пожеги. Од 1859 до 1961. године градски предстојник, а следећи пет година судија. Потом се као познати правник бавио адвокатуром[3]. Према писању др Миливоја М. Миленковића[4] неко време био је и сенатор. Говорећи о свом пореклу Клаудијев син, др Ђура Прикелмајер[5], испричао је како је његов деда по оцу наследио доста имања, али се много коцкао и тако значајан део свог имања изгубио.

Основно образовање Клаудије је стицао у Пожеги код фратара римокатолика. Предавања су била на латинском језику што њему лично није годило. Иначе, систем латинског васпитања био је веома строг, језуитски, а деца су кажњавана за сваки покушај разговора на матерњем језику, па и за сваки мањи преступ или мамурлук. Мада му је по нешто од тога тешко падало, стиснуо је зубе и предано радио. Није му требало много времена да схвати да му све то и знање латинског језика може бити од велике користи. Све то помогло му је да рано сазри и да све напоре и тешкоће лакше подноси.

По завршеној основној школи, у истом месту завршио је и четири разреда гимназије, која је такође била у рукама фратара. Режим школовања и у тој школи био је веома строг. Примењивани су методи суровог кажњавања ученика, са чим се Клаудије није мирио. По завршеној гимназији, отац је одлучио да га пошаље у Беч на даље школовање у Војно-медицинску академију, као државног питомца. Пошто се очевој жељи није смело противуречити то је већ 1856. године био уписани студент медицине.

Бечки студент

Одмах на почетку студија Клаудије је запазио да војни лекари нису много цењени у тамошњој монархији и да су слабо плаћени. Према статуту поменуте академије сваки свршени питомац био је дужан да служи као лекар бар 15 година у војсци, а да за то време није могао да постићи већи чин од капетанског[6]. Полазећи од тог и још неких сазнања у њему је брзо сазрела идеја да то није позив за њега и да би требао што пре да напусти студије.

Мада је из дана у дан у њему све више сазревала та одлука, постављало се питање: како да то изведе? Тим поводом др Миливоје Миленковић[7] пише да је изабрао метод систематски организованог отпора који се испољавао у неположеним испитима, у сталним неуспесима, па је то природно довело у питање и његов даљи опстанак у Академији. Отац је који је жарко желео да му син постане војни лекар морао се помирити са чињеницом да му та жеља неће остварити. Зато је одлучио га што пре извади из Академије и да му пружи нову шансу за коју се надао да ће имати више љубави и склоности.

После тога Клаудије Прикелмајер ступио је, као приправник фармације, на предстудијску праксу у апотеку Карла Чилага у Бечу, која је била позната не само у монархији, већ и у Европи, па и Србији, по лековима, козметичким и хигијенским препаратима, које је сама справљала. Био је задовољан пријемом и атмосфером која је владала у тој апотеци, али и својим новим послом, па је упорно и систематски радио. Ништа му није било тешко. После трогодишње праксе Чилаг му је издао уверење у коме се веома похвално изразио о његовом раду и држању. У њему је поред осталог писало, да ниједан дотадашњи његов приправник није стекао толико знања, нити његове личне симпатије колико Клаудије. То, не само да је Клаудију ласкало, већ га је ојачало и пружило му снажан подстрек да се потпуно посвети том послу. Посебан значај тог огледао се у чињеници да се све то дешавало непосредно пред - Тироциниумом[8] – без којег се није могло ступити на Фармацеутски факултет у Бечу.

Дана 12. априла 1859. положио је Тироциниум и добио диплому коју су потписали сви чланови комисије за пријем, међу којима је био и претходно помињани магистар фармације Чилаг и још тројица. Тај испит донео му је и звање асистента фармације, али га то није задовољавао. По основу те дипломе могао се уписао на Фармацеутски факултет у Бечу, али то није учинио одмах. Урадио је то тек следеће, 1860. године. Из доступних извора није могуће установити чиме се у међувремену бавио. Претпостављамо да је наставио да ради у апотеци Карла Чилага.

С великом љубављу, солидним практичним знањем и изузетном препоруком озбиљно се заинтересовао за студије фармације па је својски прионуо да учи и испуњава све своје обавезе. Мало се рећи да је био одушевљен студијама и да су му оне ишле доста лако. Коначно, студије фармације завршио је 1863. године и стекао звање магистра фармације. Поред сталног учења и вежби налазио је и времена да ужива у студентском животу, а посебно у разноврсним видовима уметности. Његов син др Ђура Прикелмајер[9] тврди да је поред фармације студирао и музику, композионистички одсек и инструмент оргуље.

По завршеним студијама, а после дужег одсуства из родног места, у јесен 1863. вратио се у Славонску Пожегу као магистар фармације. Поносан на своју диплому и знање које је стекао у Бечу, једва је чекао да почне да ради и покаже шта зна. Међутим, у месту рођења није нашао запослење, па се није дуго задражао у том славонском граду.

Пошто му је отац био веома имућан одлучио је да као млади магистар фармације, и после завршених студија остане још четири године у Бечу, ради даљег стручног усавршавања. Према доступним сазнањима за то време радио је у тамошњим апотекама, ангажујући се на припреми лекова, јер је у то време сваки лек по лекарском рецепту израђиван магистрално. Међутим, не треба искључити могућност да је студирао музику, као што тврди његов син, мада за то нисмо нашли доказа. Било како било Клаудије Прикелмајер се тек 1867. године коначно враћа у свој родни град.

Познанство са Штросмајером

Како ни овог пута у Пожези није нашао запослење, био је приморан да прихвати упражњено место апотекара у Ђакову, центру бискупије и Штросмајеровом седишту. Из доступних извора види се да постоји више верзија о мотивима његовог одласка баш у ту славонску варошицу. Др Војислав Марјановић[10] пише да није било слободног места у Пожеги, те да се примио кондиције у Ђакову. Др Ђура Прикелмајер[11] каже да се „због стања које је тада владало у њиховој породици, а и због обавеза према бискупу, он оде у Ђаково. Желео је да му у катедрали помогне свирањем и песмом. Ту је остао неко време „. Са ове временске дистанце а уз оскудну архивску грађу тешко је све то доконати.

Значајније од тога је, како пише др Миливоје Миленковић[12], да се у Ђакову десила и једна срећна околност. У тамошњој катедрали постојале су дивне оргуље које је наводно бискуп Штросмајер поклонио цркви. Катедрала је имала сталног оргуљисту. Међутим, догоди се уочи свечане мисе коју је лично требао да служи Штросмајер, а затим је имао и заказану „придику“, да се стални оргуљиста разболи. Одговорни црквени фактори били су забринути, како да му нађи достојну замену. Према том извору из једног случајног разговора Прикелмајер сазна за те тешкоће, па се без околишања понуди да замени одсутног оргуљисту јер је у Бечу за време својих студија становао код оргуљаша цркве Светог Стефана, од кога је научио да свира, па је повремено и свог газду замењивао на мисама и другим светковинама у поменутој цркви у Бечу[13].

Надлежни то једва дочекају али понуду ипак приме са резервом, сумњајући да ће тек пристигли апотекар успети достојно да замени оболелог музичара. Међутим, Клаудије је поверени посао обавио на најбоље могући начин. Сви су били више него задовољни његовим наступом, па се брзо прочуо као одличан музичар и оргуљиста, стекавши велике симпатије католичког свештенства, али и многа познанства међу грађанима Ђакова. Од тог дана, наводно, датира и његово ближе познанство са Штросмајером, који је био необично пажљив према младом апотекару.

Да ово изгледа није без основа показује и чињеница да се његова даља активност у Ђакову не своди само на рад у струци. Поред свакодневног рада у апотеци он се интензивно укључује у музички и културни рад нове средине. Посебно је био ангажован у раду Народног казалишног друштва добровољаца, односно младежи Ђаковачке. Сачувана је и објављена једна групна фотографија чланова тог друштва из 1868/69. године, на којој се види и Прикелмајер. Зна се да је био члан и једне певачке дружине о чему такође постоје писани трагови.

И о мотивима његовог доласка у Србију постоји више верзија. Према писању др Миленковића и др Марјановића превагнуло је његово познанство и дружење са неколико наших официра, односно питомаца Војне академије који су за време његовог боравка у Бечу били упућени тамо „ради специјалних виших војних студија“, односно стручног усавршавања. То су, пре свих, били: Лешјанин, Магдаленић и Франасовић. Наводно била су то и прва његова познанства са људима из Србије. Већ после првих сусрета и упознавања са њима уследило и је његово упознавање и дружење са неким нашим студентима медицине, који су га брзо освојили својом срдачношћу. Много веселих часова провео је у њиховом друштву, служећи им као преводилац, а повремено и водич кроз блистави Беч, који је тада имао богат и разноврстан друштвени живот. Наводно на растанку са тим друговима из непознате Србије, који су успели да га освоје и од њега створе будућег „Србијанца“, добио је од њих, у знак пријатељства, скроман поклон, једну малу кесицу дувањару, са посветом. „Другу Славонцу Клаудију, нашем чичерону кроз весели Беч“.

Говорећи о мотивима очевог доласка у Србију др Ђура Прикелмајер је, поред осталог, испричао и ово: „Једном приликом, после неке велике свечаности која се обавила ту у катедрали, за време ручка, бискуп му рече: „Знаш, синко, моја је жеља да ти сада службујеш негде у Кнежевини Србији. Ето, тамо за сада имају свега четири апотеке, па би свака нова добро дошла том народу“. Затим је додао и ово: „Мој отац из обзира и велике обавезе према овом човеку, не одби предлог већ одмах даде свој пристанак. Убрзо потом од стране Штросмајера био је отпремљен у Београд“.

Да ово није без основа да се закључити и из записа др Миленковића, који пише да се после оног неочекиваног успеха са оргуљама, дешавало да је Клаудије Прикелмајер више пута са другим званицама одлазио код бискупа Штросмајера, по позиву, на ручак или у посету. Једном приликом буде позван да се јави у бискупију ради неког саопштења. Млади магистар одмах се пријави, пун радозналости. Имао је шта и да чује. Како је Штросмајер тих дана читајући „Сербске новине“ наишао на оглас српског Министарства у којем се траже апотекари, и да се издају концесије за отварање апотека у Србији, те он, Штросмајер, предложи Клаудију му да пође тамо и у Србији отвори апотеку. Ово утолико пре што ће он као културан човек имати шта да ради у једној патријархалној средини, којој су неопходно потребни културни и просвећени људи. Прикелмајеру који је већ раније заволео Србијанце, није требало два пута рећи. А још и када је тај савет долазио од једног Штросмајера, није било разлога да превише размишља.

И тако, 1868. са препоруком Бискупа у џепу, он се јави министру у ондашњем Београду, који га је на први поглед разочарао својим сувише патријархалним (боље рећи, простачким) изгледом. Но, како су га примили лепо и срдачно све остале импресије почеле су да ишчезавају. Према писању др Миленковића[14] предложено му је да изабере варош за отварање апотеке: Крагујевац, Ваљево или Пожаревац. Док по писању др Марјановића[15] Клаудије је тада обавештен о предстојећем отварању апотека у Неготину и Ваљеву. Мада се ова два извора разликују у понуђеним локацијама, оба аутора се слажу у констатацији да се њему допало што је Ваљево ближе Београду и што се из њега до главног града може стићи за један дан. Склони смо да верујемо да је на његову одлуку утицала и чињеница да је Ваљево ближе његовом завичају. Међутим, о мотивима Клаудија Прикелмајера да дође у Ваљево његов син др Ђура Прикелмајер[16] је истакао: „Ваљево су му свакако дали са разлога што је тамо било доста војске и што је то место било у перспективи за развој.“

Како је дошло до отварање прве апотеке

У сваком случају да се Прикелмајер одлучи да дође у Србију и да ту постане један од првих апотекара, требало је доста храбрости и посебно осећања, па и симпатија за тако малу и слабо развијену земљу. Добро је познато да у већини места у Србији у првој половини XIX века није било развијене здравствене службе. Лечење болесних још увек су вршили турски хећими, поједини свештеници и које какви надрилекари. Болница и здравствених установа било је веома мало.

Први здравствени радници у Ваљеву појављују се тек у трећој деценији XIX века. И они овамо долазе само повремено. За првог сталног лекара у овом крају постављен је 1833. године Антон Делини, Грк из Смирне. Прва привремена болница „шпитаљ“ у Ваљеву образована је у време епидемије колере 1848. године. Истина било је и касније покушаја оснивања привремених болница. Међутим, тек 22. октобра 1867. године основана је Окружна болница у Ваљеву, смештена у кући Алексе Андоновића начелника Среза подгорског у Ваљеву, у садашњој улици Кнеза Милоша[17].

Али ни после њеног оснивања није било стручне, организоване припреме, па ни специјализоване продаје лекова. Мада се упоредо са настојањем да се сузбију бројни облици сујеверја и надрилекарства, чине и напори да се организује продаја лекова по дућанима. И тамо где је чињено радило се уз високе цене и сумњиву вредност лекова. Касније су и окружни физикуси почели користити своје приручне апотеке из којих су уз одређену таксу, издавали лекове болесницима. Пошто није било ни довољних, ни ефикасних лекова, а уз то су продавани по нереално високим ценама из месеца у месец постајала је све израженија потреба да се и то питање реши.

Како је тада власт у Србији била централизована, то општински органи и окружно начелство у Ваљеву, као и у другим местима, нису имали овлашћења да било шта ураде без дозволе Министарства унутрашњих дела, односно дозволе његовог Санитетског одељења. Зато је Окружно начелство на захтев ваљевске општине још почетком 1868. године од ресорног министарства затражило дозволу за оснивање прве апотеке у Ваљеву. Због убиства кнеза Михаила Обреновића у Кошутњаку, у које су били умешани и неки Ваљевци, одговор је каснио неколико месеци, а онда је стигао позитиван са детаљним упутством како да се поступи

Већ 22. октобра 1868. године објављен је оглас Ваљевске општине у „Српским новинама“ за отварање јавне апотеке и пријем у службу општинског лекара са платом од 300 талира[18]. Како је Србија у то време оскудевала са стручним кадровима чињени су напори да се пронађе одговарајуће решење. Зато је понуђено првом доктору хемије у Србији, мр Константину Кости Николићу из Шапца да у овом граду на Колубари отвори своју прву апотеку. Он се неко време колебао, а затим је одлучио да ту понуду ипак не прихвати пошто је добио дозволу за оснивање друге апотеке у родном граду.

Тим поводом за отварање прве апотеке у Ваљеву веома се заинтересовао др Франц Лудвиг[19], власник прве апотеке у Шапцу. У страху да ће му се због отварања нове – Николићеве апотеке у Шапцу бити знатно умањени приходи пожелео је да овде оснује свој огранак апотеке из Шапца. Међутим, општина је одуговлачила са доношењем решења пошто јој је у међувремену понудио и др Јован Сибер, патрон хирургије из Горњег Милановца да дође у Ваљево за окружног физикуса и да својом приручном апотеком тај проблем реши. Већ, 1869. године он је и постављен за окружног физикуса у Ваљеву, али је одлучено да се остане при опредељењу за отварање јавне апотеке.

Због одуговлачења око доношења тог решења власник прве шабачке апотеке више пута је интервенисао и протестовао код министра унутрашњих дела. На крају је Министарство одлучило да му се не изда дозвола јер је нашло да по Закону за апотеке и апотекаре из 1865. године пише да једно лице не може да има две апотеке.

Долазак Прикелмајера у Ваљево

Тако је концесију за отварање прве апотеке у Ваљеву добио магистар фармације Клаудије Прикелмајер. Одмах потом кренуо је у будуће место свог боравка и радног ангажовања, интересујући се, успут, за услове живота и за све што је могло имати важности за његово даље битисање у новој средини. Током тог путовања нарочито му се допала густа и стара храстова шума која се протезала од Стублина до Ваљева, са обе стране пута, а од које већ давно нема готово никаквих трагова.

О приликама које су владале у Ваљеву када је у њега стигао Клаудије Прикелмајер, др Ђура Прикелмајер[20] прича: „Када је мој отац дошао у Ваљево, оно је било права касаба. Уместо тротоара била је калдрма, а улице блатњаве и пуне високог камења. Средином улице, уколико је било калдрме, она је била турска...... Људи који су били имућнији носили су турска одела (димије, фермене), жене на глави обавезно тепелуке, а у околини конђе. Народна ношња најбоље се могла видети недељом када се ишло у цркву. Старији људи су носили ћилибарске бројанице и шапутали молитву. Жене су ишле у групама, најмање по петшест. Одреди војске и понеки разреди школа обавезно су ишли у цркву“.

Чим је стигао у варош, јула 1869. године[21], Клаудије Прикелмајер послао је своју визит-карту Радовану Лазићу, тадашњем председнику општине, молећи га за пријем. Предпостављамо да је то била и прва визит-карта која се појавила у Ваљеву. Пошто је код себе имао писмо секретара министарства, то је Клаудију уливало неку сигурност и представљало најбољу препоруку. Већ само после једног часа, примио је позив преко пандура Спасоја Пује Драговића, да дође у општински суд[22], истог дана у 10 часова, ради пријема и представљања грађанима, који су били часници и одборници у самој општини Ваљевској.

Већ после првих сусрета и разговора додељен му је део зграде, у којој је на првом спрату имао стан, а у приземљу два одељења за апотеку, на три године бесплатно. Поред тога, за опремање своје апотеке добио је новчану помоћ у износу 20 дуката цесарских[23]. Истовремено добио је једног момка за сопствену послугу, као и два ара земље у дворишту за башту. Нема сумње био је то прави гест добродошлице али и акт велике пословности оних који су тада руководили ваљевском општином. Мада су у тим сусретима и разговорима утаначени многи детаљи око образовања и почетка рада, званичну дозволу за отварање прве апотеке у Ваљеву добио је тек јула 1869. године[24].

У нашој јавности, па и у локалној историографији дуго је било дилеме око локације на којој је била смештена прва ваљевска апотека. Према неким подацима[25] она је најпре радила у кући Драгише Вукосављевића, адвоката из Ваљеву. По писању Радована М. Драшковића[26], она се најпре налазила у улици Војводе Мишића бр. 10, у кући Бошка Тадића, која је одавно порушена. Међутим, према писању Борислава Боре Вујића[27], хроничара старог Ваљева, та дилема је разрешена тек када је покојни Михаило Јевтић Кајле, познати адвокат из Ваљева, испричао да је 1910. године његов тадашњи клијент Клаудије Прикелмајер прославио четрдесет година рада своје апотеке у Ваљеву. Наводно, тада је своје госте одвео на место где је почео са радом. По Вујићу било је то у згради која је међу старим Ваљевцима дуго била позната под називом Стара општина, у Ваљеву у ул. војводе Мишића бр. 12. Стари Прикелмајер тада је својим гостима испричао да је до улице имао продавницу лекова - апотеку, а у продужетку, из дворишта – официну, односно одељење за справљање лекова.

Слично тврди и др Марјановића[28] који пише: „ У старој општинској згради (Клаудије) је уредио апотеку у једном локалу партера. У локалу је било свега три одељења, два нормална и једно мало одељење.  Локал у потпуности није одговарао за апотеку јер му је недостајало још једно одељење, али је власт то толерисала, јер ни у другим местима при оснивању апотека, није било сасвим одговарајућих зграда са баш прописаним просторијама за апотеку“.

После свега ипак није сасвим јасно да ли је то била општинска или Тадићева зграда. Дилему појачава и чињеница да се помињу два објекта у улици војводе Мишића означавани бројевима 10 и 12. Реч је о два суседна објекта. Све ово је немогуће проверити јер оба објекта су одавно порушена, а ни људи из тог периода више нема међу живима. С обзиром да је у тој згради Прикелмајер имао и стан, а испред земљу за башту, склони смо да верујемо да је то ипак била бивша кућа Бошка Тадића коју је општина откупила после његовог одласка за Београд. Без сумње био је то локал до некадашње кафане и биоскопа „Србија“, која се налазила на месту бившег Млечног ресторана, а где се сада налази Кафе „Буква“. Такође, недовољно се зна да је та прва, апотека носила назив „Код свете Тројице“, што се види из сачуваних штампаних рецепата.

Одмах потом Прикелмајер приступа опремању и организацији рада апотеке. Набавља инвентар, требује лекове, уређује и опрема лабораторију. Према казивању др Ђуре Прикелмајера[29]:“Како није имао новца да купи инвентар и материјал за апотеку, он се обрати једној фирми у Пешти. Она му изађе у сусрет и он убрзо добије све што му је потребно за отварање апотеке. Тада није било железнице од Београда, те их он натовари на кола и заједно са инвентаром и робом дође у Ваљево“.

Тих дана да би прибавио и донео сва своја лична и друга документа, набавио недостајућу опрему, донео и друге своје личне ствари одлази у Славонску Пожегу. По некима неочекивано, а чини нам се и сасвим логично, тамо се ожени својом дотадашњом девојком. Али уместо, да по садашњим обичајима са њом крене на свадбено путовање, они се упућују за Ваљево.

Већ у зиму 1869. апотека је била посве уређена, али још није могла да почне са радом. Пре свега јер није добио све неопходне лекове пошто је њихово приспеће омела јака зима, која је заледила Дунав па бродови између Беча и Београда нису саобраћали све до пролећа. Кад је зима прошла, лекови су стигли и апотекар је током лета 1870. године спремио апотеку за преглед[30].

У доступним изворима има различитих података и о времену отварања ове апотеке. Борислав Вујић пише да је почела да ради, по тада важећем, православном календару, 27. марта 1870, што по новом одговара 8. априлу 1870. године. То тврди и др Миливоје Миленковић[31] наводећи да је почела да ради 27. марта 1870. године. Ту његову тврдњу изгледа преузимају и аутори већ помињане књиге „Ваљево град устаника“ и још неки. Међутим, Здравко Ранковић[32] пише да је ова апотека почела да ради тек у септембру 1870. године.

Да ово није без основа потврђује сачувана документација о прегледу апотеке ради издавања дозволе за рад. По налогу министра унутрашњих дела, дел. бр. 1555, од 28. августа 1870. године, Павле Илић државни хемичар, државни апотекар и ретакстатор добио је наређење да отпутује у Ваљево и изврши преглед наведене апотеке. Одмах по доласку у Ваљево образовао је комисију за преглед (пријем) у којој су поред њега били окружни физикус и један представник полицијске власти. У дане 3, 4 и 5. септембра 1870. године комисија је извршила преглед. Иако апотека није испуњавала све законом прописане услове, комисија је дала сагласност да се она пусти „у јавни саобраћај“, јер је била реч о ситницама које нису могле битније утицати на правилну израду и промет лекова. Ипак, у свом извештају који је поднела Окружном начелству у Ваљеву, комисија наводи те недостатке, па је оно о томе трећег дана известило Министарство. Два месеца по приспећу тог извештаја Министарство унутрашњих дела наредило је Начелству у Ваљеву да позове Прикелмајера и да му још једном саопшти, оно што му је већ комисија наредила, да све уочене недостатке, поправи[33].

Према томе не би требало бити дилеме да је ова апотека званично почела са радом 5. септембра 1870. године. Међутим, забуну уноси заоставштина Клаудија Прикелмајера коју је сачувао његов син и колега Јосиф Прикелмајер. Из сачуваних забележака, виде се цифре које односе на њен рад и пазар првих дана:

                        27. марта пазарио је 5 гроша,

                        28. марта „ 9 гроша и 18 пара,

                        29. марта „ 30 гроша и 16 пара,

                        30. марта „ 6 гроша и 18 пара,

                        31. марта „ 40 гроша и 14 пара.

            Према томе изгледа да је ова апотека ипак почела са радом 27. марта 1870. године, па испада да су у праву и они који заговарају прву варијанту. На основу свега овога да се закључити да је вероватно она незванично почела са радом још 27. марта 1870. године јер није имала дозволу надлежних органа. Зато се период од 27. марта до 5. септембра 1870. године може сматрати неком врстом њеног пробног рада. Да ово није без основа показује и писање оновремене штампе[34], где стоји да је ова апотека још почетком августа добро радила. Према томе она је само званично почела са радом 5. септембра 1870. године.

Прве године рада

Мало је писаних података о опремљености и почетку рада прве ваљевске апотеке. Постоји један извештај о рецептима издатим за лекове који су утрошени у ваљевској болници. Извештај је упућен Министарству унутрашњих послова, с молбом да се одобри њихова исплата. Такође, има података о враћању апотекарских теглица и бочица од стране болнице апотеци, да се не би правио непотребан трошак у томе у свакој прилици када су лекови издавани болници. Међутим, они мало говоре о практичним активностима, присутним проблемима и другим суштинским питањима, али несумњиво сведоче о домаћинском пословању.

                О условима у којима је радила прва ваљевска апотека, др Ђура Прикелмајер[35], је казивао: „У оно време у Ваљеву није било лекара, већ је ту дужност обављао неки турски 'ећим. Пошто није имало лекара људи у месту нису имали представу како лекар треба да изгледа и шта је његова дужност. Нису ни знали шта је апотека нити су осећали потребу за њим. Како је у апотеци било доста флашица, дешавало се да упадне по неко дете и тражи гаса или нешто друго потребно за кућу. Није имао уоште муштерије нити су људи уопште знали шта ће он у њиховој средини“. Ово казивање које сликовито описује то време али и Клаудија, треба прихватити с извесном резервом јер у неким појединостима није тачно. Пре свега зна се да је Ваљево имало не само лекара већ и да је била отворена болница. Била је то пета апотека у Србији, а по новијим истраживањима 12 итд.

Од самог почетка рада Клаудије Прикелмајер је у својој апотеци превасходно продавао лекове које је сам справљао од увозних сировина. Било је ту и медикамената и других артикала које је набављао по веледрогеријама и апотекама на страни. На први поглед стиче се утисак да општина није много марила за постојање и рад ове здравствене установе. Међутим, то не одговара стварности, што се види података које смо већ навели, као и чињенице да је општински пандур био дужан, у току прве године, да сваког пазарног дана објављује на пијаци, да је отворена прва апотека у Ваљеву и да се у њој могу добити сви лекови, „како за стоку тако и за људе“[36].

Сви су изгледи да је првих месеци, можда и година прва ваљевска апотека животарила. Зато су чињени бројни и разноврсни покушаји да се грађани привикну на нову установу, схвате њен значај и почну користити њене услуге. Мада је изгледало да су сви ти покушаји без перспективе, први ваљевски апотекар није се предавао, дубоко свестан да је сваки почетак тежак.

Није сувишно подсетити да је ова апотека почела да ради само три године после оснивања прве болнице у овом граду, а у тренутку, када је у Србији постојало само 11 апотека[37]. Ваљевска је дакле била дванаеста, а Ваљево девето окружно место које ју је добило. Прикелмајерова апотека била је 24 године и једина апотека у овом граду на Колубари, и тек од 1894. године конкуренцију јој је правила апотека Ваљевца Милорада Тадића.

Годину дана после оснивања ове апотеке, санитетске власти су детаљније контролисале њен рад. Тада се поставило и питање да ли је ваљевски апотекар, иначе страни поданик Клаудије Прикелмајер, прешао у српско поданство, јер је по закону био дужан да то учини. Како то још није урадио Клаудије је одмах покренуо поступак за прелаз из једног у друго држављанство.

Баш на прву годишњицу званичног отварања своје апотеке, 5. септембра 1871. године, Министарству унутрашњих дела поднео је захтев да буде примљен за поданика Краљевине Србије. Убрзо захтев му је враћен уз сугестију да је неопходно да се прво обрати Окружном начелству што је и учинио 23. септембра исте године. Дана 13. октобра 1871. године Окружно начелство из Ваљева замолило је министра унутрашњих дела да од аустријских власти затражи његов „одпуст из поданства ономашњег“.

У тој молби наглашава се да је Клаудије Прикелмајер ожењен, али да нема деце; да му је жена српска поданица и слично. Такође, наглашава се да је средњег имовног стања, да је владања врло доброг и „усталац је у своме послу добар“. Истиче се да има и матер, која је од скора код њега, но она не жели бити српска поданица, већ само код њега привремено живи, јер ће опет у Аустрију да иде[38]. С овим у вези није сувишно подсетити да је Прикелмајерова прва супруга већ била умрла и да се он оженио другом која је заиста била српска држављанка.

Како је тада законом било регулисано да странац - подносилац захтева за добијање српског држављанства пре ступања у наше држављанство мора провести у Србији бар седам година, то министар није могао позитивно да решити овај захтев. Тим поводом упутио је захтев Државном савету да му се одобри да „изузетно од члана 44. Закона грађанског буде примљен у српско сажатељство, пошто набави и поднесе уредан отпуст из свог досадашњег држављанства“. Кнежевски намесници М. П. Блазнавац, Јов. Ристић и Јован Гавриловић у консултацији са Државним саветом одлучили су да се удовољи том захтеву и издали му уверење да ће бити примљен у српско држављанство пошто достави отпуст из аустријског држављанства. Како је 22. јула 1872. године добио отпусницу из претходног држављанство то га је одмах проследио надлежним органима, али онда је затражено да се јавно закуне да ће поштовати наше законе и прописе. Пошто је и то учинио, положио заклетву и уплатио одговарајућу таксу коначно је примљен у српско држављанство. С тим у вези није на одмет подсетити да је процес његовог пријема трајао пуних 15 месеци[39].

Има података да на почетку рада приходи ове апотеке нису покривали ни њене режијске трошкове, а о заради није могло бити ни речи. Мада је у његовој апотеци, као и другим апотекама у Србији, било је свега. Поред лекова и козметике, позоришне шминке, боја за косу, ad hoc су се припремали лепкови за браде, бркове и косе, средства за демаскирање и скидање заостале шминке итд. Због тога ова апотека била је право стециште путујућих позоришта и разних забавних трупа за увесељавање грађана. Многи чланови тих група свраћали су овде, и ту се снабдевали потребним средствима за припремање и извођење својих представа. У апотеци су се припремале и мешавине за бенгалске ватре у разним бојама које су биле потребне трупама и позориштима, као и за свечане призоре приликом појединих националних манифестацијама.

По истеку рока од три године добијања поменуте зграде на бесплатно коришћење Клаудије Прикелмајер би принуђен да своју апотеку исели и пресели у кућу познатог ваљевског адвоката Драгољуба Драгише Вукосављевића, у Карађорђевој улици бр. 77. Та зграда налазила се преко пута доскорашње Робне куће „Београд“, отприлике на месту где је тренутно зграда Филијале Републичког завода за здравствену заштиту и пословница неких банака.

Осамдесетих година 19 века Прикелмајер је купио плац, а 1883. саградио једну од најлепших кућа у граду, у коју је сместио и луксузно опремљену своју апотеку. Зграда се налазила на углу данашњих улица Карађорђеве и Војводе Мишића, преко пута Окружног суда и Матичне библиотеке „Љубомир Ненадовић“, тамо где се сада налази стамбена зграда, са банкама у приземљу. Темељ његове куће био је озидан од камена, клозет је постављен под кров, пумпа са клипом замењивала је старински бунар са витлом и кофом[40].

У том здању, које је дуго служило као узор за зидање нових зграда, поред његовог за оне прилике веома комфорног и лепо опремљеног стана и апотеке налазили су се и локали за издавање заинтересованим трговцима и занатлијама. Зна се да је у једном од њих почео да ради и Филијала Задруге штампарских радника из Београда, у Ваљеву[41], или прва ваљевска штампарија. На зидовима апотеке били су велики стаклени излози. По узору на слична места у савременом свету у њима су се налазиле статуе Ескулапа и Хигије, симболи апотекарства, које су изазивали дивљење ваљевског грађанства.

Кад већ говоримо о раду те апотеке није сувишно подсетити да је њен власник практиковао да обележи сваки значајнији пословни резултат, а посебно јубиларне годишњице. Већ смо помињали обележавање четири деценија рада те апотеке. Ондашња штампа[42]. забележила је да 17. септембра 1900. године свечано обележио тридесет година свог боравка у Србији и отварања прве апотеке у Ваљеву. Уз то, вредна помена је и чињеница да је Јосиф К. Прикелмајер 1949. године уступио Андри Мирковићу, „најревноснијем сабирачу историјске грађе и старина“ за будући Народни музеј фармације и историје апотекарства у Србији публикацију „Кратки састав фармакопеје за Србију“ из 1865. године, где се на првој унутрашњој страни налази попис Клаудија Прикелмајера. У тој публикацији налазе се и бројни рецепти по којима су справљани многи лекови. Поред тога поклонио му је и још неке списе и предмете у вези са радом прве апотеке.

Стална тежња ка прогресу

Судбина прве ваљевске апотеке била је у потпуности везана за личност њеног власника, који је привржен Србији остао до краја свог живота. Брзо се уклопио и с мештанима нашао заједнички језик. Мора се признати да једном школованом, свестрано обдареном и отменом човеку није било лако опстати у једној паланци где су још увек видари, бајалице, травари и надрилекари деловали у народу. Он је тога био дубоко свестан, па је с првим лекарима и другим здравственим радницима, одлучио да се против њих бори [43]. Живот је текао монотоно. Културни Славонац то вешто запажа, али мудро ћути. Вероватно је мислио када већ сами Срби ћуте зашто би да се он „истрчавао“, па да му приговоре да се прави важан. Међутим, монотонија паланке га „дави и убија“, те он размишља шта да треба учини како би се тај успавани живот пробуди. Стално се пита „Зар овај народ хероја да тако чами, да трули, да се не весели, да нема никакве забаве ?“.

Свестан је да је његов долазак као првог школованог апотекара и странца у Ваљево представљало праву сензацију. Тога је нарочито постао свестан кад је отворена и почела да ради прва апотека у граду, јер народ није ни знао за такву врсту установа. Многи су били радознали да виде не само како она сам изгледа већ и тај научењак - професионални апотекар. И за њега нова средина представљала је извесно изненађење. Куће су биле мале и ниске, већином без ограде, без било какве удобности, без купатила. Са примитивним клозетима – „нужницима“ одавале су тужан утисак. Данима и месецима све је то пажљиво посматрао, запажао и и повремено анализирао. У почетку мало је о томе говорио и са својим укућанима а камоли са новим суграђанима.

Још на првом кораку пало му је у очи, да поред њега у граду има још само четири човека у европској ношњи. Били су то: општински лекар др Билик, казначај – срески начелник, један судија и један чиновник суда. Сви остали, почев од председника општине до Пује пандура, носили су турску одећу: фес, фустан, чакшире са огромним туром, кондуре или неку врсту опанака, чибук, а старији и виђени још и бројанице. Једини прави Европљанин у граду, био је Љуба Ненадовић, песник и књижевник, о коме се највише говорило, али који се тренутно налазио на путу. Са овим Ненадовићем се упознао касније, и остали су до краја живота велики пријатељи. Постали су и кумови, јер је Прикелмајер поверио Љуби Ненадовићу да му овај децу крштава..

Требало је много времена др Билику, Прикелмајеру и другим школованим људима, да увере и неке виђеније грађане о важности лекара и апотекара за народно здравље, да треба да се клоне врачара, гатара, надрилекарства. Та борба била је напорна и веома спора. Према неким подацима требало је више од 10 година да се то стање унеколико промени. Стање комуналне и личне хигијене у граду поражавајуће је деловало на Прикелмајера, па је покушавао да критикује, саветује... Свет је остајао апатичан на све то, и сматрао га за особењака, а понекад је могао и чути да му иза леђа, кажу „Шваба се прави важан“! Због тога је повремено постајао резервисан и морао да делује опрезно.

Његова лепо уређена и богато опремљена апотека временом је постала један од најпријатнијих кутака у граду. Својом тишином, пријатним мирисима хемикалија и козметичких производа а посебно духовним вредностима њеног власника привлачила градску интелектуалну елиту. Прво су се почели окупљати појединци а онда и мање групице њих па је постала истинско стециште. У њој су се састајали: лекари, професори, судије, учитељи и чиновници из не само из Ваљева, већ и из Обреновца, Уба и других среских места, па и неких села у којима су радиле основне школе. Отуда је и разумљиво што су се у њој зачеле неке значајне акције и манифестације, а посебно културне новотарије.

На његову адресу у Ваљеву из Беча стизале су разне новине, часописи и по која књига, преко којих је држао корак са европским стремљењима и кретањима у политици, култури и медицини. Не само да се на том тихом и скровитом месту могла прочитати европска штампа, већ се и могла консултовати по која енциклопедија или речник, научити нешто о здрављу и естетици. Временом у њој се могло уживати у неком од музичких дела које је Прикелмајер знао да изведе на виолини, клавиру или другом инструменту[44].

У апотеци Прикелмајера у Ваљеву, вођени су разговори и давани предлози за подизање споменика нашим великанима из оба устанка: Карађорђу, Илији Бирчанину, Алекси Ненадовићу, Милошу Обреновићу, проти Матеји Ненадовићу и другим знаменитим личностима, али се у томе није успело. Наравно било је ту и других иницијатива и корисних предлога. Наслушао се у њој учени Прикелмајер и разних народних умотворина од народних паметара до слепих гуслара, који би своје госте о славама, свадбама и свечаностима, пригодно забављали десетерцем.

Тако историја Прикелмајерове апотеке није више само хроника једне здравствене установе у провинцијском граду 19. века, већ и историја тог малог града, слика живота, идеја и модернизацијских настојања градске елите и једног дела српског друштва у другој половини 19. века. За све време постојања апотека је Ваљевску болницу и грађанство редовно снабдевала лековима и козметичким производима, а својим укупним утицајем на средину стварала велики углед апотекарском позиву и кадру.

Клаудије Прикелмајер учествовао је у српско-турским ратовима 1876- 1878. године, као једини апотекар Ваљевске бригаде, у чину капетана Народне војске. Током рата Прикелмајер није био само апотекар већ је вршио и улогу превијача, пошто је било мало лекара[45]. и болничара. Није правио питање када и то треба да уради пошто је био убеђен да ће он брже, лакше и боље обавити и тај посао него какав приучени.

Док је тај рат трајао у апотеци га је замењивао апотекарски помоћник Коста Коча Сушић[46]. Истовремено његова апотека била је и остала главни снабдевач војне болнице свим потребним лековима[47]. Наравно када се рат завршио вратио се у Ваљево и продужио да ради у својој апотеци.

Члан Клуба дванаесторице

Убрзо по доласку у Ваљево приметио је окупљање појединих виђених људи по неким од овдашњих кафана. Касније је сазнао да у граду постоји Клуб (Сто) дванаесторице, боље рећи неформална група - друштво, организација, која се често састаје и разговара о актуелним проблемима. Чинили су га највиђенији, најпредузимљивији, па и најутицајнији Ваљевци тог доба, који су били посвећени свом послу, али и усредсређени на привредни, културни, просветни и свеколики развој и напредак града.

Пошто би се из његовог назива могло закључити да их је било само дванаест дужни смо нагласити да се број учесника њихових окупљања, па и његов персонални састав повремено мењао. Остало је записано да су оснивачи тог Клуба били: Коста Иванић, Алекса Стојшић и Живко Тадић, а међу његове најактивније чланове убрајани су и: Павле Гавриловић Кајмакам, Димитрије Митровић, Коста и Касијан Стојшић, Радован Лазић, Јеврем Гавриловић, Аксентије Срећковић, Марко Јеремић, Вук (Миливојевић) Балиновац, Милош Настић, Гаја Живановић, Стеван Томић Бутина, Лазар Глишић, Павле Маринковић, Васа Мариновић, Матија Илић и Јеремија Карамарковић. Нешто касније њима су се придружили и: адвокат Мирко Радовановић, прота Живојин Марковић, инжењер Стеван Ђуричић, официр Риста Укропина и још неки

Свестан да и сам нешто може учинити на промени свести и понашања суграђана Клаудије одлучи да им се придружи. Тражио је начин и људе који ће му помоћи да га прихвате. Знајући да се обично састају за спојеним (састављеним) столовима у бившој кафани „Мостар“[48] и расправљају о актуелним проблемима града и будућим плановима пожурио је. То је и разумљиво ако се зна да се њима у заслугу приписује: проширење града на леву обалу Колубаре, просецање широких улица које се секу под правим углом, оснивање неких јавних установа (апотеке, гимназије, болнице, штедионице, читаонице, позоришта и хора), доношење штампарије и покретање новина. Залагали су се и за оснивање општинских кошева који би обезбеђивали исхрану сиротиње, за подизање трговине и занатства и за што веће учешће грађана у општинским пословима.

Са ове временске дистанце и без сачуваних писаних докумената тешко је рећи шта је од свега тога тачно. Међутим, не би требало сумњати да су неки од тих подухвата везани за њих и долазак међу Ваљевце способних људи „из прека“, које су, бар у по неким случајевима на овај или онај начин подстакли припадници Клуба дванаесторице, као што су: Јозеф Ајхингер, чувени пивар из Баварске; Јован Молнар, познати штампар из Клужа[49], Петар (Адолф) Лифка, први гимназијски професор музике; Драгутин (Фрањо) Покорни, први капелник војне музике и наравно Ђуро Козарац, први ваљевски професор[50]. Неки виде улогу тог Клуба и у доласку Клаудија Прикелмајера у Ваљево, али из сазнања до којих смо за сада дошли, то је тешко потврдити.

Према неким подацима ова дружина, разумљиво у нешто промењеном саставу, окупљала се скоро четрдесет година на добробит грађана Ваљева. Већина њих важила је за присталице династије Обреновић, а доцније су пришли Либералној странци. Из њихових редова најчешће су бирани председници ваљевске општине, народни посланици и други званичници.

Немали број аутора који се бави завичајном прошлошћу овог краја сматра да се и идеја о оснивању Ваљевске гимназије зачела у том клубу. О томе је нарочито доста писао историчар старог Ваљева Радован М. Драшковић. Према његовом писању[51] пошто је апотекар Клаудије Прикелмајер о доласку Ђуре Козарца у Ваљево, реферисао на Клубу дванаесторице, договорено је да прота Живојин Марковић, окружни инжењер Стеван Ђуричић[52], адвокат Мирко Радовановић[53] и мајор Коста (Риста) Укропина редовним путем затраже отварање гимназије. За извођење наставе у будућој гимназији своју кућу у Ваљеву, у Карађорђевој улици бр. 65 понудио је овдашњи адвокат Мирко Радовановић. Била је то кућа, преко пута садашње зграде Општинског суда. Потом је предложено да се за првог професора гимназије ангажује Ђуро Козарац католички жупник који је после завршене гимназије у родним Винковцима студирао две године филозофију и четири године филозофију у ђаковачком Лицеју, односно Богословском сјеменишту, где је потом дуже време радио као професор филозофије. Поред поседовања високог образовања Козарац је био обдарен разним вештинама и био прави полиглота[54].

За разлику од оних који некритички сматрају да је Клуб дванаесторице био аутентична ваљевска институција, др Мирослав Перишић пише „Независно од амбиција градске елите, која је уз осећај значаја гимназије за град и жељу да се не застане за осталим окружним варошима била мотивисана и економским интересима у погледу стварања услова за јевтинији продужетак школовања своје деце, сам чин оснивања могао би пресудно да се веже за још две личности. Једна је Ђуро Козарац, католички жупник и професор теологије из Славонске Пожеге, који је у Ваљево дошао 1869. године, а друга је – Министар просвете и црквених дела Димитрије Матић. Њихова подударна просветитељска размишљања, испољена у разним приликама, сусрела су се на истом послу - оснивању гимназије у Ваљеву, у двема различитим улогама. Димитрије Матић, кога је Слободан Јовановић[55] описао као човека до крајности меког и кротког, близак идејама либерала, са положаја министра просвете у намесничком режиму поручивао је: 'Већ је као дан јасно да је знање светлост, а незнање мрак, да је прво снага а друго немоћ, да прво олакшава сваковрсан напредак а друго проузрокује непомичност, множи сиромаштво и спрема пропаст“.[56]

Да ово није без основа види се и из молбе Ђуре Козарца коју је поново крајем септембра 1869. године послао министру просвете, тражећи да му одобри „приватно подучавање младежи“. Поред осталог он том приликом пише: „Народ без ваљаних учитеља и просветитеља остаје у тмини незнања, те постаје аутономатом, оруђем оних појединаца који се његовим незнањем послужују да своје намере које често из мутног извора теку силом углађеног ума и знањем пооштрене превијености постигну. Без обуке нема просвете, без просвете нема самосвојствености; а ко није свој, тај је свачији“. А затим додаје: „Господине Министре! Док сам у Аустрији живио, радио сам против тмине, одгајајући и просвећујући будуће учитеље народа, уцељујући им здрава начела ума и срца. Сад сам у Србији и остајем пошто сам од надлежних власти добио сажитељство и прешао у источну цркву. Исто знање, наумио сам и овде да вршим не само зато што је оно најплеменитије на свету и најтеже – du odere guem pedagogium fecere – него и зато, што другога занимања научио нисам, да заслужим леба свагдашњега“.[57]

Имајући све ово у виду заиста је тешко прецизно рећи каква је и колика улога Клуба дванаесторице у свему томе, јер изворне архивске грађе[58] о његовом постојању и раду нема, па самим тим ни прецизних података у настајању ове школе. Уз то, многи чланови овог Kлуба били су носиоци значајних јавних и друштвених функција, па је са ове временске дистанце тешко просуђивати где су и какав утицај и по том основу остваривали.

За ову тему посебно је значајна је улога Клаудија Прикелмајера у доласку Ђуре Козарца у Ваљево. Према нашим сазнањима постоји више верзија око његовог доласка. Једни сматрају да је апотекар Клаудије Прикелмајер, као члан Клуба дванаесторице, добио задатак да га, као свог школског друга, доведе у Ваљево, како би он овде отворио приватну школу. По нашем мишљењу мало је вероватно да су били школски другови пошто се Прикелмајер школовао у Пожеги и Бечу[59] а Козарац у Винковцима и Ђакову. Међутим, чињеница је да је Прикелмајер неко време „примао кондиције у апотеци у Ђакову“[60] и да је тамо учествовао у културно-забавним активностима даје основа да су се они вероватно у Ђакову срели и упознали, па се можда и дружили.

Други сматрају да су се њих двојица случајно срели у Београду, где је у то време Козарац привремено боравио као избеглица. Пошто му се Козарац наводно пожалио да тешко живи и затражио помоћ, овај знајући шта Ваљевци све чине да отворе гимназију у свом граду одлучио је да га позове и доведе у Ваљево и да му помогне да се запосли. Љубомир Павловић[61] чак пише да је Козарац „наишао на свога друга из школе Клаудија Прикелмајера апотекара из Ваљева. И њега и вереницу Прикелмајер је на својим колима довезао у Ваљево. Вереницу преда њеном стрицу Стевану Сиберу, лекару ваљевском. А Ђуру одведе у свој дом“. Ова прича чини се мало вероватном ако се има у виду да је и Прикелмајер у Ваљево дошао само који месец раније. Трећи, мисле да се његова будућа супруга већ била склонила код свог стрица, који је у то време живео и радио у Ваљеву, па је Козарац за њом стигао у град на Колубари.

Било како било, није лако тврдити да је Клаудије Прикелмајер посредовао у доласку Ђуре Козарца у Ваљеву али у његовом задржавању и ангажовању сигурно јесте. Мада аутори књиге о Ваљевској гимназији[62] поред осталог констатују: „Чувени ваљевски апотекар Клаудије Прикелмајер, иначе и сам члан „Клуба дванаесторице“, учинио је добру услугу Ваљеву када је из Београда довео избеглицу Ђуру Козарца, свога школског друга, бившег католичког жупника и професора теологије из Славонске Пожеге. Као образован а незапослен човек, професор Козарац је у Ваљеву 1869. године подстицао амбиције Ваљеваца да оснују за своју децу школу гимназијског типа“. А добро је познато да је Ђуро Козарац оснивањем и радом своје приватне реалчице постао зачетник гимназијског школовања у овом граду и у својој приватној школи предавао скоро све предмете. Са својим ученицима остваривао је изузетно добре резултате, па је из ње настала државна реалка у Ваљеву[63]. Временом њих двојица су постали блиски пријатељи и добри сарадници на многим значајним пословима, а уз чика Љубу Ненадовића и најистакнутијих интелектуалци у овом граду.

Неосетно, за непуних десет година од Прикелмајеровог доласка, варош је била културно у многоме промењена. Оснивањем више нових установа и војног гарнизона долази већи број официра, многи стручњаци и чиновнички кадар. Европско одело и обичаји постепено освајају градско становништво. Напушта се турско одевање, прастари обичаји и навике. Европска култура лагано али сигурно продире у бившу Ваљевску нахију и њену патријархалну средину. Традиција се тешка срца и уз отпоре предаје новим догађајима и људима у руке. Културног новатора Прикелмајера то необично радује, па и сам веома живо учествује у свим тим превирањима и препороду. Ево још података о том његовом раду.

Покретач и организатор музичких активности

Још као дете, код своје куће Клаудије Прикелмајер научио је свирање на клавиру и виолини, а имао је урођен пријатан тенор. Такво музичко образовање је и разумљиво ако се зна да је у то време у градовима аустријске државе музика била саставни део обавезног општег образовања припадника угледнијих породица. Познато је да касније научио да свира и оргуље. С тим у вези не треба изгубити из вида ни ону тврдњу др Ђуре Прикелмајера да је његов отац за време свог боравка у Бечу студирао и музику. Такође, зна се да је током боравка у главном граду Аустрије, са највећим одушевљењем посећивао бечка позоришта, а нарочито музичке приредбе.

Тај интерес за музику и одушевљење са којим је пратио културно-уметничке програме и друга занимљива збивања развила су код њега велику наклоност ка уметности. Већ смо указали да је у Ђакову био члан једне позоришне дружине. Такође, зна се да је током 1866. постао члан, а већ следеће године изабран је за и потпредседника Хрватског пјевачког друштва „Венац“ у Пожеги.[64] Искуство стечено у раду тог друштва било му је драгоцено да постане покретач и организатор прве певачке и музичке дружине у Ваљеву. Стиче се утисак да је он чак био кум те музичке скупине, пошто је она добила исто или слично име као и већ помињано певачко друштво у Пожеги.

Томе је претходила једна забава у једној већој механи у Ваљеву, на коју га је др Билик[65] довео у „фраку“ и „шапоклаку“, а која је на њега оставила романтичан и мучан утисак. Цела та кафанска атмосфера са обиљем дима од дувана и паре алкохола, с Циганима који су свирали на три жице на раштимованим инструментима, деловала је забавно, али и комично. То што је видео и чуо то вече подстакло га је да размишља шта би могао да учини да се постојеће стање радикалније мења. Имао је много нових идеја али не „инструмената“, људи и средстава да то оствари. Одлучио је да иде корак по корак и да за сваки „пројекат“ ангажује групу људи који му може бити од користи. Почео је од оног шта би требало предузети за обогаћивање и унапређење забаве месног становништва.

Остало је забележено да је Клаудије Прикелмајер у тек отвореној гимназији тражио да добије место учитеља нотног певања. У молби упућеној 19. децембра 1870. године, министру просвете и црквених дела, поред осталог, писао је: „Премда нисам глазбеник по занимању него апотекар, то сам ипак од своје младости кроз све време ученичког живота празне часове музици и певању посвећивао, а по довршењу те вештине продужавао у певачким и свирачким дружинама по варошима где сам као апотекар служио.“ Тим поводом нагласио је да буде ли постављен за учитеља, да ће у апотеци ангажовати помоћника, како се то не би негативно одражавало ни на један од та два посла[66]. Чињеница да у овој молби наглашава да није глазбеник по занимању озбиљно доводи у сумњу ону тврдњу његовог сина да је у Бечу студирао и музику. С обзиром да му је било стало да добије то место верујемо да би у својој молби упућеној министру просвете бар нагласио да је студирао музику, чак и под условом да је из било којих разлога није завршио.

Мада ова његова молба није прихваћена, вероватно што није имао формалних квалификација а већ је обављао један деликатан посао, овај његов поступак завређује пажњу и због мотива који су га навели да то учини. Неки сматрају да се он на тај корак определио из материјалних разлога, што чини нам се није тачно јер би га ангажовање апотекарског помоћника више коштало него што би у гимназији зарадио хонорарно предајући „нотно певање“. Склони смо да верујемо да је пре у питању његова жеља да покаже своје умење и у новој средини помогне јој да интензивира свој културно-просветни живот кроз приређивање пригодних програма и укључивање гимназијског кадра у њих.

Да ово није без основа указује и чињеница да се потом својим суграђанима представио низом културних новотарија. Најпре, донео је у Ваљево први хармонијум[67], који му је потом добро послужио у раду са хором. Затим, увиђајући недостатак културно-забавних програма, а уз свесрдну помоћ и сарадњу Љубе Ненадовића, др Билига, књижара Молнара и мањег броја културнијих људи, успева да оснује Певачко друштво „Зелени венац“ и музичку капелу.

У тек основаном певачком друштву он је и хоровођа и капелмајстор; неки чика Веса био је „чувени флаутиста“ док је први виолиниста ипак био Михајло Марковић, звани „Гајгер'[68]. итд. Наведена певачка дружина за кратко време успела је да окупи 28 чланова, док је оркестар био састављен од осам музичара. У том оркестру по потреби Клаудије Прикелмајер био је виолиниста, виолончелиста, хармониста и клавириста. Преписивао је ноте, транспоновао композиције и прерађивао их за свој мали инструментални састав. Понешто је и компоновао. Др Марјановић[69] је записао да је Прикелмајер своју мазурку „Мила мала“, сачувана је у његовој породици, „литографисао“[70] и да су је до недавно на клавиру свирале његове унуке Зорица и Вања.

Већ први заједнички наступи хора и оркестра на забавама и концертима наишао је на добар пријем. А како и не би кад се зна да су они представљали прве праве приредбе ове врсте у Ваљеву, а хор и оркестар били први весници модерне културе. Поред неспорне улоге Прикелмајера припреми тих програма историчар ваљевског краја Радован М. Драшковић наглашава да је он био и страсни певач[71]. .

Том најужем кругу оснивача овог ваљевског певачког друштва и зачетника развоја музичке културе у Ваљеву припадали су и књижевник Љубомир П. Ненадовић, књижар и издавач Јован Молнар, лекар или лекарски помоћник Ђорђе Билак, учитељи Станко Убавкић и Васа Јанковић. И професор Ђуро Козарац не само да је учествовао у оснивању првог ваљевског хора – Певачког друштва „Зелени венац“[72], већ је имао и важну функцију. По његовим речима, забележеним у писаној изјави датој изасланику министра просвете и црквених дела, био је извесно време и учитељ те прве певачке дружине у Ваљеву, односно хоровођа.

О оснивању овог певачког друштва сведочи и текст објављен у београдском листу „Јединство“[73] у коме се каже да је на беседи, коју је 30. јануара 1871. године приредила „позоришно-певачка“ дружина из Ваљева која иако „скорашња“ правилно је и добро отпевала свој репертоар. „На овоме – јавља „Јединству“ В.М.- имамо највише одати хвале г.г. Козарцу и Прикелмајеру, што су они били устаоници за установу овог младог друштва, које код нас није постојало“. Према писању Здравка Ранковића[74] из ове вести поуздано сазнајемо да су оснивачи тог првог ваљевског хора запараво били Ђуро[75] Козарац и Клаудије Прикелмајер досељеници из Славоније.

Од самог почетка овај хор имао је веома динамичну и разноврсну активност. Тако је 13. јуна 1871. године у истом листу забележена вест да је наведена певачка дружина у шеталишту „Пећина“ у Ваљеву, кад је у њему било много грађана, певала „на једном узвишеном брежуљку цело после подне песме које је већ научила“. На жалост сви извори указују да је овај хор био кратког века.

Др Мирослав Перишић сматра да је почетак српско-турског рата 1876. године омео рад тек основаног друштва и извесно време прекинуо започети музички живот у Ваљеву. Међутим, Бранко Јаворинић у листу „Уједињење“, у јесен 1872. године, пише да је још лањске године престала са радом та дружина. Сви су изгледи да је његова активност почела да јењава у време сукоба Ђуре Козарца са ваљевским моћницима, па појединци не без разлога сматрају да је његово гашење било у директној вези са несједињавањем са читаоницом зашта је окривљен управо Ђура Козарац[76].

Осамдесетих година XIX века обновљен је рад певачког друштва у Ваљеву, али сада под именом „Венац“. За његово обнављање и рад наводно је био најзаслужнији судски писар Мита Тасић. О наступима Ваљевске певачке дружине "Венац" више пута похвално је писано у првом ваљевском листу „Гласоноши“. Тако је у броју од 17. марта 1885 године најављен наступ тог хора у ваљевској цркви на Цвети 17. марта 1885. године, па између осталог пише: „Ми смо неколико пута имали прилику да уживамо у милозвучном хармонском певању, које у цркви, које на забавама ове дружине па и овога нам се пута ево пружа та лепа прилика.“Венац“ је са онако малим бројем (14) певача, доскорашњим својим својским заузимањем поред свих препрека и претпоставака да се у Ваљеву никад не може одржати певачко друштво – доказао да се све може учинити само кад се хоће и да само чврста воља камен мрви. „Венац“ је само дакле чврстом вољом чланова певача и енергијом свога вредног хоровође г. Тасића, који већ девет месеци своје певаче без икакве материјалне награде учи – до овога сјајног резултата у певању достигао"[77]. Из више других извора види се да су то друштво тада водили апотекар Клаудије Прикелмајер и учитељи Станко Убавкић и Васа Јовановић.

Према писању новинара и историчара ваљевске културе Здравка Ранковића почетком 1907. године обновљено је Певачко друштво „Чика Љуба“, а у њену управу је изабран сада већ постари Клаудије Прикелмајер. Сама констатација да је обновљено друштво са тим именом показује да је оно и раније постојало и да је и у њему вероватно био ангажован неуморни и талентовани музичар Клаудије Прикелмајер.

Ваљевски аматери су знали да цене и поштују то његово ангажовање. О чему сведочи и податак да је у новембру 1907. Ваљевска певачка дружина „Чика Љуба“, која је и по новинској вести[78] основана претходне године, „приредила је свечани банкет у част свога члана г. Клаудија Прикелмајера који је недавно прославио седамдесетогодишњицу живота и педесетогодишњицу апотекарског рада“. Том приликом Прикелмајеру је уручена диплома – захвалница коју је према писању поменутог листа веома вешто израдио веома интелигентни ваљевски трговац Светолик Ф. Васић, председник „Чика Љубиног“ Надзорног одбора. То друштво имало је педесетак чланова а његов председник био је гимназијски професор Живко М. Романовић, а потпредседник Живко Р. Јовановић књижар и штампар. Хоровођа је био Јован Урбан, „капелник и познати композитор“. Потврду да је ова дружина основана 1906. године налазимо и књизи „Ваљево 1900-1941“[79].

Према доступним изворима касније ово друштво није имало неку запаженију активност па је крајем 1910. или почетком 1911. године дошло до његовог спајања са занатским певачким друштвом[80]. За председника новообразованог певачког друштва изабран је учитељ Михаило Мика Максимовић[81] док је за хоровођу био ангажован Марко Чанковић из Шабачког певачког друштва.

Поред тога што је учествовао у оснивању првог певачког друштва и првог оркестра и значајно доприносио њиховом зна се да је непосредно учествовао на више јавних приредби, обично за време већих државних и црквених празника. Исто тако, за време војних празника, он је сам приређивао ватромете на месту где су биле свечаности. На заједничким састанцима певачког друштва и оркестра Клаудије Прикелмајер повремено је изводио мађионичарске представе и чаробном лампом приказивао живе слике[82].

Први и једини фотограф

За то време, па и доцније када је радио као апотекар, десило се нешто што се није дало унапред предвидети. Наиме, долазећи у Ваљево, Клаудије Прикелмајер донео је и свој фотографски апарат. Желео је да га користи за своје потребе и као аматер. Пошто је то изгледа био први фотоапарат који се појавио у овом граду, Ваљевци када су видели „слике“ које Прикелмајер израђује наваљивали су на њега да и њих слика. И не само то желели су да овековече за њих неки посебно значајан догађај: свадбу, славу, окупљање породице и слично. Тако је непланирано и спонтано први ваљевски апотекар, постао и први ваљевски фотограф. Неки аутори који су писали о њему тврде да му је тај занат у почетку обезбеђивао већи и сигурнији приход него сама апотека.

Колико је то тачно не можемо поуздано рећи, али Прикелмајер је, за сада, први човек за кога данас знамо да се у Ваљеву бавио фотографијом. Такође, несумњиво је да је тим својим фотоапаратом у дужем временском периоду обезбеђивао допунске приходе[83] за себе и своју породицу. Био је „први и дуго година једини фотограф у Ваљеву“ - тврди др Драгољуб Дивљановић, најистакнутији истраживач здравствене културе у прошлости Ваљева[84].

Нешто више о Прикелмајеру као фотографу написао је др Војислав Марјановић у књизи „Фармација у Ваљеву у XIX веку“, објављеној поводом сто година од почетка рада прве апотеке у Ваљеву. Тим поводом, поред осталог, он пише:

„Будући да је био аматер фотографије, извршио је фотографисање неких пријатеља и предела у Ваљеву. То је заинтересовало грађане, а касније и сељаке за фотографисање, па су пазарним даном опседали апотеку – фотографисања, а не лекова, ради. Као фотограф он се брзо прочуо и више прихода имао је од тог посла него од лекова и козметике, коју је у лабораторији своје апотеке справљао. Разуме се да то није дуго трајало већ само дотле док није апотека почела да му покрива режијске и животне трошкове“.

Његов син др Ђура Прикелмајер[85] тврди: „У почетку да би се финансијски одржао, мој отац поред апотеке отвори фотографски атеље. Фотографисао је на бакарним плочама премазаним живом, које је сам правио. Фотографије су излазиле у природним бојама, али је тај процес снимања трајао по читав сат. Те фотографије нису биле постојане већ су ушчезавале после годину дана.“ До писаних доказа о постојању посебног фотографског атељеа Клаудије Прикелмајера у Ваљеву нисмо успели доћи.

Др Мирослав Перишић[86] пише:“Мада о његовој фотографској делатности не постоје ни писани ни фотографски трагови из тих година може се претпоставити, будући да је поседовао ретку и за ваљевску средину необичну справу, да се он у Ваљеву током осме деценије заиста бавио фотографијом и то не само за породичне потребе“. Нико од истраживача завичајне прошлости не помиње било коју његову сачувану фотографију, што је највероватније последица технике којом се служио. Чини нам се да је то непроцењива штета јер да су оне сачуване биле би драгоцена сведочанства о многим људима, догађајима и обичајима тога доба.

Новинар Здравко Ранковић наглашава да међу десетак фотографија објављених у књизи др Марјановића о ваљевској фармацији посебну пажњу завређују две. На једној је Прикелмајеров портрет из 1896. године, рад Стевана Л. Јовановића, дугогодишњег фотографа из Ваљева, једног од 40-так фотографа који су према евиденцији Бранимира Дебељковића, овај посао радили у Србији крајем прошлог века. С тим у вези није сувишно подсетити да је тај портрет Прикелмајера из 1896. године најстарији податак и о том фотографу у Ваљеву. Друга фотографија приказује породицу Прикелмајер са музичким инструментима; Клаудије седи за хармонијумом, а синови имају флауту и тамбурицу[87].

Оснивач другог велесипедског друштва у Србији

Остало је забележено да је Приклемајер дотерао у Ваљево и први бицикл или велосипед, како се онда говорило и писало. Његова појава на овдашњим улицама изазвала је велико интересовање и различите коментаре. Како и не би ако се зна да је то био бицикл који се састојао од једног великог точка напред и једног сасвим малог позади. Предњи точак имао је пречник од метар и по, тако да на тој висини није било лако возити га, а поготово по џомбастој ваљевској калдрми. Неки аутори пишу да је појава тог превозног средства изазвала велику сензацију, па су деца јурила за њим као за чудом[88].

Према неким непровереним подацима осамдесетих година XIX века Клаудије Прикелмајер први пут довео је у Ваљево двојицу велосипедиста. Они не само да су својом појавом привлачили знатижељу већ су на својим возилима изводили разне вештине. Ваљевски лист „Гласоноша“, према писању Радована М. Драшковића[89], овако је описао тај догађај:

„Други дан Духова приспели су амо из Београда на велесипедима г. Милорад Терзибашић[90], председник велесипедског друштва и г. Тирк, инжењер. Њима на сусрет изашли су до Лукавца неколицина овдашњих младих људи. Ови гости својим путовањем задивили су свакога куда су прошли, тако да су постали предмет разговора, и овде у вароши и по селима. Сутрадан пре подне када су ишли до Пећине, где је било доста света, имали смо прилику да видимо разне вештине на велосипеду. После подне у 4 сата кренули су наши гости натраг за Београд. При поласку њиховом отпратили су их опет до Лукавца они исти који су их дочекали, а света беше толико да је улица била загушена. Њихов долазак остаће нам дуго лепа успомена“.

Пошто је овај догађај побудио велико интересовање Клаудије Прикелмајер нашао се у групи оних који су иницирали организовање првог Велосипедског друштва у Ваљеву. На жалост мало је писаних података о првим зачецима и даљем развоју бициклизма у Србији. Према ономе што за сада знамо, прво велосипедско друштво у Србији формирано је новембра 1884. године у Београду. Професор Савета Малетић[91] у свом раду „Развој модерног спорта у Србији до 1914. године“ пише да је до формирања Велосипедског друштва у Ваљеву дошло веома брзо. „...Те, 1885. године основано је, као друго у Србији Ваљевско велосипедско друштво у Ваљеву, где је исте године одржан и први бициклистички сусрет између београдских и ваљевских бициклиста. Мада је била заступљена са само два велосипедска друштва, Србија је већ 1885. године примљена у друштво Међународне бициклистичке организације „Cyclist Touring Club“, са седиштем у Лондону“ – написала је.

Такође, остало је забележено[92]. да је те године у Ваљево на велосипеду долазио и Коста Поповић, секретар Велосипедског друштва из Београда, прешавши 150 километара. Нажалост, осим ових гостовања Београђана и оснивања друштва, нисмо успели доћи до других података о раду првог овдашњег велосипедског друштва.

Организатор омладинског позоришта

Прво гостовање Крагујевачког позоришта у Ваљеву, наводно дало је повода да се и Ваљевци заинтересују и пораде на оснивању првог аматерског позоришта. Према другим изворима[93] прво позориште у Ваљеву било је основано у оквиру Грађанске читаонице, која се први пут помиње 1857. године. Наводно настало је кад и она али нема конкретнијих података о његовој активности. Сем што се у продужетку наводи да су њему доцније играли млади трговци и ученици: Јован Гођевац, Милоје Тадић, Лазар Лазаревић, Радомир Тадић, Коста Мартиновић, Драгић Стојшић, Таса Стојановић, Милан Максимовић, сликар Драгомир Глишић, лекар Миша Михаиловић и други. Наводно главни носиоци активности овог позоришта били су учитељи Станко Убавкић и Васа Јовановић. Убавкић је био управник, редитељ и главни интендант.

Занимљиво је да аутори исте књиге на другом месту, истичу да је Прикелмајер био оснивач, управник, режисер и глумац првог ваљевског аматерског позоришта[94]. Има и података је Ваљевско добровољачко позоришно друштво, састављено од омладине ваљевске, основано крајем 1869. године, јер је већ 5. јануара 1870. године Начелству округа ваљевског поднело захтев за одобрење свог статута. Начелство је текст њиховог статута проследило министру унутрашњих дела, а овој га је вратио Начелству, 12. истог месца, уз нагласак да је оно надлежно за одобрење за такву дружину пошто се њена активност ограничава само на округ[95].

Када је Кладуију Прикелмајеру умрла прва жена оженио се Маријом једном од кћерки Атанасија Николића[96], књижевника, који је наводно на њега пресудно утицао да се ангажује и на том пољу. Према истом извору он не само да му је помагао при оснивању позоришта, већ и био му главни саветодавац при избору позоришних комада, који ће се играти. Комади који су се давали били су већином патриотске садржине или комади који су илустровали народни живот. Ти почеци били су више него успешни.

Међу првим глумцима – аматерима најславнији је био извесни Влајко зв. „Бекон“. Добио је тај надимак због велике сличности са Беконом који је пио не из чаше већ из тулумине. И његова глума била је изузетна по слободи наступа и разних импровизација. За то је био крив Бахус, а не режисер. Ипак, свет је био одушевљен том новином и са нестрпљењем је очекивао сваку нову представу.

Остале активности

Од улоге хоровође и режисера, Прикелмајер је доцније прешао и на улогу учитеља игара, оснивајући прву Школу игара „Танц шуле“. Захваљујући том његовом ангажману кадрили, мазурке, полке и валцери почели су да забављају паланачке даме и грађане. Око тога чула су се опречна мишљења. У прво време само су их жене могле играти, девојкама је то било забрањено, због блиских контаката с партнером. Ипак, окретне игре добијале су све више присталица и постајале заразне, мада је још увек било оних који су тврдили да су неприхватљиве за ондашња друштвена морална схватања. Како је у међувремену овај град пристигао већи број официра и чиновника са својим породицама, то је успех ове школе био унапред обезбеђен.

Највећу незахвалност и исмевање Клаудије Прикелмајер доживео је када је овде хтео да пробуди свест о помоћи у невољи за време пожара. Као што се зна у то време куће су биле трошне и старе, тако да су пожари често избијали и наносили огромне материјалне штете. Организоване противпожарне заштите није било, а ни људска солидарност није била нарочито развијена.

Мада мештани нису имали разумевање за организовану борбу против ватрене стихије, он је носећи свој лични противпожарни апарат на леђима и у оделу од азбеста, трчао улицама као луд да би помогао када се негде појави пожар. Присутни не само да нису хитали да му у томе помогну, већ су му се обично смејали, док су гледали како трчи ваљевским улицама и сокацима и викали за њим: „У-а! У-а!“ Неки људи нису могли да разумеју његов такав поступак, па су кад кад и јавно питали: „Шта се њега тиче, ако код другог гори кућа?“ – казивао је његов син Др Ђура Прикелмајер.

Временом својим радом и стрпљењем, а посебно оствареним резултатима успео је код људи да пробуди интересовање за ту активност и допринесе стварању свести и за ову врсту помоћи. За време председниковања Мате Ненадовића, код кога је наишао на разумевање, успео је да оснује и прво Ватрогасно друштво у Ваљеву. На почетку ово друштво је бележило солидне резултате. Међутим, оно се одржало само док је Мата Ненадовић био председник. После његовог одласка са те функције чланови одбора су развукли конопце и употребили их за сушење веша, а мердевине за сушење бораније, лука и других баштованских производа[97].

Уништење велелепних шума крај пута од Стублина до Ваљева изазвало је у Клаудију тугу и разочарење, па је доцније, када је у самом Ваљеву и непосредној околини почела да пустоши горосеча, својски подупирао акцију тадашњег напредног председника ваљевске општине Радована Лазића, да се засађује младо дрвеће и подижу се младе шуме. Захваљујући, пре свега председнику Лазићу, али и њему лично, Живку Романовићу и још некима, подигнут је мали парк са дрворедима назван „Пећина“ на периферији Ваљева. Већ деценијама у правом смислу речи он представља истинска плућа овог града.

Клаудије Прикелмајер не само да је иницирао образовање и активирање низа нових институција већ се и својски трудио да личним примером утиче на своје суседе и познанике и тако допринесе мењању ружних обичаја и навика. Истовремено, покушавао је да у ову средину донесе и уводе нова правила понашања. Како је то чинио можда најбоље илуструју ови примери. Када се први пут појавио са кишобраном на ваљевским улицама, читаве групе деце пратиле су га до кафане, где је једино ишао. Исти случај је био и када се појавио са својим каро хавелоком који се састојао од две пелерине и капуљаче. По кроју овај хавелок личио је на касније ношене официрске кабанице[98].

Његове друштвене активности за нашу неразвијену и недовољно просвећену средину биле су све сами новитети који су не само давали позитиван пример грађанима како треба савременије живети, радити и поступати, већ их је и време као такве потврдило. Мада су ти његови креативни подухвати код једних још тада изазивали одобравање и подршку, а код других игноранцију, пакосне примедбе и некоректне коментаре. Али било је то раздобље када се суморна вековна заосталост хрвала се са новим и напредним тековинама културе. У том и таквом времену Клаудије Прикелмајер представљао је прворазредног напредног човека.

Долазећи из напредније средине он је постепено „калемио на наш патријархални живот све што се могло примити на то сирово и некултивисано стабло“. Поред лекарског помоћника Ђорђа Билика, Љубе Ненадовића, Ђуре Козарца, Стевана Ђуричића и још неколицине, био је промотер свега што је корисно и напредно, па и истински носилац прве културе и прогреса у овом крају. Занимљиво је да се политиком није бавио. Пишу да то није радио само зато што није имао времена, већ и што је сам сматрао, да домороци треба и мора да се баве политиком, али не и он као дођош и доскорашњи странац.

Уз све то, Клаудије Прикелмајер умео је да за себе одабере друштво. Поред породице и оних са којима се виђао у Клубу дванаесторице, најчешће је бивао у друштву са књижевником Љубомиром Ненадовићем, популарним Чика Љубом. Они су сатима на немачком језику пребирали „приче из бечких дана и сећања на велика имена научног и уметничког света“, записао је др Марјановић[99]. Радо се виђао и са др Светозаром Атанасијевићем, који му је постао венчани кум. Непосредно по доласку у Ваљево често се дружио са др Биликом, професором Ђуром Козарецем, а касније и са окружним инжењером и истраживачем рудних блага у овом крају Стеваном Ђуричић, који му је био и пашеног, пошта су оба били ожењени кћеркама већ помињаног Атанасија Николића.

С њима је волео да поседи и разговара, размени мишљења о актуелним темама. То је и разумљиво ако се има у виду да је у тим разговорима могао да чује по коју новост, да провери неку своју идеју, чује супротно мишљење. А он је и даље одржавао интензивне веза са Бечом, некада истакнутим центром тадашње Европе – одакле је примао дневне листове, илустрације и стручне часописе, држећи и тако корак са политичким, друштвеним и научним збивањем у медицинској и фармацеутској науци. Истовремено, интелектуално друштво било је и добро тло да пласира по који користан предлог и покрене неку нову акцију. Зато је његова апотека временом постала и место на коме су покретана разна комунална питања и давани корисни предлози за уређење још увек неуређеног града Ваљево.

Он није био човек који се бавио научним истраживачким радом али је представљао савесног и исправног стручњака, вредног и преданог организатора, поштеног и добронамерног грађанина своје вароши. Тако је постао „живи мотор“ који је упорно, динамично и бескомпромисно функционисао као културни промотер многих новости на разним пољима. То му је донело поштовање, па и љубав од највећег грађанина овог града, од Љубе Ненадовића, па до најмањег човека у њему. Многи не само да су га поштовали, већ су го и симпатисали. У прилог томе иде и чињеница да је био изабран за почасног члана „Слоге ваљевских раденика“[100], организације основане са циљем пружања узајамне помоћи у случају болести, изнемоглости или смрти.

Последњи дани

Захваљујући пре свега својој генетици, али и здравом животу, квалитетној и разноврсној исхрани, па и изузетно динамичном и веома садржајном раду дочекао је, за оно време, и лепу старост. Умро је у својој 76. години, 30. децембра 1913. године у Ваљеву, по новом календару 12. јануара 1914. године.[101] У књизи умрлих ваљевске цркве записано је да је по вери био католик, а по народности Србин.

Сутрадан је сахрањен на старом ваљевском гробљу на Баиру, тамо где се сада налази Споменик борцима револуције, у лику народног хероја Стевана Филиповића под вешалима. Мада је било зимско време на вечни починак испратио га је велики број суграђана. Од њега се, крај гробнице, дирљивим и бираним речима последњи опростио тадашњи општински лекар др Владимир Влада Поповић, потоњи санитетски пуковник иједан од оснивача Друштва за очување народног здравља из Ваљева. Највећи део свог говора искористио је за евоцирање многих заслуга овог вредног Славонца које су биле везане за Ваљево и његов крај[102].

Вест о његовој смрти објавили су неки тадашњи листови. Тако на пример у једном од њих[103] објављена је читуља у којој стоји: „Клаудије Прикелмајер, апотекар из Ваљева, преминуо је 30. децембра 1913. године у Ваљеву. Потпуно савестан у своме дугогодишњем апотекарском послу, поштен и честит као грађанин уживао је поштовање свих оних који су га познавали. Бог да га прости“.

Има доста података који показују да је Клаудије Прикелмајер био и веома хуман човек. Несебично је помагао свакога ко би му се обратио за помоћ, а нарочито варошку сиротињу. Не ретко поклањао је лекове сиромашнима и немоћнима или им давао на вересију, наглашавајући нека плате кад буду имали. Повремено је давао прилоге за многе хумане, просветне, културне и спортске акције. На пример Певачко друштво „Венац“ 30. јануара 1888. године приредило је забаву с игранком и лутријама у стварима. Том приликом прикупљено је 289 динара, рачунајући 50 динара које је овдашњи апотекар Прикелмајер, „одлични пријатељ те дружине подарио истој за њено суделовање из почасти на погребу његове супруге“[104] Остало је забележено да је у акцији прикупљања добровољних средстава за набавку гимнастичких справа за тек основану Гимназију у Ваљеву дао пет дуката. Колика је то била помоћ довољно показује и податак да је општина дала осам дуката[105]. Министарство просвете и црквених дела се те године преко страница „Српских новина“ јавно захвалило за поклон који је учинио овдашњој гимназији.

И поред свега тога данас се по Клаудију Прикелмајеру, апотекару, ништа у овом граду не зове. Колико знамо на њега више ништа посебно не подсећа. Ни назив било ког друштва. Ни улице. Ни апотеке[106]. Ни на пригодној плочи, на постаменту прве фонтане у Ваљеву, постављене у част стогодишњице отварања прве апотеке у Ваљеву нема његовог имена. На тој плочи поодавно изваљеној писао је само повод и године „1870-1970“.

Прикелмајер приватно

Док се о Прикелмајеровом професионалном раду и друштвеном ангажовању ипак доста тога зна, о његовом приватном животу, остало је мало података. Несумњиво, томе су значајно доприносиле чињенице да је његова кућа била затворена за ширу јавност и незване госте и да је у брачном животу имао непријатности. Они који су га познавали тврде да је био породичан и рационалан човек. Настојао је да буде пажљив и нежан супруг, брижан и савестан родитељ, агилан и коректан сарадник.

Већ и прва прелиминарна истраживања његовог приватног живота показују да је и он изгледа био веома динамичан и занимљив. Рекло би се да је давно прекидао све везе са родним крајем и да је тамо одлазио само дк су му били живи родитељи и блиски сродници. Чим су га почеле стизати године, а породица се све више увећавала, мање је путовао иако је волео природу и путовања. Свој мир и спокојство углавном је тражио у кругу породице и најближих пријатеља.

Познато је да се женио три пута. Такође, зна се да му је први брак веома кратко трајао. О његовој првој супрузи, која се наводно звала Пава-Павка, има веома мало података. Једино што се зна то је да ју је довео из родног краја. Сви су изгледи да је она била његова љубав из младости. Наводно, она је као млада и гравидна жена учествујући на некој свечаности у Ваљеву по сунцу и великој врућини добила је јаку сунчаницу, услед чега је наступио превремени порођај. При коме је она заједно са бебом коју је носила, изгубила живот. Према писању др мр. фар. Марјановића[107] то је могло да се деси првих месеци лета 1870. године. Остало је забележено да је сахрањена на старом гробљу у Ваљеву, које више не постоји. Међутим, Радован М. Драшковић[108] пише да се она звала Паулина и да је умрла у 24 години, 24. марта 1871. године. Биће да је јој то било право име, а да су јој Ваљевци из милоште звали Пава и Павка.

Као што смо забележили после више од годину дана од отварања и рада апотеке у Ваљеву власти су од Клаудија затражиле да пређе у српско поданство, да не би изгубио право (концесију) на држање апотеке. Тим поводом забележено је да је већ био ожењен српском поданицом. Према нашим сазнањима у међувремену за своју нову животну сапутницу одабрао је Софију, кћерку већ помињаног Атанасија Николића, професора Лицеја. У браку су добили кћери Јевђенију и Јелену, и синове Јосифа и Михаила. На жалост и њихова срећа није била дуговечна. Прво им је преминуо син Јосиф, рођен 1872. године, потом је умрла и Софија после дугог и тешког боловања 17. јануара 1888. године у Ваљеву[109]у 48. години живота од јектике. Сахрањена је два дана касније на оном истом старом ваљевском гробљу.

Поводом њене смрти у листу „Ваљевске новине“, од 27. јануара 1888. године на последњој страни изашао је текст следећи садржине:

„БЛАГОДАРНОСТ

СМАТРАМ ЗА ДУЖНОСТ ОВИМ ИЗЈАВИТИ ТОПЛУ БЛАГОДАРНОСТ ОНИМА ШТО СУ У БОЛЕСТИ МОЈЕ НЕ ПРЕЖАЉЕНЕ СУПРУГЕ, А ТАКО ИСТО И СВИМА ОНИМ ШТО СУ СВОЈИМ ПРИСУСТВОМ НА ПОГРЕБУ, УЧЕШЋЕ У МОЈОЈ ВЕЛИКОЈ ЖАЛОСТИ ПОКАЗАЛИ, И ТИМЕ УНЕКОЛИКО МОЈУ ТУГУ УБЛАЖИЛИ; А НАРОЧИТО БЛАГОДАРИМ ГОСПОЂИ ЈОВАНКИ СРЕЋКОВИЋ; Г.Г. ЛЕКАРИМА, Г. К. АНДРИЈАШЕВИЋУ, УЧИТЕЉУ КАО И СВИМА ОНИМА КОЈИ СУ ИМАЛИ ДОБРОТУ УЧЕСТВОВАТИ ПРИ ПРАТЊИ И ПОГРЕБУ.

У ВАЉЕВУ

КЛАУДИЈЕ ПРИКЕЛМАЈЕР

АПОТЕКАР“

Др Миша Михаиловић

Њихов син првенац био је Михаил(о)-Миша Прикелмајер, рођен 17. септембра 1873. године у Ваљеву. Основну школу и нижу гимназију свршио је у месту рођења. Више разреде гимназије завршио је и велику матуру положио у Првој мушкој гимназији у Београду. Још као ђак те угледне васпитно-образовне установе своје дотадашње породично презиме Прикелмајер променио је у Михаиловић. Учинио је то по личној жељи јер су га наводно другови повремено у шали задиркивали и звали „Шваба“. Он се није осећао ни аустријским ни хрватским подаником, пошто је рођен у Србији а од мајке Српкиње.

Под тим презименом уписао је студије медицине у Грацу, у Аустрији, које је успешно завршио, па је 18. јула 1896. године промовисан за лекара. Одмах се потом вратио у Србију и неко време радио као ординаријус шабачке болнице[110]. Указом с краја октобра 1896. године постављен је за лекара Среза колубарског и тамнавског у Округу ваљевском, са седиштем у Убу. Дана 11. марта 1897. године унапређен је у чин резервног поручника. Почетком 1900. колубарски срез добио је сопственог лекара а он је остао да се стара о здрављу становништва Тамнаве. Током лета 1900. постављен је за лекара Среза посавског, са седиштем у Обреновцу, и на тој дужности остао је све до своје смрти. Лекарску дужност вршио је веома пожртвовано, изузетно савесно, тачно, са много воље. Био је спреман лекар и у народу омиљен.

Познато је да се у младости бавио глумом. Од оца је наследио музикалност и велику љубав за књижевност и музику. По угледу на њега свирао је клавир и виолину, а учио је музици и своју децу. У слободном времену радо је свирао на оба инструмента. Повремено је наступао и на музичким вечерима, са кћерком Верицом, било да су свирали на клавиру „у четири руке“ или да је он свирао на виолини уз њену пратњу на клавиру[111].

Учествовао је у сва три ослободилачка рата од 1912. до 1918. године. За време српско-бугарског рата био је лекар у колеричној болници и произведен је у чин резервног мајора. Током Првог светског рата смрт га је затекла на дужности управника војне болнице у Новом Пазару, где је неуморно лечио оболеле и повређене ратнике, док се и сам није заразио и подлегао трбушном тифусу[112]. Умро је 16. јануара 1915. године у Новом Пазару.[113].

Био је ожењен Маријом, кћерком Јозефа Носа апотекара из Марибора, у Словенији. У браку су имали седморо деце: Чедомира, Софију, Зорку, Верицу, Милену, Јелену и Станислава. После његове смрти остала је удовица и шесторо незбринуте малолетне деце. Тако се породица неочекивано нашла у веома тешкој материјалној ситуацији, али су деца уз помоћ брижне мајке и сродника, успела да се школују и оспособе за живот.

Најстарији син Чедомир Михаиловић студирао је медицину, али је није завршио. Касније се посветио учитељском позиву и остао му веран до одласка у пензију. Важио је за солидног просветног радника и човека, оптерећеног бројном породицом и неповољном материјалном ситуацијом. Решење својих материјалних проблема тражио је у политичком ангажману. За изборе одржане 1927. године у ваљевској области био је носилац кандидатске листе „Странке голаћа“ или Сиротињске странке. На изборима одржаним 1935. године био је посланички кандидат на листи Љотићевог „Збора“. Као учитељ у Дрену код Обреновца. покушао је и да образује Хођерине „борбаше“, али због њиховог профашистичког држања није наишао на масовнију подршку. Активност те странке трајала је док нису потрошене паре добијене од врха странке[114]. Његових потомака и сада има у Обреновцу и по другим местима

Кћи Јелена била је удата за Стевана Васића, трговца и политичара из Обреновца, који се такође 1935. године кандидовао за народног посланика среза посавског, али на листи Удружене опозиције. Са њим је имала: Милана, инжењера, који је умро 1903; Павла др правних наука и професора Правног факултета у Београду и Веру, зв. Лилу, магистра фармације која је умрла у Немачкој.

Мишина кћи Зора била је удата за др Владимира Јунга, лекара, пореклом Руса, са којим није имала деце.

Најмлађи син Станислав једини је завршио фармацију. Имао је своју дрогерију у Београду. Бавио се производњом готових лекова лабораторијски, а највише успеха постигао је са производњом сиришта којим је снабдевао већи део Србије и Македоније до завршетка Другог светског рата. По окончању тог рата истакао се великим успесима у апотекарству, када је из нагомиланих новчаних резерви апотеке у Кучеву код Пожаревца, које је сам зарадио, подигао зграду са спратом за савремену апотеку, лабораторију и станове за апотекаре. Та зграда је многима служила као узор, па су је обилазиле бројне фармацеутске и студентске екскурзије које је предводио професор др Јован Туцаков, дописни члан Српске академије наука и уметности. Магистар Станислав Михаиловић после таквих успеха отишао је у заслужену пензију. Из првог брака имао је два сина и једну кћер, али ни једно његово дете није постало фармацеут. Једини његов син из другог брака желео је да буде фармацеут као отац и прадеда али у томе није успео.

Клаудијева кћи, а Михаилова сестра Јелена Прикелмајер, рођена 1876. године у Ваљеву имала је само 12 година када је остала без мајке. Захваљујући лепом стасу, пријатном изгледу, добром породичном васпитању и школовању у заводу за женску младеж постала је привлачна девојка. Дана 30. јануара 1894. године у Саборној цркви у Београду са Алексом Анђелковић истражни судија за Срез подгорски и варош Ваљево[115]. За другу Софијину и Клаудијеву кћи Евђенију, рођену 1875. године, нисмо успели ништа више сазнати, али претпостављамо да је умрла као беба, јер се не помиње чак ни у читуљи објављеној поводом мајчине смрти.

Таст генерала и министра Богољуба С. Илића

Трећи брак Клаудије Прикелмајер засновао је 2. фебруара 1889. године у Ваљеву са Анком Узелац, тада учитељицом у Бањи Ковиљачи. Она је рођена 30. јуна 1862. године у Оточцу, у Лици, од оца Јосифа пушкара и мајке Јелене домаћице. Кум на њиховом венчању био је др Светозар Атанасијевић[116], тада управник Окружне болнице у Ваљеву.

За Анку знамо да је после завршених шест разреда основне школе у месту рођења уписала и завршила Српску учитељску школу у Карловцу, у Хрватској. Као учитељица службовала је у Шибенику, Бијељини и Бањи Ковиљачи. После удаје за Клаудија Прикелмајера још кратко време радила је као учитељица у Ваљеву.

Анка Узелац- Прикелмајер била је млађа од свог мужа 25 година. Скоро толико га је и надживела. Преминула је 1936. године.

У браку су имали две кћери и два сина. Најстарија им кћи Олга умрла је 1890. године у Загребу, где је била на лечењу са 12 година. Њена млађа сестра Љубица, рођена 18. јануара 1891. године, већ 1911. године склопила је брак са Богољубом Илић (Пожаревац, 1981. - Београд, 1956), који је као млад артиљеријски официр од 1907. до 1911. године радио као командир батерије у новоформираном дивизиону у Ваљеву. По женидби одлази из Ваљева и службује у више места, обављајући разне одговорне дужности.

Богољуб Илић учествовао је у ратовима од 1912. до 1918. године и показао велику храброст. За заслуге у рату и миру добио је више одликовања и произведен у чин армијског ђенерала. У међуратном периоду био је поред осталог, командант армије, помоћник начелника Генералштаба и заменик врховног инспектора војне силе, кнеза Павла. После мартовског пуча 1941. године постао је министар војске и морнарице у влади генерала Душана Симовића.

После капитулације Краљевине Југославије пребегао је на Блиски исток где је био на дужности начелника Врховне команде. У Југославију се вратио на Ускрс 1953. године и о државном трошку живео у београдском хотелу „Касина“. Носилац је више домаћих одликовања, међу којима су три ордена Карађорђеве звезде, као и више француских, чехословачких и италијанских одличја[117].

Јосиф Прикелмајер, очев колега

Јосиф - Јоца Прикелмајер, рођен 1. октобра 1893. године у Ваљеву, од оца Клаудија апотекара и мајке Анке, дев. Узелац, учитељице. Њега је крстио очев лични пријатељ и познати српски књижевник Љубомир Љуба Ненадовић. Занимљиво је да је добио име по првом очевом детету које је рано преминуло.

Завршио је фармацију у Лозани и као добровољац учествовао у Првом светском рату. По демобилизацији вратио се у Ваљево, где преузима вођење очеве апотеке. Директно или индиректно њом је руководио све до 1949. године када је она национализована.

Јосиф Прикелмајер био је веома познат у свету енигматике. Аутор је једне од првих српских енигматских књига, објављене под називом „Гордијев чвор“, у издању Књижарнице Геце Кона из Београда. Ту књигу потписао је псеудонимом „Пјер Меракли“.

Дана 27/14. јула 1919. године у Ваљеву, склопио је брак са Радојком Поповић, рођеном 24. јуна 1895. године у Ваљеву, од оца др Владимира лекара и мајке Зорке. Кум на њиховом венчању био је др Илија Бирчанин, касније познати лекар у Београду, иначе син Марјана Бирчанина, чувеног трговца и једног од председника ваљевске општине. Илија Бирчанин му је касније и децу крштавао.

Бавио се и научним истраживањима. Боравећи на Косову и Метохији био је обавештен, у Јањеву, да Шиптари лече срчане болести крвљу од корњаче. Дуго је изучавао тај начин лечења па је тадашња штампа о томе доста писала. Било је и оних који су тврдили да то узалуд ради. Међутим, након његове смрти штампа је објавила да се у Швајцарској испитује могућност лечења неких срчаних болести крвљу корњаче, што значи да је ипак био у праву [118]. Поред тих истраживања и истраживао је и рудна богатства, али на том пољу није остварио запаженије резултате. Међутим, то га је коштало већег дела раније стеченог капитала.

Током 1934. године његова породица пресељава се у Београд, а он још извесно време остаје у Ваљеву, да води породичну апотеку. Касније је предаје на управљање ортаку Едхему Еди Бузаљку. Време окупације провео је у главном граду Србије. По завршетку Другог светског рата извесно време био је члан Извршног савета Скупштине града Београда, задужен за спорт. После национализације апотеке, определио се за пензију. Умро је 1961. године.

Радојка и Јосиф Прикелмајер имали су две кћери. Иванка Прикелмајер, рођена 18. фебруара 1921. године у Ваљеву, почела је да студира медицину али ју је Други светски рат омео у редовном школовању. После ослобођења земље завршила је Академију ликовних уметности, а највећи део свог радног века провела је на раду у редакцији Велике енциклопедије.

Зорица Прикелмајер, рођена је 9. маја 1923. године у Ваљеву, почела је да студира Музичку академију, а завршила је Правни факултет у Београду. Докторску дисертацију „Социјализам и демократија у концепцијама западноевропских комунистичких партија“ одбранила је на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, 27. јуна 1972. године. За др политичких наука промовисана 14. децембра 1973. године. Радила је у Институту за међународну политику и привреду, па у Институту за за међународни раднички покрет у Београду. У браку са Милутином Томовићем има синове Вука и Уроша. Сада је у пензији и живи у Београду.

Др Ђура Прикелмајер

Трећи Клаудијев син, Ђорђе, познатији као Ђура Прикелмајер, родио се 1. априла 1897. године у Ваљеву. Основну школу и гимназију учио је у месту рођења. Повлачио се са српском војском преко Албаније до Крфа, одакле је пребачен у Француску да настави започето гимназијско школовање. Студије медицине окончао је у Стразбуру. Специјализовао је урологију.

Између два светска рата најпре је радио као лекар у Железничкој болници на Дедињу, а потом у Уреду за осигурање радника у Београду. Био је добар стручњак и веома одговоран човек. Због доброг познавања струке и веома коректног односа према радницима био је изузетно поштован. Током окупације неко време провео је у злогласном логору на Бањици. У лето 1944. године ступио је у јединице Народноослободилачке војске, али је ипак до ослобођења земље остао у Београду. По завршетку рата наставио је свој лекарски посао. Умро је у Београду 1964. године.

Посебно је занимљиво да ли био велики обожавалац машина. Имао је један мотоцикл и аутомобил о чијој се исправности непрестано сам старао.

Седмог октобра 1920. године у Ваљеву, склопио је брак са Наранџом Малешевић, рођеном 27 октобра 1898. године у Ваљеву, од оца Владимира и мајке Катарине. За њу знамо да је била професор и да је до 1930. године радила у Ваљевској гимназији. Становала је у Ваљеву, кнез Милошева 24. Располагала је са једним дућаном до улице и кућом у дворишту на које је имала дуг Хипотекарној банци.

И они су у браку имали две кћери. Старија Мира завршила је Архитектонски факултет. Неко време живела је и радила у Загребу. Из првог брака има сина Вукана Симоновића. Друга Љубица завршила је Академију примењених уметности. Имала је сина Ђорђа, који носио дедино име. Умрла је у Београду 1978. године[119].

Уместо закључка

Магистар фармације Клаудије Прикелмајер је поред свакодневног рада у апотеци обављао је и многе друге друштвено корисне послове. Време је показало да је и у многима од њих и предњачио дајући значајан допринос. Својим знањем, високом културом, лепим манирима, одговорним професионалним радом и укупним деловањем међу Ваљевцима оставио је дубок траг.

Својим животом и свеукупним деловањем доприносио je формирању грађанског друштва у Србији. Посебно је драгоцен његов допринос у организовању овог града у области културе и унапређењу квалитета живота.

Тиме је сврстао себе међу најистакнутије житеље ове вароши у последњем кварталу 19. и почетком 20. века. На нама је да оценимо да ли смо му се адекватно и одужили.


[1] Др мр фар. Војислав Марјановић: ФАРМАЦИЈА У ВАЉЕВУ У XIX ВЕКУ, Ваљево, 1970, 173.

[2] Видосава Стојанчевић: ЕТИЧКЕ, ДЕМОГРАФСКЕ И СОЦИЈАЛНО-ЕКОНОМСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ВАЉЕВА У XIX ВЕКУ, Гласник Међуопштинског историјског архива Ваљево , бр. 8, Ваљево, 1973.

[3] Јулије Кемпф: ПОЖЕГА - земљописне биљешке из околине и прилози за повест слоб. и кр. града Пожеге и пожешке жупаније, Пожега, 1910. год. 385 и 412.

[4] Прим. др. Миливоје М. Миленковић: АПОТЕКАР КЛАУДИЈЕ ПРИКЕЛМАЈЕР, у Зборнику необјављених радова саопштених у Секцији за историју медицине и фармације Српског лекарског друштва, књига II, Београд, 1965, 111.

[5] Љубица Д. Трајковић: КАЗИВАЊА О СТАРОМ ВАЉЕВУ, Ваљево 1980, 50

[6] Др мр фар. Војислав Марјановић: ФАРМАЦИЈА У ВАЉЕВУ У XIX ВЕКУ, Ваљево, 1970, 174.

[7] Прим. др. Миливоје М. Миленковић: АПОТЕКАР КЛАУДИЈЕ ПРИКЕЛМАЈЕР, у Зборнику необјављених радова саопштених у Секцији за историју медицине и фармације Српског лекарског друштва, књига II, Београд, 1965, 111.

[8] Неком врстом квалификационог испита за пријем на факултет, али изгледа и за стицање звања апотекарског помоћника.

[9] Љубица Д. Трајковић: КАЗИВАЊА О СТАРОМ ВАЉЕВУ, Ваљево 1980, 50.

[10] Др мр фар. Војислав Марјановић: ФАРМАЦИЈА У ВАЉЕВУ У XIX ВЕКУ, Ваљево, 1970, 179.

[11] Љубица Д. Трајковић: КАЗИВАЊА О СТАРОМ ВАЉЕВУ, Ваљево 1980, 50

[12] Прим. др. Миливоје М. Миленковић: АПОТЕКАР КЛАУДИЈЕ ПРИКЕЛМАЈЕР, у Зборнику необјављених радова саопштених у Секцији за историју медицине и фармације Српског лекарског друштва, књига II, Београд, 1965, 109.

[13] Др мр фар. Војислав Марјановић: ФАРМАЦИЈА У ВАЉЕВУ У XIX ВЕКУ, Ваљево, 1970, 71.

[14] [14] Прим. др. Миливоје М. Миленковић: АПОТЕКАР КЛАУДИЈЕ ПРИКЕЛМАЈЕР, у Зборнику необјављених радова саопштених у Секцији за историју медицине и фармације Српског лекарског друштва, књига II, Београд, 1965, 109

[15] Др мр фар. Војислав Марјановић: ФАРМАЦИЈА У ВАЉЕВУ У XIX ВЕКУ, Ваљево, 1970, 72.

[16] Љубица Трајковић: КАЗИВАЊА О СТАРОМ ВАЉЕВУ, Ваљево 1980, 50

[17] Та зграда и сада постоји.

[18] Здравко Ранковић: ВАЉЕВСКА БОЛНИЦА, Ваљево, 2007, 10.

[19] Касније прекршетен у др Мијаила Филиповића.

[20] Љубица Трајковић: КАЗИВАЊА О СТАРОМ ВАЉЕВУ, Ваљево 1980, 51.

[21] Др мр фар. Војислав Марјановић: ФАРМАЦИЈА У ВАЉЕВУ У XIX ВЕКУ, Ваљево, 1970, 85.

[22] Како се тада називала општинска администрација.

[23] „ЈЕДИНСТВО“, Београд, 9. август 1870. год, 1.

[24] АРХИВ СРБИЈЕ, Министарство унутрашњих дела _ Санитет, Ф- I-14/1889.

[25] Љубица Трајковић: КАЗИВАЊА О СТАРОМ ВАЉЕВУ, Ваљево 1980, 7.

[26] Радован М. Драшковић: ВАЉЕВО У ПРОШЛОСТИ, Ваљево, 1987, 244.

[27] Борислав Вујић: КЛАУДИЈЕ ПРИКЕЛМАЈЕР (I), „Напред“, Ваљево .

[28] Др мр фар. Војислав Марјановић: ФАРМАЦИЈА У ВАЉЕВУ У XIX ВЕКУ, Ваљево, 1970, 76.

[29] Љубица Трајковић: КАЗИВАЊА О СТАРОМ ВАЉЕВУ, Ваљево 1980, 50

[30] Др мр фар. Војислав Марјановић: ФАРМАЦИЈА У ВАЉЕВУ У XIX ВЕКУ, Ваљево, 1970, 76.

[31] Прим. др. Миливоје М. Милинковић: АПОТЕКАР КЛАУДИЈЕ ПРИКЕЛМАЈЕР, у Зборнику необјављених радова саопштених у Секцији за историју медицине и фармације Српског лекарског друштва, књига II, Београд, 1965, 108-113..

[32] Здравко Ранковић: ВАЉЕВСКИ КРАЈ У XX ВЕКУ. Хронологија, Ваљево, 2002, 10. а у књизи „ВАЉЕВСКА БОЛНИЦА“, (Ваљево, 2007, стр 11) чак прецизира да је то било 5 септембра 1870. године.

[33] Др мр фар. Војислав Марјановић: ФАРМАЦИЈА У ВАЉЕВУ У XIX ВЕКУ, Ваљево, 1970, 76. и 77.

[34] „ЈЕДИНСТВО“, Београд, 9. август 1870. год, 1.

[35] Љубица Трајковић: КАЗИВАЊА О СТАРОМ ВАЉЕВУ, Ваљево, 1980, 50. и 51. .

[36] Прим. др. Миливоје М. Милинковић: АПОТЕКАР КЛАУДИЈЕ ПРИКЕЛМАЈЕР, у Зборнику необјављених радова саопштених у Секцији за историју медицине и фармације Српског лекарског друштва, књига II, Београд, 1965, 109.

[37] Прву приватну апотеку у Србији основао је у Београду 1830. године, Матеј Ивановић. Другу, а уједно и прву државну апотеку основао је у Крагујевцу 1836. године Павле Илић. Она је 1841. године пресељена у Београд, а уместо ње у Крагујевцу је Ђорђе Богдановић основао нову апотеку дванаест година касније. Антоније Делини основао је 1841. године основао је апотеку у Београду, а Ђорђе Крстић 1852. године у Јагодини. Апотеку у Шапцу основао је Франц Лудвиг 1856. године, а у Пожаревцу Јован Покорни 1857. године. Смедеревску апотеку основао је Јован Дилбер 1859, а још једну апотеку у Београду Димитрије Милутиновић 1864. године. Крушевац је добио апотеку 1866. године, а њен оснивач је био Драгослав Кедровић. Апотеку у Неготину основао је Стеван Фрицман 1870. године.

[38] Др мр фар. Војислав Марјановић: ФАРМАЦИЈА У ВАЉЕВУ У XIX ВЕКУ, Ваљево, 1970, 85.

[39] Др мр фар. Војислав Марјановић: ФАРМАЦИЈА У ВАЉЕВУ У XIX ВЕКУ, Ваљево, 1970, 94

[40] Јеротије Вујић и други: ВАЉЕВО ГРАД УСТАНИКА, Београд 1967, 76

[41] Здравко Ранковић: ВЕК ВАЉЕВСКОГ ШТАМПАРСТВА, Ваљево, 1985, 28.

[42] БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ, 12. септембра 1900. године.

[43] Прим. др. Миливоје М. Милинковић: АПОТЕКАР КЛАУДИЈЕ ПРИКЕЛМАЈЕР, у Зборнику необјављених радова саопштених у Секцији за историју медицине и фармације Српског лекарског друштва, књига II, Београд, 1965, 110. и 111.

[44] Мирослав Перишић: ВАЉЕВО ГРАД У СРБИЈИ КРАЈЕМ 19. ВЕКА, Ваљево 1997, стр. 151 и 152.

[45] Прим. др. Миливоје М. Милинковић: АПОТЕКАР КЛАУДИЈЕ ПРИКЕЛМАЈЕР, у Зборнику необјављених радова саопштених у Секцији за историју медицине и фармације Српског лекарског друштва, књига II, Београд, 1965, 111.

[46] Из породице попа Сушића

[47] Мирослав Перишић: ВАЉЕВО град у Србији крајем 19. века, Ваљево 1997, стр. 151

[48] Која се налазила у старој градској чаршији Тешњар, тамо где је сада ресторан „Јефимија“.

[49] По другим изворима из Ердеља у Румунији.

[50] Здравко Ранковић, ОД КЛУБА ДВАНАЕСТОРИЦЕ ДО КЛУБА ИСТРАЖИВАЧА, Додатак ревије „Колубара“, август 2002, III

[51] Радован М. Драшковић, ИЗ СТАРОГ ВАЉЕВА, Ваљево, 1970, стр. 26.

[52] СТЕВАН ЂУРИЧИЋ (Вршац, 1823 – Ваљево, 1888), окружни инжењер у Ваљеву, истраживач и зачетник савремене експлоатације рудног блага у ваљевском крају и пројектант нових саобраћајница.

[53] МИРКО РАДОВАНОВИЋ, води порекло из угледне породице Радовановића из Дупљаја код Ваљева. По једним изворима био је син Дамњана Радовановића трговца и учесника светоандрејске скупштине а по другима брат што нам се чини вероватнијим. Веома имућан и јако утицајан човек у то доба.

[54] Милорад Радојчић: ЂУРО КОЗАРАЦ први ваљевски професор, Ваљево, 2004, 31 и 32.

[55] Слободан Јовановић, ВЛАДА АЛЕКСАНДРА ОБРЕНОВИЋА, Београд, 1990, I књига, стр. 102-103.

[56] .Мирослав Перишић, ВАЉЕВО ГРАД У СРБИЈИ КРАЈЕМ 19. ВЕКА, Ваљево, 1997, 113, према С. Јовановићу: ВЛАДА АЛЕКСАНДРА ОБРЕНОВИЋА, књига прва, Београд, 1990, 56.

[57] Добривоје Недељковић, ОСНИВАЊЕ ГИМНАЗИЈСКЕ РЕАЛКЕ У ВАЉЕВУ И ПРВЕ ГОДИНЕ ЊЕНОГ РАДА, Гласник Међуопштинског историјског архива у Ваљеву, бр. 7, Ваљево, 1972, 31 и 32.

[58] О њему су доста писали Љубомир Павловић, Радован Драшковић, др Марија Исаиловић, мр Милан Трипковић и други

[59] Др мр Војислав Марјановић, ФАРМАЦИЈА У ВАЉЕВУ У XIX ВЕКУ, Ваљево, 1970, 174-179.

[60] Др мр Војислав Марјановић, ФАРМАЦИЈА У ВАЉЕВУ У XIX ВЕКУ, Ваљево, 1970, стр. 179.

[61] Љубомир Павловић, О ВАЉЕВУ И ШАПЦУ, Ваљево, 1990, 57.

[62] Д. Недљковић и М. Трипковић: СТО ГОДИНА ВАЉЕВСКЕ ГИМНАЗИЈЕ, Ваљево, 1970, 11.

[63] Милорад Радојчић, ЂУРО КОЗАРАЦ први ваљевски професор, Ваљево, 2004, 34-63.

[64] Јулије Кемпф: ПОЖЕГА...., 1910, 648.

[65] Др Ђорђе Билик, рођен у Фрајбургу, у Моравској, био је раније лекар Ваљевског округа, а умро је у Ваљеву „од запалења плућа“, у 53 години живота. На појединим местима пише да је он био лекарски помоћник а не лекар.

[66]Др мр Војислав Марјановић, ФАРМАЦИЈА У ВАЉЕВУ У XIX ВЕКУ, Ваљево, 1970, стр. 94. и 95.

[67] Нека врста инструмента слична органи са дирекама, стоји као пианино. Стари инструмент нека врста кућних оргуљам а користи се на пробама са хором.

[68] Јеротије Вујић и други: ВАЉЕВО ГРАД УСТАНИКА, Београд 1967, 76.

[69] Др мр Војислав Марјановић, ФАРМАЦИЈА У ВАЉЕВУ У XIX ВЕКУ, Ваљево, 1970, стр. 120.

[70] Штампао је на каменој плочи

[71]Радован М. Драшковић: ВАЉЕВО У ПРОШЛОСТИ, Ваљево, 1987, 324.

[72] У многим записима ово певачко друштво се помиње под именом „Венац“.

[73] „ЈЕДИНСТВО“, Београд, 11. 02. 1871.

[74] Здравко Ранковић, ПРВИ ВАЉЕВСКИ ХОР, „Напред“, Ваљево, бр. 2104, 19.  5.  1989, стр. 11.

[75] Грешком пише Јосип.

[76] Милорад Радојчић, ЂУРО КОЗАРАЦ први ваљевски професор, Ваљево, 2004, 67–83.

[77] „ГЛАСОНОША“, Ваљево, 17. фебруара 1885. године.

[78] Здравко Ранковић: ВАЉЕВСКИ КРАЈ У XX ВЕКУ. Хронологија, Ваљево, 2002, 42–44

[79] Милан Трипковић: ВАЉЕВО 1900–1941, Ваљево, 1980, 73.

[80] „ШТАМПА“, Београд, 5. марта 1911. и „МАЛИ ЖУРНАЛ“, Београд, 21. децембар 1911. године

[81] Отац познате песникиње Десанке Максимовић.

[82] Љубица Трајковић: КАЗИВАЊА О СТАРОМ ВАЉЕВУ, Ваљево, 1980, 52.

[83] Додатак за културу „Напреда“, ваљево, 7. јула 1989. године.

[84] Д. Дивљановић: ПРВИ ЗДРАВСТВЕНИ РАДНИЦИ У ВАЉЕВУ У XIX ВЕКУ, Гласник историјског архива у Ваљеву, Ваљево, 1966, бр. стр. 141.

[85] Љубица Трајковић: КАЗИВАЊА О СТАРОМ ВАЉЕВУ, Ваљево 1980, 51

[86] Мирослав Перишић. ВАЉЕВО ГРАД СРБИЈИ КРАЈЕМ 19. ВЕКА, Ваљево, 1997, 280.

[87] З. Ранковић: АПОТЕКАР – ПРВИ ФОТОГРАФ У ВАЉЕВУ, „Напред“, Ваљево, од 9. фебруара 1979, 4.

[88] Љубица Трајковић: КАЗИВАЊА О СТАРОМ ВАЉЕВУ, Ваљево, 1980, 52.

[89] Радован М. Драшковић: ВАЉЕВО У ПРОШЛОСТИ, Ваљево, 1987, 259.

[90] МИЛОРАД ТЕРЗИБАШИЋ, трговац, био је покретач, одговорни уредник и финансијер првог спортског листа у Србији „Велесипедски лист“ који је почео излазити од 1. јануара 1887. године у Београду.

[91] Савета Малетић: РАЗВОЈ СПОРТОВА У СРБИЈИ ДО 1914. ГОДИНЕ, реферат на Саветовању „Почеци модерног спортског покрета у нашим крајевима до 1914. године, Београд, 8. и 9. децембра 1972. године.

[92] Зоран Трипковић: ВАЉЕВСКИ СПОРТ (1870–1990, Ваљево, 1995, 13.

[93] Јеротије Вујић и други: ВАЉЕВО ГРАД УСТАНИКА, Београд 1967, 76.

[94] Јеротије Вујић и други: ВАЉЕВО ГРАД УСТАНИКА, Београд 1967, 82.

[95] Др Бранко Перуничић: ГРАД ВАЉЕВО И ЊЕГОВО УПРАВНО ПОДРУЧЈЕ 1815–1915, Ваљево, 1973, стр. 952. и 953.

[96] АТАНАСИЈЕ НИКОЛИЋ (Брестово, Бачка 1803–1882), неуморни радник, свестрани посленик, ентузијаст. Учио је гимназију у Сремским Карловцима и Новом саду, математику, филозофију и цртање у Пешти и Бечу... На грофовским газдинствима упознао је и узорно обрађивање земљишта. На позив српске владе 1839. године прешао је у Србију. Први је ректор Лицеја, где се истакао као реформатор и добар организатор. Написао је и два уџбеника. Израдио је прве школске печате. Основао је „Школу начертанија“, као и „Школу фехтовања“ (мачевања). Био је веома ангажован да се отвори „Музикална школа“. Атанасије Николић био је члан Одбора просвештенија, рецензент Типографије. Један је од организатора „Друштва српске словесности“, његов први секретар, творац Статута и печата. Био је аутор и неколико позоришних комада, оснивач дилетантског позоришта. Радио као редитељ, педагог, сценограф, глумац. Писао песме и приповетке. С лакоћом се обраћао земљорадницима у стиховима. Овај заиста свестрани прегалац држао је и предавања из области пољопривреде, помагао да се додатак „Српских новина“ посвећује, искључиво пољопривреди. Године 1844. издавао је „Чича Срећко и његови савети српским сељацима у домоводству, земљорадњи, сточарству, пчеларству, виноградарству, свилоделују, Године издаје „Чича Срећков лист“ („Сеоске новине“). Основао је „Земљоделску школу“ и „Економическо заведеније“ у Топчидеру. Унапређивао је сточарство, воћарство, баштованлук. Трасирао путеве, размеравао плацеве на Врачару. Основао „Инџилирску школу“. Утемељивач еколошког покрета, засађивао дрвореде и паркове, исушивао мочваре.

[97] Љубица Трајковић: КАЗИВАЊА О СТАРОМ ВАЉЕВУ, Ваљево, 1980, 52.

[98] Љубица Трајковић: КАЗИВАЊА О СТАРОМ ВАЉЕВУ, Ваљево, 1980, 52.

[99] Др мр Војислав Марјановић, ФАРМАЦИЈА У ВАЉЕВУ У XIX ВЕКУ, Ваљево, 1970, стр.

[100] Мирослав Перишић: ВАЉЕВО град у Србији крајем 19. века, Ваљево 1997, стр. 70.

[101] Здравко Ранковић: ВАЉЕВСКИ КРАЈ У XX ВЕКУ. Хронологија, Ваљево, 2002, 60.

[102] Прим. др. Миливоје М. Милинковић: АПОТЕКАР КЛАУДИЈЕ ПРИКЕЛМАЈЕР, у Зборнику необјављених радова саопштених у Секцији за историју медицине и фармације Српског лекарског друштва, књига II, Београд, 1965, 113

[103] „НОВОСТИ“, Београд, од 4. јануара 1914. године, стр. 3.

[104] „ВАЉЕВСКЕ НОВИНЕ“, Ваљево, бр. 10, од 3. фебруара 1888. године.

[105] Д. Недељковић и М. Трипковић: СТО ГОДИНА ВАЉЕВСКЕ ГИМНАЗИЈЕ, Ваљево, 1970, 23.

[106] Љиљана Љиљак: ПРИКЕЛМАЈЕР, Ревија „Колубара“, Ваљево, септембар 1995, стр. 25.

[107] Др мр Војислав Марјановић, ФАРМАЦИЈА У ВАЉЕВУ У XIX ВЕКУ, Ваљево, 1970, стр

[108] Рад. М. Драшковић: ИЗ СТАРОГ ВАЉЕВА - КАРАЂОРЂЕВА УЛИЦА,„Напред“, Ваљево, 13. јула 1970. год.

[109] ВАЉЕВСКЕ НОВИНЕ, Ваљево, бр. 6, од 20. јануара 1988. године.

[110] ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ Београд, 29. октобра 1896. године.

[111]Др мр фар. Војислав Марјановић: ФАРМАЦИЈА У ВАЉЕВУ У XIX ВЕКУ, Ваљево, 1970, 182 и 183..

[112] ПОМЕНИК ПОГИНУЛИХ И ПОМРЛИХ ЛЕКАРА И МЕДИЦИНАРА У РАТОВИМА 1912–1918, Београд, 1922, 71 и 72. Овај податак стоји у часопису „Ратник“, из августа 1923. године, стр. 154.

[113] Према писању Др мр фар. Војислав Марјановић у књизи ФАРМАЦИЈА У ВАЉЕВУ У XIX ВЕКУ, (Ваљево, 1970, 182 и 183.) умро је у Крагујевцу 13. јануара 1915., као управник армијске болнице када му је било само 41 година..

[114] Зоран Јоксимовић: РЕВОЛУЦИОНАРНИ ПОКРЕТ У ВАЉЕВСКОМ КРАЈУ 1918–1941., Ваљево, 1981, стр. 42, 131, 190, и 196.

[115] АНЂЕЛКОВИЋ АЛЕКСА, рођен је 19, априла 1867. године у Београду, од Милана и мајке Јеле. Матурирао је у Првој београдској гимназији 1886. Каријеру је започео као војно-судски поручник у команди Дринске дивизијске области са седиштем у Ваљеву (1892–1893). Потом је 1894. прешао у цивилну службу и био судија истражног суда за Ваљево и подгорски срез. Отпуштен је из државне службе, па је 1895. отворио адвокатску канцеларију у Ваљеву. У то време био је и члан Ваљевске задруге за помагање и штедњу. Чим су се политичке прилике 1903. смириле, вратио се у суд и био председник суда у Чачку (1905–1908), Пожаревцу (1908–1909) и Прокупљу (1910–1911). Наименован је 1911. године 1911. за инспектора Министарства правде, први након што је установљено ово радно место. Обилазио је судове по читавој земљи и допринео да функционишу без већег застоја. Успешност у овом послу кандидовала га је за место судије највишег суда у земљи, на којем је био до избијања Првог светског рата. У рату је био резервни судски официр. Након рата вратио се на посао судије Касационог суда, где га је и затекла смрт. Умро је Београд, 8. септембра 1930

[116] Отац др Ксеније Атанасијевић, преводиоца класичних филозофских дела и плодног филозофског писца.

[117] МЕМОАРИ АРМИЈСКОГ ГЕНЕРАЛА БОГОЉУБА С. ИЛИЋА 1898–1942, Београд, 1995.

[118] Борислав Вујић: 125 година фармације у Ваљеву: КЛАУДИЈЕ ПРИКЕЛМАЈЕР (III), „Напред“, Ваљево, 2 441, 6. марта 1995.

[119] Борислав Вујић: 125 година фармације у Ваљеву: КЛАУДИЈЕ ПРИКЕЛМАЈЕР „Напред“, (III), „Напред“, Ваљево, 2 441, 6. марта 1995.

На Растку објављено: 2011-08-24
Датум последње измене: 2011-08-24 15:57:03
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине