Брана Димитријевић

Хамелбуршки препад и развој српске астрономије

Повест о Баумовој ударној групи и препаду на Хамелбуршки заробљенички логор крајем марта 1945. године, чији је покретач био прослављени, командант Треће армије САД генерал лајтнант Џорџ С. Патон, нерасветљена у погледу баш свих детаља, а нарочито оправданости и стварним мотивима тог по много чему ризичног подухвата, утицала је и на развој српске астрономије после Другог светског рата, околишно. Пажњу још заокупља најкрупније питање: шта је, пославши је, био истински Патонов циљ? Тактичко заваравање непријатеља? Спектакуларно ослобађање америчких официра из немачког ропства? Или ослобађање само једног јединог заробљеника, пуковника Џон Најт Вотерса, који му беше зет?

Али, повест која се ослања само на три поменута главна лика остаје непотпуна. Недостаје четврти, професор др Радован Ј. Данић.

Ударну групу, одређену за препад на Хамелбург, чинило је девет америчких официра и око 300 не баш одморних бораца (1), 10 тешких и 6 лака тенка, 8 митраљезима наоружана џипа, 2 самоходке и 27 возила натоварених горивом, муницијом, храном, радио станицом и осталим потребама. Задатак је гласио: продрети 60 миља у дубину територије коју држи непријатељ, ослободити заточене америчке официре, повући се.

Ризична експедиција, мада је нацистичка Немачка била пред сломом. Патон ју је образлагао оперативно тактичким и пропагандно психолошким разлозима(2).

„У прилици сам да ослободим Вотерса.“ Обавестиће Патон своју жену, писмом од 23. марта 1845, које се данас узима као доказ његове себичне, тајне намере; уз постављање моралног питања вишег реда: да ли су живот и слобода једног човека вредни погибија многих других?

Џон Најт Вотерс беше заробљен у Тунису у фебруару 1943. године, у борбама против Ромеловог Афричког корпуса. Пребачен је у Италију, потом у један од заробљеничких логора на североистоку Пољске. Крајем јануара 1945. године тај логор је морао бити напуштен због приближавања Црвене Армије; 1.400 Американаца кренуто је пешице ка Немачкој. Из те колоне заробљеника неколицина официра успева да умакне. Убрзо су у Москви, где шефу америчке војне мисије реферишу између осталог да је пуковник Вотерс жив. Ову радосну вест главнокомандујући фронта Ајзенхауер прослеђује генералу Патону. Обавештајни подаци указиваху, затим, да је крајње одредиште ове заробљеничке колоне Хамелбург, али без потврде о Вотерсовом даљем присуству.

И баш та недовољна извесност у погледу Вотерса, сумње претпостављених али и потчињених у исход планираног подухвата, па и нека врста нечисте савести, чиниле су Патона све нервознијим. Не беше сасвим задовољан ни вођом експедиције капетаном Абрахамом Баумом.

„Чуј, Аби, обави ово како треба, и заслужићеш Медаљу части.“ Покушавао је лепим. На то му је двадесет и четворогодишњи робусни Баум, одговорио: „Не подмићујте ме обећањима, сер. Довољно ми је наређење.“

Прикључивањем групи свог доброг пријатеља мајора Стилера, Патон је код Баума тек узбуркао сумње. Стилер беше ветеран из Првог светског рата, потом тексашки ренџер; лично је познавао пуковника Џон Најт Вотерса; те би његов тајни задатак могао бити препознавање и пребацивање потоњег у безбедност.

26. марта 1945. године у 20.30 часова Баумова моторизовано оклопна колона прелази реку Мајну код места Ашафенбург, ојачана са три оклопна артиљеријска батаљона, чији је задатак био крчење пута кроз село Швајнхајм. Отпор се очекивао, али не у тој мери жесток. До фанатизма храбри кадети (полазници официрске школе) успевају да Панцерфаустима (базукама, оружјем којим се с рамена испаљују пројектили) онеспособе неколико тешких тенкова за тили час. Укупно шест до краја борби. Те је тек нешто пре поноћи Баум са својом колоном могао да се пробије кроз „Базука сити“ и изгуби се у помрчини, а поменута три батаљона „врате кући“. Наредно село Хајбах пружиће незнатан отпор, док су у следећем Гринморбаху, становници, пристигли „да виде Американце“, већ били чашћавани цигаретама и бисквитима. За време тог предаха Баум покушава да изађе на крај са не баш прецизном географском картом; и да упркос лошем почетку, и закашњењу од три сата, настави подухват. Колона, ускоро, избија на широку аутостраду и јури под пуним гасом. Налеће, пред свитање, на групу од 400 официра и војника (3) Луфтвафе (немачког ратног ваздухопловства); распламсава се борба. Резултат: пет погинулих Немаца и један Американац. Немци су разбијени, а Баумова група наставља успоном кроз шумски предео, грабећи према месташцу Лор.

У том трену Баум је свега три миље удаљен од штаба немачке Седме армије, с којом се Патонова Трећа већ хватала у коштац. Њему то није познато, но, грмљавину америчких тенкова препознаје њен командант пешадијски генерал Ханс фон Обстфелдер, па без оклевања шаље обавештења и наређења на све стране: десант примећен, свим расположивим снагама опколити и уништити непријатеља.

Баумова колона, међутим, напредује, успут онеспособљује један путнички воз пун војника, потом један теретни пун наоружања и муниције. Код места Лор – на пола пута до крајњег одредишта – разбија на брзу руку постављену барикаду, и наставља пратећи реку Мајну. Сустиже и потапа два тегљача заједно са шлеповима, не смањујући брзину свог кретања. Баум је могао да буде све задовољнији, а и Патон, по пријему радио извештаја.

Тек пред месташцем Гемунден долази до застоја. Требало је поново прећи реку Мајну преко моста већ припремљеног за минирање. Потоње беше лако отклоњиво, али се ненадано испречи месна одбрана, састављена од ветерана и тинејџера, која оскудеваше у артиљерији и пешадијском наоружању, али не и у Панцерфаустима. Убрзо су, прецизним погоцима била онеспособљена три тешка тенка, капетан Баум рањен у колено и десну руку; заробљено је 37 Американаца, уз заплену неколико возила и једног џипа. Ударна група била је принуђена да се повуче и потражи неки слабије брањен мост. Али, од тог трена је Немцима јасно куда она смера; у једном од напуштених тенкова нађена је географска карта са видно обележеним крајњим одредиштем.

Офлаг XIII-B, који беше циљ Баумове ударне групе, припадао је делу пространог војног комплекса изван града, познатог као Хамелбуршки логор. Први објекти беху ту подигнути још 1895. године за потребе Пруске Царске Армије, а већ за време Првог светског рата служили су као заробљенички логор. Поновило се то и у Другом. Логор је чак проширен југоисточно формирањем Сталага XIII-C, за смештај 30.000 заробљеника.

У Офлаг XIII-B су као заробљеници први стигли Срби, око 4.000 припадника војске Краљевине Југославије. (Остали народи нису одвођени у ропство.) Касније су стизали и из савезничких држава. 18. јануара 1945. година у логор је допремљено 700 Американаца заробљених у Арденима, потом још 60 америчких официра заробљених у Алзасу. Почетком Марта стигло је и 800 заробљених америчких официра из логора у Пољској, међу којима је био и Џон Најт Вотерс. Беху смештани тик уз српске, делила их је само бодљикава жица; касније проваљена на неколико места.

Појава америчких тенкова у раним поподневним часовима – јер је иако начета, Баумова ударна група, после још низа перипетија, по већ виђеном ноћно-јутарњем сценарију вруће-хладно, најзад стигла до циља – на узвишицу испред равнице, није изненадила логорску команду, којој је пристигло појачање. Што је непосредно пред почетак битке главнокомандујући одбране генералмајор Гунтер фон Гекл саопштио америчким и српским вишим официрима.

У 16.30 часова Баум наређује почетак напада. Спуштајући се у равницу, његови тенкови осипају паљбу на пешадију у плитким рововима, а потом и на српски део логора, највероватније због сличних боја југословенских и немачких униформи. Збрисан је кров бараке која је Србима служила као позориште, погођен водоторањ... Запретила је велика погибија. Тачно се не зна се ко је од највиших америчких или српских официра предложио главнокомандујућем логора фон Геклу, да једна делегација заробљеника успостави контакт с нападачем, како би му се скренула пажња на поједине зграде, бараке, и болницу, и на могуће сувишне жртве. Предлог је одобрен, отворена је широм главна капија, кроз коју је прошао пуковник Џон Најт Вотерс, у пратњи четворице америчких официра, држећи у једној руци америчку, у другој белу заставу. Истог часа, иза једне од логорских зграда одјекнуо је пуцањ. Вотерс је пао погођен високо у десну бутину. Истрчао је, сасвим ван себе, војник с пушком упереном у осталу четворицу официра, наређујући им да се сместа врате у логор. Неспоразум, који је изглађен с тешком муком. Но, тешко рањеног Вотерса ношеног на ћебету, не хтедоше да приме у немачку болницу изван логора, „јер нису имали места“. Те га уз фијуке зрна вратише натраг, два америчка, један немачки официр и један немачки војник. Код главне капије логора сретоше вишег српског официра Драгана Јосифовића, који нареди, да се донесу носила, а рањеник пренесе у српску логорску амбуланту, и преда њеном шефу санитетском пуковнику проф. др Радовану Данићу.

Убрзо је и битка окончана Баумовим тријумфом. Порушивши ограду тенкови се поносито зауставише на сред логора. Руковања, честитке, загрљаји и пољупци, дељење хране и цигарета... У том најсрећнијем тренутку Баум беше изненађен бројношћу америчких заробљеника. Очекивао је, из неког разлога, 300 а било их је 1.500. Те им се обрати са свога тенка, упозоривши да их не може повести све, да избор препушта њима.

За то време је мајор Стилер успео да пронађе Џон Најт Вотерса, уверивши се да о транспорту рањеног не може бити ни речи. Беше видно депримиран и оскудном опремом логорске амбуланте. Српски професор и његов асистент располагали су једним кухињским ножем, папирним завојима, и неким антисептиком.

Данас је јасно да Баумова ударна група, оптерећена ослобођеним заробљеницима, смештеним што у преосталим возилима, што начичканим по платформама преосталих тенкова, није могла да се извуче из добро припремљеног немачког обруча, упркос Баумовим довијањима и смелости. Завршни паклени окршај, 28. марта, изјутра потрајао је непуних 25 минута. Том приликом капетан Баум је рањен по други пут. Исте вечери немачки радио објавио је велику победу над целокупном Трећом армијом САД. А већ сутрадан је генерал Патон засут небројеним питањима.

„Мрзим штампу и новинаре.“ Написаће својој жени генерал Патон. Тим пре што се скривени мотив његовог подухвата све више наметао, мада без довољно чврстих доказа. Патон га је порицао, тада а и касније, позивајући новинаре да прегледају његов службени дневник. Мигољио се и провлачио баш кроз иглене уши, а неизвесност у погледу самог Вотерса наставила је да га мучи. Убрзо стиже обавештење да је из Берлина наређено хитно пребацивање свих заробљених Американаца из Хамелбурга у Нирнберг. А када је неколико дана касније до линија Треће армије успела да се пробије група официра, дојучерашњих хамелбуршких заточеника, тек тада је стигла вест да је пуковник Вотерс тешко рањен, али да се о судбинама мајора Стилера и капетана Баума ништа не зна.

Рањени и болесни заробљеници, међутим, нису евакуисани у Нирнберг. А што се капетана Баума тиче, њега су немачки територијалци спазили тек у предвечерје, рањеног и сасвим исцрпљеног покрај пута, и пренели га до логорске болнице, и не знајући о коме је реч. У болници су Баума вешто крили; док је команда логора испитивала Стилера, сматрајући га, с обзиром на мајорски чин, вођом подухвата.

Све је то кратко потрајало. 6. априла 1945. појављују се на истој узвишици амерички тенкови, овога пута у знатно већем броју и ослобађају логор без отпора. Дочекаће их маса одушевљених Срба, и свега 70 Американаца, међу којима су били Баум и Вотерс.

Но, још пре првог оног рањавања Абрахам Баум није више сумњао у истински Патонов мотив, и циљ Хамелбуршког препада, а после дугих разговора с Баумом, ни Џон Најт Вотерс.

„Да ли сте знали да сам овде?“ Упитао је Вотерс свога таста, чим су се срели раздрагано. „Не!“ Одговорио је Патон не трепнувши. „Сигуран нисам могао бити.““Да знате, сер, тешко би ми било да поверујем да бисте послали ударну групу само због једног једног човека.““У праву си“, одговорио је Патон, „никад то не бих учинио.“

Како да призна, кад је плаћена толика цена? Сва возила су била уништена или заплењена. Од Баумових људи рањено је 32, погинуло 25 (4). А колико је, на трен ослобођених америчких заробљеника, побијено остаће непознато.

Што се, пак, Вотерсове ране тиче она је била прострелна. Продревши у висини десног кука, пројектил је смрскао део карличне кости, да би продирући кроз дебело месо изишао на левом гузу. Није непосредно угрожавала Вотерсов живот, но, претила је инфекција, с лепезом могућих неповољних исхода, почев од сепсе (тровања крви) до непријатних трајних последица (као што је одузетост десне ноге).

У једном каснијем интервјуу Вотерс је овако описао те дане: „Имали смо“ ми, Американци, “једног санитетског поручника, који је угледавши моју рану премро од страха. Срећом те је ту био пуковник Краљевске југословенске војске др Радован Данић, који ме је одмах примио. А неколицина његових пријатеља почеше да ме поје чајем од нане. Спопадало ме је упорно штуцање, а потом дијареја. Нисам могао јести, а и што бих појео протрчало би кроз мене несварено. У болници су имали некакве пилуле против болова, које нису дејствовале дуже од пола часа. Било ми је наложено да лежим, а моје ране нису превијане, већ су због дренаже остављене отвореним. Била је велика срећа што ми ни један од већих крвних судова није био оштећен, ни од унутрашњих органа.“

Из Хамелбурга је, по ослобађању, Вотерс авионом пребачен у Франкфурт, потом у Париз, па у САД, где је његово лечење потрајало наредних дванаест месеци. Излечење је било потпуно, а за тако повољан исход пресудни беху оних првих десетак дана. Данић је брао ловорике. Редом су му се дивили, чудећи се како му је све то пошло за руком, у немогућим оним условима, а он би одговарао да је то само доказ да успех лечења зависи понајвише од самог хирурга, мање од услова под којим ради.

Рођен у угледној београдској породици, отац му је био први српски неуропсихијатар и истакнути јавни радник др Јован Данић, Радован Рада Данић био је у најдословнијем смислу речи ђак оца српске ратне хирургије др Михаила Мике Петровића, као медицинар у српско-турском рату 1912. године, потом, такође као медицинар и у Великом (1914-1918). У легендарним Драгоманцима (1916-1918) Петровић му је допуштао да оперише самостално. И он и учитељ радили су под свим могућим (и немогућим условима) условима: под на'ереним шаторима, импровизованим заклонима и у операционим салама; лечећи српске, француске, аустроугарске, бугарске, немачке рањенике...

После априлског слома Краљевине Југославије Данић не беше послат у заробљеништво, већ је наставио је рад у Главној војној болници у Београду. Окупационе власти водиле су га као „заробљеника на одсуству“. Ухапшен је од стране Гестапоа 1942. године. По једној верзији зато што је помагао Космајски партизански одред, по другој зато што је био начелник санитета војске у отаџбини пуковника Драже Михајловића. Као такав потказан је од стране два болничара, чланова илегалне комунистичке партије. Али, оптужба потом није могла бити доказана, упркос преметачинама. План рада, спискови са ратним распоредом припадника нису пронађени. Ни цедуљица, ни макар каква забелешка. А ни признање ухапшеног. А реч је, ипак, била о пуковнику, који је изврсно владао немачким језиком. На крају је Данић отправљен у заробљеништво. У Хамелбуршком логору постао је шеф оскудно опремљене логорске амбуланте, и припадајућег лежећег одељења, добродошао лекар, спреман да се ухвати у коштац с невеселим логорским приликама; с неухрањеношћу заробљеника, влагом, хладноћом, болештинама попут дизентерије и туберкулозе. Уважаваће га убрзо и немачки лекари.

Ипак, све би те Данићеве заслуге пале у воду после рата, да не беше рањеног Џон Најт Вотерса и Хамелбуршког препада. Постоје документи по којима је др Радован Данић требало да већ крајем марта месеца буде послат не као хирург већ као лекар опште праксе у Свилајнац, заправо у прогонство; а то би било тек први корак. Ни речи, дакле, о „награди“ за помагање Космајском партизанском одреду. У прогонство упркос чињеници да су баш у доба београдске болнице биле препуне рањеника са Сремског фронта. Документи носе датум 26 Март 1945. А баш тог дана капетан Баум креће на извршење подухвата. Тек сутрадан су неспоразуми и рањавање пуковника Џон Најт Вотерса; Данић тада није у Београду, него у Хамелбургу. Он о судбини коју му као потенцијалном, а можда и осведоченом, народном непријатељу спрема нова власт, ништа не зна.

Прихвативши и прегледавши рањеника Данић за свог асистента одређује др Радомира А. Ђорђевића, који је по специјалности био зубни лекар, што ову ионако споредну епизоду кити новом маглом. Др Ђорђевић, чије се име у неким америчким текстовима погрешно наводи као „Гири“, беше свршени доктор опште медицине, потом специјалиста зубног лекарства, ђак др Атанасија Пуље једног од (непризнатих) оснивача хирургије лица и вилица, у светским размерама. Данић је имао одличног помагача. А ствар је даље текла по протоколу борбе против инфекције из Првог светског рата, уз помоћ хируршког инстинкта, знања, умења и искуства, пражњењем гнојних накупина, ригорозном хигијеном, мировањем и појачаном исхраном. Дан за даном, корак по корак, инфекција је држана на пристојном растојању; а Данић, не слутећи, равнао себи пут ка спокојном повратку у отаџбину.

Одушевљени Патон му је одмах поклонио две заплењене, још нераспаковане, немачке пољске болнице, чији се траг по преласку југословенско-аустријске границе нагло губи. Данићу је нуђен чин санитетског пуковника војске САД, место у некој од најугледнијих америчких војних болница. Но, Данић бира отаџбину, у коју стиже крајем јуна 1945.

Даља реконструкција немогућа је без увида у недоступне архиве југословенских тајних служби. Чин му је признат, биографија уподобљена причом о помагању Космајског партизанског одреда, и на кратко је, али као хирург отправљен у Нови Сад. По повратку у Београд, учествује у оснивању Одељења за ортопедску хирургију Војно медицинске академије у Београду; другује с најистакнутијим партизанским хирурзима: проф. др Исидором Папом, и некадашњим својим учеником проф. др Војом Стојановићем. Пензионисан у својој шездесетој, обнавља астрономско друштво „Руђер Бошковић“. Планетаријум, Народна опсерваторија на Диздаревој кули на Калемегдану, све је то дело др Радована Раде Данића, а још трајније и важније је сав тај полет, који је Данић унео. Те нема истакнутијег астронома у Србији који га не сматра својим учитељем.

Онима који верују у вољу Провиђења неће ни бити тешко да разумеју и објасне ову причу. Патон је зарад сопствене славе, и зарад породице, планирао и наредио ратну операцију високог ризика, која је завршена неуспехом, и уз не мале људске жртве, међу којима за мало да беше и његов зет, који је, срећом, благовремено рањен. А Вотерсово успешно лечење, пружило је прилику једном од тада најистакнутијих југословенских хирурга, да се спокојно врати у отаџбину, на ползу не само хирургије, него и астрономије, којом се беше „инфицирао“ у заробљеничком логору Хамелбург, а која ће му постати још једно животно дело (3).

Осталима, пак, преостаје бактање са детаљима, случајностима, скривеним и уништеним доказима, претпоставкама. Патон ће до краја свог живота порицати да је Хамелбуршким препадом желео да из заробљеништва ослободи свога зета. Његов претпостављени, у то доба не мање славан, генерал Бредли тврдиће да за поменуту експедицију уопште није ни знао, иако документи говоре супротно. А војни теоретичари, склони да хладнокрвном анализом Хамелбуршког препада, клонећи се односа Патон-Вотерс, исцеде поуку за будућност, говориће како ће у нуклеарној ери расти улога управо таквих, компактних, независних и покретљивих јединица, и да је судбина Баумове ударне групе, стога, драгоцен пример; да се на поразима најбоље учи. Сагласни су, потом, да је та група била мала за поверени јој задатак. Недостајале су јој прецизне мапе, детаљнији обавештајни подаци о логору, изостале су сарадња с ваздухопловством, додатно снабдевање, боље организована медицинска помоћ... Баумово, пак, командовање добило је највише оцене. Он ће се, напустивши 1945 војску САД, запослити у фирми свога оца. Године 1947/48 у Израелском рату за независност постаће близак сарадник Моше Дајана, оснивач првих Израелских оклопних јединица.

Унапређен у генерала Џон Најт Вотерс ће једно време (1955-1957) бити на челу војне мисије САД у Београду.

„Тај Пољак... Чехословак... Пардон, Југословен, што вам је помогао. Да ли сте одржавали везу с њим?“ Гласило је, једном приликом, питање новинара упућено генералу Вотерсу. Одговор:

„Разуме се. Виђали смо се сваке друге недеље док сам службено боравио у Београду. А кад сам прешао у Париз, срели смо се, после четири године и тамо, а онда скокнули до Београда. Провели смо изврсних пет дана. Ана и ја одлазили бисмо на вечеру код њих, наредног дана они к нама. Били смо у вези све до његове смрти. Заправо, сазнао сам, не од Данића лично, да је смештен у болницу. Одмах сам замолио нашег аташеа у Београду да се распита, и види у чему је ствар. Али, Данић је убрзо умро. А ја сам наставио да се дописујем с његовом супругом макар једном у два месеца. Били су складан пар.“

А развој српске астрономије?

О томе питања није било.

Напомене

  1. Тачан број није ни до данас утврђен.
  2. Правац дејства ударне групе био би североисток, уз одвлачење непријатељских снага, док је за тежиште напада Треће армије, већ био одређен север, у првом кораку заузимање мостова на реци Мајни, потом опкољавање Рурске области.
  3. Тврди се да је ова група бројчано ипак била мања.
  4. Овоме треба додати и два погинула српска официра, јер су по одласку Баумове групе, Срби дошли до оружја и запосели логор; што је, међутим, потрајало свега неколико часова.
  5. Димитријевић Б.: Др Радован Рада Данић – најбољи Чичин ђак - Зборник радова конференције „Развој астрономије код Срба IV“; 357-374, 2007
  6. Димитријевић Б.: Најбољи Чичин ђак (1) – Књижевни лист 4: 37; 16 (2005) и Димитријевић Б.: „Њихов Николиш“ (2) – Исто, 4: 38; 20 (2005)

(Аутор захваљује г. Алексу Кићовићу, страном држављанину српског порекла, на подацима о самом Хамелбуршком десанту, и послератној причи/спору око тога.)

На Растку објављено: 2011-02-16
Датум последње измене: 2011-02-16 11:45:07
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине