Славица Поповић-Филиповић

Др Вилијам Теодор Мелгард (1888-1920) у медицинској мисији у Србији, у Првом светском рату и после тога

Деведесет година од смрти данског лекара др Вилијaма Теодора Мелгарда

Дански лекар Вилијам Теодор Мелгард (Wilhelm Theodor Mollgaard, 1888-1920), рођен у угледној данској породици, завршио је медицину у Оденсе (Данска). Као млад лекар, стигао је 1915. године  у Србију, где је, у саставу данске медицинске мисије, делио судбину и  страдања српског народа у време окупације, током Првог светског рата. Ту се оженио Српкињом, госпођицом Видом Ризнић, добио јe два сина, а по ослобођењу земље постао управник Среске  болнице у Куршумлији, где је и умро, прерано завршивши своју мисију далеко од домовине, на падинама Копаоника.

DR WILHELM THEODOR MOLLGAARD (1888-1920), IN THE DANISH MEDICAL MISSION  IN  SERBIA  DURING  THE  GREAT  WAR

Ninety years since the death of Dr William Melgard, Danish doctor and humanist 

Dr. William Theodor Melgard was born on the 19th of October 1888, in Vissebjerg on the Island of Funen, in Denmark. His father Eske Hansen Molgaard, a relative of the Danish Royal Family, was a professor at the Theological Faculty of the University of Copenhagen. His mother Regizze Charlotte von Skeel was a Baroness. William Melgard completed his medical degree at the Danish College, and was registered as a doctor in 1914. He was working in a Danish hospital when the Great War broke out.

During the great typhoid epidemic at the start of the War, the Serbian Red Cross and the Serbian Government appealed for help from other countries, and numerous medical missions and individual medics arrived in Serbia from many countries. Dr. William Melgard responded and came to help the Serbian people in their hour of need. He arrived in Nish in May 1915, as a member of the Danish Medical Mission, which was sent to the towns in Southern Serbia, including Nish.
At the time of the Great Serbian Retreat through Montenegro and Albania, which involved the whole government, armed forces, and the civilian population, the foreign medical missions either withdrew with them or returned to their native countries. Dr Melgard experienced the horrors of war in the occupied Serbia. When he later returned to Nish, he looked after the hospitalized civilians in the Nish Hospital as well at home visits in surrounding villages. In addition, Dr. Melgard also treated free-of-charge the children in the English-Serbian Orphanage that was established by the Serbian Relief Fund. While in Nish, he married Vida Riznic, a daughter of Mihailo Riznic, a teacher and writer. They had two sons, Rene and Knut.

After the end of the War, Dr. Melgard was appointed as the head and the only doctor at the Kursumliya Hospital. The First World War left the country and its towns and facilities in ruins. Many villages were destroyed and burned down. One third of the Serbian population perished of disease or war injuries. There was a desperate need to reconstruct school and hospitals, return to normal the life in towns and villages, and bring back and reunite the separated families.
Dr. Melgard had his hands full in Kursumliya, in order to re-establish regular health services, and to visit all the sick in the surrounding and distant villages, some over 30 km away. During the epidemic of scarlet fever, he succumbed to the same disease at the age of 32. In wartime, lives are often short, but the experience is great and hard. Dr. Melgard was buried according to the rights of the Serbian Orthodox Church on 17 November 1920 at the local cemetery in Kursumliya.

The Serbian people, the city-folks of Kursumlija, and the Serbian Medical Society in Belgrade keep alive the traditions and memories of the great deeds of Dr. Melgard. We join them in our efforts to keep the memory of the life of one Danish humanist whose remains will stay forever in Serbia.


Полазак на Балкан

Вести о ратним догађањима 1914. године на Балкану стигле су и до Балтика. Приче о херојским победама мале Србије подстакле су младог лекара Вилијама Теодора Мелгарда да се одмах тамо упути.

Wilhelm Theodor Mollgaard рођен је 19. октобра 1888. године, у Фисенбергу  (Vissenbjerg) на острву Финен  (Funen), у угледној данској породици Mелгард, која је била у сродству са краљевском кућом. Мелгардова мајка, Регица Шарлота Скел (Regizze Charlotte von Skeel), била је бароница, а отац, Хансен Мелгард (Hansen Mollgaard), протестантски свештеник, дворски духовник и професор Теолошког факултета. Мелгардови су живели у Копенхагену, где су одгојили синове Хелгера и Вилијaма. Обојица за своје професије изабрали медицину. Старији брат, др Хелгер Мелгард, постао је познат као проналазач „златног праха - Sanocrysin“, у то време врло траженог лека за лечење туберкулозе. Касније постеј професор на катедри за торoкалну хирургију Медицинског факултета, а неко време после Другог светског рата, обављао је дужност министра здравља Данске.

Млађи брат, Вилијам Мелгард, уписао је студије медицине 1906. године на универзитету у Оденсе, где је стекао диплому и био промовисан за лекара јануара 1914. године. Волео је да свира виолину, привлачило га је вајарство, па су га наклоности према уметности одвеле и на студије музике и сликарства, на Академију ликовних уметности у Копенхагену. Имао је смисла и за учење страних језика. Говорио је, поред матерњег, енглески, немачки, француски језик, а касније, током боравка у Србији, научио је и српски. По завршеним студијама медицине, др Мелгард је као лекар радио у болници „Sank Hast Hospital“ у граду Роскилдо, где је остао до децембра 1914. године. Преласком у град Фредериксберг, обављао је послове лекара у тамошњој окружној болници. Ту га је затекао апел српског Црвеног крста, који је хитно тражио лекаре и друго медицинско особље за помоћ српском народу, што је покренуо лекара Мелгарда да се, из свог мирног и спокојног дома, отисне у неизвесност.

Вилијам Мелгард у Србији

Стигавши у Србију Мелгард се јавио српској Врховној команди, те је распоређен за лекара Окружне болнице у Књажевцу, 26. јуна 1915. године. Али, због чињенице да су архиве Српског војног санитета уништене током повлачења, није лако реконструисати живот др Вилијема Теодора Мелгарда у то време. Тадашња судбина Мелгардова само је једним делом позната и то из његовог писма од 30. новембра 1918. године. Писмо, послато из Ниша, насловљено је Министарству унутрашњих дела, у Београду. (Архив Србије, МПС, Ф. 93, бр. 13 и 17.)

Министарству унутрашњих дела, Београд

Др Вилијам Теодор Мелгард

Ниш, 30. новембар 1918. године

„Ја сам тако слободан да се обратим Министарству унутрашњих дела са следећом молбом. На првом месту слободан сам да се представим. Ја сам дошао у Србију маја месеца 1915. (са) осталим лекарима и болничарима из Данске да се ставим на располагање Министарству унутрашњих дела.

Ја сам био поставњен на рад у Књажевцу као управник окружне болнице. Тамо сам радио до уласка Бугара у Србију, кад је Књажевац био евакуисан, ја сам се ставио на службу управника војне болнице у новој болници у Сокобањи.

После сам ишао са болницом до Призрена; тамо из својих личних разлога, и зато што сам био болестан, ја сам остао, затим отишао сам у Скопље, где сам боловао месец дана.

После су ме Бугари оставили да радим у једној болници у Скопљу. Мало доцније послали су ме у Бугарску са болницом; не желећи да тамо останем ја сам тражио да ме пошаљу у Србију и од јуна месеца 1916, ја сам радио у Нишу.

Кад су Бугари отишли из Ниша оставили су болницу у једном крајњем нереду; да би заштитио болницу против даљег пљачкања и да би спасао санитетски материјал ја сам узео болницу у договору са општином нишком и са дозволом немачком.

Заједно са српским војним апотекаром Г. поручником Ђорђевићем, (који је био остављен од министарства војнога у Нишу где је био заробљен од Бугара), ми смо уз припомоћ општине организовали поново, уколико је то могуће, окружну болницу и пренели смо тамо сав санитетски материјал који ми је оставила аустријска санитетска мисија.

Кад су Срби ушли у Ниш, ја сам остао на раду лечећи рањене и болесне војнике и грађане.

По наређењу Врховне комаде – 76006 од 27.10.1918. године, ја сам продужио мој рад до данас; ја сада радим у истој болници као шеф венеричног одељења; за време мог бављења у Србији ја сам научио српски језик; ожењен сам једном Србкињом из чиновничке породице. Ја бих желео да останем са службом као лекар у Србији на расположењу Министарства унутрашњих дела; радио сам три године на венеричним болестима у Копенхагену и у Србији, и ја сам сад тако слободан да молим Министарство унутрашњих дела да ме постави за шефа једног специјалног одељења; ја сам био постављен у књажевачкој Окружној болници 1915. са платом од 750 дин. месечно; због садашњих прилика у земљи ја сам тако слободан да тражим од министарства унутрашњих дела месечну плату од 1000 дин.

На служби Министру унутр. дела (1).   

     Др В. Мелгард

Мелгардова молба, упућена Министру унутрашњих дела, спроведена је захваљујући др Младену Грујићу, управнику нишке Окружне болнице. У том периоду, целокупан персонал цивилних лекара у Нишу чинили су др Младен Грујић, др Ева Хаљецка и лекарски помоћник Валтер Рукавина.

По ослобођењу Ниша, 1918. године, учињени су велики напори да се обнови рад многих установа, а приоритети су биле болнице. Рањени повратници из рата су били најчешће смештени по школама, док су они тежи слати у три болнице: у Војну болницу код Ћеле-куле, Окружну болницу и Болницу Српског потпорног фонда бр. 2, која је била смештена у баракама дворишта Окружне болнице. (Српски потпорни фонд – The Serbian Relief Fund – формиран је у Лондону 23. септембра 1914. године, а радио је до 1920. године.) У том периоду, др Мелгард је био један од лекара који се бринуо о организацији болнице, лечењу болесних и рањених. У писму на француском, од 6. децембра 1918. године, упућеном др Милану Јевремовићу (1858–1948), тадашњем секретару и инспектору Санитетског одељења Министарства Унутрашњих дела, у Београду, остало је још ово сведочење:

Др Милану Јевремовићу, Министарство Унутрашњих дела, Београд

 „Сада је сав санитетски материјал транспортован у војну болницу код Ћеле Куле, остали су још болесни и рањени цивили; али болница је у веома лошем стању и потребне су јој још доста велике поправке. Сада имам мало венеричних болесника и немам много посла. Овде постоје три српске сестре, које су више година радиле у швајцарским и српским болницама, које желе да раде са мном и које намеравју да помогну у моме послу. Стављајући се увек на располагању Министарству, молим Вас да мој захтев схватите уз благонаклоност коју сам већ много злоупотребио... У времену, које је протекло од 1915. научио сам да говорим српски и оженио сам се у једној доброј српској породици, па због тога и зато што се међу Србима осећам увек добро, молим да останем у Србији Вама на расположењу. (2)

Очекујући Ваш позитиван одговор,

 увек Ваш одани слуга, Др В. Мелгард с. р.

Вратимо се на тренутак осталим члановима Данске медицинске мисије. После повлачења српске војске преко Црне Горе и Албаније, 1915/1916, уследила је репатријација чланова медицинских мисија и дипломатских представништва. Међу њима биле су данске болничарке, које су боравиле у Нишу и другим местима. Оне су се вратиле за Данску, уз помоћ Међународног Црвеног крста и Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела, које је тада радило у Нишу. Тим поводом Министарство је донело одлуку да „исплати 600 – шест стотина франака звечећег злата“ др Граму, данском лекару на име путних трошкова за повратак у Данску, који је до тада радио као лекар у ћупријској болници. Путни трошкови су (такође исплаћени у Нишу), 19. септембра 1915. године, данским болничаркама: Тири Кристоферсен, Алфхил Хансен, Еви Бјерум, Јохани Нилсен, Тереси Поулсен, чланицама данске медицинске мисије, које су обављале послове болничарки у Нишу и у другим деловима Србије. (3)

      Доктор Мелгард у Нишу

Окружна болница у Нишу била је у рукама окупатора (Бугара) три године, с малим бројем здравствених радника, недовољним бројем стручног кадра, недостатком санитетског материјала, лишена основног правила хуманости и Хипократове заклетве - слободе указивања медицинске помоћи. Поседовање страног пасоша је доктору Мелгарду пружило неку врсту дипломатског имунитета. Окупатори су га оставили да као лекар ради за потребе грађанства у Нишу и околини. Доласком у Ниш др Мелгард ће преузети бригу о „лечењу грађанства и српских заробљеника (рањеника), који су приликом повлачења остали у болници“. Доктор Мелгард је обилазио и домове, пружао лекарску помоћ болесним становницима Ниша, а врло често и пацијентима у удаљеним селима нишког округа.

После ослобођења јужних крајева Србије од вековног османлијског царства, отворене су многе српске школе и друге институције, које су тражиле способне и учене људе. Тако је у Ниш стигао и учитељ Михајло Ст. Ризнић, пореклом из Крајине. Није учитељ Ризнић само учио српску децу. Био је и писац. Сарађивао је у дечијем часопису „Ђаче“, који је у Нишу излазио од 1888. године. Михајло Ст. Ризнић је аутор бројних приповедака. Прича, „О мученицима“, сачувала је један сегмент из нишке прошлости говорећи о судбини сирочића, а објављена је у часопису „Ђаче“ (Штампарија Радовановића, Ниш, 1889, стр. 98–102). Једном приликом, тог угледног нишког учитеља, посетио је др Мелгард, па тако упознао његову ћерку госпођицу Виду Ризнић. Љубав црнооке Српкиње и плавооког Данца завршиће се венчањем, што потврђује запис нишке Епархије од 17. октобра 1917. године. Мелгардови су после годину дана добили сина, који се родио у Нишу, 9. августа 1918. Кума, Дороти Харди, енглеска милосрдна сестра, надену детету име Рене-Гастон Мелгард. Он ће касније отићи за Данску, и остатак живота провести у Копенхагену.

После ослобођења, доласком медицинске мисије Српског потпорног фонда, др Мелгард ће овој мисији предати вођење болнице. Први светски рат ће за собом оставити велики број деце без родитеља, масу породица без крова над главом, посебно у југоисточном делу Србије, чији је центар била варош Ниш. Деца су окупљена и привремено смештена у Дом за старе и људе без породица, који је саграђен 1902. године, код Старог нишког гробља. Дом за старе и бескућнике основан је заузимањем нишког лекара др Јована Хаџи Богдановића (1868–1939), који је био један од пионира нишког здравства, а послове општинског лекара у Нишу, обављао је од 1896. до 1912. године. Др Мелгард се добровољно пријавио да обавља визите и указује лекарску помоћ деци у Дому, на велико задовољство Џин Ранкин (Jean Rankin), наставнице и госпођице Флоренс Мо (Miss Florence Maw), управнице Дома. Мелгардова брига о деци у Дому није престала ни онда када је др Мелгард преузео нову дужност лекара у Куршумлији.

Касније ће се у Нишу, уз помоћ Српског потпорног фонда, изградити Енглеско-српски дечији дом код Панталејске цркве. Велику заслугу за оснивање овог дома припада нишком епископу Димитрију, као и свештенству Панталејске цркве, које је уступило земљиште за изградњу Дома и госпођи Карингтон Вајлд (Mrs Carrington Wilde), руководиоцу Извршног одбора Српског потпорног фонда у Лондону. За те заслуге Србија је одликовала госпођу Карингтон Вајлд Орденом Св. Саве, другог реда. Госпођа Вајлд је лично присуствовала отварању Дома у Нишу, дана 7. новембра 1926. године. Свечани скуп у Дому окупио је високе представнике српске владе, и званице дипломатског кора. Сећање на др Мелгарда изазвало је жалост присутних, праћену видном дечијом тугом, јер је изостао њихов најдражи доктор Вили.

Др Вилијам Мелгард међу Топличанима у Куршумлији

Др Мелгард се обраћа Министру унутрашњих дела, 6. децембра 1918. из Ниша, и моли да му се, уместо претходно траженог специјалног одељења, додели место лекара у некој мањој вароши (у Шумадији, Босни или Херцеговини) као и право да са собом поведе три обучене и искусне болничарке.

Санитетска управа Врховне команде и привремена влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца понудила је др Вилијаму Мелгарду да бира између Рашке и Куршумлије. Др Мелгард је одабрао забито место – Куршумлију, коме је лекар био веома потребан. А Куршумлија није била само „забито место калдрме и блата“ већ и град у рушевинама, опустошен ратним разарањима и пљачкама. До ње се тешко долазило јер су путеви били изровани и блатњави, мостови порушени, а цео саобраћај се одвијао колима са воловском запрегом. Зграда болнице, направљена почетком 20. века, била је у рушевинама, запуштена, пуна прљаве сламе, јер је Бугарима служила као коњушница.

Брачни пар Мелгард, са сином, усељава се у једну од просторија болнице. Др Мелгард се прихвата посла на обнови болнице. Не либи се да сам очисти болнички круг, поправи намештај, уреди болнички парк. На докторов захтев и молбу добијена је материјална помоћ од српске владе из Београда и представника Српског потпорног фонда у Нишу. Пристиже пошиљка санитетске опреме, ћебади, лекова, па болница почиње да прима своје прве пацијенте крајем 1918. године. Мелгард се не предаје, а има велику помоћ и подршку коју му пружају му болничарке: Јованка Милошевић из Краљева, Ружа Островић и Софија Зарић, из Београда. Др Мелгард, ове три болничарке и неколико помоћних службеника, чинили су целокупно особље болнице у ослобођеној Куршумлији, те 1918. године. Крајем Првог светског рата, појава епидемије шпанске грознице, косила је становништво. Епидемија је доспела и до најудаљенијих села под Копаоником.

Др Мелгард није имао само жељу да обнови болницу, већ и да оплемени њен комплекс. Тако је др Мелгард, уметник у души, направио мали базен-фонтану испред улаза у болничку зграду. Базен је на крајевима имао две псеће главе, симболе верности и заштите. Нешто касније настала је и његова скулптура „Жена с дететом“. Прича се да је као модел за ову скуплтуру послужила једна млада Циганчица са својим дететом, из околине. Постављена је испред Дечијег одељења Куршумлијске болнице. Отварање Дечијег одељења било је обележено избором др Мелгарда за руководиоца. Здравствена мисија др Мелгарда се не ограничава само на дечије болести, он контролише кожно-венерична обољења, инфективне болести, ради обдукције. До удаљених заселака одлази често пешице или на коњу.

Др Мелгард, беше пун младалачке енергије и наде, с великом вером у победу добра. Рођање сина Кнута, 31. марта 1920. године, у Куршумлији, унело је нову наду и радост у породицу Виде и Вилија, како га је народ већ прозвао из миља.

Министарство просвете Краљевине СХС, именује др Мелгарда за предавача „Опште хигијене“ у новооснованој Државној занатској школи 1919. године и Грађанској школи, која је почела с радом у Куршумлији, 1920. године. Поред својих дужности предавача у школама, у току школске 1919–1920. године, др Мелгард организује и предавања из области здравственог просвећивања и унапређења хигијене.

У дужност управника Болнице у Куршумлији и лекара Среза косаничког, спадао је и обилазак болесне по селима. Тако др Мелгард брине о пацијентима у Лукову, Љутови, Мачковцу, Куршумлијској Бањи, Барлову, Плочнику, Грабовници, Вршевцу.

 У периоду после Првог светског рата, у целој Србији, па тако и у куршумлијском крају, болести и невоље се смењују. Епидемија шарлаха напада исцрпено становништво, узима велики број жртава, посебно деце. Пружајући помоћ једном детету оболелом од шарлаха, у селу Добри До, др Мелгард је и сам оболео. Тако је епидемија однела и живот др Вилијама Мелгарда. По православном обичаја, а о трошку општине, др Мелгард је сахрањен на куршумлијском гробљу. Српски архив, часопис за целокупно лекарство (1921, св 1, стр 76.) објавио је тужну вест: “ Др Вили Теодор Мелгард, хонорарни лекар Среза косаничког, Округа топличког, умро је 17. новембра, 1920. године, у Куршумлији“.

У време ратова животи су кратки, а искуства велика и тешка. Лекар Мелгард је преминуо млад, у тридесетдругој години свог живота. Помогао је великом броју деце, али није доживео да ужива у детињству својих синова, Ренеа и Кнута. Син, Кнут Вилијем Мелгард (Knut Wilhelm Mollgaard), умро је у цвету младости, у деветнаестој години. Сахрањен је 1939. године, и почива поред оца. На дрвеном крсту, име др Вилијема Мелгарда временом је избледело. Годинама је ово место било обележено само бокором плавих перуника, које иначе красе пољане у пролеће широм Србије. заборав.

Не заборављају се (ипак) добра дела!

И можда би траг једног Вилијама Мелгарда, данског лекара који је пружио велику помоћ српском народу у Првом светском рату, а и касније заувек отишао у заборав, да Др Војин Шуловић, академик (САНУ) рођен у Куршумлији, није обновио ту већ заборављену причу, а уз свесрдну помоћ др Будимира Павловића, кустоса Музеја медицине Српског лекарског друштва у Београду. Трагање их је довело и до сусрета с потомцима породице Мелгард, у Данској. Те тако на згради прве болнице у Куршумлији, 27. августа 1995. године, би постављена меморијална плоча у знак захвалности др Вилијаму Мелгарду. Спомен обележје је открио др Војин Шуловић, тадашњи председник Српског лекарског друштва. Истовремено је на куршумлијском гробљу подигнут споменик др Вилијаму Теодору Мелгарду и његовом сину, Кнуту Мелгарду. У Куршумлији, једна улица носи назив по др Вилијаму Мелгарду, а слика лекара Вилија чува се у Музеју медицине, у првом Пастеровом заводу на Балкану, у Нишу. Прошло је деведесет година од смрти данског лекара, др Вилијама Мелгарда, давне 1920. године. Ово сећање на дело и лик др Вилијама Мелгарда, потврђује да српски народ уме да памти пружену руку пријатеља.

Литература:

1. Милојевић, Војислав, „Др Вилијам Теодор Мелгард, лекар из Данске, добровољац за Србију у Првом светском рату, Долазак за Куршумлију, Acta medica Medianae, 1992, 3, 145–159.

2. Писмо др Мелгарда Министарству унутрашњих дела, од 30.11.1918, Архив Србије, МПС, Ф. 93, бр. 13 и 17.)

3. Милојевић, Војислав, Проблеми у раду др Вилијама Мелгарда у Куршумлији и његов несрећни крај (1919–1920), Acta medica Medianae, 1991, 4, 139–166.

4. Потврде о исплаћеним путним трошковима данском лекару и болничаркама, Архив Србије, Министарство унутрашњих дела, бр. 12680, 12677, 12679, 12672, 12678, 13327.

(Нешто опширнији текст објављен је у Нишком веснику, ревији за неговање традиција и очување баштине Ниша, Ниш; септембар 2010, бр. 66)

На Растку објављено: 2011-02-15
Датум последње измене: 2011-02-15 00:21:46
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине