Славица Жижић-Борјановић и Мирослав Јеринић

Примери поштовања и оданости међу народима и њиховим лекарима који се не смеју заборавити

1. Славица Жижић Борјановић, Институт за јавно здравље Србије
„Др Милан Јовановић Батут”, Београд, Србија

2. Мирослав Јеринић, Krajská nemocnice Liberec, a.s., Česka Republika

 Живот је дат да се у границама могућности племенито утроши —  Јован Цвијић

Уместо увода

Значајна је и призната историјска чињеница да су се почетком 19. века, у периоду обнове српске државе у пружању помоћи при оснивању и раду санитета, међу словенским народима највише истакли чешки и словачки лекари. Имали су снажну улогу у формирању санитетске службе у Србији, окупљању лекара у еснафско Српско лекарско друштво, унапређење здравства, културе и науке тадашње Србије. До балканских ратова у Србију је дошло најмање 25 лекара Чеха и Словака који су се ставили у службу српске државе и народа и настанили у њој. Поред професионалне лекарске службе у миру и као војни лекари, многи су испољили патриотизам и оданост новој домовини добровољно учествујући у ослободилачким ратовима. Била је ово најбројнија група страних лекара која је тада дошла у Србију.

У Србију су у том периоду дошли словачки и чешки лекари: Карло Пацек (Karol Pacek), Карло Белони (Karol Beloni), Јанко Шафарик (Janko Šafárik), Јосиф Холец (Josef Holec), Јован Валента (Jan Valenta), Јован Машин (Jan Mašín), Јарослав Кужељ (Jaroslav Kužel), Игњат Феликс (Ignat Felix), Едуард Михел(Eduard Michl), Херман Мајнерт (Herman Mainert), Јосиф Хрњичек (Josef Hrníček), Освалд Хајнц , Бохуслав Бауше (Bohuslav Bauše), Јован Пелнар (Jan Pelnář), Јован Петико, Јосиф Кафка (Josef Kafka ), Јосиф Маржик (Josef Mařík), Венцеслав Седлачек (Věnceslav Sedláček), Венцеслав Стејскал (Věnceslav Stejskal), Јан Марек (Jan Marek) , Карл Бајер, Михајло Шулек, Владимир Подграцки, Милан Моравец, Adam Ferdinand и други.*

*Код неких су презимена германизована и често су директно превођена чешка презимена на немачки а неки су имена и презимена прилагодили онима у нашем народу.

Појединци из ове групе Чеха и Словака, а тада наших лекара, који су доживели балканске ратове, поново су се ставили у службу народа а долазили су из Чешке и други лекари, међу којима је било и познатих професора. Оперисали су и лечили у рату али и помагали при школовању наших будућих лекара, држали предавања, успостављали трајне везе и сарадњу са нашим лекарима и пријатељство међу народима. Били су то проф. др Рудолф Једличка, проф. др Отокар Кукола, др Ладислав Силвана, проф. др Вацлав Либенски (Václav Libenský) и зубни лекар генерал Вацлав Јелински (Václav Jelinský), др Станисалав Вомела, проф. Јозеф Пелнар (Josef Pelnář) и други.

Међу првима дошли су лекари Словаци: Карло Пацек (1833) лекар кнежеве гарде и касније први шеф Санитетског одељења (1839) у Попечитељству внутрених дела, Карло Белони (1836) који је ударио темеље војног санитета и Јанко Шафарик (1843) професор на Лицеју, члан Српског ученог друштва и Државног савета и најзаслужнији за оснивање Народног музеја у Београду. Лекари Чеси и Словаци долазили су у Србију као помоћ у рату и миру а временом постали део нашег народа у најлепшем смислу тог значења. Дошао је и Херман Мајнерт и овде радио најпре као шеф Алексиначког карантина и лекар кнежеве гарде а потом физикус у Крагујевцу од 1841. године. Чех др Јосиф Холец био је воjни лекар и веома активан у Српском лекарском друштву а др Јован Валента, професор Велике школе и др Јован Машин били су такође његови оснивачи (др Машин је био први потпредседник). Чешки лекари Јарослав Кужељ и Игњат Феликс су својим дугогодишњим радом много задужили српски санитет а др Едвард Михел, био је први школовани просектор из Опште државне болнице у Београду и члан Комисије за медицински факултет (учествовао у припремама за његово оснивање).

Побројани лекари су међу првима, главнима али су веома лепу успомену оставили својим радом и остали лекари Чеси и Словаци који су живели и радили у Србији. Својим доласком и радом премошћавали су јаз између потребе за лекарима и могућности да их Србија овде школује.

Пример узајамног поштовања и признања међу нашим народима јесте и додела чешког ордена Белог лава и дипломе почасног доктората Карловог универзитета у Прагу (једног од шест првих у Европи, 1348), нашем лекару и осведоченом пријатељу Чеха и Словака проф. др Милану Јовановићу Батуту. Чешки орден Белог лава од наших научника примио је још само Јован Цвијић. Почасни докторат уручен је на свечаности у Београду (уз изношење из земље инсигнија, ректорских знамења) на исти начин како се додељује у Прагу о чему је известила Политика 17. јуна 1938. Чину уручења на овакав начин, јединственом догађају у његовој историји, присуствовала је највиша делегација Карловог универзитета. Нашег лекара поводом 90. рођендана 1937. у чланку објављеном у Чешком лекарском веснику назваше патријархом здравствене културе.

За све нас је важно да се изгради ваљан однос и ода поштовање најзаслужнијим људима из наше прошлости који су били храбри и пожртвовани у време обнављања српске државе, међу којима је био приличан број странаца лекара. Многи од њих учествовали су у важним догађајима, остварили значајне резултате и дали томе лични печат. Лекари странци (овде говоримо о Чесима и Словацима) учинили су пуно не само на пољу здравства и српске медицине. Можемо рећи да су постали битан део нашег културног наслеђа и српске историје по ономе што су својим делима оставили. Зато и заслуге ових лекара никада не смемо заборавити.

Санитетске прилике у Србији почетком 19. века

Санитетске прилике у Србији почетком 19. века овако је описао Вук Караџић (1787–1864): Код Срба кад се неко разболи слабо тражи лекара, он тражи попа или калуђерa. До лекара којих тада није имала Србија је долазила уз пуно тешкоћа. Борбом за ослобођење од турског јарма стварала је простор за постепено организовање свог санитета. Овде су најпре долазили лекари странци, затим лекари Срби изван тадашње Србије и на крају су се запошљавали Срби који су школовани на страни.

У Србију је 1819. дошао први дипломирани лекар – Грк Константин Александриди (имао је звање доктор медицине и лекар књаза србског) а задржао се до 1821. радећи у Крагујевцу. Као лекар београдског везира Абдурахмана најпре је 1823. из Цариграда дошао Италијан Вито Ромито (1783–1828), већ 1824. прелази у Крагујевац у Милошеву службу, и ради до 1827, када одлази из Србије. Као трећи лекар у Србију je 1826. дошао Италијан Бартоломео Силвестaр Куниберт (1800–1851) и такође од паше 1828. прелази у кнежеву службу (постао је и зет др Ромите).

Србија је 1829. имала пет лекара (Јован Стејић, Бартоломео Силвестaр Куниберт, Ђорђе Новаковић из Јагодине, Глигорије Рибаков–загонетни Рус у Пожаревцу(који се изговарао да је изгубио диплому) и непознати турски лекар у Чачку.

Почетком 19. века најпре је пропао покушај кнеза Милоша да преко Вука Караџића доведе лекаре Србе из Аустрије па је поручио Вуку: Ко хоће да дође, нека дође сам, пак како му буде. Није успео ни покушај стипендирања младих Срба (1828–1832) који су почели студије медицине јер су се само тројица вратила у Србију (Максим Николић–Мишковичев, Константин Михајловић и Стева Милосављевић). Из Војводине у Србију тада је једини дошао др Јован Стејић (1803–1853), први Србин доктор медицине, родом из Арада. Као стипендиста Саве Текелије завршио је средњу школу у Сегедину а медицину у Пешти и Бечу. Познато је да је посредничка улога Шапца била врло значајна у целокупном културном препороду Србије као и у развоју санитетске службе. Последњи је потпао под турску власт а близина границе условила је лакше ширење европске културе. Господар Јеврем Обреновић, брат Милошев, унео је у Србију дух модерне Европе. Др Јован Стејић одмах после промоције средином 1829. долази у Шабац и постаје лични лекар свог добротвора. Јеврем је отворио прву болницу у Србији у свом Шапцу која се састојала из једне веће собе у којој се обдржавају болесници и једне мање у којој је становао доктор шпитаљски. Први је створио у Шапцу и народску библиотеку. Др Стејић је једно време био кнежев лекар али се већ у пролеће 1830. враћа у Шабац а јуна 1832. напушта не само службу него и Србију. Др Јован Стејић спада међу најзначајније личности у Србији 19. века. Штампао је овде први медицински спис – Поученије за лечење болести холере. Због сукоба са околином и кнезом отишао је у Земун 1832. где се бавио приватном лекарском праксом а после Милошевог протеривања (1839) вратио у Србију у својству шефа санитета и заједно са др Карлом Пацеком стекао заслуге оснивача нашег грађанског санитета у Попечитељству внутрених дела. Да би се увео ред и рад у тако важној установи поставља се једно стручно лице у карантину па је др Карло Пацек именован за главног инспектора карантина а др Јован Стејић за шефа санитета али је и надаље санитетска служба била под управом шефа санитета. Био је кратко главни секретар Државног савета али је опет 1843. враћен у санитет. Године 1845. поновно је постављен за секретара највишег управног политичког тела – Државног совјета и на том положају остао све до смрти 1853. Остао је упамћен као здравствени просветитељ и творац медицинске књижевности са мотом да народу напише што би му од ползе могло бити. Сматрао је да је чување здравља дужност државе и да се политички интереси могу мењати али се не могу мењати у погледу чувања здравља грађана.

Процес окупљања лекара и формирање војног и грађанског санитета неминовно су пратиле политичке прилике у тадашњој Србији јер су се водиле династичке борбе, организовала држава и доносили закони. Србија је тридесетих година 19. века била у вазалном односу према Отоманском царству, економски слаба, без свог устава, без домаћег школованог кадра и углавном зависна од личне воље кнеза Милоша Обреновића. Немаштина и недостатак кадрова уз тешко мењање схватања и навика узрок су мукотрпног развоја санитета.

Насупрот тадашњој Србији, од средине 18. до средине 19. века у Новом Саду радило је 30 лекара који су ретко у њу прелазили и нису се насељавали због личне и економске сигурности. На Србију су гледали као на Турску у којој човек нити је сигуран са својим животом, ни са имањем.

Оснивање школа, новина и установа културе у Србији

У Србији су се истовремено са формирањем санитетa оснивале школе и установе културе, школовао кадар и стварала интелектуална елита у којој су значајно место заузели лекари. Фебруара 1844. издато је Високочајше решење уставобранитељске владе о забрани уништавања развалина старих градова и споменика древности а у мају исте године Министарство просвете објавило формирање Народног музеја и позвало административна средишта на прикупљање експоната. Септембра 1844. донесен је први општи закон о школама под називом Устројеније јавног училишног наставленија те је Србија први пут добила потпуну организацију свих школа. За уобличавање онога што се тицало културе и просвете највећи допринос дао је тадашњи начелник Попечитељства просвештенија (Министарства просвете), познати књижевник и професор права на Лицеју, Јован Стерија Поповић. Говорио је: Сачувајмо културно наслеђе, сакупимо га на једно место – у музеј. За модернизацију и боље уређење регуларне војске заслужан је Илија Гарашанин којег је кнез Милош поставио за њеног старешину а од 1843. до 1852. био је министар внутрених дела.

Прва гимназија основана је 1833. у Крагујевцу (у Сремским Карловцима 1791). Лицеј или Лицејум Књажевства сербског (претеча Универзитета) отворен је 1838. у Крагујевцу а 1841. премештен у Београд где 1863. прераста у Велику школу. Друштво српске словесности основано је 1841. Касније, после његовог распуштања, основано је Српско учено друштво (1864), претеча Српске академије наука и уметности (најпре је то била Краљевска српска академија – 1886 па Српска краљевска академија – 1887).

У Србији средином 19. века међу домаћим странцима који су можда најбоље познавали Србе и за њих највише учинили, захваљујући српској благодарности која га није мимоишла, помиње се име Чеха Франтишека Александра Зеха, званог Фрањо Зех (1807–1892). Са краћим прекидима овде је боравио од 1843. до 1880. године, a у време ослобађања од Отоманског царства и почетних корака у европеизацији обновљене српске државе. Основао је Артиљеријску академију 1850. како се најпре звала српска Војна академија, био њен први управник а, иако Чех, био је први српски генерал, начелник Генералштаба а најпосле први српски војни пензионер. У рату са Турцима изгубио је ногу. Његов национално-државни програм Србије, називан План Фрање Заха у варијанти примереној могућностима Србије, послужио је за Начертанијe (1844) Илије Гарашанина (1812–1874).

Прве српске новине основане су на страни, у Бечу 1813 – Новине серпске из царствујушћег града Виена (оснивачи су карловачки ђаци а тамошњи студенти медицине Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић) у којима је од почетка сарађивао Вук Караџић (избегао из Србије после слома 1813. и дошао у Беч) а срећним случајем ступио у ближе везе са Словенцем Јернејем Копитаром који је подстицао на покретање ових српских новина. Вук већ 1814. издаје Малу простонародну словено-сербску песмарицу и Писменицу сербског говора по говору простога народа написаног a 1826, пошто су престале да излазе наше новине у Бечу, почиње тамо да издаје народни календар–Српски илустровани календар Даницу. Уредник првог службеног гласила у кнежевини Србији, Српских новина (1834), био је такође Димитрије Давидовић, један од оснивача Новина серпских у Бечу.

Године 1826. оснива се прва установа културе у нас – Матица српска у Новом Саду, Народна библиотека и Државна штампарија у Београду (1832), оснивају позоришне трупе Јоакима Вујића у Крагујевцу и Београду (1834), Прво српско читалиште (1842) у Иригу, Народни музеј (1844) и Београдско читалиште (1850) и Српско народно позориште у Новом Саду (1886).

Почеци оснивања санитета

Оснивање санитетске службе у Србији зависило је од бројних услова који су се почели испуњавати од доношења Хатишерифа из 1830. којим је Турска признала Србији право на унутрашњу самоуправу, држање бројно ограничене војне формације ради одржавања унутрашњег реда и заштите унутрашњих граница а дозвољено је и да Срби могу заснивати болнице.

Када је 1835. у време владавине кнеза Милоша, донет Сретењски, први српски устав (којег је написао кнежев секретар Димитрије Давидовић), старање о санитетској служби у Србији поверено је Попечитељству внутрених дела. Регрутовањем је Србија добила прве војнике (солдате и кнежеву гвардију) ради чувања јавног безбедија и поретка којима су за официре постављени младићи повратници са школовања у Русији. Почев од 1835. распоређени су први лекари, почело је оснивање првих војних болница у местима у којима су постојали гарнизони (Крагујевац, Београд, Пожаревац) као и оснивање грађанског санитета (1836). Кнез је извршио територијалну поделу на четири команде у које поставља по једног лекара да брине о народу и војсци. У Подринско-савској команди у Шапцу радио је Аустријанац из Баната др Емерих Линденмајер, Моравско-подринској у Чачку Словак др Карло Белони, Дунавско-тимочкој у Неготину др Јосип Ребић а у Средоточној команди у Крагујевцу Словак др Карло Пацек који је био и кнежев лекар.

Лекари Словаци Карло Белони и Карло Пацек заузимају видно место у организовању српског војног санитета (који је као и грађански) био поверен Министарству внутрених дела, а одељењем су руководили др Карло Пацек и др Јован Стејић, први за карантине а други за санитет. Др Карло Пацек 1842. одлази из Србије, а др Јован Стејић остаје једно време једини шеф до поновног повратка др Пацека и ту ради до постављења на положај секретара Државног савета (1845). На његово место долази дотадашњи штабски лекар гарнизоног воинства Емерих Линденмајер, како га је назвао др Владан Ђорђевић. На место штабског лекара долази др Карло Белони.

Др Карло Пацек (1807–1876) медицину је студирао у Пешти, a у Србију дошао 1833. године. Постављен је за војног лекара Подринско-савске команде у Шапцу 1834, а 1836. именован за лекара кнежеве гарде у Крагујевцу. Прионуо је да ради на прибављању лекара за Србију. Наговорио је кнеза Милоша да узорке воде пошаље у Беч на научно испитивање (оснивач балнеоклиматологије) и објавио Упуство за лечење у лековитим бањама и за пијење минералних вода у Србији. При избијању колере објавио је Правило како се ваља од колере чувати и како се колера може познати, како се од ње ваља лечити и како се после ње ваља владати. Када је др Карло Пацек дошао (1833) Кнежевина Србија је имала 698.624 становника.

Године 1839. др Карло Пацек постављен је за шефа Карантинског одељења са санитетом у оквиру Попечитељства внутрених дела. Бавио се стварањем кадра и организацијом рада окружних физикуса и 21. августа 1839. написао Упутство – Наставленије за окружне лекаре и физикусе, познатије као Пацеков закон о санитетској служби који је у 23 члана садржао целокупан делокруг рада физикуса, по угледу на аустријско законодавство о том. Њиме је окружним лекарима забрањено политичко деловање јербо имају доста свога посла. Потом је написао: Поученије о беснилу (штампано у додатку Српских новина), Правило за калемљење богиња ( увео обавезно калемљење против великих богиња) и Закон о лекарским платама и хонорарима. Основао је и лекарску читаоницу у Београду и набављао медицинске књиге које је слао лекарима по унутрашњости. Др Пацек је напустио Србију 1842, али се вратио 1858. заједно са Обреновићима. Није се више бавио лекарском праксом него био одан пријатељ владара и саветник, а умро у Бечу 1876. године.

Указом од 18. јула 1839. за првог начелника санитета гарнизонске војске постављен је Аустријанац из Баната др Емерих Линденмајер (1806–1883) који се школовао у Доситејевом Чакову, а медицину завршио у Пешти. У Србију је дошао 1835. где је постављен за војног лекара у Шапцу, а израдио је правила за војне болнице које је основао у Београду, Крагујевцу и Ћуприји. При формирању врховне управе – Главног штаба при Министарству внутрених дела постављен је за првог шефа војног санитета 1838, a 1845. за начелника Карантинског отдјеленија са санитетом тог министарства. Израдио је и објавио прве прописе и правила санитетске службе (у војсци, грађанству и карантину), увео прве учене бабице у српске болнице а забранио лечење код баба и неуких, основао Стални лекарски одбор (Главни санитетски савет-саветодавно тело при Министарству внутрених дела). Објавио књижицу Опис минералних вода у Србији (1856) у Београду и мемоаре о почецима здравствене службе у обновљеној српској држави 1876. у Темишвару. Стекао је велики углед у земљи и свету и био почасни члан бројних удружења лекара. Носилац је Ордена таковски крст.

Др Карло Белони (1826–1887), медицину је свршио у Пешти. Најпре је 1836. постављен за војног лекара Подринско–савске команде у Чачку, касније је био окружни и варошки лекар у Јагодини а затим поново на овом положају у Чачку, Карановцу (Краљеву), Крагујевцу али је убрзо премештен за физикуса и лекара београдске општине. Године 1845. постаје нови шеф војног санитета. Др Белони је био омиљен и тражен лекар који је важио за доктора који је волео војску. Када је по повратку Милошевом у Србију укинут Главни штаб постављен је за првог шефа Војносанитетског одсека у оквиру Главне војне управе и Министарства војног где је радио до пензије 1877.

Чеси и Словаци били су први управници војне болнице у Београду. Првобитни Солдатски шпитаљ у Савамали сели се у део зграде касарне на Палилули а за првог управника постављен је др Карло Белони. Палилулска болница преселила се у нову болницу на Цветном тргу а где је први управник био др Јосиф Холец. Године 1875. у војном санитету било је 18 лекара међу којима је било четири лекара Чеха и Словака (Карло Белони, Јосиф Холец и Јарослав Кужељ, Херман Мајнерт).

Формирање еснафског друштва лекара и хуманитарног удружења

Лекари као европски ђаци имају запажену улогу у формирању струковних и хуманитарних удружења у чему је Србија држала корак с најразвијенијим земљама Европе. Оснивају се Српско лекарско друштво (СЛД) и Српско удружење Црвеног крста. Др Аћим Медовић (професор Велике школе) и др Јован Валента (први управник Варошке болнице на Палилули) покренули су идеју да се оснује Друштво београдских лекара. Идеја је остварена 1872. oснивањем СЛД као и часописа Српски архив за целокупно лекарство(први број излази 1874). За првог председника друштва изабран је др Аћим Медовић (Пољак), потпредседника др Јован Валента (Чех) а секретара др Владан Ђорђевић, цинцарског порекла, који је најзаслужнији за његово оснивање. Међу 15 оснивача били су и др Карло Белони, др Јован Валента, др Јован Машин и др Јосиф Холец (један Словак и три Чеха). Оснивачи одређују улогу друштва да се зачне лекарска књижевност, позове српска мисао на самостални културни рад и оснује огњиште српске науке. СЛД је основано међу првим друштвима у Европи, у времe када су издавана само три медицинска часописа: Wiener Klinishe Wochwehift (1837) у Бечу, Český lékař (1862) у Прагу и The Practitioner (1868) у Лондону.

Др Карло Белони 1867. предлаже да Србија приступи Женевској конвенцији али је предлог одбачен као неодговарајући садашњој политичкој ситуацији. То успева др Владану Ђорђевићу после оснивања СЛД 1972. и два предавања одржана 2. и 8. јануара 1876. под насловом Црвени крст на белој застави оснива Српско друштво Црвеног крста.

О још неким лекарима Чесима и Словацима

Чех др Јован Машин (1820–1884), завршио је медицину и специјализацију хирургије у Бечу а бабичлук у Прагу. Међу првима је дошао у Србију (1852), примио српско држављанство и постављен за физикуса у Ваљеву (ту пише Лекарска мненија а скоро цео рукопис се чува у ваљевском суду). Био је члан Друштва српске словесности (1862) и Српског ученог друштва (1864). Залагао се за оснивање Српског лекарског друштва и изабран за првог потпредседника. Учествовао је у српско турском рату 1877-1878. и био начелник санитета Моравског корпуса као и српско бугарском рату 1885-1886. Био је члан одбора Српског друштва Црвеног крста. Др Машин је био лични лекар кнеза Михаила Обреновића и као саветник пратио га на пут у Цариград код султана да изјави захвалност за исељење турског гарнизона из Београда и других градова. Остао је са породицом у Београду до краја живота.

Др Јован Валента (1826–1887), Чех, дипломирао је медицину, хирургију и бабичлук у Прагу где је кратко радио и већ 1852. дошао у Србију. Био је физикус Јагодини, Смедереву и на Руднику а касније постаје први управник Болнице вароши и округа Београда на Палилули и ту остаје до 1874. Као хонорарни професор предавао је хигијену на Великој школи (1874–1882) и написао значајне уџбенике из те области, а од 1882. до пензионисања 1886. ради као физикус у Пироту, када се враћа у Београд и већ 1887. умире. Др Валента је био први потпредседник СЛД и члан Друштва чешких лекара. Заузимао се за унапређење народног здравља и као члан комисије помагао при изради Закона о уређењу санитетске струке и заштити народног здравља из 1881. (нацрт дао др Владан Ђорђевић) и био у својству владиног посланика у Скупштини. Значајно се ангажовао у Српском друштву Црвеног крста.

Др Едвард Михeл (1864–1915) из Чешке, медицину је студирао у Прагу и Бечу. У Београду је најпре радио као лекар хируршког одељења, затим одељења за унутрашње болести Опште државне болнице а потом постављен за општинског лекара. Посветио се патолошкој анатомији и судској медицини (специјализирао у Бечу, Фрајбургу и Паризу). Др Михел је наш први оспособљени просектор (написао Правила о вршењу обдукције), био је шеф просектуре Опште државне болнице. Обављао је и друге значајне дужности: стални члан Главног санитетског савета и референт за јавну хигијену у Министарству унутрашњих дела. Једно време био је и лични лекар краља Александра Обреновића. Умро је од пегавца на војној дужности у резервној болници 1915. у Смедеревској Паланци. Није дочекао оснивање Медицинског факултета у Београду на којем је био предвиђен међу првим оснивачима катедре и првим наставницима.

Др Јанко Шафарик (1814–1876), Словак, слушао философију и права у Пожуну (Братислава) а медицину студирао у Пешти и Бечу. Бавио се лекарским позивом, педагошким радом и дао велики допринос проучавању српске историје, развоју српске културе, а посебно археологије (сакупљао рукописе и стари српски новац). Као лекар радио је у Пешти и Новом Саду а потом прешао у Београд, у Србију, у којој је тада постојала само једна гимназија и Друштво српске словесности. Био је професор физике на Лицеју (1843–1861) и управник Народног музеја (поставио је прву музејску збирку). Оставио је нумизматичку збирку од 10000 примерака.

Проналажење, испитивање, заштита и презентација нашег културног блага имало је за циљ јачање националне свести и истинито представљање Срба пред осталим светом. Написао је Известија о путовању по Србији (1846) и обавио прво научно испитивање споменика културе. Био је члан Државног савета. Јован Ристић, политичар и државник Србије 19. века и Стојан Новаковић, научник и државник, изјавили су да им је учитељ у научном раду био Јанко Шафарик.

Др Јарослав Кужељ (1846–1928) рођен је на граници Чешке и Шлезије, медицину завршио у Бечу (1875) и исте године дошао у Србију у време ратова против Турске. У војној служби био у Ивањици, резервној болници у Чачку и на фронту у Крушевцу. Касније је отишао у Чачак у грађански санитет, постао православац и оженио се Српкињом. Кратко време (у току 1880) био је секретар Санитетског одељења у министарству, поново се вратио у Чачак најпре као општински лекар а потом покренуо изградњу нове болнице и био њен први управник. Звали су га Мачај западне Србије (по угледу на Стевана Мачаја, Мађара и познатог лекара у Тимочкој крајини). Био је изузетан лекар, просветитељ и борац против сујеверја, заосталости и предрасуда у лечењу болести. Сузбијао је венеричне болести, евидентирао проститутке, установио ентитет пегавог тифуса у епидемији у Чачку (1901–1902), набавио први микроскоп у унутрашњости, обилазио школе, залагао се за клупе са два ђака и увођење ђачких кухиња. Написао је Поуке о гушобољи (1888) и Поуке о срдобољи (1905). На сопствени захтев пензионисан 1906. Др Јарослав Кужељ проглашен је за почасног грађанина Чачка и уручен му је златни сат од којег се није одвајао. Године 1927. оболео је и одлази у Загреб где следеће године умире. После Другог светског рата (1945) једну улицу у центру Чачка назвали су по др Јарославу Кужељу.

Пуковник др Јосиф Холец (1835–1898) завршио медицину у Прагу и Бечу где је учио код чувених професора Пуркињea (Jan Evangelista Purkyně), Шкоде и Рокитанског. По дипломирању (1861) кратко је био у аустријској војсци и исте године долази у Србију. Радио је као срески лекар у Параћину, окружни физикус у Крушевцу, од 1866. најпре као војни лекар у трупи а од 1873. постављен за управника Војне болнице у Београду. Био је санитетски пуковник, референт санитета Дунавске дивизије и учествовао у свим ослободилачким ратовима које je Србија водила у 19. веку. Носилац је Oрдена таковски крст, првог ордена у Кнежевини Србији, установљеног у време владавине Михаила М. Обреновића а поводом педесетогодишњице Другог српског устанка (први ордени изливени су 1865. од топа кнеза Милоша па позлаћени и додељени устаницима). Био је у рангу највишег ордена, имао је искључиво војни карактер и даван је за особите заслуге за књаза и отачаство у време рата.

Са др Владаном Ђорђевићем и др Филипом Тајсићем био је у лекарској комисији 1871. у Пруској да се упознају са радом позадине. Један је од оснивача Српског лекарског друштва. Поклонио је музеју заметак у 4. месецу код оснивања Музеја српске медицине 1874. године.

Др Јосифу Холецу из једне вароши упутили су писмену захвалност: Ми смо немоћни да ти зајам вратимо јер се врлине таквих службеника као што си ти не мере кантаром конуите, вишим чином или одличјем и наградом, већ искреним осећањем поштовања и захвалности оних лица с којима си општио. Дужни смо ти као Словену, дужни смо ти као Србину, дужни смо ти као војнику и грађанину.

Др Јосиф Маржик из Чешке прикључио се српској војсци као тек свршени студент медицине кад је букнуо српско-турски рат 1877. Био је поручник а после склапања примирја премештен у Краљево и именован за управника војне болнице. Оженио се у Краљеву 1885. Као пуковски лекар био је и у српско бугарском рату. У Краљеву је отворио механу Златни Праг и држао је више деценија. Учествовао је у балканским ратовима. У пензију је отишао као санитетски капетан 1901. На почетку Првог светског рата 1915. са кумом др Ђорђем Радићем изашао је пред аустријског команданта и замолио да не бомбардују варош. Молба је услишена. Одликован је највишим српским медаљама. У миру је био професор латинског у краљевачкој гимназији.

Чешки лекари чланови СЛД и лекари у ратовима до балканских ратова били су др Јован Холец, др ЈованВалента, др ЈованМашин, др Јарослав Кужељи др Едвард Михел. Касније, група прашких лекара а чланова СЛД наставила је помоћ Србији: др Рудолф Једличка, професор хирургије, помагао је са 10 хирурга и медицинара у балканским ратовима, сакупљао помоћ, збрињавао и помагао студенте; Отокар Кукула, професор хирургије, слао помоћ за време балканских ратова; интерниста др Ладислав Силвана у Лекарском дому 1929. одржао предавање о ендокардитисима; помагали су и интерниста професор Вацлав Либенски, проф. Јозеф Пелнар и генерал и зубни лекар Вацлав Јелински и други.

Како су Чеси и Словаци поштовали патријарха здравствене културе

Међу нашим лекарима највеће поштовање Чеха и Словака доживео је др Милан Јовановић Батут (1847–1940). Ottova (највећа чешка енциклопедија основана 1888) уврстила га је у значајне личности с краја 19. и почетка 20. века. У националну Хашковцову збирку – Lidove razpravi lekarske (Народне расправе лекарске) издате у Прагу уз радове чешких и словачких лекара уврштена су, изузетно, и дела др Милана Јовановића Батута: Трудна жена (Žena tehotna), Порођај и бабиње (Porod i šestinedělí) и Препорођај (Předporod).

Као студент медицине у Бечу написао је Расправу о Рокитанском, свом професору и првом патологу свог времена, понесен његовим ставом о значају изучавања здравља и проучавања учесталости одређених болести. Carl von Rokitansky (Karel Rokitanský, 1804–1878), Чех, писац првог уџбеника патолошке анатомије, кроз своја предавања извршио је велики утицај на студенте придошле из малих и неразвијених земаља са малим бројем лекара и великом раширеношћу (нарочито инфективних болести. Студента Милана Јовановића импресионирале су његове речи: Ми се не боримо само за поједине болеснике, ми не улажемо свој труд само око једне особе. Ми изучавамо цело друштво човечанско и то у намери да га сачувамо, да предупредимо кад хоће да навали болест на њега...Та мисао чувеног Чеха постала му је мото за сва сопствена изучавања којих се у лекарској професији прихватао.

Нашем младом лекару Милану Јовановићу, касније стипендисти српске владе за специјализацију из превентивне медицине у најчувенијим центрима Европе, патолог Карловог универзитета у Прагу проф. др Јарослав Хлава (1855–1924) понудио је место шефа катедре бактериологије и професуру (у време када се ова дисциплина одвајала од патолошке анатомије у засебан предмет) али је он ову понуду одбио. Још тада је наш лекар заступао идеју о оснивању Медицинског факултет у Београду и у томе науму после више од две деценије настојања 1920. успео.

У време балканских ратова у Србију је као добровољац дошао и Чех Станислав Вомела (1892–1958) и сарађивао у војној болници у Београду са др Миланом Јовановићем Батутом. Медицину је завршио у Прагу а касније радио као ендокринолог у Чешкој. У Чешком лекарском веснику (1937) објавио је рад под називом Др Милан Јовановић Батут, патријарх југословенске здравствене културе о деведесетогодишњици његовог рођења. У част лекара који је гајио бројна пријатељства не само са њиховим лекарима него и филозофима, књижевницима...Међу последњим сусретима био је онај са Ј. Семерадом и давним пријатељем и књижевником Јозефом Холочеком реализован у Прагу поводом скупа посвећеног туберкулози на којем је проф. др Милан Јовановић Батут учествовао испред југословенске владе. Даље се у тексту каже да ко год је од Чеха дошао у Београд нашао је у нашем професору одличног саговорника и истомишљеника.

Др Станислав Вомела је навео да је наш лекар шездесет година неуморно радио на сакупљању српске медицинске терминологије и да му је то животно дело. Каже се да је био узор моралне чврстине и радне издржљивости, честит, непопустљив и непревазиђени борац за народно здравље. Навео је водећи значај прашког универзитета за развој чешке културе и науке и цитирао елаборате професора прашког универзитета др Бохуслава Јируша о потреби оснивања Медицинског факултета у Загребу.

Први конгрес лекара и природњака

Први конгрес лекара и природњака који је одржан у Београду од 5. до 7. септембра 1904. у спомен стогодишњице Првог српског устанка и борбе за ослобођење Србије a под покровитељством Краља Петра I у време крунидбених свечаности, имао је међународни карактер са 420 учесника. На конгресу је био присутан и овдашњи Чех, милионер и власник пиваре Игњат Бајлони. Чешка делегација била је бројна (18). Један од почасних председника конгреса био је изасланик чешког универзитета проф. др Јарослав Хлава, који је одржао поздравни говор и јавно се заложио за оснивање Медицинског факултета у Београду (до чега ће доћи петнаестак година касније). Изасланик града Прага био је др Индрих Захорж (Jindřích Zahoř).

О првих 100 година у развитку санитетске струке у Србији на конгресу је др Владан Ђорђевић поздрављајући скуп српских лекара и природњака уводним предавањем Laboremus започео овим речима: Са пропашћу старе српске државе нестало је болница у српским манастирима... Више од 100 година после конгреса опет смо говорили о формирању санитета: У време обнављања српске државе у њу је дошао велики број страних лекара из словенских земаља међу којима су средишње место по бројности заузимали лекари Чеси и Словаци...

Литература

1. Недок А. Оснивање и почеци рада прве војне болнице у Београду. Vojnosanitet Pregl 2009; 66(3):245–248.

2. Константиновић Б. Први лекари Чехословаци у Србији. Miscellanea 3. Београд: Библиотека Централног хигијенског завода; 1940. с.203–207.

2. Српско лекарско друштво. Споменица 1872–1972. Ликови и дела истакнутих лекара у Србији пре оснивања Српског лекарског друштва. Београд: СЛД; 1972.

3. Матовић Д. З. 150 година крагујевачке болнице. Хроника прве сталне болнице у Србији. Крагујевац: Окружна подружница Крагујевац Српског лекарског друштва; 2010.

4. Чоловић Р. Др Едвард Михел. Srp Arh Celok Lek 2005; 133(3–4):209–10.

5. Игњатовић М. Опште и санитетске околности у Србији пре оснивања Српског лекарског друштва. Srp Arh Celok Lek 2007; 135(5–6):376–83.

6. Ђорђевић В. Laboremus: Поздрав Првом конгресу лекара и природњака. Првих 100 година у развитку лекарске струке у Србији. Први конгрес лекара и природњака. Београд;1905; књ. 1. с. 45–69.

7. Ignjatović M. Formiranje vojne sanitetske službe u Srbiji sredinom XIX veka. Vojnosanitet Pregl 2003; 60(4);509–15.

8.  Станојевић В. Три прва лекара у обновљеној Србији. Srp Arh Celok Lek 1957; 85:618–21.

9. Михаиловић В. Први дипломирани лекари у обновљеној Србији. Srp Arh Celok Lek 1937; 128–43.

10. Михаиловић В. Први дипломирани лекари у обновљеној Србији. Srp Arh Celok Lek 1938; 40: 401–8.

11. Станојевић В. Др Карло Пацек (1807–1876). Srp Arh Celok Lek 1958; 86:135–7.a

12. Драгић М. Етномедицина, свеска 2. Београд: Одељење за етнологију Филозофског факултета у Београд; Београд; 1991.

13.  Пилетић М. Одликовања југословенских народа XIX и прве половине XX века (до 1941) из збирке Војног музеја у Београду: Војни музеј–Београд; 1987.

14. Vomela S. Profesor dr Milan Jovanovič Batut, patriarcha jugoslávské zdravotnické kultury. Vestniku českych Lekaru 1937; 42:1–15.

15. Chlopek D. O dr Milanu Jovanoviću Batutu. U: Iz zapisa starog lekara. Beograd: Centralni higijenski zavod; 1941.

16. Vomela S. Profesor dr Milan Jovanović Batut. Vestniku českych lekaru 1923; 26:1–7.

17. Станојевић В. Шабац и Подриње у историји српске медицине у деветнаестом веку. Srp Arh Celok Lek 1958; 399–403.

18. Гласник Министарства народног здравља. Болнице у Србији 1919. год. Министарство народног здравља. Београд; 1920: 480–483.

(Изговорено на 15. Студеничкој академији 800 година српске медицине, у манастиру Студеница, јуна 2010. године.)

На Растку објављено: 2011-02-04
Датум последње измене: 2011-02-04 17:45:16
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине