Милче Чанковић Кадијевић

Почетак савремене српске трансфузиологије

Прим. др. мед. Милче Чанковић Кадијевић, спец. трансфузиолог

Ушли смо кроз широм отворена врата у нови миленијум. Нестрпљиви смо за још јачим светлом сазнања, за новим технолошким могућностима. Свесни и максимално обазриви према оном што још не знамо. Потребна нам је храброст. Сетимо се зато упаљене искре почетком последњег века  претходног миленијума, сетимо се – основа савремене српске трансфузиологије.

Крв је од увек фасцинирала  човека, редом песнике, философе и видаре. „Имати добру крв“ значи  имати и здравље, „губити крв“ значи  губити здравље, па и живот.

Вилијам Харвејево откриће крвотока почетком седамнаестог века (1613. год.) беше неопходна анатомска основа.

Први школовани лекар српског порекла, Јован Стејић, аутор првих лекарских прописа у Србији, превео је и допунио „Макровиотику“, „науку о продужењу живота човечешког“ Христофора Вилхелма Хуферланда (из 1797). Књига је на српском језику штампана у Бечу 1826. године. У првом тому књиге, Стејић записује: „Шта би се десило када би се у тело старца убризгала крв младића?“(1)

Двадесети век почиње изузетно значајним открићем. Др Ландштајнер открива АВО крвно групни систем 1900. године. Непосредно пред  почетак Првог светског рата, 1914. год., хемичар Хустин, који експериментише у једној америчкој лабораторији, уочава да јефтино и лако доступно хемијско једињење натријум цитрат има особину  конзерванса и антикоагуланса. Ова хемикалија омогућава да ћелије крви ван организма остану живе, а крв течна, јер неће доћи до згрушавања. Важна чињеница: ово једињење није токсично када се унесе у организам.

Посебан историјски тренутак, посебан изазов – рат;  најстрашнији облик комуникације међу људима, али и подстицај за храброст, уз напор да се живот настави. Први светски рат: хаос, беда, велика разарања, неизвесност, безнађе, огроман број рањених и  оболелих. Многи умиру због искрвављења, јер не могу на време да приме директну трансфузију крви, једину за коју се тада зна, будући да у близини обично нема на располагању здравих и одморних давалаца.

Два изузетна човека издвајају се у том тренутку: један доктор, искусни београдски хирург, др НИКОЛА КРСТИЋ и његов саборац, у том трену на Солунском фронту,  истих, четрдесетих година, угледни српски сељак и трговац ракијом из села Ивановци БУДИМИР ГАЈИЋ (2).

Скица биографије Др Николе Крстића

Др Никола Крстић (3) хирург Опште државне болнице у Београду, потом хирург Прве армије у скочивирској болници на Солунском фронту.

Он први у овом делу света има знања и храбрости да узме крв од добровољног даваоца, да је конзервише натријум цитратом и да је касније примени – баш као што и ми данас, скоро читав век касније, чинимо.

Доктор Крстић записује: „Тешким хеморагијама се може помоћи трансфузијама већ у завојиштима, на првој линији фронта“. Од надлежне војне команде добија сагласност да себи, свим докторима, болничарима и борцима који то желе, одреди крвну групу. Тада се знало само за три крвне групе А, В и О; група АВ још није била позната. Сваком потенцијалном даваоцу рађен је и Васерманов тест на сифилис. Тада су се већ примењивале директне трансфузије, када се крв из вене даваоца улива у вену примаоца. Од опреме је коришћено гумено стерилисано црево са две игле на крајевима. Дужина трансфузије (фактички количина преточене крви) зависила је од процене доктора да ли се прималац осећа боље.

Како се Први светски рат разбуктавао, а за неке од повређених или болесних не беше времена за чекање; како ни здравих давалаца не беше увек на располагању, др Крстић одлучује да примени и откриће хемичара Хустина. Храбра одлуку за то доба. Набављен је Натријум цитрат, узета је крв од добровољног даваоца, и сада та КРВ као лек ЧЕКА ПАЦИЈЕНТА! Примениће се по први пут у историји српске медицине индиректна трансфузија.

О својој процедури др Крстић је говорио и писао после рата,(3) када је наставио да ради у Опште државној болници у Београду, као шеф Ортопедског одељења.

Први српски борац који се пријавио за добровољно давање крви унапред за непознатог примаоца беше Будимир Гајић. (4)

Скица биографије Будимира Гајића

Будимир Гајић је рођен 1878. год. у селу Ивановци, у Качерском срезу данас околина Љига(који је основан 1929. год.). Био је угледан сељак, домаћин, отац шесторо деце, трговац ракијом. Борио се у Четвртом таковском пуку Шумадијске дивизије Другог позива. У Балканским ратовима добио је чин наредника. На положају Мокра гора, 1912. године, у борби са Турцима, тешко је рањен у бутину десне ноге, а таман опорављен, седам месеци касније, на положају Вардиште, у борби са Бугарима рањен је и у леву.

Опорављен, али са штапом у руци, пешке прелази Албанију. За заслуге и храброст добио је Карађорђеву звезду, Медаљу Обилића, Орден Француске легије части и Медаљу за хуманост.

Др Крстић је од Будимира Гајића узео 500 кубика венске крви из кубиталне (лакатне) вене. Од опреме је користио „стерилни емајлирани иригатор са дреном од 1,5 метара дужине и са иглом средњег калибра. „У току саме процедуре крв је конзервисао Натријум цитратом у размери 1:10, који је стерилним стакленим штапићем благо мешао. Непосредно после давања, Будимир Гајић је одбио понуђену поштеду као награду, и одмах отишао на положај.

Крстићу је ускоро донет је тешко повређен коморџија (чије име, нажалост, није забележено), који је пао под точкове тешког камиона. Био је „јако блед и у шоку због обилног крварења из згњеченог бубрега и са парезом црева“. Ускоро је дошло и до анурије. Др Никола Крстић га је хитно оперисао, одстранивши му десни бубрег. Али се стање пацијента погоршавало, уз продубљивање уросепсе. Доктор Крстић одлучује да примени индиректну трансфузију крви, „по Кареловом методу, импровизацијом по Таверанту“.

Пацијент је, потом, преживео и опоравио се.

Будимир Гајић је преживео Први светски рат и вратио се у своје Ивановце код Љига. Преживео је и Други Светски рат.

Крајем 1952. год., тада седамдесетпетогодишњак поносан на девет својих унучића, поново има прилику да добровољно да крв за непознатог примаоца. Те године је почела сарадња Завода за трансфузију крви Србије с Црвеним крстом у планском организовању акција добровољног давања крви. Секретарица Црвеног крста из села Ивановци Нада Антонијевић организовала је четрдесетак својих сељана. Међу њима беху и две жене, и два младића од деветнаест година. А на челу те поворке кретао се, са штапом у руци, у пратњи сина Милисава Гајића и синовца – Будимир Гајић. Дошли су аутобусом у Београд, у Завод за трансфузију крви, у улицу Светог Саве 39. Било је то хладног 29. децембра 1952. год. Будимир Гајић, због поодмаклих својих година, тада није могао дати крв, али су то учинили сви остали (4).

Деценијама после Другог светског рата име првог забележеног добровољног даваоца крви чамило је у мраку. Писац ових редова га је случајно открио 1994. године пажљиво читајући „старе, заборављене“ извештаје. Оживела је истина! Пронађене су Будимирова фотографија, и потомство. На изложби организованој поводом педесет година рада Завода за трансфузију крви Србије, којој је писац ових редова била коаутор, Будимир Гајић нас је све „посматрао“ с почасног места. Задивио је и учеснике Светског конгреса трансфузиолога у Канади, у Ванкуверу 2002. године (2). Уз подршку Председника државе, Министра за здравље, Црвеног крста Србије и Општине Љиг, другог децембра 2006. год. постављена је биста Будимира Гајића испред Црвеног крста у Љигу, а на сеоском гробљу споменик.

Уместо закључка

Описана процедура узимања крви од здравог човека за унапред непознатог примаоца, коју је храбро, пратећи најновија сазнања свога времена, остварио доктор Никола Крстић уз поверење и сарадњу Будимира Гајића, заснивала се на добровољности, анонимности и бесплатности. Ово су махом и данас принципи по којима се свуда у свету крв прикупља и касније примењује у виду индиректне трансфузије.

Захвална сам што је медицинска мисао и храброст у реализацији медицинског знања и искуства, користећи јасан и разумљив српски језик, остала, ипак, забележена и сачувана у Архивима Србије, Црвеног крста, Гласнику Централног хигијенског завода (5)

И данас, на почетку трећег миленијума, здрав човек је и даље једини извор крви – као шансе за живот другог човека који свој живот губи.

Човек који је посадио макар и једно дрво, каже индијска пословица, није живео узалуд. А тек онај који се својом крвљу спасао непознатог, ишчупавши га из самих чељусти смрти!

Литература

1. Јован Стејић: Макровиотика. Први том. Стр. 22. Беч, 1826
2. Transfusion Today. No. 56; pp 11–13/2005
3. Српски архив. Св. 5 и 6; стр. 279–280, Београд, 1920
4. Билтен Црвеног Крста, Бр. 12, стр. 9, Београд 1953
5. Гласник Централног хигијенског завода. Књ. 22. стр. 184. Београд 1939

(Изговорено на 15. Студеничкој академији 800 година српске медицине, у манастиру Студеница, јуна 2010. године.)