Вукашин Антић

Била једном ружа једна

Увод

Почетком двадесетог столећа заблистала је научна звезда др Радивоја Павловића, професора фармакологије и управника Фармаколошког института Медицинског факултета у Београду. Проевропске идеје професора Павловића (што је било, малтене, незамисливо за оно време) и његову појаву у нашој медицинској науци и мисли, не би требало никако доводити у сумњу због његове преране смрти у 45. години живота. Павловићева личност и дело неправедно су данас пали у заборав. Сасвим разумљиво, када у позном двадесетом, а и у раном двадесет првом веку, млади људи, пише Ерих Хобсбаум „расту у некој врсти сталне садашњости и недостаје им било каква органска веза са заједничком прошлошћу времена у којима живе“, јер, наставља Хобсбаум, „разарање прошлости, или пре социјалног механизма који повезује нечије савремено искуство са искуством ранијих генерација, један је од најкарактеристичнијих и најсабласнијих феномена позног двадесетог века.“1

Биографија

Доктор Радивоје Павловић родио се у Мађарској, у Чипу, поред Будимпеште, 1893. године.2,3 Његов отац, православни свештеник умро је рано, када је Радивоју било десет година. Основну школу завршио је у Српском Ковину, такође српском насељу покрај мађарске престонице, а средњешколско образовање добио је „у једној од најбољих српских школа свога времена“2,3 у чувеној новосадској гимназији. Медицину је студирао у Будимпешти као питомац Текелијанума, где је 25. маја 1918, дакле непосредно пред завршетак Првог светског рата, промовисан у доктора медицине. Још као студент показивао своју склоност према медицинском научном раду, те је у последње две године својих студија радио на Интерној клиници професора Јендрашика.

По ослобођењу, од новембра 1918. до априла 1919. године био је трупни лекар Дунавског хаубичког дивизиона у Петроварадину и Суботици. Почетком 1920. запослио се као секундарни лекар Државне болнице у Новом Саду. Већ у лето исте године нашао се у Берлину где је боравио до јесени 1922. године. Тамо се усавршавао из биохемије код професора Ронеа и специјализовао интерну медицину код професора Голдшајдера. По оснивању Медицинског факултета у Београду постаје асистент на Првој интерној клиници професора Игњатовског. Тиме је почела његова богата и успешна универзитетска каријера. У октобру 1924. помагао је професору Холстеу при извођењу наставе из фармакологије. Две године доцније постао је и званично први асистент на Фармаколошком институту Медицинског факултета, а 1927. доцент. Дуго се тада памтило његово приступно предавање „О субјективности у терапији“. Основао је убрзо Фармаколошко – терапијски семинар и био његов дугогодишњи шеф. Био је и члан Сталног стручног савета за испитивање лекова. Управник Фармаколошког института постао је 1933. године, а недуго после тога и ванредни професор фармакологије, све до своје преране смрти 1938.3

Рад за национално ослобођење

И поред тога што је рано остао без оца свештеника, Радивоје Павловић израстао је и васпитавао се у српском и изразито православном духу. Било је то на тлу некадашње Аустроугарске, Будимпешти и њеној околини, али и у српској Војводини. Током Балканских ратова које је водила Србија, и током Првог светског рата, млади студент медицине Павловић био је у сталној акцији, један од најбољих представника нашег националног полета међу омладином онога времена. Српски успеси на ратном пољу, нису Павловићу замрачили његове моралне и социјалне видике. Он се није претворио у националистичког хегемонисту, каквих је било међу младим српским интелектуалцима после Првог рата, напротив, његово родољубље било је савремено, лишено сваке романтике и патетике.

У то бурно доба он пише у омладинским часописима о уједињењу наших народа, надајући се да ће војничко ослобођење бити и услов општег друштвеног ослобођења.4 „Слобода, правда, рад. Без великих разлика и положаја, без готована и чиновништва које је далеко од народа. Културни рад чека омладину. Дизање народа из мрака, цветање уметности, итд. Снови Радивојеви били су исти као и снови многих омладинаца. Што је ослобођење дошло, а све није ипак тако било, није његова кривица, јер он је своју путању наставио у истом правцу у коме су се још од раније кретали његови снови.“5

Павловићев јавни национални рад започиње одмах после завршетка велике матуре у новосадској гимназији и уписа на Медицински факултет у Будимпешти, у јесен 1912. Покрет Васе Стајића „Нови Србин“ у пуном је замаху. Радивоје пише за тај лист, објављује чланке и текстове у новосадском Бранику и другим часописима. У Бранику, под псеудонимом објављује „У ствари хапшења професора Васе Стајића“.4 Покренута је била истрага од стране мађарског државног тужилаштва да се открије аутор тога чланка. Павловића су толико волели, због његове осећајности и доброте, да су његови другови и сарадници радо желели да се прихвате ауторства чланка – није се смело дозволити да Радивоје допадне затвора, јер би изгубио стипендију, остао би без средстава за школовање, а био је тек друга година медицинских студија. Ипак се те незахвалне дужности прихватио његов близак рођак, који је онда био осуђен на четири месеца затвора.

Са својим друговима и колегама, млади студент медицине обилази сва српска насеља у околини мађарског главног града: Чип (своје родно место), Ловру, Бату, Тукуљу, Калаз, Помаз, Сентандреју.... Организује и сам приређује концерте, диригује хором, свира у тамбурашким оркестрима, држи говоре, храбри српски народ насељен у тим крајевима. Између осталог, у Ловри, после његовог надахнутог говора, мештани су одмах основали српску читаоницу, поред библиотеке која је већ постојала. Такође је био један од оснивача организације „Српски соко“ у Будимпешти 1913. године.4 Није ту било никаквог националног романтизма, напротив у свим његовима акцијама осећао се југословенски, проевропски дух, који ће касније бити пресудан у оснивању Медицинског прегледа. Без икаквих националних предрасуда радио је на уједињењу пештанске српске и пештанске хрватске омладине. Био је један од организатора манифестације „Велике беседе српско-хрватске омладине“ непосредно пред Први светски рат, што је свакако, сходно времену када се све то одигравало, могло а да не подразумева тешке последице по организаторе и активисте ових револуционарних догађања. Без обзира на могуће последице гостовали су хрватски песник Анте Тресић Павичић, оперска певачица из Загреба Маја Штроци певајући песме српских композитора, београдска пијанисткиња Рајна Димитријевић, музичар и композитор др Милоје Милојевић итд.4 Ови бурни изливи националних осећања, који су дошли у „незгодно време“, дигли су велику прашину у мађарским круговима. Приређивачи ових свечаности издржали су жестоке нападе целокупне мађарске штампе.

Очајан што не може отићи у добровољце српске војске (већ тада је почео да губи вид), знао је да ће његов највећи допринос бити приљежно студирање медицине. Лекари ће бити итекако потребни новој словенској уједињеној држави која ће настати на рушевинама толико му омражене црно-жуте монархије. Његов дух и његове мисли биле су посвећене патњама српског народа и српске војске.

Садржајан живот

Радивоје Павловић је био свестрана личност. У детињству је добио беспрекорно домаће васпитање, али је по његовом казивању пресудни моменат било његово средњошколско образовање у новосадској гимназији. Она није нудила само знање, већ је образовала дух, те је од Павловића начинила врхунског интелектуалца. Ту је он стекао своје хуманистичко образовање које је било основа његовог даљег живота и рада.

Шармантан и непосредан освајао је људе већ при првом сусрету, искреношћу, широком културом, ерудицијом. Имао је љубави и разумевања за све око себе, нарочито за омладину и своје студенте. Био је отворен, али није много говорио. Они који његову научну мисао нису стављали на прво место, признавали су му као човеку нешто што се код нас и иначе ретко среће, да никада снагу свога интелекта и проницљивости није употребио и искористио у борби против својих неистомишљеника.6 Носио је у себи ретку способност да се издигне изнад личног. На „свом“ Фармаколошком институту био је изузетно популаран, а његова блискост са студентима, сарадницима, служитељима, једном речју, људима најширих друштвених слојева није значила неки његов недостатак, већ напротив, драгоцену особину. „Иако је необично много радио, ипак је толико времена посвећивао бризи за живот других. У таквим тренуцима био је увек спреман да напусти све своје послове и да данима размишља како ће некоме олакшати тешку ситуацију.“6 Целокупно особље Фармаколошког института, где је најдуже провео свој радни век, као и његови студенти, звали су га „универзитетским оцем“. Осећао је, да је у неку руку, он сам одговаран за будућност свих ти људи са којима је највише времена проводио на радном месту и факултету, као њихов надређени.

Његова осећајност и доброта биле су особине којима би сваки лекар требало да се поноси, сходно оне Хипократове мисли да само добар човек може бити добар лекар.

Његов оптимизам и непресушни ентузијазам деловао је заразно и на друге. „Професор се углавном цени по вредности научних радника које је формирао и око себе окупио; они су огледало и мерило његове вредности.“6

„Никад се није устручавао да каже, ако га неко упита за мишљење, све што мисли, отворено и без страха, и због те отворености верујем да је некад могао имати и противника, али никад непријатеља.“6

Међутим, несумњиво, Павловићева најлепша особина била је његова скромност. Никада себе није истицао, савесно је делао, без много буке и помпе. „Врло је много радио, а никада о себи није говорио.“6

Павловићев научни рад

Своју научну делатност професор Павовић започео је још током свог усавршавања из биохемије у Берлину, код професора Ронеа. У сарадњи са њим објавио је 1922. два биохемијска рада: О утицају хинина и атоксила на јетрину липазу, и О утицају истих лекова на липазу панкреаса.7

По доласку на Прву интерну клинику професора Игњатовског (1923), изнео је своја запажања о утицају разних врста воћа на желудачну секрецију. Ова клиничка испитивања која је обавио и чије је резултате објавио имала су веома велики практични значај („најјаче дејство на ацидитет има процеђен сок самлевених јабука, а слабије лимун у малим количинама, док веће количине лимуна немају никакав утицај, као год ни поморанџе“).7

У сарадњи са професором Ђорђевићем, те исте 1923, светлост дана угледао је рад О интерној терапији ихтиозе.

Следеће 1924, објавио је прегледни чланак О примени разних метода за мерење површинског напона у клиничкој медицини, са исцрпним навођењем литературе о том проблему.

Казуистички чланак, ради побољшања дијагностике и расветљавања патогенезе полисерозитиса са туберкулима у мозгу објавио је 1925. године.

Најзад, 1926, Павловић је међу првима пронашао знатно диуретско дејство бизмута апликованог интравенски у облику воденог колидног раствора.

Почетком тридесетих година прошлога века, у сарадњи са В. Ристићем почиње своја прва фармаколошка истраживања. Та истраживања тичу се токсичности арсенобензола. Закључио је да треба бити опрезан при одређивању терапијских доза арсенобензола који се тада користио за лечење хипертиреоидизма. О утицају хормона задњег режња хипофизе на токсичност истог арсенобензолског препарата, био је наставак ове озбиљне фармаколошке студије.7

Друга врста фармаколошких испитивања тицала су се токсикологије флуора и дејства супстанци која таложе калцијум у организму. Павловић је поставио хипотезу да флуор можда игра извесну улогу у патогенези рахитиса. У том смислу низала су се даљи експериментални радови, те је у сарадњи са Д. Тихомировим проучавао хистолошке промене у паратиреоидним жлездама при експерименталном акутном и хроничном тровању натријум флуоридом, а исто тако и код акутног тровања натријум оксалатом.7

Са Синишом Богдановићем, који ће га нешто касније наследити на месту управника Фармаколошког института, проучавао је утицај ерготамина на дејство адреналина у погледу редукованог глутатиона у крви.

Заједно са професором Ђорђевићем и Симом Милошевићем, Павловић је објавио резултате о фунгицидном дејству неких хемијских средстава (хидроген, формалин, калијев сапун и лизоформ), што би могло да нађе и своју клиничку примену. У погледу лечења највећу пажњу је заслуживала комбинација формал-алдехида и калијевог сапуна, док хидроген није показао никакво дејство.7

Међутим, чини се да су два његова најоригиналнија рада, заправо приступно предавање за ванредног професора фармакологије Медицинског факултета „Субјективност у терапији“, објављеног касније у „Медицинском прегледу“ и расправа „О нашој медицинској терминологији“.

„Субјективност у терапији“ је Павловићево јединствено и најоригиналније дело. У овој студији он наглашава да је избор лекова које лекар даје свом пацијенту највише зависи од психологије његовог рада, прецизније „порекло терапије је у инстинкту, рационалној асоцијацији и сугестији.“7 Такође овде, износи, кроз примере из историје медицине, како су се развијали различити правци у терапији болесника. Павловић наглашава да различите једностраности модерне терапије зависе од различитих духовних физиономија појединих лекара. Овим делом показао је одлично познавање медицинске литературе. Оно сведочи и о великој општој културу аутора, „о необичној критичности у просуђивању и о његовој изграђеној лекарској индивидуалности.“7 Много је примера из модерних медицинских публикација, али и из лепе књижевности.

У својој расправи „О нашој медицинској терминологији“, Павловић је показао да је као и професор хистологије Александар Костић, одлични познавалац не само стручних медицинских термина, већ и српског језика. Суштина је да „транскрипција страних речи би требало да буде у духу српског језика и српске граматике.“7 Та расправа је доживела похвале и веома је повољно оцењена од стране филолога, али је имала и великог одјека и утицаја међу самим лекарима.

Оснивање „Медицинског прегледа“

Професор Радивоје Павловић био је идејни творац, покретач и први главни уредник „Медицинског прегледа“ (1926), оригиналног медицинског часописа, јединственог на ондашњим јужнословенским просторима. У уводнику првог броја, он пише: „Развитак четири Медицинска факултета, у Београду, Загребу, Љубљани и Софији, напредак Медицинске Науке и велики број лекара, нарочито младих, изазвали су потребу за оснивањем овог стручног часописа, који има да буде први корак ка организацији и концентрацији научног рада на Словенском југу.“8

У свему се заправо огледао његов југословенски дух, а његове идеје биле су потпуно супротне сепаратистичким тенденцијама народа на Балкану. На насловној страници била су исписана имена четири града: Београда, Загреба, Љубљане и Софије. Била је то Павловићева идеја, идеја једног Европејца у истинском смислу речи. То европејство овог Сентандрејца, некадашњег студента „из Прека“, најбоље је илустровано његовим речима: „За време историске подвојености“, пише он, „наш заједнички културни развитак био је у великој мери спречаван неповољним политичким околностима којима су управљали фактори изван нас. Сада, међутим, даљи наш заједнички културни напредак много у већој мери зависи од нас самих: од међусобног упознавања и потпомагања при заједничком раду, од далековидости, од широкогрудости, а у првом реду, и највише, од тога да што боље и тачније разликујемо главне ствари од споредних. Данас нам је створена могућност, те нам је стога и дужност, да све факторе даљег културног развитка, од најважнијих до најнезнатнијих, поставимо у конвергентно ориентованом правцу.“8

Тако је настао „Медицински преглед“ заједнички часопис српских, хрватских, словеначких и бугарских лекара, „без обзира на дијалекат којим говоре или писмо којим пишу.“8 Ово медицинско гласило, у ствари је подразумевало међусобно повезивање четири центара медицинске науке на читавом словенском југу и у духовном смислу. Између осталог, Павловићева идеја била је узајамна културна сарадња, ради што ближег упознавања и зближавања братских југословенских народа. У београдски редакциони одбор ушли су: за оснивача проф. др Ђорђе Јоанновић, за главног уредника Радивоје Павловић, за секретара Војислав Арновљевић, а за чланове Р. Брашован, И. Димитријевић, М. Кићевац, Св. Николајевић, Д. Павловић, Вл. Спужић, Ст. Христић и Кс. Шаховић.

На дан свечаног отварања новог здања Патолошког института Медицинског факултета, 22. априла 1926 године, изашао је „Радивојев првенац“ – први број „Медицинског прегледа“.

Била једном ружа једна

Радивоје Павловић био је обдарен од природе многоструким талентима, а нарочито се истицала „љубав за музику и за сва она југословенска национална, културно-уметничка и политичка стремљења.“9 Његово школовање у српској Атини – похађање новосадске гимназије и велика матура, било је од пресудног значаја. Један од наставника те гимназије био је Исидор Бајић, касније чувени српски композитор. Дао је прве музичке основе свом најталентованијем ђаку – Радивоју Павловићу, који је био међу најбољим певачима ужег хора, свирао виолину и клавир и свима омиљене ђачке тамбурице. Љубав према народној песми и народном музичком изразу пренела се са учитеља на ученика. Огроман је био тај музички полет који је Исидор Бајић унео у новосадску гимназију. Отуд, већ као шеснаестогодишњак, Радивоје Павловић компонује за соло певање и клавир „Да знајеш мори моме“ и издаје ову песму као манускрипт на литографисаној дописници. Ова његова прва композиција, која је била веома популарна међу омладином ондашње српске Војводине, није остала сачувана.9

Под Бајићевим утицајем, који се испољавао у хорској обради народних мелодија, настају две оригиналне композиције Радивоја Павловића: „Небо моје“, за бас и клавир, на речи Ђуре Јакшића и несумњиво још популарнија „Била једном ружа једна“, за сопран и клавир, на речи Милорада Митровића.

„У Будимпешти са се одмах нашао са југословенским студентима, махом Србима из Војводине, који су ту студирали као питомци Текелијанума. Међу њима ме је одмах привукао себи један млади студент медицине, сувоњав младић, озбиљна лика, мирних промишљених покрета, тиха мелодична гласа. Био је то Радивоје Павловић. Међу својим друговима је био омиљен и уживао огроман углед. Није говорио сувише, али свака његова реч је слушана са пажњом. Јер Радивоје је заиста и имао шта да каже. Он је био читава ризница знања из свих области наука и уметности. А то његово велико и солидно знање било је оживотворено једном ванредном лепом интелигенцијом и натопљено човекољубљем и племенитошћу. Свака његова реч је била паметна и добра, а често преливена благим хумором“9, писао је после Павовићеве смрти композитор Јосип Славенски.

Закључак

Радивоје Павловић беше изузетан човек у нашој средини: по својој скромности, по свом понашању и поступању. Аскетског изгледа, необичне интелигенције, из њега су избијали доброта и љубав.

Литература

1. Хобсбаум Е.: Доба екстрема, Историја кратког двадесетог века 1914–1991. Београд: Дерета; 2002.

2. Аноним.: Др Радивоје Павловић в. професор Медицинског факултета у Београду. Срп Арх Цел Лек 1938; 66(9–12): 1091.

3. Некролози. Медицински преглед 1938; 13(11): 248–250.

4. Тошић Д.: Моја сећања на национални рад Радивоја Павловића, Медицински преглед 1939; 14(8): 167–68.

5. Стојановић Сретен.: Неколико момената из живота Радивоја Павловића, Медицински преглед 1938; 13(11): 247.

6. Милошевић С.: Личност Радивоја Павловића, Медицински преглед 1938; 13(11): 232–36.

7. Димитријевић И.: Радивоје Павловић као научни радник, Медицински преглед 1938; 13(11): 236–38.

8. Павловић Д.: Успомене на прве дане оснивања „Медицинског прегледа“, Медицински преглед 1938; 13 (11): 239–240.

9. Славенски Ј.: У спомен др Радивоју Павловићу, Медицински преглед 1938; 13(11): 246.

(Изговорено на 15. Студеничкој академији 800 година српске медицине, у манастиру Студеница, јуна 2010. године.)

На Растку објављено: 2011-01-31
Датум последње измене: 2011-01-30 23:52:18
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине