Брана Димитријевић

Карика која недостаје: О књигама др Лазе Димитријевића

Предговор репринту књиге др Лазе Димитријевића Како наш народ живи, Infinitas, Београд, 2010.

Доктор Лаза Димитријевић припада групи првих школованих лекара домородаца у обновљеној Србији, раме уз раме с др Владаном Ђорђевићем, др Михајилом Миком Марковићем, др Лазом Лазаревићем, др Лазом Илићем, којима треба придодати и Србе из Прека, др Милана Јовановића-Батута, и др Војислава Субботића (старијег). Бавећи се и јавним радом они ће своју племениту професију, већ у првој деценији 20. века учинити културотворном.

Томе је у огромној мери допринео процват природних наука широм Европе током 19. века, крунисан већ у другој половини Пастеровим открићима која су, по речима др Михајила Мике Марковића, сву дотадашњу медицину „окренула тумбе“. Није свеједно где спаваш, чиме се храниш или какву воду пијеш, у каквим условима радиш или какав ти је брак; какво потомство рађаш, како подижеш децу...

„Све до победе Пастерове науке лекар је био“, писао је др Милан Јовановић-Батут „занатлија, од сада мора бити и просветитељ.“ Одјекивало је све силније. А поклапало се са збивањима у самој Србији, са њеним снажним културним успоном у последњој четврти претпрошлог века.

Рођен у Београду 1858. године на Лазареву суботу, 15. марта (по јулијанском календару), Лаза Димитријевић је „још у детињству”, како касније написа др Јован Данић, „испољавао неке особењачке стране, које су га издвајале од остале деце. Као ђак у основној школи био је врло несташан, а у гимназији показао се веома жив и енергичан у свему. У првом српско-турском рату (1876) служио је као добровољац-болничар, а познати (пустолов) барон Мунди отвори му вољу за природним наукама”. Те по завршетку рата Лаза Димитријевић оде у Јену да студира природне науке, али после две године одлучивши да учи медицину, оде у Грац, па у Беч. У Бечу се завршавајући последњи медицински ригорозум и ожени.

Сва је прилика да би и без тих пространих разговора предузимљиви Лаза Димитријевић кренуо истим путем. Пут ка Истини – која је само једна – ка побољшању животних услова људи води само, и само, преко природних наука.

Своја прва сведочења о застрашујућим хигијенским условима под којим ваљани српски народ живи, објавиће у 129. свесци Отаџбине, чији је уредник био др Владан Ђорђевић, не мислећи да ће то било кога занимати. Одзив беше преко свих очекивања. Стигоше похвале од др Милана Јовановића-Батута, потом и други српски књижевници (јавни радници, боље рећи) нададоше да га храбре, не само у Србији већ на читавом тадашњем српском културном простору.

Приказе Димитријевићеве књиге објавиће (1893-1896): Јавор, Одјек, Учитељ, Глас Црногораца, Летопис Матице српске, Дело.

Најснажнију подршку дали су др Радивој Вукадиновић, окружни физикус у Ћуприји, санитетски мајор др Влада Поповић и др Слободан Рибникар, потоњи власник и уредник Политике.

Књига је одмах распродата. Само за два месеца 1.600 примерака растурено је у Ваљевском округу, Београду и нешто у Смедереву. Изашла су укупно три издања.

Обележја књиге су трезвеност, природњачки приступ, одсуство књижевничких амбиција, равнодушност према форми. „Ја сам фотографисао наше грешке и недостатке а читалац нека их разгледа и сам даље промишља.” А што се књижевних теоретичара тиче, нека виде у шта ће тај његов „албум” да удену, што и за историчаре медицине важи; нека се споразумеју где ће га међу своје, јер таквих лекара данас нема.

Данашњи лекар опште праксе прикован је за своју ординацију, боље рећи канцеларију, у којој пише упуте овом или оном специјалисти и рецепте. Па и кад одлази у кућну посету исто чини. Лик др Лазе Димитријевића, који је и прегледао, и лечио, и путовао, и у сваку кућу залазио, али и обдуковао, расплићући живот умрлог и унатрашке, ишчезао је као магијом.

Већ половином 20. столећа неће бити замислив такав лекар, који се с толико трезвености и лакоће са сопствених обдукционих налаза, пребацује на терен хигијене и социјалне медицине, па све то још „зачини” својим клиничким запажањима. Јер: „...чим (наш) сељак напуни 40 година, он зими отпочне да кашље, услед овог свакогодишњег назеба, али ветрила (плућа) не могу због оне припетости уз ребра, да се раширују…” При дубљем удисају такав осећа пробадања и нелагоду. Те: „… кашљи данас, кашљи сутра, тако сваке године. А кад дотера до 50, ако дотле не умре, постане потпуно сипљив.” Лекар који овако пише има шта и да пљусне у лице власти, јер „ако ова не може сељаку да купи гуњац и чакшире, може макар да му озида бунар” и спречи помор од срдобоље.

„Имао је око које све види“. Написаће, касније Лука И. Лазаревић, унук прослављеног јунака из Првог српског устанка, 1933. године. „Загледао је у млекаре, прегледао посуђе; окушао и хлеб; прегледао постељу; испитивао воду за пиће. Много је разговарао с људима, а још више са женама редушама. Искрен, није у разговорима ништа прећутао, уочљив, није штедео ни старије ни млађе, говорио им је о свима погрешкама које је запазио. Лекар с оваквим погледима освајао је сељака. Сви су имали веру у њега. Народски човек тако су га звали. У природи његовој, у свем понашању Лазину било је много сељачкога. Више је припадао селу него вароши. Волео је сељака више него варошанина.“ Више од 90% тадашњих становника Србије.

Постоји очита сличност између шестог одељка Народног учитеља („Благодатника“) Васе Пелагића и Димитријевићеве књиге Како живи наш народ. Потоња као да обрађује призоре из Благодатника, побројане по тачкама, не држећи се редоследа: становање, одећа, вода, ваздух, путеви, комунална хигијена, превазиђени обичаји, вашаришта, све до односа према белилима и руменилима код женскиња. Па, иако га не помиње, Димитријевић улази у полемику с Пелагићем, поводом 43. тачке Благодатника. У њој Пелагић вели да свако село треба да има свог практичног лекара или лекарицу, али да ови не морају бити доктори медицине са овог или оног универзитета. Има народних. Довољни су. Те Димитријевић хладнокрвно износи примере штетног лечничког рада свакојаких фушера (видара), врачара и врачарица, „докторица”, жена које вретенима врше илегалне побачаје. Постоји и та страна, без будућности, надајмо се.

Време силовитог успона медицине после победе Пастерове науке, истовремено је и доба жестоке моралне аргументације у корист здравља. Љути противници, др Милан Јовановић-Батут и самоникли Васа Пелагић заступали су, у длаку исто – да без морала нема ни здравља. Пелагић иде и даље, па тврди да болестан човек не може, све и да хоће, да буде и моралан. Батут у својим књигама, почев од оних још из студентских својих дана, учи да је породица основна ћелија друштва, огњиште моралности. Нездраве породице воде друштвеном опадању. То ће доказивати и Димитријевић.

Истовремено, тражи се хитно државно деловање. Поставља се питање: да ли и власт све то схвата? Да ли је и она спремна да прихвати мешање лекара у доношење и спровођење закона, уређење градова и села, подизање кућа за становање, радионица и фабрика?

У развијенијим европским државама, ови лекарски вапаји имали су дејства; далеко већег него у Србији, која је крајем деветнаестог века пролазила и кроз тешку моралну кризу, изазвану распадањем породичних сеоских задруга. Тај процес био је историјски неминован, али су последице, по мишљењу ондашњих највећих умова, могле бити далеко мање болне.

Није стога никакво чудо, што се и др Лаза Димитријевић бави тим питањем. Време др Лазе Димитријевића је време ауторитета. У Србији поготову. Ко то није схватао пропуштао је епоху. „Срески старешина“ Пише Димитријевић. „треба да је зрео човек, да зна шта је фамилија, да су му народне потребе исто толико познате као и параграфи, и да као старешина једне велике задруге иде по своме срезу и наређује: где шта има да се оправи, да се озида, да се штетно уклони… Није то тешко, јер Србин хоће да послуша, но нема оног ко би му ваљану наредбу дао. Али општинска власт баш то не схвата већ супротно томе, указује Димитријевић, завађа народ; будући да су њени представници сасвим обузети угађањима вишој власти.

Као општински физикус, и др Лаза беше део власти. Но, управо с тог положаја није могао да делује. „Кад се појави каква заразна болест у народу, власт која шаље лекара, шаље га у бој без оружја – само да констатује болест иако он већ од болесника који долазе к њему, добро зна шта је тамо. Али кад лекар затражи да му власт даде лекова, тај рачун (за лекове) од општинских чиновника не сме нико да потпише…“ Лекар полази празних руку. Дође, прегледа болеснике. Гледа он њих, гледају они њега. Врати се, поднесе извештај, тај извештај ће ad acta. А народ и даље гине.

„Од срдобоље у нашем народу сваке године у јесен, хиљадама умире. Ово нису цифре произвољне. Нека санитетске власти (које таквих података немају, или их крију) потраже од свештеника округа шабачког број умрлих од срдобоље из 1891. па ће видети да је претерало хиљаду.“

Хтео не хтео, Димитријевић мораде и о власти, да је проучи природњачки.

„Представљај ти полицијским властима колико хоћеш, да се уклони нешто шкодљиво за здравље народно у неком крају, капетан ће тај акт дати да се заведе и бајаги написати да се изврши… Само што “због неизвршења” ниједан капетан ни писар није ни опоменут био а камоли кажњен. А кад је једном један пијани једне ноћи узвикнуо: Живео Гарашанин! одмах је ухапшен и кажњен са 15 дана затвора због – преношења обеспокојавајућих гласова!” (На овом месту Димитријевић безмало да цитира Пелагића!) Изузимајући кнеза Михаила, у овој земљи нико није паметно заповедао и ако је заповедао то је било само за његов лични и партијски интерес. Министри играју како им партијски одбори свирају… те у свим заповестима од смрти кнеза Михаила не видиш интерес отаџбине. А за пакост наш народ хоће да му се заповеда, па да нешто уради… али кад једном заповедиш истрај. За то није потребан апсолутизам. Само, министар никако не сме после своје (сопствене!) заповести да поверљиво јавља том и том капетану, да баш ту његову наредбу не извршује на Јанку или на Марку. Гледање кроз прсте још је горе под апсолутном владавином. Тако исто када се изда неки закон, треба његова наређења да се изврше, јер се народ иначе испушта у извршавању.“

 „Србин се рађа у мраку, а његова мајка лежи на земљи, на дроњцима, који ни за шта више нису, па су од некуда нађени, само да се чисте поњаве не укваре.” Пише Димитријевић. „Жена се не штеди ни у трудноћи, ни током порођаја, ни током бабиња.“ Закључиће касније др Милан Јовановић Батут. (Као ни данас.)

Рачуна се да је под утицајем књига др Лазе Димитријевића 1902. године у Београду основано „Друштво за чување народног здравља”, у „чијем раду” како је стајало „треба да учествују и други…”, за чијег председника је изабран др Милан Јовановић- Батут. Али то доктор Лаза неће дочекати.

„У лекарском погледу”, закључиће (1899) у свом некрологу др Јован Данић, „смедеревски физикус др Лаза Димитријевић, био је веома срећан, јер је он један од ретких колега, који су занатом својим доиста могли нешто и зарадити. Али, у најбољем добу, тек што је своју четрдесету напунио, смрт га је предухитрила и отргла његовој породици и земљи, којој је служио.” Утопио се у Дунаву.

Три деценије касније Лука И. Лазаревић изрећи ће и ово:

„У редовима оних који износе појединца на глас, др Лаза Димитријевић остао је до краја живота недовољно оцењен. У круговима најпозванијих, понашање његово није наилазило на одобравања... Но, суд овај о доктору Лази није се поклапао с оценом средине у којој је живео. Смедеревска и ваљевска села и сада с пуном хвалом говоре о доктору Лази Димитријевићу.”

Па и данас књиге др Лазе Димитријевића освајају својом трезвеношћу, смелошћу, лакоћом изражавања, сведочећи о пореклу наших најгорих навика и заблуда. Тек сад се, примера ради, сто и више година од опомена др Лазе Димитријевића, схвата да је градовима у Србији неопходна и комунална полиција, која ће, надајмо се, барем у Београду, „прорадити“ 2010. године!!!

Преостаје нам да се упитамо: постоји ли у Смедереву улица др Лазе Димитријевића? Постоји ли у Ваљеву? Има ли је у Београду? Или је истина, она видљива, највидљивија, непорецива она истина, природњачка и даље непожељна у Србији?