Брана Димитријевић

Не могу пропасти права дела: О књизи Радоја Чоловића „Истакнути српски лекари и професори“

Приказ: Радоје Чоловић: Истакнути српски лекари и професори – књига прва, Медицински факултет, Београд, 2010.

Српска академија наука и уметности (САНУ) издаје едицију Живот и дела српских научника у коју је ушао и један број лекара. И београдски Медицински факултет установио је библиотеку Прилози за историју српске медицине и Медицинског факултета у Београду.

Отуда је ова књига редовног члана САНУ проф. др Радоја Чоловића, последица не само поменутих подухвата већ и низа ауторових краћих приказа објављиваних протеклих година у Српском архиву за целокупно лекарство, нашем најстаријем медицинском стручном часопису.

Обрађено је шест биографија – др Аћим Медовић, др Владан Ђорђевић, др Михаило Петровић, др Едуард Михел, др Тома Леко и др Никола Миљанић – период од безмало једног века. Показано је како се мора приступити истраживачком послу. Ослањање само на оно што је објављено у стручним медицинским часописима – недовољно је. Треба архиварити и прашинарити, трагати за документима, дневним новинама, (пра)старим часописима који барем по својим насловима не обећавају много; и домаћим и страним. Састављати крхотине. Следи, упркос обиљу докумената, „цеђење суве дреновине“; што писац ове књиге спроводи с успехом.

Уравнотеженост приказаних целина; јасан план излагања, смисао за пропорције... Шест биографија, шест различитих судбина, а по нечему ипак сличних. Шест моралних громада, иако то писац изричито нигде не каже; припадника разних нација, али само по пореклу, јер сваки од њих служи Србији, и – човечанству..

Њихово доба је време силног успона медицине после победе Пастерове науке (1870), али и доба не мање силног културног успона Србије. Стога њихови племенити напори носе печат и родољубља.

Али, ту су и вихори крваве балканске историје.

Прерана смрт др Томе Лека – од трбушног тифуса (1915) у Ваљеву, пегавац тек што је прележао – сведочи о зову дужности али и зверски искеженој слици тек „рођеног“ 20. века. Освета „демона политике“, коме је по сопственим речима верно служио др Владан Ђорђевић, са чијег имена још није скинута љага старих оптужби, па овај заслужник (један од десет највећих Срба, по мишљењу покојног Дејана Медаковића) још нема достојно своје место не само у историји српске медицине већ и књижевности; послератна страдања др Нике Миљанића, првог професора Анатомије на тек основаном Медицинском факултету у Београду, оснивача партизанских болница, једног од већника АВНОЈ-а (!), узбуркавају крв читаоца.

Књига је вешто дизајнирана. Старе фотографије, факсимили писама и насловних страна књига и уџбеника, за које мало ко данас верује да су тада и могли да постоје, скице, цртежи... Додатни пишчев труд, не и узалудан. Једна од тихих предности ове књиге је и њена – плодотворност. Све је разјашњено у многоме, остали су детаљи. Па, изволите... Удубите се. Наставите... Треба ли више?

Али, она није намењена претежно мањини „истраживачких залуђеника“; па ни само припадницима лекарске професије, који се на студијама не срећу са историјом медицине, те је пожељно да касније, када стигну, „попуне и ту празнину“; књига лако постаје блиска и такозваном просечном читаоцу. Приповедач није досадан, мада се држи „сувих чињеница“, иако по форми књига не представља збирку романсираних прича о великанима наше прошлости; још мање празно таламбасање о величини – српске културе.

Права дела не пропадају, иако је данас много више оних који супротно мисле.

(Књижевне новине, Год. LXII, бр. 1178, 2010, стр. 19.)

На Растку објављено: 2011-01-26
Датум последње измене: 2011-01-26 00:59:31
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине