Брана Димитријевић

Једна од првих максилофацијалних операција у Србији и загонетан случај једног од оснивача српског лекарског друштва „зубног лекара“ Илије Ранимира

Др Владан Ђорђевић је први српски хирург у данашњем смислу речи, али не и отац српске хирургије. Био је ученик (и пријатељ) славног Теодора Билрота, који ће му касније у једном писму, пребацити да је пустио да му „хируршки нож зарђа“; јер је др Владан, због многобројних својих других послова, сасвим напустио хирургију.

Новија истраживања професора Чоловића (1)(2), потврђују колико је Теодор Билрот био у праву. Укупан број операција које је др Владан извршио није, за данашње појмове, био велик, али пада у очи њихова разноврсност - од очне хирургије до урологије(3).

Овом приликом биће приказана и коментарисана једна од операција др Владана Ђорђевића из области максилофацијалне хирургије, која покреће и нека друга наоко споредна питања.

На ванредном састанку Српског лекарског друштва (4) – присутни су били др А. Медовић, председник, др П. Папакопулос, др П. Остојић, др Ј. Валента, зубни лекар И. Ранимир и секретар др Владан Ђорђевић – одржаном 23. септембра 1872 (по јулијанском календару), приказана је болесница, стара 32. године, родом из Тополе. Њој је „још пре две године почела да расте гука на непцима, која се све више и више ширила и најзад израсла толико, колико гушчије јаје.“ Није болела, али је сметала гутању и говору. Акупунктуром – коју не треба мешати с акупунктуром древном, кинеском методом лечења – је утврђено да гука не захвата само меко непце, „него и рало (Vomer) и задњу половину хоризонталних партија на горњим вилицама“; део тврдог непца, а можда један или оба тубера максиле (?).

Операција је извршена у седећем положају, без анестезије. Оператор је био др Владан Ђорђевић, асистирао је др Јосип Валента.

Болесници је између зуба најпре углављено Хајстерово огледало (отварач), а потом је помоћу „јаког Лангебековог ресекционог ножа цела гука заокружена потковичасто кривом линијом“, а онда је извађена (боље рећи: ишчупана) Мизеовим клештима. Крв је шикнула „из седам артерија“, па је хемостаза извршена усијаним гвожђем. Уједно су спаљени и „заостали делови тумора“ у дубини. Болесница је задржана у болници 19 дана.

Шест месеци после операције (23. септембра), рана јој је потпуно зарасла и „ни трага се не може наћи каквоме год рецидиву“. Болесница се осећа потпуно здрава, „само јој смета што говори кроз нос и што јој по који пут нешто од течности коју пије, пође на нос. Али то су незгоде, које се уклонити могу, ако не уранопластиком, а оно добрим оптуратором од вулканисаног каучука.“ Завршава др Владан Ђорђевић.

Из сликовитог овог описа ласно је закључити стање тадашње хирургије која је једном ногом још у прошлости а другом у будућности. Инструменти за операцију су се код Теодора Билрота, пише Чоловић, дезинфиковали, не и стерилисали, а висили су окачени о кукама, на дохват руке. Хирург је носио гумену кецељу, али не и маску и рукавице. Операције су се вршиле у амфитеатру, пред непресвученим студентима.

Наркоза је била позната, али не и ендотрахеални начин њене примене, те др Владан Ђорђевић није ни могао да је користи, јер су му у оперативном пољу били уста, нос и ждрело. Отуда је брзина операције била од изузетног значаја. Најбрже могуће заокружити ножем тумор, па га ишчупати. Потом долази хемостаза – спаљивањем. Док се као дезинфекционо средство користи хиперманган, којом оперисана „испира уста“. Нема података о тампонади.

Постоперативни ток саопштио је затим др Валента, описавши га задовољавајућим, осим „мале реактивне грознице“, седмог дана увече, када се температура тела болеснице попела на 40 степени Целзијусових.

Хистопатолошки налаз – који је сам Ђорђевић урадио – гласио је остеосаркома.

Не зна се шта је с том младом женом касније било.

Као и данас, овакви случајеви не завршавају се самом операцијом, будући да потом треба отклонити и последице. Др Ђорђевић их (и нехотице) умањује. Није ту реч само о „говору кроз нос“, него и о тешком поремећају творбе (артикулације) гласова, о чињеници да такав говор замара и оштећеног и саговорника. Оштећеног утолико што пребрзо троши дах, већ код изговарања било које тросложне речи; саговорника што га такав говор плаши. Пролазак течности кроз нос не збива се „по који пут“, већ врло често, уста се приликом дисања суше, и тако даље.

Ипак, др Владан Ђорђевић познаје начине на које се оне могу отклонити – уранопластика, каже он, или оптуратор протеза.

Данас се највећи број оваквих случајева збрињава другим овим начином, протетички, што пре. У устима бољег завоја од протезе – нема.

Важност непосредне (имедијатне) протетичке реконструкције, први је схватио Клод Мартен (5). Радећи у Лиону са неколицином тадашњих хирурга, нарочито с Олијеом; гостујући у Лионској болници као зубни лекар, први је увео оптуратор протезу (1889), која се ставља одмах по завршеној операцији, док је оперисани још на столу. Што је у лекарским круговима изазвало буру негодовања. Зубно лекарство у то доба било је синоним непоштовања асепсе. Отуд питање: сме ли протеза преко ране? А када је оно некако скинуто с дневног реда, убрзо је дигнута „оптужница“ да протеза убрзава појаву рецидива!? Муке су имали Мартен и Олије да и то оповргну. Ствар је, изгледа, била у томе што су Мартенове протезе, прављене унапред за датог корисника била мала ремек дела.

Касније се све то поједноставило. Др Ханс Пихлер који је оперисао Сигмунда Фројда, извршивши парцијалну ресекцију десне максиле, користио је уз тампонаду постоперативне шупљине и непосредну протезу, коју је лигатур жицама причврстио за постојеће зубе (6). Али, Пихлер је владао и хирургијом и зубним лекарством – виртуозно.

У доба др Владана Ђорђевића горњовилични тумори су били велика реткост. О оптуратор протезама се више знало, још од времена славног Фошара, највише захваљујући урођеним расцепима.

И могуће је да баш та околност, да је др Владан Ђорђевић, оперисао у то доба изузетно редак случај горњовиличног тумора, и да сама операција оставља тежак инвалидитет, зближила др Владана и пустоловног Илију Ранимира, који није био доктор медицине; али који ће убрзо учествовати у оснивању Српског лекарског друштва!

Млада жена оперисана је крајем марта, или почетком априла. Крајем априла (по јулијанском календару) настаје Српско лекарско друштво! Међу оснивачима је и – Илија Ранимир (!).

Претпоставку да га је ту лично довео др Владан данас је тешко и оповргнути и доказати. Не зна се, напослетку, да ли је Илија Ранимир протетички збринуо већ поменуту младу жену.

Између медицине и зубног лекарства, у то доба шири се и продубљује јаз. У САД је настанком прве зубарске школе (1846) то већ готова чињеница. У обновљеној Србији збива се, на трен, обрнуто!? (Далековиди, генијални – Срби!? Пре би се рекло – др Владан.)

Клод Мартен ће почетком 20. века постати члан Француске Медицинске Академије, што никад не би био, да у време француско-пруског рата није почео, а доцније и завршио студије медицине. Пре тога је био (само) зубар на бази заната.

Што се, пак, Српског лекарског друштва тиче нико касније без факултетске дипломе, Медицинског, доцније и Стоматолошког, факултета неће постати његов члан. Илија Ранимир јесте и без тога.

(1)   Чоловић Р.: Хируршки рад др Владана Ђорђевића - Срп. Арх. Цел. Лек. 136 (2008) 7–8, стр. 435–440.

(2)   Чоловић Р.: Истакнути српски лекари и професори – Мед. фак. Београд 2010. стр. 39–42

(3)   Исто. стр. 67–69

(4)    Срп. Арх. Цел. Лек. 1 (1874) стр. 21–22

(5)    Dimitrijević B.: Samonikli protetičar – građanin Marten; Stom. Gl. S 39 (1992) стр.148–151

(6)   Димитријевић Б.: Болест и смрт др Сигмунда Фројда – www.rastko. net/medicina

(Medicus, Год. III, Бр. 40, Београд, 2010)