Александар Прокопиев

Три приче

• Фића
• Футрола
• Фото финиш

Фића

Тада су се још увек возили у „фићи“, Застави 750. Фиће су имали сви из друштва његових родитеља, а и већина оних који су у Скопљу купили аутомобиле средином шездесетих, после земљотреса, такође су возили фиће. Беле, крем, плаве, ређе црвене. Њихов је био светло плав.

Не тако ретко, кад је за воланом седео његов отац, фића би звокнуо о неки камен или висок тротоар или о неког другог фићу. На месту удара фарба би се ољуштила, а понекад, при жешћем „сусрету“, згужвао би се и лим каросерије. Фића је морао да иде мајстору на тзв. пеглање, после чега би на месту „рањавања“ остајао ожиљак, бели траг као од брзоплето исеченог фластера. У том погледу, њихов фића је изгледао као боксерски ветеран, са видљивим последицама од многих аперката, крошеа и лаких нокаута. Заиста, мајстор се својски трудио и да префарба оштећено место, али би нова плава увек за нијансу била или тамнија или светлија од старе, те је ефекат био сличан – различите нијансе једне исте боје аутомобила указивале су очигледно да је овај аутомобил имао проблеме у саобраћају!

Али, и поред честих сусрета треће врсте, фића им је верно служио, нарочито у време недељних излета и летњих одмора.

У његовим сећањима, излети у Сарај – заједно са још неколико белих, плавих и једног црвеног фиће пријатеља његових, њихова међусобна надметања и претицања, са очевима као рели-возачима, мајкама као хистеричним (али безуспешним) контролорима и децом као разгаламљеним навијачима, сви потрпани унутра, заједно са термосима, сендвичима увијеним у салвете и тврдо куваним јајима, затим паркирање на травнатој ледини на обали Треске и, као круна „пикника“, ручак – били су неодвојиво повезани са фићом.

На ледину су претоварене фиће долазиле у колони са по десет до петнаест метара растојања. Пре тога, док су се тркали путем, могли су, у такмичарском трансу, да се удаље чак по пола километара, са другим возилима између, али пре уласка у Сарај би се сачекали, да би се паркирали у уредном реду, једно поред другог, близу реке, у хладу крошњи жалосних врба. Тада би почињао истовар: из гепека би вадили, један туршију, други сандук пива, по неку флашу ракије, једном чак и живу кокош и најважније – месо са роштиља. Излазећи из аутомобила, жене би продужавале са својим примедбама о неозбиљности и неодговорности својих мужева при вожњи, али убрзо би се коментар пребацио на друге теме, као напр. колико су порасла деца од кад се нису видели (а то јуче било највише по месец дана) и слично; и тако спонтано и непрестано чаврљајући су се одвајале као у турској кући, док су мушкарци, тапшући један другог по рамену као алфа-мужјаци, гласно цепали дрва и припремали роштиљ. Деца која су у почетку била са родитељима свог пола, убрзо су се одвајала увиђајући да им је боље да се играју заједно него да подржавају родитеље.

Негде између два и три поподне, сви би поседали у круг, неко на прострто ћебе, неко на преврнуте сандуке од пива и почињали би сложно и гласно да једу, пуштајући ради штимунга касетофон на батерије (са касетом из најновијег Сан Рема) или транзистор (радио-пренос фудбалске утакмице).

После ручка и сркутања кафе из термоса главне активности су се пребацивале поново око фиће: „прање, пеглање и хемијско чишћење“. Док су жене сакупљале остатке јела, мушкарци су канистерима пуним воде прскали своје фиће и шампонирали их прашком за прање раствореним у води. Деца су наизменично седала на возачко седиште, окретали волан лево-десно и извикивали ту-тууу, замишљајући се у улози свог оца како се трка у овом за њих великом чудовишту од аутомобила. А њихови очеви су за то време доливали воду у хладњак са неизбежном провером свега и свачега, делећи другим очевима, окупираним својим фићама, бесплатне савете из механике.

За жене је фића био табу. Дозвољено им је било само да га гледају, али не и да га додирују. Понека од њих могла је да сањари како ће је муж за промену одвести на Зечје брдо или на Водно да јој покаже панораму града. Некој пак је то био флешбек за све оне шетње из узбудљивог предбрачног периода. Онда, а и сада, Фића је био главни адут за завођење. На корзу, када би нека згодна девојка прошла поред њих, мангупи би бацали свежањ кључева у вис, дајући јој до знања да имају ауто, иако је већина тих кључева била од плакара или од шпајзова где се закључавала зимница.

Из друштва његових родитеља, непристрасно гледано (иако је то било врло тешко јер је свако дете навијало за свог оца), најбрже је фићу возио чика Филип. Има људи мирних и оних који то нису. Чика Филип је био негде између, а граница тог „између“ била је на улазу у аутомобил. Изван фиће, овај погрбљени ћелавко издужене шије, коју је повијао као корњача док се монотоним гласом обраћао одраслима и деци, био је прави представник мирних. Такав утисак су још више наглашавали наочаре које су увећавале његове плачне очи отечених капака. Али чим би ушао у свој црвени аутомобилчић и откако би залупио врата, у њему се дешавао некакав коренити преображај. Тај човек више није личио на себе! Иако је вероватно и на фићином седишту изгледао исто, погрбљен, отежалих очних капака, узимајући волан у руке постајао би други човек, други чика Филип – неустрашив, смео, дрзак возач „Формуле“! Прави скопски Фанђо (тада најпознатији аутомобилиста на свету). Филип – Фанђо (било је тако потрефљено што су оба имена почињала истим словом!).

Престизао је све „заставе 1300“ и остала велика аута (о фићама и да не говоримо) са невероватном лакоћом. Аутопутевима се кретао као пастрмка, ма какви, као делфин у води. Због те његове виртуозне, самоуверене техника вожења, у црвеном чика Филиповом фићи, владала је сложна, златна атмосфера. Није било нимало чудно да се је и његова жена, два пута нижа од њега и пуначка тета Марга, за разлику од љутих и нервозних жена из других „фића“, односила као њего савезнички сувозач. А синови Влатко и Ратко били су, разуме се. одушевљени! То што им је отац био неоспорно најбржи возач у друштву, дизало им је акције, испред остале деце. Подскакујући и вриштећи на задњем седишту аутомобила, они су једва чекали да истрче из коле на ледину у Сарају па да гордо препричају својим другарима сва виђена (и замишљена) претицања које је њихов отац постигао без по муке. Чика Филип, човек-корњача, постао је главни фрајер међу децом.

Јутро, тог 11 октобра, је било хладњикаво, после извесног времена је и закишило. „Ето, то ти је јесен“, рече његов отац бришући капи кише са стакла и каросерије фиће паркираног испред њихове зграде. Али доцније се разведрило и друштво фића се, према договору, нашло код Мале Станице, да би се упутило према Сарају. Чика Филипов фића, намерно полазећи на крају колоне, већ код Карпоша је почео да престиже остале. У њиховом фићи који је тада био у „вођству“, отац је у ретровизору могао да види како му се црвени Фанђо неумољиво приближава. У огледалцу је препознао ону ноту ината у очевом погледу, као и увек кад би чика Филип настојао да их престигне, овог пута можда тврђу од уобичајене. Нагази педалу за гас, и поред мајчиних усплахирених приговора: „Шта то радиш?! Пусти га, нека иде! Шта ти је ?!“. Отац нешто промрмља у браду и нагну се над волан, чврсто га стежући. Очева решеност га испуни радошћу какву би само могло да осети дете од седам и по година коме је отац најубедљивија пројекција за све мушке квалитете.

Црвени фића је наваљивао. Једном, па још једном. На излазу из предграђа, чика Филип покуша по трећи пут. Искористи раван друм да се одвоји на леву страну, као на ауто-писти. Једно време су возили паралелно, права трка!, док је његова мајка, сва избезумљена, викала: „Доста! Убићеш нас!! Да ли си ти луд, човече!!“, а он је на пола метра од свог простора, гледао је лица Влатка и Ратка, исто напрегнута као и његово, прилепљена за стакло њиховог фиће. И данас, иако интимно у себи баш није сигуран, жели да мисли да је њихов отац морао да попусти чика Филипу због камиона који је долазио из супротног смера. Али зид којим је оградио сећање танак је и пропустљив и кроз њега пролази слика црвеног фиће како их полако, али сигурно, уз завијање мотора, престиже, док се у погледу његовог оца гаси такмичарска напетост.

Чика Филип настави да се удаљава од њиховог фиће. Вешто, без напора, прогурао се између аутомобила од испред и другог који је долазио ка њима и убрзо ишчезе из њиховог видокруга. Његов отац успори и рече, као да се оправдава пред сином и собом: „Нема разлога да се тркамо...Још је клизаво од кише...“. Заћуташе, чак и мајчин глас се више није чуо. И тако, у тишини, прођоше следећи километар, док мајка не отвори термос, напуни две чаше чајем и пажљиво им даде: „Ето, узмите. Да се освежите мало“.

Када су стигли пред мост за Сарај, колона из њиховог правца као да се згуснула, возила су се прилепила и поређала једно иза другог и сасвим полако милела путем. „Опет се неко треснуо. Тако вам и треба кад бесно возите!“, чуо се мајчин глас.

Нису дошли ни до средине моста, када угледаше чика Филиповог фићу. Испружен на леђа, као преврнута корњача која немоћно маше ногама (а унутра, у аутомобилу, замисли другу, мању, преврнуту корњачу – чика Филипа), црвени фића са точковима који су се бесциљно окретали изгледао је сасвим беспомоћно. Из ауспуха се дизао густ црн дим, као предсмртни хропац обореног змаја. Из проваљених врата су се скотрљали Влатко и Ратко, но не онако горди и весели као обично, него уз гласан плач. За њим, четвороношке, уз јауке и гласно „упомооћ“ извукло се из фиће и дебело тело тета Магде. Чика Филип није излазио. Док су се отац и остали мужеви из друштва који су у међувремену већ пристигли на место удеса сјурили да виде шта се десило, он и његова мајка која је у шоку понављала: „јао, јадник, шта је то себи урадио?“, остали су у аутомобилу.

Оног што се догодило после тога не може јасно да се сети, осим на осећај неке ужасне стрепње, када се догађа нешто страшно, а очекује се још горе. Као кроз маглу памти како су чика Филипа извукли и одмах га однели у возило које му је изгледало много шире и веће од фиће. Чак помисли да је тада опет почела да пада киша, мада није баш сигуран у то.

Као и код сваког детета од седам и по година, први сусрет са смрћу остао му је нејасан.

Футрола

Све до 45-те, нису ми требале наочаре за читање. Иако сам књигу држао све даље, нисам попуштао и док је било могуће, храбро сам се суочавао са словима, директно, без помоћи тамо неких диоптрија и умбрел скала. Но, компјутер је био тај који је објективно и неумољиво, сваки пут када бих шкиљио пред екраном, дијагностиковао „далековидост“ (то је, барем што се формулације тиче, предност, тешио сам се, у односу на своју супротност, „кратковидост“, мада је резултат исти – наочаре!).

И тако сам, према примедби моје ћерке Ларе, постао теглар.

Следећи корак, с обзиром на то да лако губим важне ствари, био је да нађем футролу за наочаре. Мајка ми је предложила да узмем једну од њених, сувише младалачку за њу, али, мада је купљена још пре једно тридесетак година, још увек солидну.

Футрола ми се допала. Била је од глатке телеће коже, црвене боје, изнутра постављене сатеном, са предње стране украшена срцоликим орнаментима од пришивене коже и са малецким цветовима у жутој, белој и црној боји. Прихватила је наочаре као да је за њих скројена и одмах смо почели заједно да се шетамо, од купатила до канцеларије, од кафића „Штрк“ до „La Coupole“.

Управо у кафани, београдској „Москви“, при опроштају од учесника са симпозијума о књижевним теоријама XX века, на столу, крај шољица, чаша, књига и пепељаре, нашао се и један новчаник. Ништа необично, да тај новчаник није био израђен од потпуно истог материјала и дезена као и моја футрола.

Новчаник је припадао Маргру, младој асистенткињи са београдског Филолошког факултета. Упоредили смо га са футролом и било је више него очигледно да су истоветне израде. Маргру није могла тачно да се сети када и одакле га је добила, изузев да је то било прилично давно. Обећала је са своје стране малу private investigation и да ће ми брзо јавити резултат.

И заиста, после недељу дана, стигао ми је њен мејл: ушла сам у траг црвеном новчанику. Поклониле су ми га две сестре, пријатељице моје мајке, иначе наставнице математике, чија је трећа сестра (такође наставница математике) била удата за једног грађевинара. Његова је фирма у она срећна времена радила у Алжиру и Мароку. Тај њихов зет, иако обичан грађевински техничар по образовању, био је велики љубитељ француске књижевности и језика, па су и њихова деца прво проговорила на француском. Имао је невероватно богату домаћу библиотеку са светским класицима и уопште неки урођени смисао за лепо. Често када сам спремала испите, позајмљивала сам књиге од њега и његове жене јер их нисам могла пронаћи на другом месту. Ето тако некако, преко те везе, не знам да ли директно из Француске или из неке од њених бивших колонија, тек ето, овај новчаник је приспео у моје руке. Мало теже је да се утврди ко га је купио од споменутих личности; можда је неко непознат, што би верујем било заиста интересантно открити.

Мејл ме је узбудио. Са разлогом: случајно повезивање новчаника и футроле за наочаре сада је повезивало још увек безименог библиофила са мојим оцем, такође грађевинским инжињером, чија (наша) библиотека је мене као дете неповратно увукла у свет књижевности. Одмах сам одговорио Маргру. Прича о новчанику и футроли, написао сам јој, могла би управо због недостатка неких епизода, да се развије у праву причу, недовршену и пријемчиву за фантазерске надоградње. Зато су ми потребни само још неки подаци, пре свега о грађевинцу. Његово име, књиге које је позајмљивала од њега, где је он сада, шта ради...

С друге стране, пак, „историјат“ Маргруиног новчаника заинтригирао ме је да упитам мајку о пореклу њене футроле.

– Било је то давно, пре тридесетак година, једног лета у Дубровнику, чекај, не, било је у Херцег Новом, где смо тада најчешће летовали. Да, сада се тачно сећам, било је то у Херцег Новом, лета '71, тачније у Игалу, где ти се отац лечио. У то време је већ озбиљно боловао од артритиса. За време поподневних шетњи или када би се наоблачило и није било за плажу, а твој отац се и тако врло ретко купао, шетали смо се кејом, где су биле изложене бројне тезге са свакојаким вашарским сувенирима. Ти ниси тада био с нама. Остао си у Скопљу, тек приспео са матурске екскурзије у иностранству.

Последњи велики гимназијски излет. Тадашње „иностранство“ било је кудикамо различито од данашњег. Из Словеније, након разгледања Постојнске јаме отишли смо у Беч, затим у Венецију, Трст и назад преко Ријеке, Загреба и Београда. Кад смо се вратили, продужио сам дружење са Нехаром, Салисом, Људмилом, Тошетом и Ставретом на тераси моје куће (моји су, како је мама рекла, већ били у Игалу). У еспадрилама или „јадранкама“ (на једној од тада снимљених фотки босим палцем из „јадранке“ чешкам иза ува мог мачора Чарлија), са пивским флашама у руци и косе још мокре од поливања, наизглед лежерно густирали смо ољуштене парчиће брескве, а у главама су нам се ројиле ужурбане мисли окупиране најважнијим питањем – Шта да се студира? Што се мене тиче, све је било сведено на дилему, али какву: светска књижевност улу филмска режија? Београд или Праг?

Тада, док сам се са твојим оцем, руку под руку, споро (он се теже кретао) шетала између тезги, долазила ми је неутољива жеља да купим неки од тих малих, ретко практичних и аутентичних предмета. Слично као што смо на плажи сакупљали шкољке и пужеве или разнобојне углачане каменчиће, да подсете нас, континенталце, на лепоте летовања на мору. Тако сам и ове јефтине сувенире куповала за успомену на бескрајно плаветнило мора, његове запењене таласе и живописне улице приморских градића. Тако сам купила и футролу.

Она никако није могла да схвати зашто њен син неће да студира медицину у Скопљу. Но, мој отац је био умирујући фактор. Успео је да је убеди, користећи при том и сопствену опседнутост књигом (што је у његовој болести био још моћнији аргумент) да треба пустити дете да следи свој избор професије.

У међувремену, стиже одговор од Маргру: Тренутно није могуће да се утврди ко је прави купац новчаника. Било је то заиста давно, а и моја мама се сада ретко виђа са својим пријатељицама. Шта се тиче грађевинца (покушавам да будем прецизна), мислим да се у суштини не би могло рећи да је он лично био оно што се може назвати образован човек; он и није баш поседовао неко знање. Просто речено, имао је осећај за лепе ствари у које вреди уложити ради њих самих. Зашто би иначе један грађевински техничар имао у кући сабрана дела Гетеа и то не на видном месту (како би се могло очекивати). Можда би било добро овде поставити питање, да ли су, када се све узме у обзир, понекад за културу важнији љубитељи уметности од критичара, а нарочито теоретичара? Мислим да би ово било интересантно питање за интернационалну екипу теоретичара, глодара и интертекстуалаца са којима се сусрећемо по балканским научним скуповима. Сама, признајем и стидим се, спадам у те који на прсте могу да изброје књиге тзв. лепе књижевности (у суштини, праве!) које сам купила у последњих седам-осам година. Полице наших библиотека препуне су теоретских књига, часописа и фотокопираних чланака, а под тим гомилама теоретског материјала, вири понеки роман или збирка прича. Да нема оваквих грађевинаца као што је чика Раде, који, што је парадоксално, граде туђе земље (последње што сам чула о њему је да ради на Малти), не знам колико би нам вредели универзитетски професори, академици и слични њима, од којих се тешко позајмљује књига. Чак није уопште ни важно да ли је чика Раде прочитао све своје књиге. Код њега сам могла наћи „Чајлд Харолда“ кога више нема ни по јавним библиотекама. Сећам се како сам у градском аутобусу бројала станице до своје куће, стежући кесу пуну књига од чика Радета. Сада, када се сетим тих субота у којима сам сва узбуђена ишла код чика Радета са књигама које сам претходне недеље прочитала, а враћала се са гомилом „нових“, непрочитаних, изгледа ми да је време низ реченица, нежних као паучина, које можеш да повежеш само приповедањем; ако не, метла заборава их брише из наше главе. И ова, скоро заборављена епизода из мог живота, видиш, понавља се случајном коинциденцијом између једног новчаника и једне футроле за наочари.

Искључујем компјутер, скидам наочаре и стављам их у њихову топлу постељу, црвену футролу са срцоликим орнаментима. Електронска преписка с Маргру није одгонетнула одакле (и да ли?) постоји веза између футроле и новчаника. Нисам дознао да ли је и он купљен на Јадрану, или је можда из Алжира или пак, са неког локалног вашара. Но зато, у питањима са мејлова, експресно пренесених на екран компјутера, могле су ми се препричати неке од готово заборављених слика из ранијих живота.

Са прозора своје куће посматрам бели облак који ми, у односу на снег на врху Шапке, изгледа сив.

Променљиви облици на хоризонту...

Моја привидна далековидост...

Истине испреплетене са причама...

Фото финиш

На књижевној колонији у језерском летовалишту Б., богатој симпозијумским задовољствима (пуна трпеза + лежерни разговори + шетње по еколошки чистој природи) поново сам срео једну жену, назовимо је Надица, књижевницу која већ деценијама живи и ради у Паризу, где смо се дружили у зиму 84-те. Ово је, значи, било наше поновно виђење, иако смо за време студија, не знајући једно за друго, студирали на истом факултету, са само годину дана разлике. Замисли, минула је деценија и по, мада ми се чини да није прошло више од, како оно песници кажу, једног додира лептирових крила, подсетила ме је на париске дане. Распричали смо се о догодовштинама и људима са студија, које смо, независно једно од другог, познавали: овај је набацио килограме и постао амбасадор у Грчкој, онај по неку седу влас у коси и ради као власник мини маркета, а ону згодну рибу Гордану, тако ли се зваше, са још згоднијим гласом, понекад још сликају за насловне странице по ТВ додацима, Душан је направио каријеру на Западу као менаџер за аутомобиле...

Привидно, разговор нам је текао уобичајено, свако од нас присећао се неког имена или детаља из некадашњег студентског живота, иако прилично расплинуто (можда зато што су сећања била индиректна, без узајамног учешћа). Па ипак, и у таквим случајевима, разговор тече. Али сада, барем с моје стране, било је нечег извештаченог у присилном грчу осмеха, којег и поред свег труда нисам успевао да отргнем са свог лица. Једна претерана зализана учтивост коју препознајем код себе у извесним ситуацијама када глумим „правилно“ понашање, а истовремено сам свестан да је фалш.

Те ноћи, када сам се повукао у хотелску собу, нађох узрок свом глупавом понашању. Надица је носила друго лице од оног које сам очекивао! То није више била она иста Надица из париских дана. Личила ми је на глумицу која у филму носи маску старијег лика. Просто речено, она је за протеклих петнаест година видљиво остарила!

Био сам изненађен и некако посрамљен – јер сам видео промене на њеном лицу (тело јој је још увек витко). Да ли се и она осећа слично, гледајући процес старења на мени, на мом лицу (и телу)?

Пало ми је на памет да до нашег следећег сусрета могу поново да прођу године, можда и деценије. И тада? Да ли ћу и онда приметити нове ожиљке, нове измене, нове трагове пролазности на њој? Иако ће можда следећег пута бити лакше; претпостављајући шта могу да очекујем, припремићу се за њен измењени изглед. Ко то може знати? Човек се сусреће са сопственим старењем свакога јутра у огледалу, али га не примећује, управо зато што је свакодневно (осим ако није био будан или припит претходне ноћи, па и тада зна да ће подочњаци проћи после првог доброг сна). Али сусрети са туђим старењима, нарочито ако су између њих прошле године, увек су стресни, признавали ми то или не. Помишљамо, он је негде ту, у нашем, наизглед безбедном сећању, када! он се појављује, смеши нам се, прича са нама, а ми примећујемо, а такође и он примећује на нама – да време пролази. То време, као да нас је намерно раздвојило и сада нас суочава једно с другим, једно у другом, јер се слика тог другог, замрзнута у нама, сада распада, дели на два различита лика (ако, пак имамо заједничку фотографију, још више је видљиво да је живот дужи и сложенији од момената складираних на фотографијама). И насупрот, осећају се неухватљиве празнине, још увек се да наслутити понека потајна истоветност у карактеристичном гесту, покрету или говору оног другог, што само још потенцира дистанцу између некада и сада.

Сутрадан покуцах на њена врата за доручак. Поздрависмо се уз помало збуњене осмехе. Позвала ме је да уђем, одмах је раскрилила спуштене завесе (помислих, ноћ је Надицу, као и мене, одржала дуго будном). У собу грану бљесак светлости, као да се директно рефлектује са језера, које се испружи пред нашим очима у свој својој дуговечној лепоти.

Већ за доручком, и потом, док смо се шетали по обали језера, све је било „нормалније“, мекше, и погледи, и разговор. Док је седела на једној импровизованој клупи на плажи, широкој дасци прикованој за два пања, Надица ме подсети да сам управо у њеном париском стану чуо глас Данила Киша. Док сам чекао да се врати (била је накратко изашла да купи нешто у суседном маркету), зазвонио је телефон: – Ало? Надице?... – после кратке паузе, бас са друге стране жице се удаљи: – Allo? Est-ce que c'est la maison de Nadica? Промрмљао сам нешто као: – Oui, mais elle pas ici. Elle est allee acheter quelque chose en supermarche.

– Elle va revenir bientot? – upita bas.

– Dans une demi-heure.

– Dites elle que Danilo la chercher, qu'elle m'appelle lorsqu'elle reviendra. Merci, au revoir.

– То је био Киш – насмејала се Надица чим сам јој рекао за телефонски позив: – Шта се чудиш? Та ми се знамо још од мог доласка овде у Париз.

Одмах му је телефонирала и весело се шалила, шетајући трпезаријом докле јој досезала жица, држећи апарат у руци.

– Да, Киш. Како се не би сећала? Остао је младић целог свог живота, као мој вршњак. А тако брзо је отишао. Убило га је пушење. Здравље ти је као блудник. Ако не пазиш на њега, побегне ти без пардона (зашто је употребила мушки род „блудник“, а не уобичајени „блудница“? Да ли је можда она, у свом, замене дугом и непознатом животу, некад доживела непријатно искуство са мушкарцем, који ју је због друге жене оставио без речи?): – Умро је са педесет и четири. Последње године је провео више у разговорима и путовањима него у писању. Као да је желео да надокнади изгубљено време. Па нека ми онда неко каже да није важно колико је дуг пишчев живот. Андрић је после педесете, и то усред окупираног Београда, набацио довољно искуства и концентрације да напише „На Дрини ћуприју“ и „Травничку хронику“. Или, узмимо Томаса Мана за пример. Стартовао је као заиста млад писац и мислим да је „Буденброкове“ написао као двадесетпетогодишњак, а и „Смрт у Венецији“, коју, колико се сећам, много волиш, и „Тонио Крегер“ су његова рана дела. Али, већ је имао пуних педесет када је стварао „Чаробни брег“, са шездесет „Јосифа и његову браћу“, а „Доктора Фаустуса“ је започео са седамдесет. И он, и Андрић, као и много других писаца, искористили су праву шансу коју им је пружио дуги живот да стварају без насилног прекида. То, на жалост, није био случај са јадним Кишом. За нас, које је литература уграбила у своје руке, старт је и те како важан, али финиш је, финиш мој Саша, много важнији.

Као у некој страшно изједначеној трци на 100 или 200 метара, када фото-финиш решава ко ће бити шампион. На снимку се успоравају последњи кораци тркача пред циљем. Видљиво је напињање бицепса и гастрокнемиуса, дах се скраћује, постаје испрекидан, иако тркач гута ваздух. Капи зноја котрљају се низ чело, образе, врат тркача. Срцу, тој извежбаној пумпи, дотурају се нове количине горива за брзу потрошњу и квалитетни примерак Ла Метријевог l’homme machine, „механизма који штелује сопствену еластичност“, са максималном брзином улеће у циљ.

Победник пролази циљ, за њим, за само десетинку секунде касније – други. На снимку, ова у стварности неуочљива разлика постаје видљива: лепо се види да је он за пола корака, за једно ступање, испред других, и да је трка његова. И ево, гледамо како се он, успоравајући брзину после десетак метара, приближава трибинама и са подигнутим рукама отпоздравља навијачима. Понекад, после тријумфа, тело попушта, колена клецају и победник, заједно са осталим тркачима, поклекне или седа на стазу, испружених ногу, и даље машући својој публици. Камера нам омогућава да будемо сведоци његовог најинтимнијег тренутка славља, када су радост и мука од напора још увек истовремени.

Али камера не приказује оног који се саплео, пао на сред путање, а који је пре трке важио за једног од фаворита. Његова туга, његова утученост због изгубљене победе остаје изван њеног (нашег) видокруга, изван њеног (нашег) интереса. Он је већ изуо патику са повређене ноге, и храмљући и поскакујући, као рањени коњ, одлази до најближег излаза са стадиона. Претпостављам како је ужасно разочаран, празног срца, али ко још за то мари? Он већ није део екрана трке, Великог света...

Надица ме води према једној скромној дрвеној колиби на плажи, остатку импровизованог летњег шанка, који је открила претходног дана. Испред ње, једна столица без наслона, укопана у песак. Језеро је прошарано млазевима светлости са огромне, бронзане висеће сунчеве кугле.

– Лепо је ово место – каже она – Знаш ли, када сам те ту угледала, одједном сусрела, збунила сам се! Толико ствари се покренуло у мени...

– Каквих ствари?

– Па, успомене, па потом мисли, шта је било, шта је прошло... Било ми је, да ти право кажем, мало незгодно да те гледам... Али сада, сада ми је другачије. Осећам се некако спокојније. А шта ми можемо да ту урадимо?

– И тако се све трке завршавају...

– Трке? – пита ме расејано, не очекујући одговор. Најбоље је, кажем себи, да јој не испричам причу о фото-финишу.

(превод са македонског: Јелена Прокопиева)