Брана Димитријевић

Лапот – древна еутаназија?

Изванредан чланак г. Матеје Цветковића о лапоту у „Нишком веснику“, повод је наредном коментару.

У јединој књизи до сад објављеној на српском језику под тим насловом – др Миливоје Миленковић: „Еутаназија или убијање из милосрђа“ („Славија“, Скопље, 1940.) – писац расправља и о убијању стараца, о лапоту (стр. 23 – 26). Према Миленковићу лапот није била специфичност само једног краја Србије, у коме се, можда, најдуже задржао. Некада су и Пруси убијали своје старе и изнемогле родитеље, наводно, по изричитој њиховој жељи. У Шведској по црквама (још?) стоје изложене „породичне буџе“, којима су на свечан начин убијани тешки и неизлечиви болесници, изнемогли стари људи и жене. Код америчких Индијанаца, наводи Миленковић, постојао је обичај да се стари и изнемогли оставе у шуми, где би скапали од глади и жеђи, или би их растргле звери. У једном јапанском филму, снимљеном пре тридесетак година, описује се живот сељана у некој забити. Када се процени да је неко „за умирање“ тај се односи још даље у планину, на за то посебно место, и ту оставља. Умреће окружен костима помрлих предака. И то је облик лапота, за који је карактеристичан пристанак обе стране (мада не у данашњем смислу речи).

Према подацима које даје Трајановић (1898) одлуку о томе коме је време за лапот стигло, доносе старешине породичних задруга дотичног села. Извршење се препушта потомцима. Биров огласи добошем лапот – баш како то у чланку г. Матеје Цветковића лепо пише – а „кандидат“ приступа празнично одевен. На главу му се стави хлеб од проје, изговори се: Не убијамо те ми него овај хлеб. Па се распали тојагом.

У домаћем филму „Лепота греха“ мотив лапота је погрешно употребљен. На главу жртве ставља се камен (Не убијамо те ми већ овај камен?), али жртва није изнемогла старица већ – неверна млада жена. Код Црногораца, међутим, никада није постојао такав начин кажњавања, већ би муж неверници одсецао нос „да остане уклин свијету и да се познаје по грдилу“. По ондашњим схватањима, лапот није био казна већ олакшање, безмало – доброчинство. Већина оних над којима је било одређено да се изврши лапот, прихватала је тај чин са спокојством.

Чињеница да лапот налазимо, у овом или у оном облику, широм света, говори да су разлози за његову примену били – економски. Лапот је особен за заједнице са примитивним обликом привређивања, које су изложене ћудима родних или неродних година, добре или лоше испаше, обилног или мршавог улова; у којима се увек поставља питање „сувишних уста“ и „никаквог доприноса“. „Спакован“ у ритуал, лапот код чланова такве заједнице не изазива ни трачак сумње да је, можда, реч о – убиству с предумишљајем.

Да лапот није само специфичност једног краја ни у Србији, показује Драгиша Лапчевић у свом спису „Из Ужичког краја, прилози историјски и етнографски“ (Београд, 1926., стр. 124.) „Када је реч о престарелом човеку,“ пише Лапчевић, „каже се: Чим остари – треба обојак на чело! А то значи: ставити му обојак на чело, па ушимице секиром ударити – убити га.” Мада се, наставља Лапчевић, не памти да је на било коме то било извршено.

Само, шта означава престарелост? Пре само једног века шездесет година живота неког човека или жене, већ су означавале ту границу, која је данас дубље померена. У већ поменутом јапанском филму главни лик је разумна старица, вредна, учињена, радно способна. Могла би таква да буде још 20 година. Она, међутим, увиђа да даље њено битисање није по мери заједнице. Требало би да је мртва, а, ето, живи. Она убрзава природни ток ствари, намерно се повређује, избија себи предње зубе, ударцем у ивицу великог каменог ћупа; удаљава се од својих послова и дужности. На крају је син носи на леђима у кошари ка месту за умирање, не баш сигуран да је њено право време дошло. Верући се узбрдицом, повреди се, а она му из кошаре пружа завој, бодрећи га да настави.

Свест о томе да ли је (већ) дошло време за умирање била је далеко развијенија код наших предака, него сада код нас. У причи „Свети Сава и старац“, светитељ поставља низ питања старцу, коју би још да поживи.

„Је си ли се наљубио жена? Наносио руха и оружја? И, најахао добрих коња? Је си ли оженио што си имао да ожениш, удао што си имао да удаш?“ Итд. Што је уствари друга страна истог питања које је поставила пракса лапота. Постоји (најбоље) доба за женидбу или удају, али и за смрт.

Ишчезавање лапота настало је под притиском јачања државне власти и увођења закона. Ипак, лапот се и данас помиње. А, можда, и постоји, рекли бисмо са мало више цинизма, указујући на праксу држава у транзицији: Не убијам те ја већ твоја бедна пензија.

Помиње га и Миленковић. Али, каже он, лапот, ипак, није била еутаназија.

Слажемо се.

Еутаназија се данас све чешће зове помоћ при умирању, а не убиство из милосрђа. А потом дели на активну и пасивну. Све су то – измицања; покушаји да се створи морална подлога (макар и ковањем новог морала) за нешто што још изодавна намећу економски и биолошки разлози; у складу с оним што је тврдио Миленковић да је питање еутаназије етички нерешиво. Постоји још један проблем када је о еутаназији реч: она се мора решавати „у пакету“ који чине дозвола абортуса, самоубиства, смртне казне, и наравно ње саме. Шта им је заједничко? Реч убиство. И абортус је убиство и самоубиство је убиство и смртна казна је убиство и еутаназија. По том, наравно, најнемилосрднијем схватању. Дозволити абортус а укинути смртну казну, већ не иде, али се баш то и чини, јер су разлози дневно политички, прагматични или државни. Данас у свету ретко да постоји држава у чијем је законодавству и правној пракси све то једнообразно усвојено; већ се ова четири, међусобно повезана, питања решавају свако за себе, где где и референдумом. Еутаназију неке државе допуштају, а неке не; те се код потоњих ова врши илегално, најчешће као још једна од привилегија најбогатијег слоја становништва (Опширније; Б. Димитријевић: Eутаназија или убијање из милосрђа. Савременик, Београд, бр. 117-118., 2004. стр. 90-100. Или: www.rastko.net/medicina.)

Колико је све то далеко од лапота остаје да се расправи у пространијим студијама. Али се уз ово мора поставити и питање: колико смо ми данас, са нашим схватањима удаљени од наших предака; колико смо, самим тим, способни да им „уђемо у душу“ да бисмо њихове данас прихватљиве или неприхватљиве поступке протумачили како наука то захтева?


(Нишки весник, Год. 10, бр. 61, новембар 2009, Ниш, стр. 20.)

На Растку објављено: 2010-01-25
Датум последње измене: 2010-01-26 16:18:12
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине