Славица Поповић-Филиповић

Сокобања... Сокоград: Град сокола, соколица и традиције

Традиција Сокобање, праћена породичном сагом Хаџи-Павловића, чији родослов датира из 1770. године.

Сокобања се широко протегла Моравском долином, разнизала по падинама Озрена, трајала и расла у заштитничком загрљају Ртња. Позната још из времена неолита, Римског царства, робовала је под Османлијама а коначно је ослобођена 1833. године. У Кнежевини Србији, под владавином Милоша Обреновића, она постаје центар Бањске нахије, у чијем саставу су били срезови: бањски, алексиначки, тимочки, ражањски и заглавски. Сокобањски срез је 1891. године имао 29 насеља, 2.933 дома и 20.000 становника. Њеном брзом развоју доприносе осам еснафа, 44 занатлијске радње, отварање прве школе, увођење поштанског саобраћаја, калдрмисање улица, увођење правила о бањском лечењу, и нешто касније долазак телеграфа. Кроз историју привлачила је многе знамените путнике: од Евелије Челеблије, Вука Караџића, Милана Ђ. Милићевића, Тихомира Ђорђевића, Феликса Филипа Каница до др Емериха Линдермајера.

Минералних вода нема много у алексиначком округу, али једна је вредна за све, писао је 1876. године Милан Ђ. Милићевић (1831-1908) у књизи “Кнежевина Србија“. То је чувена Алексиначка бања, четири сата на север од Алексинца, на јужној страни Ртња, под планином Озреном. Ова се бања пише још и Сокобања, зато што малко више ње, на једном грлу од стена, кроз које продире Моравица, има стари градић, који се звао Соко. Вода је позната одавно, још Римљани су тражили лека у њезине силе: то се потврдило остацима од зграда римских, које су ту биле. Милићевић још цитира ђенерала Шметау, који је 1771. писао: Варошица Бања врло је красно место; ту има и један стари градић који изгледа веома давнашњи; имају и купатила за које се каже да су дивотна. Озидана су од мермера, и држе се врло чисто. Турци ту долазе са свих страна, па чак из Азије.

Феликс Каниц (1829-1904), аустријски археолог и путописац, обилазећи Србију, 1860. и 1864. године, посетио је Соколову бању, и одушевљен написао: Мало је у Србији речних долина тако богатих живописним лепотама као што је Моравске долина. У Сокобањи је срео Кнеза Милоша, 1860 године, о коме је оставио сведочење: Кнез Милош је одсео у малој згради среског начелства, пред којом је његова шаролико костимирана коњичка телесна гарда поставила своје шаторе. Присуство кнеза привукло је у Сокобању многе угледне личности. Испред бањске зграде шетао се “отмени свет”. Виделе су се госпође у богатој народној ношњи у друштву официра и кицошки одевене госпође...“ (Феликс Филип Каниц, Срби и становништво, Логос арт, Београд, 2007.)

Бања је била власништво државе, али осим купатила није било никаквих удобности ни раскоши. Оно што је Бању чинило посебном било је постављање др Леополда Ерлиха, (др Ђорђа Новаковића) лекара за целокупно лекарство, који ће службовати у Сокобањском срезу по ослобођењу од Турака, од 1835. до 1847. године. У Сокобањи бораве лични лекари Књаза Милоша: др Карло Белони (1806-1878), др Лаза Лазаревић (1851-1891) и др Емерих Линдермајер (1806-1883). Др Линдермајер задужен од Књаза да испита лековитост бањских извора, објавиће „Опис минералних вода у Србији“.

Прву регулацију планске градње Бање урадиће 1888. грађевински инжењер Роман Балајнски. По њему ће стаза преко Тетомира града и водопада Рипаљке, добити назив Романски пут. Драгољуб Јовановић (1890-1970), познати физичар, професор београдског универзитета, ученик и сарадник Марије Кири, дао је прво научно тумачење лековитих својстава радона у бањској води и ваздуху. Његов рад О радиоактивним појавама и присуству ретких гасова у термалним водама Сокобање, објављен у Гласнику Академије наука, 1934, сврстао је Сокобању у ред ретких бања у Европи.

Кнежево купатило, које доминира на почетку великог парка, добија још два важна здања у суседству. Поред прве Грађанске школе, изграђена је православна црква, посвећена Христовом Преображењу, коју је уз помоћ из Русије, изградио и обновио 1889, Митрополит Михаило (1826-1898), велики српски добротвор и просветитељ. Родом из овог краја, Митрополит Михаило заврши науке у Кијеву, постаде професор на Богословији, потом студенички архимандрит, члан Српског ученог друштва, а касније буде биран за митрополита српског. Залагањем Митрополита Михаила, српска црква је 1879. године добила своју самосталност. Широко образовање, плодоносан рад на социјалном и књижевном пољу, благословеност у доброчинству, учинили су да Међународни одбор Црвеног крста, изабере Митрополита Михаила за свог почасног члана, у Брислу 1871. Митрополит Михаило је подржао оснивање Српског друштва Црвеног крста и постао његов први председник (1876. до 1883.)

Сокобањчани су, у историјском ходу, осетили дух времена која долазе, па тако 1895. године, основаше Удружење за улепшавање Бање. Идејни покретач, митрополит Михаило, имао је подршку Мите Димитрија Хаџи-Павловића, Тодора Дидића, Ђорђа Павловића, Јоце С. Милићевића, др Пере Дојића, среског лекара и других виђених Сокобањчана. У њиховој пионирској мисији пре више од једног века, могу се препознати почеци еколошке заштите на нашим просторима.

Породица Хаџи-Павловић из Сокобање - Од Павла Хаџије до Хаџи-Павловића

У традицонално наслеђе Сокобање уписала се још једна реткост, мање позната, али драгоцена вредност у историји српских породица старог породичног стабла. Родослови и дуго памћење породичног стабла су одлике по којима су препознатљиви Јапанци, Шкоти и скандинавски народи. У нашој традицији обично се памте деда, прадеда, ретко чукундеда. Насупрот томе сачуван је родослов о Хаџи- Павловићима из Сокобање, који почиње 1770. године. Породица води порекло из села Мужинца у подножју Ртња. Упамћени су Јован Јовановић (1770-1832) и Стана (1773-1818), који изродише Илију, Персу, Ницу, Станију, Петкану и Павла. Одласком Павла Јовановића на хаџилук 1857, породица стиче презиме Хаџи-Павловић.

Прве куће Хаџи-Павловића, које су саграђене у језгру Сокобање, крајем 19 века, могле би се с пуним правом сврстати у тридесетак најлепших и најраскошнијих у вароши. Данас су неке од њих под заштитом државе као здања која, упркос бурним временима, одолевају и трају преко сто година. Хаџи-Павловићи су имали велико имање: воћњаке, винограде, ливаде и пашњаке по Озрену, воденице, трговине, кочије, коње. По неким причама, беше потребно неколико дана јахања да се обиђе цео посед. Узгајали су свиње, које су сваке године извозили у Будимпешту, три до четитири пута годишње. Свака испорука бројала би две до три хиљаде брава.

Ова велика, угледна и многобројна породица, поред предака земљопоседника и трговаца, дала је и леп број знаменитих људи: лекара, инжењера, професора, адвоката, официра, који су се школовали на универзитетима у Бечу, Берлину, Паризу, Бостону. Скоро два и по века истрајали су у очувању породичне традиције, свог презимена, породичног поноса, славе Лазареве суботе, потомака расутих по Србији, Црној Гори, и по свету. Упркос сеобама, остали су верни својој родној вароши, којој се често враћају да се окупе и виде. На посебан начин обележили су сокобањску традицију, али и успели да се упишу у српско културно и историјско наслеђе.

Фамилија Хаџи-Павловић била је у сродству са Милојем Јовановићем, потоњим митрополитом Михаилом (1826-1898), који је био велики српски добротвор и просветитељ. Митрополит Михаило почива поред осталих српских великана у Саборној цркви у Београду, али му је подигнут споменик и испред цркве Св. Преображења у Сокобањи. Породица Љубе Дидића, једног од вођа Тимочке буне, ородила се са Хаџи-Павловићима. Митрополит Михаило и Љуба Дидић били су и остали понос сокобањског краја, па тако две улице у Сокобањи данас носе њихова имена.

Анка, кћи Нице брата Павла-хаџије, удата за Мијајла Гавриловића, роди кћер Лепосаву и сина Михаила. Деца су рано остала без оца, па се мајка Анка бринула о њима. Михаило Гавриловић (Алексинац, 1868- Лондон, 1924), завршио је гимназију 1887. године у Нишу, а дипломирао историју на Великој школи у Београду. Одбранио је докторат историјских наука на Сорони 1899. Познат је наш историчар, аутор бројних списа, од којих је најзначајнија Биографија Кнеза Милоша Обреновића, чија су три тома објављена, док је четврти, још у рукопису, изгубљен приликом повлачења преко Албаније. Гавриловић је своју плодну каријеру почео као професор историје у Учитељској школи у Нишу, а потом постао један од оснивача и први управник (1900-1910) Архива Србије. У време Првог светског рата, када је српска влада била у изгнанству на Крфу, био је у Министарству спољних послова, а после рата дипломата на Цетињу, у Риму, Петрограду, Лондону. Михаило Гавриловић се оженио Стојанком и са њом имао сина Бату и ћерку Анкицу. Фонд Михаила Гавриловића чува се у САНУ у Београду, а његов портрет на платну овековечио је Урош Предић. Слободан Јовановић, пишући hommage Михаилу Гавриловићу у Српском књижевном гласнику (1924) описао га је као “човека врло повучене природе, али топлих осећања за пријатеље”. А међу бројним његовим пријатељима, поред Слободана Јовановића били су: Александар Бијелић, Тихомир Ђорђевић, Станоје Станојевић, издавач С. Б. Цвијановић, и млађи Павле и Бранко Поповић.

Анка се касније преудала за Живка Стојановића, трговца из Зајечара, с којим је добила сина Драгомира Стојановића. Драгомир је растао поред знатно старијег полубрата Михаила Гавриловића.

Драгомир Стојановић (Књажевац, 1878 - Београд, 1943) питомац Војне академије, похађао је војне школе у Белфору, на Вердену, био на стажу у Версају, учествовао у Балканским ослободилачким ратовима и Првом светском рату, предавао “Тактику артиљерије” у Артиљеријској школи гађања у Солуну, после рата био в.д. начелник Артиљеријског Штаба Врховне команде, од 1929. године први ађутант краља, од 1931-1934. Министар Војске и морнарице. Носилац бројних одликовања, унапређен је у чин армијског генерала. Драгомир Стојановић женио се (1903) Катарином Рашић, ћерком генерала Михаила Рашића и Лепосаве, са којом је добио сина Љубомира, ћерке Анку и Лепосаву. (Миле Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918-1941.)

Благоје Хаџи-Павловић (1838-1918), син Хаџи-Павла и Хаџике Велике, оженио се Милицом (1842-1923), сестром хајдук-Вељка Петровића. Благоје и Милица су имали деветоро деце, пет синова и четири ћерке: Јована, Константина, Божидара, Павла, Стаменка, Анку, Ленку, Љубицу и Стану.

Њихово осмо дете био је син Павле, који је са осталом децом учио прве разреде у Сокобањи у једној од најстаријих школа у Србији. Оснивање првих српских школа подржао је митрополит Михаило, а изградњом сокобањске школе, 1894, оставио је задужбину свом родном месту, која још траје. Павле Хаџи-Павловић (1880-1952) је суоснивач Српско-американске банке, и њен први гувернер у Београду. Заједно са Михаилом Пупином оснивао добровољне фондове за помоћ српском народу у Србији и у изгнанству, у време Првог светског рата. Срби, који су живели у Америци и Канади, организовали су се, 1909 године, у Савез Сједињених Срба “Слога”, са седиштем у Њујорку, који је као највећа српска организација у Америци окупљао више од 11000 људи српског порекла. Михаило Пупин је изабран за председника “Слоге”, на предлог Павла Хаџи-Павловића, док је Павле постао потпредседник. У самом врху “Слоге”, од 1909. до 1926, Павле Хаџи-Павловић је укључен у организацију за прикупљање материјалне и медицинске помоћи за српску војску и избеглице, и за долазак добровољаца бораца из Америке у Србију, током Првог светског рата. Заједно са Михаилом Пупином, Мабел Грујић, Славком Грујићем, Јеленом Лозанић, Џоном Фронтигамом, Љубомиром Михаиловићем заслужан је за афирмисање југословенског и српског питања пред америчком јавношћу. (Лозанић-Фротингхам, Јелена, Добротворна мисија за Србију у И светском рату, Писма из Америке и Канаде, 1915-1920. године, Београд, 1970.)

Као Пупинов дугогодишњи пријатељ, Павле Хаџи-Павловић био му је од велике помоћи у састављању тестамената (Пупин је оставио три тестамента), у оснивању других легата и фондова. Павле Хаџи-Павловић, веома цењена личност међу српским исељеницима, биран је за главног секретара Српског певачког друштва “Гусле” из Питсбурга. У сусретима са Николом Теслом изражавао је своје велико дивљење и подршку нашем великом научнику. Како је Михаило Пупин био почасни конзул Србије у Америци, од 1912. године, Павле Хаџи-Павловић постаје његов секретар. Заједно са Пупином организовао је Коло српских сестара у Америци, које је прикупљало помоћ за Српски Црвени крст. (Илија Петровић, Верници отаџбине, Српски добровољци из прекоморских земаља, 1912-1918.)

Најстарији син Благоја и Милице, Јован Хаџи-Павловић оженио се Милевом Миладиновић (1867-1962), из породице чувеног трговца Цветка Миладиновића, чији је брат Андра Миладиновић био власник Зајечарске пиваре, основане 1895. године. Милева Хаџи-Павловић, лепа и стамена трговачка кћи, изроди Јовану десеторо деце, пет синова и пет ћери: Илију, Витомира, Димитрија, Радомира, Благоја, Росу, Милицу, Софију, Босиљку и Десанку. Родитељи их послаше на школовање по Србији, а Димитрија, Благоја и Радомира на универзитете у иностранству.

Доживевши дубоку старост од 95 година, мајка Милева је била сведок многих догађаја. У трагању за судбинама српских младића, у књизи “Српске избеглице у Првом светском рату, 1914-1921”, Душице Бојић, нашли смо имена Благоја Павловића, сина Јована Павловића, трговца из Сокобање, Младена Павловића и Предрага Павловића, синова Божидара Павловића, трговца из Сокобање. Они су се са очевима, српском војском и народом повукли преко Црне Горе и Албаније, па су пребачени за Француску, и тамо продужили школовање у Фонтенблоу и Монпељеу.

Породични понос били су синови, који су се школовали на европским универзитетима. Благоје Хаџи-Павловић (1902-1993) завршио је економију и камералне науке у Бечу и Берлину, говорио је немачки, француски и енглески језик, па тако постао преводилац. Др Радомир Хаџи-Павловић (1904-1994), стекао је диплому лекара за целокупно лекарство, на Медицинском факултету Универзитета у Бечу, 1928. године, специјализирао кожно-венеричне болести 1936, на Универзитету у Паризу, када је, по завршеном стажу код доктора Гужероа, на Клиници за заразне болести и сифилис Болнице Св. Луиса, именован за страног асистента. По повратку у Србију, др Радомир Хаџи-Павловић постаје асистент др Ђурици , професору на предмету Кожно-венеричне болести, на Медицинском факултету у Београду. У Краљевини Југославији, др Хаџи-Павловић у чину санитетског поручника обавља дужности лекара у: Војној болници у Пироту, Битољу и Зајечару. У Другом светском рату је у заробљеништву, а по ослобођењу ради у саставу сокобањске болнице, железничке амбуланте у Нишу, потом Железничке болнице у Београду. Полиглота, лекар широког образовања и искуства, др Радомир Хаџи-Павловић је аутор бројних стручних радова објављених у Србији и Француској.

Браћа Благоје Хаџи-Павловић и др Радомир Хаџи-Павловић, превели су чувену књигу др Герхарда Вензмера “Лекар за сваку породицу”, коју је објавила Младинска књига, 1972. Благоје Хаџи-Павловић је, такође, аутор породичне хронике “Хаџијино благо”, за коју је Богдан Поповић написао предговор. Ова “историјска фреска”, по Поповићу, садржи вишеслојну симболику: Ако је вертикална осовина овог романа симболична, таква да се може односити и на човека изван датог времена и простора, његови хоризонтални токови обилују историјским, социолошким, психолошким и моралним ауторовим резовима, који откривају структуру и слојеве једног друштва и једног народа у фазама почетног развоја”.

Благоје Хаџи-Павловић се оженио Десанком Радовић, ћерком др Душана Радовића (1881-1915), који је као капетан II класе, командант Прве пољске болнице Моравске дивизије II позива, преминуо у Причевићу, 1915. године, у време епидемије пегавог тифуса. Грану Благоја и Десанке Хаџи-Павловић наставили су кћи Братислава, професор и Андреја Хаџи-Павловић, виши саветник физичке хемије на београдском универзитету, са сином Душаном, студентом екологије, који носи име свог славног претка по мајци.

Божидар Хаџи-Павловић (1869-1946), син Благоја и Милице Хаџи-Павловић, оженио се Љубицом Брачинац (1872-1969), родом из Ражња. Имали су петоро деце: Ангелину, Наталију, Младена, Предрага и Станиславу. Хаџи-Павловићи су своје ћерке васпитавали “по европски”, у духу женске еманципације која подстиче школовање девојака, као и борбу за равноправност са мушкарцима. Тако је Наталија Хаџи-Павловић (1896-1985) похађала Натовићев завод за девојке у Нишу, где је учила немачки и француски језик, имала је и часове клавира, али је била подучавана како се води домаћинство. Удајом за Драгољуба Настића, пуковника у војном грађевинарству, Наталија Хаџи-Павловић се сели за Ћуприју.

Милица, ћерка Станиславе Хаџи-Павловић, удајом за Косту Митровића, постаје снаха старе грађанске крагујевачке породице. Др Коста Митровић је, после деде др Митровића и оца др Димитрија Митровића, постао трећи специјалиста оториноларингологије у фамилији.

Др Младен Хаџи-Павловић (1898-1978) је још један лекар у фамилији Хаџи-Павловић. Као гимназијалац “Мушке гимназије краља Милана I” у Нишу, повукао са српском војском преко Албаније 1915. Пребачен је у Француску, где је у Монпељеју завршио гимназију и студије медицине. Др Младен Хаџи-Павловић одбранио је докторску тезу “ Action du Traitement Mercuriel sur Ceratains Cirrhoses de Lainee“ на Медицинском факултету Универзитета у Монпељеу, 27. јула 1922. године. Обављеном специјализацијом у Француској 1923, др Младен Хаџи-Павловић је стекао диплому за хигијену и сертификат за санитетску службу на Медицинском факултету Универзитета у Монпељеу. Завршио је (1929) осим тога специјализацију микробиологије, епидемиологије, серологије и имунологије на Факултету за хигијену и јавно здравље Џонс Хопкинс универзитета у Бостону. По повратку у домовину, др Хаџи-Павловић ради као срески лекар у Књажевцу, Зајечару, потом је примљен за лекара специјалисту у Пастеров завод у Нишу, којим је руководио познати др Ђорђе Гуелмино (1893-1975). Доктора Младена је красило широко образовање: говорио је француски, немачки, енглески, а касније је учио и руски језик. Често је свирао виолину са братом Предрагом, који га је пратио на флаути. Др Младен Хаџи-Павловић се оженио Јеленом Хаџи-Нешић, девојком из чувене нишке аџијске породице, познате по надимку Жабота. Стабло Јелене и Младена Хаџи-Павловића продужили су Божидар, инжењер технолог и Софија, професор енглеског језика.

Кћи Лазара Хаџи-Павловића (1855-1915) и Кате, Вукосава Хаџи-Павловић удала се за др Драгутина Петковића (1873-1947), санитетског официра, суоснивача Пастеровог завода у Нишу, лекара који је имао важну улогу у реорганизацији српског санитета на Солунском фронту, носиоца бројних одликовања и оснивача прве приватне болнице “Санаторијум Петковић” у Нишу. Петковићи су имали ћерку Иванку, синове Ивана, Милана и Саву. Иванка Петковић (1905-1944), удата Јовановић, завршила је Музичку академију у Београду, одсек клавира, код професора Нине Нисочко. Иван Петковић (1902-1972) дипломирао је на Правном и Економском факултету, магистрирао права. Радио је као адвокат у Варварину. Милан Петковић (1906-1987) и Сава Петковић (1910-1992) завршили су медицину и наставили традицију оца др Драгутина Петковића. Др Милан Петковић је промовисан за доктора медицинских наука у Бечу, 1930. године, док је специјализацију интерне медицине завршио у Паризу, вратио се у Ниш, где је провео свој радни век као лекар, у Санаторијуму “Петковић”, као шеф Интерног одељења Државне болнице и виши предавач на Медицинском факултету. Др Сава Петковић је завршио медицину у Београду, специјализовао хирургију, а потом изабран за редовног професора Медицинског факултета у Београду постаje управник Уролошке клинике, где је остао до пензионисања. Као лекар великог угледа, био је редован члан Српске академије наука и уметности, и члан других страних академија. (Милена Милановић, Познати српски лекари, Београд, Торонто, 2005.)

Величина једне породице није исписана само факултетским дипломама, успешним каријерама или материјалним богаством. Хаџи-Павловићи су били одважни војници и официри у српској војсци, учествовали су у српско-турском рату, војевали на Чегру, били учесници Балканских ослободилачких ратова и Првог светског рата, одликовани и похваљени. Овом приликом издвојићемо сребрну медаљу, којом је одликован Благоје Хаџи-Павловић, водник Књажевачко-Рударског ескадрона, за храброст у рату за народно ослобођење и независност 1878. године, уручену од Његове Светлости Господара Књаза српског Милана М. Обреновића, на Васкрс, у Нишу, 1878.

Поштовање традиције, пренето од предака на потомке, видљиво је у наслеђеним именима: Анка, Павле, Лазар, Божидар, Анкица, Лепосава, Милица, Благоје, Димитрије. Сага о Хаџи-Павловићима из Сокобање није коначна а ни потпуна, јер је на овом малом простору немогуће поменути све изданке овог великог породичног стабла. Свима је заједничко да сваки члан ове фамилије има стабло дубоког корена, које се грана сваким новим животом.

Доброчинство је традиција у породици Хаџи-Павловића

Питамо се како су током бурне историје прошлих времена Хаџи-Павловићи сачували своје корене, карактер породице, старо огњиште, у Аџијском сокаку? Поштење, рад, истрајност, а изнад свега благословеност и великодушност у срцу, беху им увек водиље. Како су божјим благословом Хаџи-Павловићи од вајкада неговали доброчинство и преносили га на своје потомке, тако је оно красило многе чланове ове велике породице. Благослов остављан у аманет од очева је светиња, која се посебно негује и наставља, радује при успонима, храбри и чува у падовима.

Дела доброчинства потражили смо прво у Сокобањи, родној варошици Хаџи-Павловића. Посетили смо цркву Св. Преображења Господњег, а сећање на велике ктиторе и добротворе су нас уверила да доброчинство никад не застарева. Мермерна плоча ктитора, великих добротвора, чува успомену на Митрополита Михаила, на породицу Хаџи-Павловић: Хаџи-Павла, преминулог 1880, Лазара С. Хаџи-Павловића, преминулог 1915, Милицу Б. Хаџи-Павловић, преминулу 1923, Јована Б. Хаџи-Павловића, преминулог 1931, Милеву Ј. Хаџи-Павловић, преминулу 1962, Десанку Ј. Хаџи-Павловић, преминулу 1980. У велике ктиторе сокобањске цркве уписао се и Благоје Хаџи-Павловић са синовима и поклонивши певницу цркви у свом родном месту.

Др Радомир, син Јована и Милеве Хаџи-Павловић је сокобањској цркви, поред других поклона, даривао и копије икона: Светог Јована Крститеља, Три анђела-детаљ из сцене успења Богородице, Белог анђела, Светог Саву, Девојке пратиље- детаља из сцене Ваведења, Целивање крста. Тако су дела великих српских живописаца из Грачанице, Сопоћана, Милешеве, Студенице, заслугом дародавца др Радомира Хаџи-Павловића и иконописца Зденке Живковић, допринеле лепоти и духовности овог православног храма. Хаџи-Павловићи, са свих страна, сакупили су се 1990. године у Сокобањи, и одржали помен потомцима у част два века породичне упамћене породичне историје. Најстарији чланови породице, Благоје и Радомир Хаџи-Павловић, увеличали су породични скуп својим присуством. Помен је држао Петар Милинковић, дугогодишњи сокобањски протојереј, пореклом из Бранковине код Ваљева.

Андреја, син Благоја Хаџи-Павловића, подарио је део старог породичног намештаја за опремање Народног музеја у Зајечару. Тако портрети Хаџи-Павловића и намештај ове старе грађанске породице данас красе Али-бегов конак.

Павле Хаџи-Павловић је одласком са старог огњишта понео породични благослов на свим својим стазама, од Сокобање до Београда, од Балкана до обала Атлантског и Тихог океана. Као први гувернер Српско-американске банке у Београду, потом близак сарадник Михаила Пупина у Америци, Павле Хаџи-Павловић је учествовао у оснивању и прикупљању материјалних средстава, опреме и медицинске помоћи за српски народ у Србији и избеглиштву, током Првог светског рата. Познат је допринос Павла Хаџи-Павловића у оснивању “Српског пољопривредног потпорног комитета” који је почео да делује у Њујорку, фебруара 1915. Ширењем своје делатности, променио је назив у “Српски потпорни комитет”. (Убавка Остојић Фејић, САД И Србија, 1914-1918, Институт за савремену историју, Београд, 1994.) По ослобођењу, његова улога није престала, јер је формирањем бројних легата и стипендија направио мост Србије са светом. Познато је да је подржао оснивање фонда и стипендија др Розали Мортон, помогао мисију Српског Црвеног крста, коју је представљала Јелена Лозанић-Фронтингам, бринуо о пословању фонда Црногорца Васа Ђуковића и његовим легатима у Котору и Рисну.

Доброчинство које су неговали Хаџи-Павловићи делиле су и подржале њихове мајке, супруге, снахе и ћерке. Особођење Србије од вековног османлијског ропства донело је ослобођење у сваком погледу. Познато је да је Хаџика Велика (1779-1848) пратила свог супруга Хаџи-Павла (1800-1880) на ходочашћу у Свету земљу, 1875. године. Исте године у Београду је основано Београдско женско друштво, којим је успешно руководила Катарина Миловук, а подршком жена Србије пренела своју мисију широм земље. Катарина Миловук (1844-1909) је такође била на челу Више женске школе читавих 30 година. Основала прве учитељске и женске занатске школе. (Клајић-Симић, Иконија, Катарина Миловук, њен живот И рад, Београд, 1936.)

Београдско женско друштво са својим пододборима, основано у Кнежевини Србији, продужило је постојање у Краљевини СХС. Један од бројних пододбора Женског друштва био је у Алексинцу и Сокобањи, где је помагао у образовању девојчица и девојака, доприносећи свеукупној еманципацији женског света. Ово најстарије Женско друштво у нас, под покровитељством краљице Наталије Обреновић, касније краљице Марије Карађорђевић, окупљало је велики број госпођа и госпођица из угледних породица широм Србије.

Роксанда Роса Хаџи-Павловић (1880-1943), удата за Димитрија Хаџи-Павловића (1865-1930), постала је чланица 1907, потом председница подружнице Београдског женског друштва у Сокобањи. Роксанда је радила за добробит друштва тридесет година, и остала му верна до краја свог живота. Успешан рад овог Друштва у Сокобањи делом је заслуга и Љубице Хаџи-Павловић, супруге Божидара Хаџи-Павловића, познатог сокобањског трговца. Љубица, посвећена циљевима доброчинства, провела је преко 30 година на дужности благајника Подружнице. Роксанда Хаџи-Павловић и Љубица Хаџи-Павловић су, због посебних својих заслуга, уврштене у почасне чланице Београдског женског друштва, 1936. године. На свечаном скупу у Београду, Станка С. Лозанић, тадашња председница Друштва, прва им је честитала. Овај редак јубилеј прослављен је и у Сокобањи, дана 6. маја, 1936. године, у сали хотела “Сокоград”. Свечаност, посвећена Љубици Хаџи-Павловић, окупила је велики број поклоника, који су се захвалили Љубици и одали јој признање на успеху у дугогодишњем раду. Свечаност је крунисана свирањем соколске музике, а прво коло повела је слављеница госпођа Љубица Хаџи-Павловић. (“Домаћица”, часопис Београдског женског друштва Београд, 1937.)

Отуда није необично што је Љубица Хаџи-Павловић изабрана за председницу Кола српских сестара у Сокобањи, од почетка оснивања. Она је своју дужност, или боље речено своју мисију, обављала с посебним поносом и достојанством. Била је особа широких видика, смерног држања, драга и омиљена у народу. Како је увек била спремна да помогне, помилује и подари, Сокобањци су је прозвали „Мајкица“. Љубица није била „Мајкица“ само својој деци, Ангелини, Наталији, Младену, Предрагу и Станислави, већ и свој деци Сокобање. Живела је 96 година и доживела да ужива у рађању и одрастању праунуке Миомире, као и потомака многих породица, којима је била духовна мајка.

Једна од највећих заслуга Љубице Хаџи-Павловић и чланица Кола српских сестара била је помоћ сиромашној деци у основним школама, подршка и материјална помоћ Женској занатској школи у Сокобањи, помоћ бројним избеглицама, пружена рука пострадалим породицама у рату и прихватање незбринуте деце. Коло српских сестара је на Петровдан, 1927. године, организовало лутрију како би прикупило средства за помоћ Одбора за подизање сокобањске болнице. (Извештаји Кола српских сестара за 1927, Београд, 1928.) Помажући школе и образовање, Удружење породица погинулих и умрлих официра, Друштво Црвеног крста, Народни женски савез, Одбор друштва Књегиње Љубице, госпођа Хаџи- Павловић није показала само свој став, већ наклоност и подршку породице Хаџи-Павловића и целе вароши.

Коло српских сестара у Сокобањи, на челу са Љубицом Хаџи-Павловић, организовало је бројне забаве, матинеа и балове у добротворне сврхе, који су се дугогодишњим трајањем уврстили у традиционална културна збивања. На овим уметничким вечерима негована је музика, декламовање песама, а понекад је приказан и покоји позоришни комад. Године 1931, сокобањско Коло српских сестара “има две почасне чланице, г-ђу Александру Милић и Љубицу Хаџи-Павловић, пет почасних чланова, два члана помажућа, 21 добротвора, 28 утемељивача и редовних чланица 34” (Вардар, Београд, 1932.) На предлог госпође Љубице Хаџи-Павловић, године 1933, основан је Одбор девојака, који се бринуо о школовању и удаји сиромашних девојака и оних без родитеља.

За велике своје заслуге, госпођа Љубица Хаџи-Павловић је одликована Орденом Св. Саве V степена, а проглашена је и за доживотну почасну чланицу Кола српских сестара. Љубица Хаџи-Павловић је сваке године присуствовала Скупштини Кола српских сестара у Београду. Својим ширењем доброчинства пружала је велики подршку госпођици Мирки Грујић, председници Кола српских сестара Краљевине Југославије, које је у то време бележило златан период свог постојања и рада.

Велику помоћ у својој мисији имала је Љубица од целе фамилије, посебно од Милеве, њене јетрве и супруге Јована Хаџи-Павловића. Љубица и Милева ће провести живот заједно, не као две јетрве већ као две сестре, деценијама носећи бреме својих породица и породица многих Сокобањчана. У Првом светском рату, када су њихови мужеви, девери, браћа као и очеви многих српских жена, преживљавали голготу Албаније и изгнанства, оне су у окупираној земљи остале са великим бројем деце да чувају старе и изнемогле, и да се брину о имању. Ове храбре жене наставиле су да тајно славе породичну славу, Лазареву суботу, дају задушнице, посећују гробове дедова и прадедова.

Љубица и Милева су, за Малу Госпојину, славу Кола српских сестара, увек даровале породице пострадале у рату, а посебно сиромашну децу и децу без родитеља. Две јетрве по родбинским односима, две сестре по духовности, заједно са осталим сестрама из Кола српских сестара окупљале су жене и децу за Малу Госпојину, Материце, Божић, Ускрс, и тако шириле мисију добре воље међу људима. Чланице Кола српских сестара су даровале децу поводом отварања Санаторијума за опоравак деце на Озрену, помогле подизање Дома за убоге старце и старице, у Сокобањи. Мисију доброчинства шириле су на женским поселима, мобама ручног рада, скуповима Црвеног крста, дружењима са чланицама Београдског женског друштва из Алексинца, културним догађањима Кола српских сестара у Нишу и Београду, другим бројним друштвима доброчинства, многим племенитим људима, домаћинима и гостима Бање. Како су аџијске снахе и супруге биле племените и отменог господског држања, биле су радо виђене на свечаностима и славама, а њихове куће и баште су увек биле отворене да приме бројне госте и посетиоце Бање. Сокобања је, између два рата, постала култно место окупљања виђених људи, који су одседали у конаку Књаза Милоша, уживајући у природним лепотама Озрена, Ртња, Лептерије и Сокограда.

Сваког пролећа Љубица, Милева, мајке, снахе и кћери Хаџи-Павловића са другим чланицама Кола српских сестара правиле су традиционални „Ђурђевски цветак“, а његовом продајом помагале своје штићенике. Урбани живот потискује лепе старе обичаје, па није на одмет да се присетимо значења „Ђурђевског цветка“. Наше баке и мајке су брале цвеће на Ђурђевдан, правиле венчиће од њих, потом их стављале у воду да преноће, испод неког родног дрвета или руже. Народно веровање каже да “Ђурђевски цветак” доноси лепоту и здравље девојкама, које се умију овом водом рано ујутру. Можда су ови прастари народни обичају тако сачували од заборава радост пролећног цветања и рађања, симбола буђења живота у природи и људима.

Чест посетилац Сокобање је био и Бранислав Нушић, српски писац и комедиограф, човек великог срца. Нушић није само помогао оснивање Кола српских сестара, већ му је и кумовањем, подарио име које још увек траје, а вије се не само у Србији већ свуда где има српских душа. Нушићева чувена изрека “Сокобања, Сокоград, дођеш стар, одеш млад”, настала у вароши испод Озрена, још се изговара. Обиље најлепших боја и природних мириса, помешаних са гасом радоном обогаћују јединствену ружу ветрова, што доприноси да је Сокобања надалеко позната као ваздушна бања. Богата флора ливада на Озрену, Ртњу, Буковику, Девици и Слемену дарују сваког пролећа преко 82 одсто лековитих биљака, одакле долази чувен Ртањски чај. Можда се ту могу тражити корени манифестације “Свети Јован Биљобер”, сајам лековитог биља, који се у Сокобањи одржава сваке године јула месеца.

Сокобања је тако својим богатствима у људима и догађањима прерасла у традиционално место окупљања српске интелектуалне елите: ту су се рађале идеје и дела познатих српских писаца, песника, уметника, научника и дипломата. У Сокобањски споменар поред књаза, краља и њихових свита, уписали су се: Феликс Каниц, Милан Ђ. Милићевић, др Емерих Линдермајер, др Ђорђе Новаковић, др Лаза Лазаревић, Павле Поповић, Бранко Поповић, Михаило Гавриловић, Тихомир Ђорђевић, Станоје Станојевић, Слободан Јовановић, Александар Белић, Бранислав Нушић, Стеван Сремац, Исидора Секулић, Иво Андрић, Меша Селимовић и још хиљаде знаних и незнаних гостију, који са собом понеше најлепше разгледнице и слике богатог сокобањског колорита и топлог гостопримства. Колико је породица Хаџи-Павловић из Сокобање допринела овом богатом наслеђу пресудило је време.

(Нишки весник, бр 61. новембар 2009.)

На Растку објављено: 2010-02-02
Датум последње измене: 2010-02-02 16:11:18
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине