Зорица Пелеш

Некрунисана царица српске гинекологије: Проф. др Босиљка – Боса Милошевић (1906–1991)

Подсетник

Потомак је лозе Немањића и њени преци били су у пратњи цара Душана

"Њена спирала" ушла на велика врата светске медицинске јавности, а она, лично, ушла је у Лондон и Њујорк као њихов почасни грађанин. На тепиху који су јој прострле с много поштовања њене колеге из Енглеске и Америке.

Као мала девојчица присуствовала је порођају своје мајке, али и смрти и мајке и сестрице и тада је одлучила да се посвети гинекологији и да нађе начин да се жене безболно порађају

Као професор гинекологије и акушерства била је учитељ многим генерацијама студената медицине. У току свог четрдесетогодишњег рада објавила је више од 130 научних радова у земљи и иностранству.

Највећи део свог живота посветила је изучавању стерилитета, непролазности јајовода и планирању породице. Њена модифицирана спирала "Беоспир" (београдска спирала) на Светској конференцији за планирање породице у Лондону 1967. године, добила је највећа признања светске медицинске јавности. Тада је та "њена спирала" ушла на велика врата светске медицинске јавности, а она, лично, ушла је у Лондон и Њујорк као њихов почасни грађанин. На тепиху који су јој прострле с много поштовања њене колеге из Енглеске и Америке.

Са проф. др Прицом, објавила је књигу "Безболни порођај", која је доживела много издања. Била је главни уредник уџбеника "Породиљство". Говорила је четири језика: француски, руски, немачки и енглески. Прва је жена лекар код нас која је добила награду Српског Лекарског Друштва за свој научно истраживачки рад и то баш на саму стогодишњицу Друштва.

Била је дугогодишњи директор Гинеколошко акушерске клинике у Београду и шеф катедре за гинекологију и акушерство Медицинског факултета београдског универзитета. Њеном заслугом Институт за рехабилитацију у Игалу, који носи име њеног девера проф. др Симе Милошевића, проглашен је 1949. године званичним лечилиштем и захваљујући њој постао је током година познат и ван граница наше земље.

Некрунисана царица

Некрунисана царица наше гинекологије, др Боса Милошевић, рођена је у царском граду Скопљу, а одрасла и школовала се у царском граду Призрену.

Потомак је лозе Немањића и њени преци били су у пратњи цара Душана. Њен отац Александар Прљинчевић, који је рођен у Бабљаку код Урошевца, после основне школе, жељан знања, пешице је кренуо у Ваљево, а потом у Београд где је завршио Прву београдску гимназију и историју на Великој школи. Као стипендиста српске владе постављен је био за професора историје и географије чувене Српске гимназије и Учитељске школе у Скопљу у којима је српски језик тада предавао наш познати књижевник Петар Кочић. Били су најбољи другови и колеге о чему сведочи и Кочићева посвета Босином оцу и мајци на фотографији на којој је Кочић са својом супругом Милком.

Босина мајка Даница Димитријевић, рођена Алексинчанка, после школовања у Солуну (учила је сликарство, француски језик и свирање на харфи) свратила је у Скопље да посети свог брата, чувеног проту Стеву Димитријавића. Прота Стева је био директор горе поменутих школа и на једном добротворном балу који је организовао у Скопској гимназији срели су се Босини родитељи. Била је то љубав на први поглед.

После Босиног рођења њен отац је био премештен у Пљеваљску гимназију на кратко, а потом у Призрен у надалеко познату Богословско-учитељску школу, коју је 1871. године основао велики српски добротвор Сима Андрејевић Игуманов.

Летње распусте Боса је проводила на очевом имању у Неродимљу, где је некада цар Душан имао свој летњиковац. Уживала је да са оцем обавља ископавања на том познатом имању, на коме је он пронашао уговор који су склопили цар Душан и Кантакузен. Српска Краљевска Академија објавила је више његових научних радова, као и њеног ујака проте Стеве Димитријевића. Део Босине породице био је и наш прослављени математичар Михаило Мика Алас и Владета Поповић оснивач Катедре за енглески језик у Брограду, а њен девер проф. др Сима Милошевић био је чувени паразитолог а његова биста и данас стоји у Институту "Батут" поред Батутове бисте.

Приликом повлачења српске војске преко Албаније упознала је престолонаследника Александра И Карађорђевића, који је преноћио у стану њеног ујака проте Стеве. Такође је имала част да буде и у друштву старог краља Петра Ослободилаца, чији је портрет њена мајка насликала, али је он, нажалост, изгорео у пожару који је избио у њиховој кући у Призрену.

Отац јој је био добровољац у Балканским ратовима, као и у Првом светском рату. После тог рата, 1919.године умрла јој је мајка од сепсе после шестог порођаја и Боса, која је присуствовала мајчином тужном крају заклела се да ће због постати лекар и помоћи свакој жени у болести и рађању. Две године после смрти њене мајке отац је морао да се ожени и то опет Алексинчанком Славком Пауничић, коју је Боса с љубављу звала мама.

Када је 1925.године завршила гимназију у Призрену, њен отац је тражио премештај за Скопље желећи да она упише студије историје. Пошто нису одмах нашли стан били су смештени у хотелу из кога се Боса искрала једне ноћи и побегла код ујака Стеве у Београд, који је тада био декан и професор Православног богословског факултета. Уписала је студије медицине и тако испунила обећање дато мајци на самрти.

На факултету је одмах запазио чувени професор Александар Костић, чији је касније била асистент, а на катедри за гинекологију била је једина жена асистент између два светска рата. Била је у том периоду и једина жена лекар са најдужим стажом на хирургији.

Скромност, доброта и, наравно, огромно знање отварали су јој сва врата, тако да је већ 1950.године отишла у Париз на изучавање стерилитета, који је би јако изражен код нас после Другог светског рата. Неколико година касније била је поново у Паризу, желећи да усаврши безболни порођај.

Мајчине порођајне муке и смрт стално су јој биле пред очима, о чему је много година касније причала својој најмлађој сестри Нади Панић, професорки енглеског језика. На основу сећања госпође Наде, написала сам причу о болном одласку анђелима Босине и њене мајке, чији земни остаци су остали да почивају на гробљу у Призрену.

Често се питам да ли су још тамо, или су прекопани, као и многи други гробови српски.

Године 2002. била сам на прослави у манастиру светих Архангела, који се налази на пет километара до Призрена и тако сам желела да одем и потражим гроб Босине мајке. Нажалост, један високи немачки официр из састава КФОР-а ми је рекао да је то немогуће јер сам морала да се најавим много раније за ту посету.

О смрти Босине маме по сећању професорке Наде Панић

ТУЖНИ СТРАЖАРИ СЕЋАЊА

Мислим да сам била једино дете коме је било дозвољено да тада присуствује мајчином порођају. Нисам знала да ћу присуствовати и мамином испраћају

Угледавши маму лице му је одједном пребледело. Осетила сам да нешто није у реду, али нисам знала да ћемо ускоро остати без маме. Да ће то бити наше последње виђење. Доктор и тата гледали су се немо, а потом изашли у ходник. Онда ме је тата замолио да и ја изађем напоље

Тата је, тетурајући се од бола, изашао у предсобље пропустивши мене у собу код маме. Села сам поново на кревет и пешкиром брисала оне злослутне веснике

„Обећавам ти! Видела сам јуче твоје муке. Осетила сам твој бол и ево обећавам ти да ћу због тебе бити доктор и да ћу помоћи свакој жени и у болести и у рађању. Нећу дозволити да се било која жена, било чија мама, мучи као што се ти сада мучиш, мајко моја."

Два дана после наше најлепше звезде угасила се и Звездица у колевци. Благо теби што ништа ниси знала тада! Ја сам боловала и твој и свој бол

По мом доласку у Београд сазнала сам од Босе више детаља о многим стварима које су ме интересовале. Највише од свега интересовало ме је како и зашто је умрла наша мама. Вечито дечије питање зашто је баш мени зла вила одвела маму у други свет, далеко од мене, увек би залутало негде при одласку у кућу одговора. Мислила сам да таква кућа и не постоји све док нисам дошла код Босе. Схватила да сам коначно нашла кућу коју сам година тражила. Та кућа је била Боса.

Тата је повукао неприметну линију ћутања на длану нашег живота, која нас је немо раздвајала од поља нашег детињства. Вероватно му је било тешко да се сећа не само маминог тужног краја, већ и најболнијег периода за наш српски народ – српске голготе по албанском беспућу. Свака војска увек за собом остави тужне стражаре сећања, који нас сирочиће будно прате на сваком нашем кораку. Имала сам тату поред себе, али и тата је имао свој нови живот у чији мозаик нисам успевала да уградим свој каменчић. Плашила сам се да ћу ја, тим каменчићем, можда нарушити лепоту татином мозаику. Зато сам се увек склањала са татиног новог животног градилишта. Бежећи у свет маштарија ипак нисам могла да побегнем од болних уздаха, који су ме пратили при помисли на моју маму.

"Надо моја, знам да си све ове године увек тражила само један одговор. Тешко м је што, по ко зна који пут, морам сада да се враћам у сећање које као да нема краја. Зато и избегавам да кренем у њега, јер свако то моје путовање отвара ране које сваки пут све више боле и пеку. Не знам да ли ме је више болела мама, или ти, која си тада имала тек три године. А наша тек рођена сестра Даница светлела је на нашем породичном небу само три дана. Угасила се, а да није готово ни затреперила. У првој послератној години било је много умирања, јер није било лекова. Да знаш како сам била изненађена када ми је мама рекла да ће имати бебу."

"Зар опет још једна беба, мајко? Шта ћемо са толиким бебама?

"Како Босо шта ћемо? Деца су најлепши мирис који испуњава сваку кућу."

"Јесте, мајко – одговорила сам – али се плашим да ће те толики мириси у нашој кући угушити."

"Не бој се кћери моја, млада сам издржаћу."

"Али, мајко, рат тек што је прошао. Тешко је време."

"Био је и онај против Турака 1912, па против Бугара 1913, па су се рађала деца. Знаш, Босо рат и доноси и односи децу. Жене су зато да би рађале својим мужевима и својој отаџбини синове и кћери, који ће се после бринути о њима. Зашто своју главицу стављаш на муке због мене, мила моја девојчице. Тата и ја желимо да имамо много деце и зато се ти не секирај. Тата је ту да ми помогне."

"А, зна ли тата како то боли кад треба да се роди беба?”

"Откуда ти то знаш, Босо? – запањено ме је упитала мама.!

"Знам јер сам стајала испод прозора собе у којој си ти родила Наду и чула сам те како си се мучила. Да те није болело сигурно не би онолико јаукала."

"Види ти малог шпијуна! – рече мама смејући се, а потом јој грч на лицу пресече смешак."

"Шта ти је мајко?- упитах је уплашено”

"Ма, не бој се, то нова беба прави гимнастику у мом стомаку, па ме је управо ритнула ногицом."

Наслонила сам главу на мамин стомак и рекла: "Слушај ти бебо, зар мораш толико да ми риташ маму?"

Одскочила сам изненађено и рекла: "Ау, ала си ти нека ратоборна беба!" Мама се слатко смејала видевши моју збуњеност. После тога сам сваки тренутак користила да чујем како се беба рита. То ме је баш забављало. Почела сам да бивам нестрпљива и, заједно са мамом, бројала сам дане до доласка бебе на свет. Упорно сам молила маму да ми дозволи да будем поред ње када та нова беба коначно реши да нам се придружи.

"Али деца не треба то да гледају, Босо."

"Нисам ја више дете, молим те мајко, хоћу да ја прва видим бебу."

"А ако беба реши да дође кад ти будеш спавала?"

"Спаваћу са тобом и ти ћеш ме пробудити, обећај ми."

Тата је био запањен када сам му рекла шта ми је мама обећала.

"Данице, шта ја то чујем? Наша најстарија ћерка хоће да буде твоја бабица."

"Ма, Алекса, немој да се узрујаваш. Само хоће да буде у соби накратко. Кад чује моје јаукање, побећи ће као и ти што си сваки пут бежао у наш "Ладњак"."

Мислим да сам била једино дете коме је било дозвољено да тада присуствује мајчином порођају. Нисам знала да ћу присуствовати и мамином испраћају.

Слушала сам Босу скоро не дишући. Никада ми нико није причао како изгледа порођај.

Тата је пошао у варош до једног професора из Богословије, када је мама препознала порођајне болове.

"Алекса! – вратила га је са врата – изгледа да је почело. Сврати, молим те, успут до доктора и бабице и реци девојци да децу изведе."

"Значи, твоја бабица Боса ће пазити на тебе", рече отац, нежно пољубивши мајку у образ.

"Мајко, ја сам спремила чисте чаршафе, само да их донесем и да кажем девојци да припреми воду."

"Немој ти случајно, дете моје, девојка ће га, као и увек, донети, а ја ћу припазити на твоје анђелчиће."

Све је било спремно када су стигли доктор и бабица. Мама је замолила доктора да останем поред ње и, за дивно чудо, није се противио. Држала ме је за мишицу и по јачини стиска њене руке осећала сам сваки њен нови бол. На лицу је правила гримасе, којима је вероватно хтела да угуши јачину болова. Спаваћица јој је била сва мокра од зноја као и коса савијена у пунђу. Брзо сам јој пресвукла спаваћицу и потом је добила напон. Дрхтавим рукама држала се за колена, која су јој измицала под влажним прстима. Бабица је спремно чекала да се појави бебина главица, а доктор је говорио:

"Још само мало се напните госпођо Прљинчевић. Хајте, молим вас, још мало издржите! Зар не желите да што пре видите своју бебу?"

У тренутку када је мама стиснула и зубе и очи, зачуо се бебин глас.

"Добили сте девојчицу! - радосно је узвикнула бабица. Мама је за тренутак отворила очи и насмешила се својој новој кћери, а ја сам остала забезекнута изгледом нове сестре. Док је бабица купала, драла се као да је неко дере. Доктор је за то време извадио мами постељицу.

"Како си, мајко?"

"Дивно!"

"Како дивно после овако ужасних мука?"

"То су, Босо моја, уједно и најтеже и најслађе муке. Сада бих могла, чини ми се, одмах поново да се породим."

На мамине речи доктор се осмехну и рече: "Ред је да и ви, госпођо Прљинчевић, направите мало дужу паузу. Сада имате пет кћери и једног сина. За вашу младост то је можда и мало већи терет сада. Да ли сте смислили име за своју новорођену девојчицу?"

"Да, докторе, даћу јој своје име Даница."

"Благо вашем мужу, имаће две звезде у кући."

И после разговора са доктором на маминим грудима засијала је наша нова звездица.

"Сада се, госпођо ви и ваша звездица, одморите. Ако нешто, не дај боже, затреба, пошаљите одмах девојку по мене."

"Хвала вам, докторе!"

"Хвала вама што ми виком нисте пробили бубне опне. Скоро сам оглувео од силних порођајних вика", кроз смех рече доктор.

"А ти, будућа колегинице, добро си ми асистирала."

Слатко сам се насмејала када ме је ословио са колегинице. Тако сам у том тренутку себи деловала важно.

Убрзо после доктора стигао је тата носећи букет цвећа.

"За моје две звездице", рече свечано пољубивши маму у уморни образ, а Звездицу , нежно ухвати за носић. И ја сам пољубила маму, а Звездицу, која је личила на векну хлеба, пипнула сам за носић и пошла на спавање. Уместо сунца, којеме је редовно будило, пробудио ме је татин глас.

"Босо, трчи брзо по доктора, мами није добро!"

Обукла сам се што сам брже могла и одјурила до докторове куће која није била далеко. Нисам хтела да чекам да се доктор спреми већ сам одмах отрчала кући да видим шта је мами. Звездицу је девојка љуљала у колевци док се мама борила са високом температуром. Пресвукла сам јој спаваћицу и села поред ње. Ви сте још сви спавали. Тата је сачекао доктора који је просто утрчо у мамину собу. Угледавши маму лице му је одједном пребледело. Осетила сам да нешто није у реду, али нисам знала да ћемо ускоро остати без маме. Да ће то бити наше последње виђење. Доктор и тата гледали су се немо, а потом изашли у ходник. Онда ме је тата замолио да и ја изађем напоље.

"Шта се дешава, оче, шта ће бити са мамом, где је отишао доктор."

“Не ваља, Босо.”

"Шта не ваља?"– питала сам с неверицом.

"Сачекаћемо да се доктор врати, па ћемо видети. Отишао је да види да ли може негде да набави серум за Даницу."

"Алекса, све сам претражио, све сам питао", узбуђено рече доктор по повратку, "не могу да верујем да се баш твојој Даници ово десило и да ништа не могу да урадим."

Ушли смо код маме у собу. Села сам поред ње и пешкиром почела да јој бришем капљице зноја, те злослутне веснике несреће, који су у све већем броју избијали из њеног чела и увојака око њега. Дисала је тешко. Очи су јој биле одсутне и као да су негде у тој одсутности заборавиле своје плаветнило.

"Докторе, како је моја Звездица?"

"Звездица је добро."

"А ја? Зашто овако горим."

Доктор је погледао у тату чије су очи тужно клизиле по мами.

Мама одједном рашири очи и поче да се тресе. И тата је почео да се тресе. Девојка која је успавала Звездицу поче тихо да плаче. Тата јој погледом обриса сузе и угуши јецај. Само ја још нисам била свесна брзог маминог краја.

"Алекса”, тихо проговори мама, ”хоћу нешто да ти кажем. Само теби, а после хоћу да моја Боса остане поред мене."

Тата је, тетурајући се од бола, изашао у предсобље пропустивши мене у собу код маме. Села сам поново на кревет и пешкиром брисала оне злослутне веснике.

"Босо моја, јуче си доживела моју велику радост. Дочекала си самном моју Звездицу, а данас ћу ти, изгледа, бити највећа жалост."

"Мајко, о чему то говориш, о каквој жалости?"

"О твојој и мојој жалости. О Надиној , Ковиљкиној, Смиљиној, Бошковој, Алексиној и Звездичиној жалости. Умрећу ти, кћери моја. Нема ми спаса. А тако сам волела да родим још деце. Јуче сам тако била поносна на тебе."

"Биће још, мајко. Обећавам ти! Видела сам јуче твоје муке. Осетила сам твој бол и ево обећавам ти да ћу због тебе бити доктор и да ћу помоћи свакој жени и у болести и у рађању. Нећу дозволити да се било која жена, било чија мама, мучи као што се ти сада мучиш, мајко моја."

Из маминог изгубљеног плаветнила искочиле су замагљене куглице и пале на мој образ. Држала ме је за руку и тресла се. Ушао је доктор поново. Немоћно је стајао. Ништа му сада није значила његова париска диплома. Нисам могла да верујем. Не, не дам своју маму без борбе, докторе. Морате нешто да урадите! Смислите нешто! Не можете тек тако да пустите моју маму да оде! Не сме да оде, треба ми! Треба свима нама! Зашто само стојите и ћутите? Тата, не дозволи да мама крене од нас! Закључај сва врата!

Клекла сам поред мамине главе. За тренутак ми се насмешила и тихо прошаптала "А тако сам хтела …”. И? И онда се угасио и последњи одсјај маминог изгубљеног плаветнила.

Влажни увојци занемели су на хладном челу, а ја, залеђена од туге нисам могла ни својих суза да се сетим. Све као да је тада стало. И зидни сат и наше мисли и наше дисање, све је престало да куца.

Два дана после наше најлепше звезде угасила се и Звездица у колевци. Благо теби што ништа ниси знала тада! Ја сам боловала и твој и свој бол.

Испуњено обећање мами

Роде ипак не доносе бебе

"А нас су, Босо, учили да децу доносе роде. Увек сам радосно поздрављала сваку роду, која је прелетала кров наше куће у Скопљу."

"И ти си, Надо, стварно била убеђена да рода доноси бебу"?, изненађено ме упита Боса

"Ти си , значи, побегла из Скопља у Београд да би одржала обећање дато мами".

"Да, од тренутка мамине смрти моје обећање одвукло ме је у сан из кога нисам желела да се пробудим."

"Како си могла, Босо, да не кажеш никоме о свом плану, већ си једноставно нестала из хотела?”

"Можда теби, Надо, дугујем извињење зато што ниси и ти била саучесник".

"Имала си, значи, саучеснике?"

"Могло би се рећи да је тако".

"А ко су били они?"

"Ковиљка, Смиља и Бошко."

Нисам могла да верујем у то што сам чула.

"Како је могуће да то мени нису никада рекли?"

"Не љути се на њих. Била си мала и не би ништа разумела."

"А после?"

"Кад после?"

"Кад сам порасла, зашто ми онда нису рекли?"

"Зато што сам их заветовала на вечну ћутњу. Тако су били збуњени и преплашени."

"А одакле ти паре за пут?"

"Одмах после мамине смрти поћела сам да штедим новац који ми је тата давао за ужину. А и ујак ми је, када је био на маминој сахрани, кришом ставио нешто новца у џеп."

"Реци ми, Босо, како се ниси плашила у Скопљу да сама побегнеш ноћу?"

"Када имаш неки циљ онда ни не гледаш око себе, већ журно корачаш њему у сусрет. Једноставно ти страх од ноћи не пада на памет. Мени је само наша мама била на памети."

Сећање на маму опшило је Босине и моје трепавице стакленим перлама. Гледале смо се, а нисмо се виделе. Руком сам прво скинула Боси, а затим себи, тужне украсе са трепавица. Да бих зауставила машину сећања и заштитила наше трепавице од оног стакленог поруба, детињасто рекох:

"И ти си, Надо, стварно била убеђена да рода доноси бебу"?, изненађено ме упита Боса.

"Да, сви су тако говорили. Зато не могу да верујем да си се ти уверила у супротно као тринаестогодишња девојчица. Како је мама могла да ти разбије ту илузију о родама?”

"Па она је била школована жена. Можда ти тата није довољно причао о мами."

"Не, готово никада није спомињао маму."

(Svedok, Год. 14., бр. 694, стр. 25-27)

На Растку објављено: 2010-01-26
Датум последње измене: 2010-01-26 16:17:23