Славица Жижић-Борјановић, Љиљана Вујотић

За храброст и хуманост

(О књизи Славице Поповић-Филиповић: „За храброст и хуманост. Болнице шкотских жена у Србији и са Србима за време Првог светског рата 1914–1918”; Сигнатуре, Београд, 2007.)

Aкадемик Дејан Медаковић, у својој беседи приликом оснивања Вукове задужбине у Нишу рекао је: „Ми нашу прошлост схватамо као неисцрпни извор нових стваралачких подстицаја, као охрабрење да користимо сва добра и напредна искуства наших предака, оних великана који су стварали духовни портрет нације...”.

Следећи овакво схватање прошлости, Славица Поповић Филиповић, професор енглеског језика и преводилац, наше горе лист, која за себе и своју породицу каже да живе мало у Нишу, мало у Аустралији, написала је ову књигу.

“Наш однос према националној историји и историји других народа, са којима смо је делили, много говори о нама, и задужује нас за данашња пријатељства, будућа времена и будуће пријатеље”, каже у свом интервјуу часопису White из октобра 2008.

Ова књига се бави и нама и светом, на најлепши могући начин. Жеља јој је да сачува сагу о хуманости у најтежим ратним временима. Морала је савладати многе препреке да би настала, у сарадњи са историчарима медицине, али и залагањем Милене Шећеровић, а у издању „Сигнатуре” из Београда.

Тема хуманости дата је кроз историју Болница шкотских жена и њених припадница, које су дошле у помоћ српском народу у току Првог светског рата. Тема се преклапа са еманципацијом жена и њиховом борбом за добијање једнаких права са мушкарцима у образовању, здравственој заштити, праву гласа.

У сам освит Великог рата из покрета Националног удружења сифражеткиња проистекла је Болница шкотских жена, коју су чиниле лекарке, медицинске сестре, болничарке, жене возачи, придошле са разних страна света из Енглеске, Шкотске, Канаде, Аустралије и Новог Зеланда. Оне су формирале 14 болница, од којих је 10 било намењено Србима на свим фронтовима. Четири болнице су радиле у Србији у време велике епидемије пегавог тифуса: у Крагујевцу, Младеновцу, Лазаревцу и Ваљеву, које су се по окупацији земље повукле у Крушевац. Шест болница је пратило српску војску на разним фронтовима, по једна на Корзици и Француској, три на Солунском фронту, једна на руском фронту (у Добруџи у склопу Прве српске добровољачке дивизије). У оквиру ове медицинске мисије биле су и две Транспортне јединице. Организатор и вођа ових храбрих жена била је др Елси Инглис, која је оставила посебан траг не само у српској историји, већ и у историјама свих савезничких народа.

Многи сматрају да је ово књига за цео свет јер је централна тема хуманост и толеранција представника разних народа, који окупљени на једном месту деле ратне страхоте. Исписане су судбине хероина у жељи да садашње генерације сазнају више, да то сачувају за будућа поколења, не само као приповедање учесника и очевидаца, већ и као део историјског наслеђа Великог рата.

Књига може да се чита као роман, текстови су засновани на историјским чињеницама, мада нису писани строгим правилима историјског казивања. Свако поглавље је посвећено по једном лику: др Елси Инглис, др Агнес Бенет, др Лилијан Купер и Џозефин Бедфорд, др Емсли Изабел, Евелини Хаверфилд, Џејн Едит Мекеј, др Кетрин Мекфејл, Олив Кинг, Томасу Липтону. Књига укључује око 350 референци. Дата је двојезично, на српском и на енглеском језику. Знање енглеског језика и могућност истраживања у великим библиотекама и по архивама помогли су аутору да дође до нових сазнања, и отргне од заборава део српског историјског наслеђа. “Архиве су рудници са неисцрпним благом, треба само копати. Писање и свака реч стављена на папир у историјском спису вас обавезује, одговорни сте пред историјом и истином, судбинама оних који су са нама делили ратне страхоте и страдања. У целом процесу најтеже је доћи до оригиналних фотографија, а учесника и сведока из тих периода нема више међу живима”, каже аутор. Ликовној опреми књиге много је допринела Нина Тодоров, сликар из Ниша, која је урадила портрете наших хероина и хероја. Књига је промовисана у Нишу, Београду и Бризбену (Аустралија), а промоције су били доживљаји који се памте. У Нишу је, промоцији ове књиге, присуствовало преко 300 људи, уз велику помоћ управе Војне болнице, која је ове године прославила 130 година свог постојања. Ниш, привремена ратна престоница 1914-1915, где је боравила српска влада, био је тада центар српског санитета, дипломатских представништва, медицинских мисија из целог света. Град на Нишави је у то време бележио сопствену историју, коју је делио са многим познатим српским и страним писцима, новинарима, дипломатама, мисионарима, хуманистима. Медицинске мисије у Србији и са Србима на свим фронтовима укључивале су око две хиљаде личности разноликих сага и судбина. Хуманисти у саставу медицинских мисија су били из Велике Британије, Француске, Русије, Канаде, Америке, Аустралије, Новог Зеланда, Данске, Холандије, Норвешке, Грчке, док су помоћи стигле из Италије, Египта, Румуније, чак и далеког Јапана и Индије.

Све ове мисије су организоване уз помоћ Црвеног Крста, Српског потпорног фонда, Болница шкотских жена, па све до свих оних добровољаца који су сами крчили свој пут до Балкана. Поред велике улоге српског санитета, свих хероја и хероина на Солунском и другим фронтовима, треба споменути чланице Кола српских сестара, које су као нудиље и болничарке показале самарићанство у Великом рату, у време велике епидемије пегавог тифуса, као и приликом повлачења српске војске, у избеглиштву, у српским колонијама. У општем успону Србије крајем 19. и 20. века млада српска авангарда на плану образовања и културног препорода равноправно је присутна код мушкараца и жена. Интелектуално пробуђене Српкиње у то време прате европска кретања, не само у градској моди већ у образовању, општој култури, борби за женска права. Српске мајке, сестре и супруге организоване су у „Београдско женско друштво” (1879), затим, „Одбор госпођа књегиње Љубице” (1896) и „Коло српских сестара” (1903), па су тако одиграле важну патриотску, хуманитарну и културно-просветитељску улогу у земљи. Док су прва два друштва отишла у историју, „Коло српских сестара“, након прекида, обнавља се 1990, и продужава своју лепу традицију.

Аутор ове књиге често се пита, ко су биле прве учитељице, медицинске сестре, лекарке, са наших простора; и поноси се свим женама које су у овим тешким временима нашле начине да помогну људима у невољи. Пуно лепих и похвалних речи стигло је о овој књизи, са свих страна. Одједном се нашла на полицама многих библиотека, историјских архива, у рукама правих познавалаца књиге. Тражи се још увек. Цело издање продато за месец дана. Још један доказ да је судбина књиге као и судбина човека. Помажете joj да се роди, но, потом немате много утицаја на њену судбину. Она сама тражи и налази свој пут.

(Medicus, год. IV, бр. 37., стр. 15. 2009)