Брана Димитријевић

О френги у обновљеној Србији

Френга је у првој половини претпрошлог века била нарочито заступљена „преко Мораве“ у Источној Србији. Станојевић (1925) пише да је година 1836 и 1838 неки Гојко Марковић у Гургусовцу (Књажевцу) отворио „шпитаљ за лечење предпоменуте болести“. Он је трагичне 1813. године одведен у турско ропство у Смирну и Александрију „и предан тамо неког грчком ећиму, где је практичетска лечења научио“ (1).

Далеко више података даје, међутим, Михаиловић (1951) (2). Френга је турска реч, која би у слободнијем преводу означавала „европску болест“, јер Турци речју Френг означавају Европљане. Према „Новинама Сербским“, из 1846. године, болест се настанила најпре у Источној Србији, где су је 1810. године, током Првог српског устанка, донеле руске трупе.

Какогод било, сачуван је „Списак од Начелства одређене Комисије у призренију Гојка лекара, кога је исти од френге у Окружју Гургусовачком излечио и кога није...“ из 1839. године. Према том списку из укупно 42 села лечено је 158 болесника, од којих је излечено 44, неизлечено 105, а умрло их је 9. За сваког умрлог болесника постоји напомена: „два дана га поио неком црвеном водицом, а трећи дан када га напои одмах умро“, „болело га срце два дана а потом га Гојко неком водом напои други дан умро“, „дошао код њега из једне ране по образ, а како го четврту ноћ накадио и ракије остави код него а он освану мртав“... Од лекова је примењено: кађење код 123 болесника, маст код 6, трава и вода код по 3 болесника.

За кађење је примењивано живино једињење цинобер, али како је Гојко то радио и колику количину је узимао, не види се из списка; мада је јасно да тај начин лечења уопште није био безазлен. Маст је, опет прављена од неких живиних једињења, али како и од којих, непознато је. Трава је била корен од сарсапариле, давана у виду одвара (декокта). Као самоук (и надрилекар) Гојко не беше особито прецизан у описивању својих болесника Највише је забележено: „гуша“, „на снагу“, „нос...“

Осим у Гургусовцу, било је још места по Србији за лечење френге. Тако, извесни Гајо Савковић пише Кнежевој канцеларији (1839) иштући материјалну помоћ, јер већ три године, са својом женом Китом, лечи људе од френге о свом трошку. Како о њему нико ништа није ни знао, наложено је др Карлу Белонију, потоњем начелнику Српског војног санитета, а тада физикусу окружја Јагодинског, да о Гаји Савковићу достави „Мненије лекарско“. Мишљење, у три тачке, Белони је саставио 5 новембра 1839. године. Тачно је, пише он, да Гајо Савковић и жена му Кита, лече френгу, али и друге хроничне болести. Да против френге корен од саспариле употребљавају као декокт. Но, жена му Кита још и баје, исцељенија болести ради. А саспарилу само у време уштапа давају. Гојкова жена Кита иначе се обавезује сваком болеснику да ће му ране за неколико недеља излечити. У трећој тачки др Белони се ограђује, да о способностима Гаје Савковића и жене му, још ништа поуздано не може рећи „док не бих получио прилику сам собом, то јест под моим надзиранијем о начину лечења и успеха овог се известити“.      

Према „Новинама Сербским“ 1846. године основана је државна комисија за испитивање френге; која налази да је френга заразна, хронична, ендемска болест, али је о начину њеног преношења најблаже речено – магловита. Рђаво одело, рђава храна, рђава вода, нечистоћа наводе се као могући узрочници. Више је има у планинским, него у равничарским пределима, и тако даље. Комисија не налази да је френга исто што и сифилис, тврдећи да френга није чак ни венерична болест. Мада је према приказаним и описаним случајевима, од којих се човеку диже коса на глави, више него очигледно да је реч о трећем стадијуму баш сифилиса.

Не треба се претерано чудити. Сифилис је у петнаестом веку донесен из тек откривене Америке у Европу (мада има и супротних мишљења). Епидемија је планула у Напуљу, али се већ до краја века проширила на најудаљеније крајеве, на Шкотску и Русију. Французи су је звали „напуљском“, а Италијани „француском болешћу“. Умирало се већ у другом стадијуму, и тада је ова болест мешана с великим богињама. Убрзо је, међутим, примећено да се може лечити живом. Кадило се у специјалним сандуцима, из којих би вирила само глава болесника, док би му тело било изложено живиним испарењима. У обновљеној Србији болесник би се кадио увијен у ћебе. Временом је становништво Европе дошло до неке врсте имунитета. Више се није умирало у другом стадијуму, а и трећи стадијум (са отпадањем делова тела, на пример, носа) биваше све ређи. Догурало се дотле да је наследним сифилисом ласно објашњавана – генијалност.

Могуће је, стога, с обзиром на тежину приказаних случајева, да је сифилис у Србију донет, ипак, под крај Првог српског устанка, и да се о тој болести дотле није ни знало? Или да тадашњи лекари нису могли да френгу назову сифилисом, јер се на студијама нису сусретали са тако тешким случајевима?

У народу се, међутим, учврстило веровање, да се свака полна болест (па и френга) може излечити ако оболели мушкарац има сношај с невином девојком. Према белешкама др Милутина Велимировића, које се односе на стање у првој половини прошлог века, баш то схватање било је, макар у пиротском крају, погубно по многе бракове. Једре, здраве, лепе девојке брзо би свенуле после удаје за мушкарца који је имао буран предбрачни живот.   

(1)    В. Станојевић: Историја српског војног санитета & Наше санитетско ратно искуство; Београд, 1925, стр. 23. 

(2)    В. Михаиловић: Из историје санитета у обновљеној Србији; САНУ, Посебна издања Књига  CLXXX, Одељење медицинских наука Књига 4; стр 533 – 555. 

      (3) Др Милутин Велимировић, заоставштина, Архив САНУ 14.325.

(Задужбина, Год. 21., бр. 87-88; 2009)

На Растку објављено: 2009-11-05
Датум последње измене: 2009-11-05 16:16:11
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине