Брана Димитријевић

Др Јован Андрејевић - Јолес

Готово да је невероватно... У Србији се добра књига штампа у незнатном тиражу, догурало се до 250, па и 100 примерака, док насупрот томе издавачи згрћу новце на сасвим безвредним „делима“. Читалачка публика, упропашћена не толико безмало дводеценијском економском кризом, колико непостојањем јасних критеријума (оно баш: читати или не читати?), махом - срче сплачину.

Ето шта се намеће као прва помисао, када се склопе странице књиге сасвим „неатрактивног“ наслова „Др Јован Андрејевић-Јолес, живот и дело“. Књига је, међутим, последица научног симпозијума поводом 175. годишњице рођења овог ствараоца, у организацији Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, огранка за Војводину, и Медицинског факултета у Новом Саду; лого АМН утиснут је на насловној страни, али све то, у доба цивилизацијског и културног суноврата, не привлачи већ – одбија. Књига која је, уистину, последица револта, као уосталом и с муком организовани симпозијум, резултат плодотворне побуне у почетку једног човека – др Владимира Јокановића. Нашавши се, наиме, на Алмашком новосадском гробљу, на сахрани једног од колега, угледао је на стази поред капеле надгробну плочу, са давно уклесаним словима АНДРЕЈЕВИЋ ЈОВАН – медицинар 1833-1864. У то време, као избеглица из Хрватске – предавао је у Осеку(Осјеку) на тамошњем Медицинском факултету хирургију лица и вилица – он ни о Новом Саду много није знао, те поче да се распитује код присутних, ко ли беше тај „медицинар“. Нико да му одговори.

И – трагање је почело. На Медицинском факултету у Бечу, на Анатомском институту, постоји спомен плоча, у знак сећања на потоњег др Јована Андрејевића, коме је већ у то доба приденут надимак Јолес, што на мађарском значи: биће добро. Та спомен плоча уграђена је не без разлога. Још као студент Јолес открива да се жуч не ствара у крви, како се до тада веровало, већ да то чине ћелије јетре. У то доба анатомија, физиологија и микроанатомија, данашња хистологија, су један предмет, под руководством чувеног професора Ернеста Брикеа, који је уочио младог, паметног и наочитог Србина и омогућио му, још као студенту, рад на институту. На препоруку Брикеа Бечка академија наука, у свом часопису, објављује Андрејевићев рад под насловом „Uber den feniren Bau der Leber“ („О финој грађи јетре“), невелик, али сажет, који ће одјекнути широм Европе. Не беше потом мало изненађење професорово, када је дипломиравши, др Андрејевић без премишљања напустио Беч, и универзитетску каријеру, отиснувши се у „глуву“ провинцију, у Нови Сад. Неколико (чудом) сачуваних професорових писама, упућених др Андрејевићу, сведочи да је њихова преписка била много обимнија, редовна и срдачна.

У Новоме Саду млади Андрејевић, као лекар, врло брзо стиче добар глас. Сиротињу је лечио бесплатно. А беше обожаван међу женама.

Упркос свему, тадашњи Нови Сад, са својих једва 30.000 становника не беше глува провинција већ културни центар Српства – српска Атина, а ни доктор Јолес није био само и само лекар.

Избећи ћемо на овом месту потанко препричавање његове биографије, коју је, колико се то на основу архивске и друге грађе уопште могло, детаљно изложио др Јокановић (и недавно – 9. априла 2009. године, у Београду у Српском лекарском друштву, на састанку обновљене Секције за историју медицине). Поменућемо да је потоњем др Андрејевићу још као седмошколцу (ученику седмог разреда гимназије у Темишвару) поверено да одржи посмртно слово др Петру Јовановићу, раније директору Новосадске гимназије, неко време и надзорнику школства у Српској Војводини. Тај говор је сачуван, па 30 година касније објављен у новосадском „Јавору“. У књизи је дат без измена и у целини. Није то пуки некролог, то су и литература и философија, те се тај говор данас сматра Андрејевићевим књижевним „првенцем“. У Бечу, током студија, Јолес другује с Јованом Јовановићем (касније Змајем), Ђуром Јакшићем, Ђорђем Поповићем Даничарем... Посећује и Вука Караџића. Слуша од Вука епске народне песме. У Бечу је и ухапшен, али је захваљујући брзој интервенцији адвоката, морао бити пуштен. Није сасвим познато шта је био стварни мотив хапшења, али је познат изговор полиције. Код Јолета је нађена једна Шекспирова драма на сасвим непознатом – енглеском језику.

Када је стигао да и енглески језик изучава!? Већ је говорио сасвим течно немачки и мађарски, ако се ту не урачуна и „мртав“ латински језик.

У то доба Нови Сад, такорећи од невоље, постаје снажан културни центар. То је време када је укинута Српска Војводина, и када се осим политичког рада, Срби зарад националног опстанка лаћају и – културе. Култура томе и служи, као оруђе опстанка, у најдословнијем, најдарвинистичкијем смислу те речи. На окупу су сви некадашњи студенти, они који су још у Бечу друговали. Матица српска пресељава се из Будимпеште у Нови Сад. Машта се, али и спроводи у дело оснивање Српског народног позоришта...

Обрадивши прво биографско поглавље (порекло-детињство-школовање) сам, а потом друго са проф. др Душаном Лалошевићем (студије медицине у Пешти, Прагу и Бечу), др Јокановић потом препушта реч овом потоњем, који у поглављу „Развој микроскопске анатомије – хистологије средином 19. века“, једноставним и питким језиком образлаже зашто је дело младог студента, Србина, имало такав одјек. Па, реч поново добија др Јокановић, који у поглављу „Лекарска пракса и живот у Новом Саду, женидба, смрт“ износи не само биографске податке о др Андрејевићу, већ дочарава друштвени и културни живот тога времена, неувијено и јасно да јасније не може бити, равнајући пут наредним говорницима, или писцима.

Јер да би се описале и оцениле све делатности др Јована Андрејевића – Јолета, потребан је пробран тим. Побројмо његове чланове и теме: историчар културе, библиотекар саветник у Библиотеци Матице српске, Радован Мићић, с темом: „Јован Андрејевић Јолес у Матици српској“; магистар театрологије, директор Позоришног музеја Војводине, Зоран Максимовић, с темом: „Андрејевић у позоришној пракси“; театролог, доцент Академије уметности у Новом Саду, с темом „Јован Андрејевић у књижевности свога времена“.

Треба одмах рећи да др Андрејевић није био књижевник у уобичајеном смислу те речи (није писао песме, романе, драме) већ књижевни теоретичар, и упркос својој младости веома цењен рецензент. Његове трезвене рецензије позоришних комада: Сеобе Србаља Ђуре Јакшића, и Максима Црнојевића тада такође младог Лазе Костића, које у многоме стоје и данас, нису остале без знатног утицаја. Био је, ако се тако може рећи, ученик немачких естетичара Фридриха Теодора Фишера и Јулијуса Фрауенштета, који се сматрају левим хегелијанцима. Те, у оно време, Андрејевићева компилација постаје теоретска основа српског романтизма, посебно у области националне историјске трагедије. Карактеристично је, међутим, Андрејевићево инсистирање на етичком (моменту, или поруци) у књижевном делу. Између естетског и етичког, по његовом суду, можда не постоји знак једнакости, али у књижевном, а особито драмском делу, једно без другог не иде. Данас знамо да је тада почињало доба моралности, које ће се, нарочито у медицини, распламсати после победе Пастерове науке, али о томе другом приликом.

Андрејевић је деловао и теоретски и оперативно на оснивању Српског народног позоришта, а потом на прослави 300 година од рођења Шекспира, која се обележавала широм Европе. Делао је и као преводилац Шекспира, али с енглеског, те је заједно с Лазом Костићем превео један број сцена из Шекспирове трагедије Ричард Трећи. Тако ће се 30. априла 1864. године у Новом Саду одржати две прославе. Прво је уз топовске плотуне, црквена звона, песму и молитве дочекан брод који је из Будимпеште доносио архиву Матице српске, док је извечери организована „Светковина тристогодишњице Шекспирове“. Али потоњу др Јован Андрејевић Јолес неће жив дочекати. Умро је од туберкулозе, која га је начела још у његовим студентским данима, претеравши тек тридесету.

Заслугом др Јокановића осветљен је и лик Јелене Бајић – Андрејевић, потоње Марковић, атентаторке Илке. Ова скромна, али образована девојка, која је рано остала без матере, живела је у дому др Александра Димића, градског физикуса, те је после кратког познанства и обостраних симпатија, удата за др Андрејевића Јолеса. Венчање је у Саборној цркви обавио парох Глигорије-Гриша Андрејевић, младожењин отац. Али њихова брачна срећа није дуго потрајала. Умире др Јолес; Јелена остаје удовица у својој двадесетој. Две године касније, под силним притиском фамилије, удаје се за рођеног брата Светозара Марковића, Јеврема, па с њим прелази у Србију. Изнова брачна срећа. Јеврем је официр, тада у чину капетана, и јунак. Ратовао је и у босанско-херцеговачком устанку. Ухапшен је, међутим, као учесник пропале Тополске буне и осуђен на смрт. Јелена покушава да на све начине спасе мужу живот. Ишла је да моли и самог краља Милана. Краљ је прима и обећава да ће Јеврему поштедети живот. Према др Владану Ђорђевићу (коме се не мора увек све веровати) она ту ноћ проводи у краљевој постељи, а већ сутрадан сазнаје да има два дана како јој је муж стрељан. Неколико година касније, покушава атентат на краља Милана. Не успева. Осуђена је на смрт, па помилована, па угушена у тамници, у Пожаревцу.

Данас у холу Медицинског факултета у Новом Саду стоји биста др Јована Андрејевића-Јолета (рад др Владимира Јокановића), одржан је симпозијум, штампана књига, с обиљем докумената и цитата, право правцато – научно дело, а то, упркос све своје узбудљивости и вештине приповедања, ипак одбија. Недостаје јој и маркетиншка дрека. Књига која се не држи мутних „правила“ српског књижевног бувљака. Стога и не може допрети до ширег круга читалаца, да би нас ширином својих погледа уверила да је оно време, у ствари ово у коме, згурени, таворимо. Постоји још једна, при том, препрека. А то је да се данашњи интелектуалац, јачег формата, мора склопивши њене странице, осетити баш као – зрнце песка; коме се сопствена његова биографија мора учинити напирлитаном жалосном... Зар сам, доиста – живео? Упитаће се, хтео не хтео. Јер све што није чињено и учињено на ползу отечества и човечанства не постоји од почетка.

(Не морате, наравно, ни у потоње веровати.) 

На Растку објављено: 2009-11-03
Датум последње измене: 2009-11-02 18:02:18
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине