Брана Димитријевић

Тихи сведок: Аријус Ван Тинховен

(Приказ књиге: Аријус Ван Тинховен, „Страхоте рата у Србији – дневник ратног хирурга“; Утопија, 2005, Београд)

Књига др Аријуса Ван Тинхофена (Arius van Tienhoven) Страхоте рата у Србији, једно је од првих, ако не и прво, потресно сведочење о Србији у Великом рату. Холандија је у том сукобу, подсетимо, била неутрална земља, а сам писац је у Србији, као хирург, већ боравио током Балканских ослободилачких ратова. И јасно му је било, после атентата у Сарајеву, шта се спрема. Само, зашто је, такорећи истог часа похитао, преко Немачке, Русије, Румуније, Бугарске, у Србију? Зато што је тада, за разлику од данашњих времена, сваком разумном човеку у Европи било јасно да је атентат у Сарајеву само и само – casus belli. Не само спрам Србије нарогушена Аустроугарска – којој није успео царински рат, која је безобзирно потом анектирала Босну и Херцеговину, а током оба Балканска рата вребала прилику да Србију нападне с леђа – већ је и Немачка, без које и нема озбиљног рата у Европи, атентат оберучке дочекала. Ултиматум који је Аустроугарска царевина, потом, упутила Србији био је више него понижавајући. ( Све ово пише др Тинхофен.) Па ипак је Србија прихватила све тачке тог ултиматума, осим једне, на неизмерно задовољство не само Аустроугарске већ и Немачке, које одмах започеше Велики рат..

Снажно мотивисан уверењем да помаже праведној ствари и једном бахато осуђеном, мирољубивом народу, тим др Тинховена, (осим њега ту су и сестре: Де Хорте, Вестерхоф и Ван де Маде) последњим возом прелази руско-немачку границу, не осврћући се на ситне и крупне непријатности, неизбежне у тим временима. У Русији је мобилизација. Успут се губе др Тинховенови кофери, а у њима и драгоцени фотоапарат. Неважно. Јер, треба што пре стићи у Србију. Стижу. Распоређују их у Ваљево. Недалеко, воде се тешке борбе ...

2.септембар. У складиште (заправо касарну, која је претворена у болницу) Петог пука ноћас је унето осам стотина рањеника... Какав тужан призор... Маса у дугим шињелима натопљеним крвљу, на слами... 3.септембар. Непрекидно их (рањенике) доносе са бојишта. Да човек падне у очај... Медицинске помоћи још увек је недовољно... Поподне идем да бацим поглед у једну другу (суседну) болницу... Хирурга нема, само неколико швајцарских интерниста...

Велики рат је, очито, затекао неспремне санитете зараћених страна, а Србија је била у посебно тешком положају. Лекара је и до ратова (српско-турског, српско-бугарског, и сада, српско-аустријског) имала мало, хирурга поготову.

Нико, изгледа, није очекивао такву бујицу рањеника, и још са таквим ранама, од артиљерије поготову. Осим тога, хирургија, сем својих "светиња" асепсе и антисепсе, захтева чистоћу на сваком кораку. Тело рањеника мора бити опрано,чисто, као и његово рубље, постељина, простор у коме борави... Па је, у складу с тим правилима, и "пријемно одељење", морало бити боље. Али... Недостајало је, осим свега, још и помоћно особље, ројеви болничара и болничарки. А о количинама свакојаког санитетског материјала да се и не говори. И – време! Немилосрдни Хронос. Др Тинхофен пробира рањенике – за операцију, оне око којих се вреди потрудити – врши, и тада бисмо то тако рекли, тријажу, а потом оперише до дубоко у ноћ.

Упркос свему, све су то призори, какви постоје широм зараћене Европе. Негде је, можда, мало или чак много боље; има више хирурга, болничара, санитетског материјала. Но, бујица је и тамо иста. А ране, по своме пространству до тада невиђене.

Кошмар. Али то је тек мањи и тањи његов део. Јер убрзо се невелик холандски тим суочава са непојмним злоделима Аустроугарске војске, (војске убица како ће је, с правом, назвати Анри Барби) над цивилним становништвом Мачве и Поцерине. Др Тинхофен је, заправо, први сведок свих тих непочинстава, која недвосмислено говоре о правој намери и задацима такозване Казнене експедиције – стрти српски народ – први који се оглашава својим дневником, а у неутралној Холандији. Он је и пре Анри Барбија, и пре Арчибалда Рајса, да поменемо најважније. Мада холандски језик далеко не допире.

18.септембар. .. најављен (ми) је др Рајс, професор криминалне антропологије из Лозане. Дошао је како би покренуо истрагу о страхотама које су починили Аустријанци... Жели да ме саслуша као сведока.

Рајса је нарочито занимало сведочење др Тинхофера о распрскавајућим зрнима ("дум-дум" мецима) за које ни сам др Тинхофер неко време није веровао да постоје. Уверивши се, међутим, у њихово постојање, он их мимо својих сведочења Рајсу, посебно обрађује, дајући техничке слике пресека, мимо Рајса тражећи и холандске експертизе.

Типична рана од таквог метка је мала улазна рана, али је излазна рана огромна... Број војника рањених распрскавајућим метцима, који доспевају до хирурга је мали... Јер...

Погодак у главу, грудни кош, трбух, надлактицу или надколеницу бива смртоносан. Па, ипак...

Од једног колеге из пољске болнице знам да је видео стотину таквих рана.

Наизглед реч је о стрељачкој муницији, за пешадијску ватру. Ипак, на куршумима су утиснуте године производње 1911 и 1912, ту је и аустријски двоглави орао, што сведочи да потичу из државне фабрике Велерсдорф крај Беча.

Нема сумње да је аустроугарска војска навелико користила ову врсту муниције, приликом свог другог упада у Србију, како би овим најмодернијим средством ширења средњоевропске културе, натерала на ћутање један јуначки, храбри мали народ...

Други аустријски упад значиће и пад Ваљева. Др Тинхофен беше спреман да не напусти своје рањенике, и да са невеликим својим холандским тимом сачека непријатеља. Ипак, евакуисан је у последњем трену, по наређењу.

Повратак у Ваљево, после страховитог дебакла аустроугарске Балканске војске, донеће холандском тиму нова разочарења, безмало очај. Некада љупка, мирна, чак идилична, здрава варошица претворена је у – ђубриште. У описима тадашњег Ваљева, Барби је детаљнији и опширнији, али се умногоме, а сасвим независно, слаже са сведочењима др Тинхофена. Код обојице згроженост. Неверовање да катастрофалне размере војничког пораза непријатеља, да безглава његова бежанија, може да оправда сав смрад и лом који је за собом оставио непријатељ. И то не било који... Та поражена војска припада једној високо развијеној, чак рафинираној цивилизацији, пише Барби, а погледајте...

Остављени су у више него ли јадном стању, многи непријатељски рањеници, с непревијеним а већ добро загнојеним ранама, преко којих су весело милеле вашке... Сав санитетски материјал однет је или уништен. Др Тинхофер је изричит:

Као додатни сувенир после свог другог дебакла, непријатељ је за собом оставио пегави тифус.

Од тифуса ће касније оболети и у Србији прездравити и сам др Тинхофер, а потом вратити у Холандију на опоравак. Но, пре тога остаће му да се бори и избори за животе многих рањеника, поглавито непријатељских. Јер права медицина не уме да разликује једне од других; а то држећи се међународних конвенција "није умела" ни српска Врховна команда, за разлику од свог цивилизованијег и далеко боље опремљеног непријатеља.

Иако књига "Страхоте рата у Србији" носи поднаслов "Дневник ратног хирурга", при чему је можда боље било да је додато "холандског", правих дневничких забележака је мало. Др Тинхофер их чешће препричава, износећи и своја запажања о Србији и Србима. Превод је можда могао бити бољи; посрбљенији, јер се често осећа дословност и присуство холандске синтаксе, а сам Тинхофер није нарочит стилист. Уз то, пропуштена је прилика да се гласније проговори о геноцидном понашању аустроугарске војске у Мачви и Поцерини 1914, године, и о вредности овог тихог сведока. Поговор из пера Дејана Ристића лепо осветљава досадашње српско-холандске везе, али то није тема књиге. Др Тинхоферов долазак у Србију 1914. године, није само хуманитарни гест, какав је највероватније био током Балканских ослободилачких ратова, већ много више протест против, данас бисмо рекли, сатанизовања једног малог, мирољубивог а поноситог народа; који временом прераста у протест против његовог уништења; уз дубоко морално згражавање пред наказном скицом надолазећег века. И као што др Тинхофер неко време одбија да поверује да високо цивилизована Аустрија, већ од раније увелико производи распрскавајућа зрна, да би их у погодном трену употребила на Балканском и на Источном фронту против Србије и против Русије, тако и нама никако да се отворе очи, па да кажемо; попу поп, а бобу боб. Не лаже др Тинхофер, ништа он не измишља. Његова сведочења сагласна су са сведочењима Анре Барбија (у књизи "Са српском војском"), са призорима из необјављеног дневника оца српске ратне хирургије др Михаила Мике Петровића, и објављеног, исто тако дневника, медицинара Светислава Барјактаровића, са налазима и чланцима др Арчибалда Рајса. Треба се суочити с истином да су осим Аустријанаца (веселих и питомих Бечлија, чуди се Рајс) и Мађара, у тим злочинима учествовали и словенски народи Хрвати, Чеси, Пољаци, али и Срби аустроугарски поданици.

Невелик тираж (свега 500 примерака), и више него скромна опрема, фотографије се једва разазнају, не би требало да буду препрека да ове књига доспе до најширег круга читалаца. (А и држава би могла да се уздржи од своје грабљивости, и да не опорезује овакве књиге!) Док ће лекари у њој наћи драгоцене податке о тадашњем трезвеном гледању на ратну рану.

На крају, све и да др Аријус Ван Тинхофен, није написао овакву књигу, да је само оперисао и оперисао, спасавајући животе и удове српских родољуба, српских тежака, заслужио је вечно памћење њихових потомака.

Само, да ли смо се баш у том смислу, ми, Срби, изменили?