Љиљана Вујотић

На уранку: Обнова Секције за историју медицине Српског лекарског друштва

Секција за историју медицине основана је фебруара 1950. године, али је у последњој безмало деценији замрла с радом. Потоње, међутим, не значи да известан, увидеће се, не мали број појединаца није наставио да се бави тим наоко залудним послом, "о свом руву и круву". О томе сведочи, опет, не мали број штампаних књига из ове области, махом прећутаних. Овој, назовимо је, кризи одолевало је Друштво лекара Војводине, које је огранак Српског лекарског друштва. Оно још увек има Друштво за изучавање историје медицине, али његов замах постаје све слабији.

Откуда криза, и то баш у овом ни мало повољном трену? Неповољном стога што је на делу омаловажавање, прећуткивање, па и черупање српске историје, с циљем да се покаже (и докаже) да су Срби примитиван, грабљив и злочиначки народ, да су несрећа човечанства, укратко народ неспособан за било какав културни допринос.

Али скуп који је одржан 19.03. ове године, у великој сали Српског лекарског друштва, као да поменуту кризу анулира. Обновитељски скуп, на иницијативу проф. др Радоја Чоловића, дописног члана САНУ, новог председника Српског лекарског друштва, већ од самог почетка био је прожет неком радосном атмосфером, неким, рекло би се, тешко разумљивим оптимизмом, кога је међутим лако објаснити. Прегаоца и ствараоца у овој области има много више него што смо, до тог тренутка, знали. Има и разочараних, па и несрећних, јер је њихов дотадашњи силан рад остао на маргинама. Чули су се, баш тим поводом, критички тонови, па ипак, као да је и њима са душе спао терет. Било је довољно бацити поглед на препуну салу. Препознати неколико академика САНУ, и више од десетак чланова Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, колегинице и колеге из целе Србије: Београд, Нови Сад, Лесковац, Врање, Пожаревац (ко да наброји!), па да најразочаранији, и најнесрећнији, схвати да није више сам, да уствари, никада није ни био, па да се на и његовом лицу појави осмех.

Радовало је и то што нису преовлађивале "седе главе", ветерани и заслужници, што је на сцени и генерација сада у пуној снази. Стога, не стрепимо: "од оца сину (ипак) останути".

Изучавање историје медицине у међувремену се променило. Раније је било довољно удубити се у старе стручне часописе, особито у доба ницања нових и нових специјалности. Данас треба архиварити и прашинарити, прелиставати оновремене дневне новине и периодику, чији наслови, на први поглед, упућују на све друго осим на медицину и здравствена питања. Проналазити комадићке разбијеног огледала, па све то, затим мукотрпно слагати, са често неизвесним исходом. Речју, историја медицине је постала за лекаре - нов занат, по методологији веома близак општој историји.

У коликој мери је ово тачно, показало је одмах, изванредно предавање проф. др Радоја Чоловића, о др Аћиму Медовићу, првом председнику Српског лекарског друштва. Колико је ту само разноврсних извора коришћено! Стога ни резултат није изостао.

Атмосфери великог уздања у многоме је допринео др Јокановић, почасни члан Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, такође и члан Академије медицинских знаности Збора лијечника Хрватске (мада му ово последње није много помогло, јер је морао да се отуд исели, спасавајући живу главу). Он је, стигавши из Новог Сада, заједно са групом чланова војвођанског Друштва за изучавање историје медицине, на челу са председником проф др Маленковићем, донео Српском лекарском друштву на дар бисту др Аћима Медовића, коју је сам извајао.

Не треба изоставити честитке из земље - две из Ниша – и пет из иностранства (САД, Немачка, Аустралија, Нови Зеланд) од стране наших исељеника, веома признтих стручњака, који су снажно изразили жељу за сарадњом.

За председника Секције акламацијом је изабран проф. др Брана Димитријевић, почасни члан Академије медицинских наука, кога барем у овом листу, у коме постаје "класик", не треба посебно представљати. Он је уредник сајта Историја медицине, на "Пројекту Растку", највећој електронској библиотеци на Балкану. Али то је од недавно, од Ђурђев дана прошле године. Пре тога, знамо га већ читаву деценију као "герилског борца", плодног, бескомпромисног писца, и на популаризацији историје новије српске медицине, у књижевним листовима "Савременик", (Вукова) "Даница", "Задужбина", "Књижевни лист", "Књижевне новине", писца књига "У контејнеру..." "Стоматологија и култура", "У равницама привида".

Глатко, наравно, неће ићи, али, ни без зоре нема дана. Беше то уранак – за памћење.

( Medicus, год. III, бр. 33/2009, стр. 18 )