Стојан Бербер

Књаз Данило Петровић – скица за патографију

Књаз Данило Станков Петровић (1826-1860), звани Зеко Мали (зелених очију, ниског раста), који је владао Црном Гором ни непуну деценију (1851-1860), остао је до данас загонетна и контрадикторна личност, о којој су различити писци оставили разнолике записе и саопштења, а међу њима и историчар Илија Петровић, на чије се списе понајвише и ослања ова скица за психолошки портрет Данилов.[1]

Први световни владар у дотад теократској српској државици Црној Гори напунио је тек 25 година када је признат за књаза. То је постао не по каквој својој великој заслузи, војничкој или дипломатској, него по тестаменту стрица владике Петра II Петровића Његоша, чувеног песника и филозофа, који му је у наслеђе оставио владичанство јер је првоизабраник Павле у међувремену умро. Али с напоменом да младог и неискусног Данила у владарске послове уведе искусни Његошев брат Перо. Његошева последња воља била је толико јака и поштована од већине Црногораца да је Данила као књаза (владичанства се, својевољно и не случајно, одрекао) прихватила множина црногорских угледника и поред снажне опозиције која је постојала и у самој кући Петровића, па чак и од Његошевог брата Пера, председника Сената, односно црногорске владе. Данило је моћну опозицију савладао уз помоћ неколицине угледних црногорских првака, а пре свега свога старијег брата, тада већ признатог јунака, Мирка Петровића (рођен 1820) и војводе Новице Церовића (који је учествовао у смакнућу турског силника Смаил-аге Ченгића) и, што је најважније, уз сагласност руског цара Николаја Првог, јер се без Русије православна Црна Гора ни до тада није могла одржавати изван власти турског султана; грамата руског цара, уручена Данилу лично, давала је младом кнезу неопходну сигурност у владању Црном Гором, која је још увек била племенски организована, а са слабом централном влашћу и поред напора претходних владара да је ускладе са модерним европским државама.

Одлуку да се не завладичи и тиме прекине историјску теократску владавину Данило није донео случајно; биће да су на ту одлуку утицала не само обичајност раздвајања световне од црквене власти у модерним европским државама, већ и плотска нарав самог Данила, која није подносила мантију и захтевни живот у целибату, уз одрицање од свакодневних људских радости, којима је Данило био више него склон.

Без школске спреме, практично необразован (Његош га је хтео да школује у Петрограду), али писмен и веома одлучан у својим наумима, особито склон властодржачкој позицији у коју је доспео, под снажним утицајем старијег брата Мирка, али и завидно загледан у своје претходникe из куће његушких Петровића (Петар I проглашен је од Петра II и за свеца) која је деценијама владала невеликом Црном Гором (територијом око Цетиња и делом Брда према Морачи), Зеко Мали је одмах у почетку показао да је спреман да се искаже као моћан и опак владалац, па је, према сведочењу остарелог Вука Караџића, рекао старешинама црногорским:

„Видите колишни сам мали, али ако ме не узаслушате, бићу вам већи од Ловћена: ако ми не дате добром да се прославим, ја ћу гледати да се прославим злом.“[2]

Ако су поруке Данилове тачно записане, оне су толико неразумне и опасне, да је оправдано посумњати да ли их може изговорити ментално здрава особа. Ако су изговорене као претња, а јесу, то може учинити само личност која не преза ни од најгорег застрашивања како би остварила своје мегаломанске намере, личност која мисли да има толику власт и моћ да може да ради што хоће! Данило је таквим претњама очито застрашивао не само своје противнике, него и сараднике и пријатеље, уколико би се дрзнули да му се на било који начин супротставе („ако ме не узаслушате“!), јер је тражио безусловну послушност, како су радили најгори тирани у историји. Истовремено те речи казују да је Мали Зеко имао осећај и ниже вредности што нема телесну снагу („Видите колишни сам мали!“) својих претходника (песник Његош је био висок преко два метра!), па је жељену силину показивао пропињући се снагом туђих мишица, а пре свега својих оружаних перјаника. Па је Мали Зеко одлучио да буде већи од својих претходника, или бар да се изједначи са њима, и одмах је у почетку јасно казао шта чека оног ко му се успротиви, што је касније спровео и у свом Законику Црне Горе и Брда стављајући себе изнад закона.

Не може се противречити да је књаз Данило желео да уреди своју државицу сходно стању тадашње европске цивилизације, угледајући се на дела претходних владара из куће Петровића, поштованих и мудрих Петра I и Петра II, чему су подстрек давали и дотицаји Данилови са моћним европским дворовима (руски, аустријски, француски), куда је одлазио, а не треба занемарити ни могући утицај његове супруге Даринке Квекић, Тршћанке, грађански образоване, са знањем неколико језика, која је прихватила да из великог града са европском традицијом дође да живи на каменитом и сиромашном Цетињу, у којем су још увек владали обичаји из неких бивших времена, како сведочи и Вук Караџић, који је био у мноштву што је сачекало тријумфалан повратак Данила из царске Русије 1852. године и присуствовао заједничком ручку у Његушима у данима устоличења:

„Кад гости уђу у једну велику собу без пећи, одмах их почасти хладном водом, кафом и ракијом. Кад обед буде готов, намести се поред зида једна дугачка трпеза од дасака и по њој трпежњак (ова је трпеза готово у пола нижа од овдашњих столова или астала); и поред ње с обадве стране метну се клупе за сеђење. Мени је било одређено место близу књаза, који је сео у горње чело, али се мени због своје ноге учини тешко онде сести, него седем готово на дно софре уза зид. Прво се јело донесе у чорби од меса овчијега погуст скуван пиринач. Пред књазом били су судови доста господски или варошки, било је и тањира и ножева и виљушака, а где сам ја седио, само су мени донели нож и виљушке; и овај се пиринач донесе у великоме дрвеном чанку, који се онамо зове ваган, и сви смо га амо од књаза даље јели великим дрвеним кашикама, какове су и у Србији по селима. После пиринча донесе се кувано овчије месо у великим комадима (готово у четвртима), које је један од гостију после секао на мање; иза овога меса донесе се јагњеће месо печено, исто онако у великим комадима, које је опет један од гостију секао у какав суд пред собом, а они, који су седили иза мене на крају, немајући суда никаквога, један од њих узгрне трпежњак па исече месо на трпези; иза овога печења донесе се шунка, која се онамо зове пршут, а после ње сир. Где је књаз седио, било је и чаша подоста, али ми овамо даље пили смо вино стаклетом од оке редом наздрављајући један другоме, као н. п. што се у Србији кадшто пије чутуром.“[3]

Да је кнез Данило желео да Црну Гору и Брда и законима учини модерном европском земљом сведочи и Вук Караџић у свом запису кад каже:

„Кад би се књазу досадило у билијарди говорити и говор слушати, он би изишао напоље да се прошета, али је гомила за њим и око њега ишла једнако. Пошто би се по пољу прошетао, сео би пред каквом кућом на клупу од камена, а главари око њега, а гомила испред њега и око њега, гдекоји би прости Црногорци поседали по земљи, а који су мало даље, они би стајали да га могу боље чути и видети, а он би почео разговор као и у билијарди. Које у билијарди које у пољу, књаз је говорио народу ово: „Нећемо се више убијати по кантунима (т.ј. по буџацима), већ ко се осуди на смрт и погуби, сви Црногорци ваља да знаду шта је скривио и за што је погубљен. Тајне се тужбе више неће примати, него који што каже на кога, он ваља онде да чека док се дозове онај, на којега он говори, да се суоче.“ — „Који у суђењу, био сенатор или капетан или перјаник, узме и од кога једну пару мита, одмах ћу га истерати из службе, и нек се не нада да ће игда више у њу бити примљен. Исто ће тако из службе бити истеран и перјаник, који би од људи, за које се шаље да им што пресуди или извиди, узео што више од онога што му је одређено, као што је једном пре Иво Радоњић још с једним другом од тога и од тога узео неколико коза, које су пет пута више од онога што је припадало.“ (Кад он ово изговори, Иво Радоњић, који је иза њега подалеко седио на једној клупи, устане и скинувши капу рекне: „Истина је то била, господару, али да је онда ко казао тако као што ти сада говориш, ми онда не би смели учинити, него је онда сваки гледао како ће своју кућу боље напунити, па како су остали радили, онако сам и ја“.) „Свакоме Црногорцу, најсиромашнијему као и најбогатијему главару, да се суди једнако по правди, јер су сви Црногорци једнаки. У овоме да се не гледа ни на саму родбину моју: ја на Његушима имам рођенога брата и сестру и другу многу родбину и пријатеље, па да чујем да је капетан његушки икоме од њих макар најмање што пресудио друкчије него што је право, одмах бих га истерао из службе“.[4]

Тако је говорио Данило, па је 1855. године донео и Законик Данила Првог књаза и господара слободне Црне Горе и Брдах, у коме је у 95 чланова установио правила „по ком ће се по сад и за вазда унапријед судити Црногорцу и Брђанину малом и великом, богатом и сиромаху, једнако по разлогу да сваки своју правицу имати може“, јер „Жељећи Књаз и Господар да се свако самовољно суђење укине, да се народу постојна правица утврди, прекида до данас свако самовољно суђење, а мјесто тога самовољнога поставља законито и праведно“, не клонећи се да себе ипак посебно истакне и заштити, па у трећем члану пише: “Књаз како данас тако и убудуће за вазда као Господар наше земље остаје неприкосновено лице, као светиња сваком Црногорцу и Брђанину, и као таковога дужан је сваки Црногорац и Брђанин почитовати и о њему ништа злога не говорити, нити кога против њега и зашто наговарати“, а у четвртом додаје драконско упозорење : „Који би се Црногорац и Брђанин усудио личност или достоинство књаза вријеђати, биће исто онако кастигат како и они, који самовољно чоека убије“, а што омогућава Господару да влада диктаторски, физички уклањајући сваког свог противника, чиме се строга нарав Малог Зеке јасно показује и његово самовласно понашање озакоњује.

Законик, иначе, регулише однос власти у бројним спорним дешавањима: строго пресуђује сваком народном издајнику, али и лопову, освета је могућа само према правом убојици а не према његовим рођацима или деци, јатаци издајника и убица осуђују се као да су и сами такви, синови су дужни да издржавају родитеље и не могу да се деле од родитеља без родитељске сагласности, развод мужа и жене могућ је само по правилима цркве, муж има право да жену и блудника убије ако их у блудности ухвати, забрањено је за мртвима сећи перчине или образе грепсти, уводи се порез за опште државне интересе, а одређује и да су сви грађани равноправни: „И ако у овој земљи нема никакве друге народности до једине србске и никакве друге вјере до једине православне источне, то опет сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати како и сваки Црногорац и Брђанин што ужива.“[5]

Анализујући Данилову личност (речи, поступке и дела), и време у којем је живео, и народ којим је управљао, на граници моћног турског царства, којем су нека племена била принуђена да повремено плаћају и данак, несигурна коју власт да признају над собом, када се крв проливала олако с обе стране границе, а пљачка, отимачина, пребегавање и набијање непријатељских глава на колац били свакодневна појава (и сам Његош је то дозвољавао крај своје Биљарде!), када су ратовали појединци међусобно због освете или јуначећи се, е да би се ушло у јуначку гусларску песму (ко у песму није ушао, тај није јунак!), када су пушке, револвере (кубуре) и ножеве потезала без великих проблема и завађена племена, може се рећи да је књаз Данило показивао два лица, упадљиво различита, а тако честа код просвећених владара и других народа, и Руса, и Француза, и Немаца, и Енглеза, и другде; и као да су му особити узори били чувени руски цареви Иван Грозни и Петар Велики. С једне стране је код њега постојала жеља да се цивилизацијска свест народа уздигне на виши степен, да се оснажи народно и српско национално заједништво, да се држава постави организационо на чврсте темеље, чему су стремили и његови претходници из куће Петровића, а с друге стране није презао да угоди себи као владару са неограниченом влашћу и да према противницима поступа без милости; већ је исте године када се прогласио кнезом, 1852, немилосно кажњавао војском племе Пипери, које је одбијало да плаћа порез, па је куће предводницима попалио, неке мушкетао (стрељао), а друге присилио да се спасавају бегом преко турске границе и траже заштиту код турског паше у Скадру.

Данилова бахатост почињала је речима, а завршавала се драконским казнама. И у писмима није бирао речи, осим када би писмо слао дипломатским представницима великих сила, када би га вероватно срочио образовани Милорад Медаковић, Србин-Крајишник, Његошев и потом Данилов секретар. Данилов језик, изазован и потцењивачки према противницима, особито спрам брдских племена која су се ломила да ли да признају његову власт и његове наредбе, ушао је и у песму и причу. Код песника Матије Бећковића у песми „Кадићи и Петровићи“ Данило поручио незадовољним Брђанима: „И немојте да блејите,/ Јер ако вам тамо дођем,/ Нећу оставити ни камен на камену.“[6] А заправо је баш тако писао Бјелопавлићима који беху, не без разлога, и због књажеве самовоље и непримереног понашања у слављу код манастира Острог, били спремни на буну у лето 1854. године:

„Чуо сам некакве зборове, што се збори тамо у вас, од како сам ја у Острог био, али опет размишљам, да није ништа истина од тога, што сам чуо, јер кад би све то истина била од вас што сам чуо, заиста нека буде увјерено мало и велико, да би за вас гори био, него ли што је био Омер-паша прошле године. Но наређујем вама господи капетанима, да ви први умукнете и да држите ваш језик за зуби, иначе бисте се могли брзо кајати; и не узбуњујте моју праву рају. – И ова моја заповијед да буде проглашена на Прентиној Главици. - А чуо сам да и Пипери нешто блеје, и с вама се друже, Бранковићи и лижисахани.[7]

Па је потом бахато стигао у Бјелопавлиће са шест хиљада војника, да би пред преплашеним народом са земљом сравнио куће главних вођа, из братства Бошковића, који су са читавим фамилијама, да би спасили главе, пребегли у Турску, код скадарског паше, не прихватајући да се мире са поступцима Даниловим, од којих су посебно памтили неваљалство што је чинио са својим перјаницима код манастира Острога: Црногорци су се тада силнички понашали према Брђанкама из племена Бјелопавлића, приморавајући их силом на недоличне игре, а неке и одводећи у засебне просторије ради обљубе, у чему им се, према причи, придруживао и Зеко Мали.

Необуздани кнез, склон јаростима, приликом упада у Бјелопавлиће својеручно је запалио кућу свога зета, угледног попа Риста Бошковића, па је чак дограбио и његове двоје малолетне деце да баци у ватру јер „штенад треба поклати да од њих не остане кучади“, чему се успротивила не само сестра Јана, него и пиперски сердар Јоле Пилетић, што је био само застој у злонауму, јер су наредне ноћи деца отрована белим хлебом који је само Данило користио.[8]

Своју суровост показао је Данило и 1855. и 1856. године, приликом удара на Куче који су одбили да плаћају порез цетињском Господару („Нијесмо га добровољно никад давали ни Турцима, па зашто да га дајемо Црногорцима.“), а он правдао походе пљачкама које Кучи чине суседима и неприхватањем Господаревих наређења. Војску је оба пута предводио кнежев брат војвода Мирко, који није био ништа мање драконски расположен. Прву војску је, после кратке похаре, повратио на интервенцију великих сила, а са другом, која је бројала око 6000 војника, похарао је Куче немилосно јер је наредио да се сеоски главари који пружају отпор на лицу места стрељају (њих дванаесторица), и да се све уништи и спали, па да се нико не штеди, па ни жене ни деца у колевци, што се, после краткотрајног кучког отпора, и десило, а што би било и горе да се томе нису противили војвода Новица Церовић и неки други јунаци, па и сами поједини црногорски војници, особито пиперски; тада је, по неким записима, страдала 131 мушка глава (према Марку Миљанову чак 243!), три жене, десеторо деце и пет девојака, а попаљено је 13 села и опљачкано 800 кућа![9]

Знао је Зеко Mали да се жестоко обрачунава и са појединачним противницима, који су му оспоравали право на неприкосновеност речи и дела, или сматрали да не може да буде световни владар кад му је Његош тестаментом оставио владичанство, нити су пристајали на његову турску бахатост. Такве је он мушкетао, палио им куће или прогонио преко границе, због чега су његови верни перјаници сејали страх где год се појаве, попут опричника руског цара Ивана Грозног.

Свога сестрића и политичког противника Стевана Перовића, сердара и песника, покушао је да уклони насилно, али је Стеван, спасавајући главу, ускoчио преко границе у аустријски Дубровник, а након интервенције бечког цара Фрање Јосифа вратио се по позиву Даниловом опет у Црну Гору, да би након указаних почасти био 1853. натоварен на коња и протеран заједно са оцем Андријом, ујаком Пером Томовим (братом Његошевим, књажевим великим опонентом, који је следеће године и умро) и још неким истакнутим главарима; на крају га је сустигла Данилова продужена рука у Цариграду и усмртила.

Прогањао је Данило и чувену кућу сердара Филипа Ђурашковића, коју је раскућио јер се сердар залагао да владичанство и даље остане у Црној Гори као врховна власт, како је и Његош тестаментом предвиђао.

Остарелом бјелопавлићком прваку Стевану Ђикнићу приредио је оно што су стари Грци сматрали највећом несрећом – да умре после својих синова: дао је да му убију оба сина због лажних оптужби и да се обесе на јавном месту две недеље, као опомена осталим незадовољницима.

Угледном народном прваку Сулу Раданову, познатом по мудрости, одузео је капетанство само због речи да „не може брод у каменицу“ („не може књажевство у Црну Гору“).

Тако је Данило (са братом Мирком) скидао са власти дотадашње прваке, а постављао своје људе.

Шта је радио Бјелопавлићима Тодору Кадићу и Пуниши Павићевићу, посебна је прича (недовољно разјашена), која је заправо део дешавања у манастиру Острогу 1854. године. Тада је Зеко Мали приморао најлепшу жену, младу Даницу Павићевић, рођену Кадић, звану Вилајета, да време проведе са њим, а после је наредио да му је доведу и на Цетиње, да би истовремено затражио од Тодора Кадића, њеног брата и свог човека, да убије зета Пунишу, кнежевог политичког противника, и тако сестру учини удовицом, е да би лакше наставио да ужива у њој, што Тодор није хтео да учини, па је, спасавајући се пребегао заједно са зетом у Турску. А кнез, заситивши се Данице, препустио је своме перјанику Кићуну Мартиновићу, шураку војводе Мирка, да је он венча и поред живог мужа (а она умрла после две године), што се до тада у Црној Гори није дешавало. Све то коштало је прво главе Мићуновом брату Мишуну, конзулу црногорском, коме је Тодор у Цариграду смртно пресудио, а 1860. године и главе самом кнезу, у кога је Тодор испалио смртоносне куршуме у Котору док је кнез пратио супругу која се у приморју бањала.

Иако нема детаљнијих записа о свакодневном понашању Даниловом, нити о његовом личном животу пре и после устоличења за књаза, може се из портрета који су урађени за живота, изнесених мишљења о њему његових сарадника и противника, из писама и наредби које је слао, на основу Законика који је потписао, те истраживања историчара извести приближно тачан психолошки портрет овог државника.

Како је Зеко Мали изгледао странцу, нека посведочи извештај француског дипломате Ијасента Екара након посете Цетињу априла 1855. године:

„Данило је човјек малог раста, чије лице одаје интелигенцију. Воли цивилизован начин опхођења, много држи, нарочито откако се оженио, до своје књажевске титуле и тражи да се ословљава са Пресвијетло Височанство. Мислим да је веома сујетан, врло осетљив на ласкања и нарочито да жели да се о њему говори. Замјерали су му да је био прије женидбе развратник, расипник и гњеван, али му се признаје, исто тако, да је енергичан и да много воли реформе. Захваљујући њему, путеви су сигурни, нема никакве крађе и аустриске границе се поштују. Ово је постигао примјеном тјелесне казне. Ова казна, које се Црногорци плаше више него смрти, за коју не маре, и узимање књажевске титуле, створили су му доста непријатеља, нарочито међу свештенством. Оно му прави стално опозицију, пошто је неколико пута покушавало да заузме власт и да једног од својих постави на чело нације. Данила не воле, али га се плаше.“[10]

Низак растом, како сви сведоче, али чврсте грађе и окретан, он на портретима који постоје, има кратку и густу косу, високо чело, јасан поглед, истакнут нос, танке усне и јамицу на бради коју је бријао, а остављао је, касније, само танке брчиће. Груди су му прекривене колајнама и одликовањима, како би и на тај начин показао свој значај, положај и власт, и ко га подржава, јер је јасно да су та одликовања углавном добијена од царева, пре свега руског. Читав изглед младог књаза на тим портретима сведочи о самосвести коју има да је Господар Црне Горе и Брда.

Да је био живахан, интелигентан и одлучан, али и осветољубив, сведоче бројни записи. Да је био друкчији, туњав и тупав, засигурно га ни владика Раде, државник, песник и филозоф, не би изабрао за свога наследника након што је први изабраник, Павле Петровић, млад преминуо. Држао се европских обичаја, знао је италијански језик, служио се и руским, а, казује се, да је уз супругу Даринку учио и француски. У напону адолесцентне мушке снаге, самодопадљив, са влашћу коју је поседовао, без моралних кочница, лако је могао бити „развратник, расипан и гњеван“. И афера са Даницом Кадићевом, удатом Павићевић, док је био момак, део је такве необуздане и неиживљене личности, неретко уочене код појединаца код којих низак раст бива подстрек да се изједначе са државницима моћне и умне и физичке снаге. Та афера је само кулминација Даниловог неодговорног понашања, које је било често у тадашњих „господара“ у ондашњим временима (кнез Милош, Хајдук-Вељко, Миленко Стојковић и бројни други), па и код појединих владара у цивилизованијим земљама, што, наравно, не умањује одговорност Данилову.

На осионост књажеву могла је да значајно утиче и потпуна му подршка брата Мирка, који је уживао велики углед као храбар војвода, доказан у више бојева са Турцима, а сам врло прек, частољубив и силовит, због чега је практично био савладар брату Данилу, особито након устоличења за председника Сената, и који је братове (заједничке?) налоге одлучно спроводио војном силом; војвода Мирко је о својим јуначким подвизима и подвизима других црногорских и брђанских јунака сачињавао и епске песме и уз гусле их вешто казивао, величајући при томе српство и брата Данила као српског књаза, а Црногорце и Херцеговце као заветне Србе, тврдећи да је све истина јер је био сведок дешавањима, па је 1864. године, после Данилове смрти а у време владавине свога сина Николе, такође књижевника, и штампао песмозбирку Јуначки споменик.

Увећавање броја Његошевих перјаника, професионалних гардиста, са четири стотине, колико их је било у почетку владавине, на хиљаду при крају, такође је подизало Данилов осећај сигурности у моћ и власт којима располаже.

Сигурност му је ипак понајвише долазила од заштитне руке моћног руског цара, чија се реч поштовала на европским дворовима и у турском царству.

Успешно устоличење књажевства, примање и подршка на које је наилазио не само у Петровграду, него и у Бечу и Паризу, и страх којим је владао у Црној Гори и Брдима, беспоговорно извршавање свих његових налога од стране потчињених, позивање на јуначку прошлост српског народа коју треба и осветити и повратити, уз његову ујединитељску личност, давали су му и осећај месијанства.

На политику Данилову сведочи се да је утицала и његова супруга, образована и амбициозна, атрактивна а нелепа Даринка Квекић, аустријска држављанка, младица слободног понашања, која му је засигурно могла помоћи и да се боље сналази у друштвеној етикецији са европским дворовима, а чији утицај није довољно испитан да се у другој половини владавине Данило почне да приближава бечком двору и да прави отклон према руској политици[11] која је изгубила значајан престиж након пораза 1856. године у Кримском рату (противници: Турска, Француска, Велика Британија и Сардинија, уз подршку Аустро-Угарске; тада је Русији одречено право да штити православно становништво у Отоманском царству), што је допринело да и сам књаз у значајном делу црногорског јавног мњења (нешто преко сто хиљада становника) изгуби дотадашњи углед, особито након привременог укидања руске материјалне помоћи, која није била мала (половина црногорског буџета), што се поправило после изглађених односа са Русијом и сјајне победе над турском војском код Грахова 1858. године, што је наредне године довело, уз пристанак и присуство великих европских сила, до званичног разграничења са Турском.

Сигуран у себе, мада је већ преживео неке покушаје атентата, свестан да мора одржавати причу о личној храбрости (мада има и друкчијих сведочења!) и уверен да је заштићен добро од својих перјаника и аустријске полиције, Данило се и у Котору лета 1860. године, док је пратио супругу на бањање, кретао слободније но што је примерено у таквим приликама, што је омогућило његовом противнику и прогнанику Тодору Кадићу, пристиглом из емиграције, да му 12. августа увече неопажено приђе и изврши успешан атентат добро напуњеном кубуром (кнез је умро следећег дана ујутру), о чему детаљније сазнајемо из исповести Кадићеве у аустријској тамници пред свештеником и неколицином официра, уочи извршења смртне пресуде вешањем октобра месеца, када је Кадић између осталог рекао:

"Ја сам се исповиједио најприје Богу, па судијама, а сад ћу вама: Сада покојни црногорски књаз Данило Петровић хтио је да ми одузме живот, јер сам одбио да послушам његове крвничке наредбе. То моје одбијање поштедјело је живот многим невиним људима. Приморан сам био да оставим отаџбину, старе родитеље, младу супругу и два невина сина да бих сачувао главу. По наредби Књажевој побијено је пет чланова моје родбине, конфискована моја имовина и присиљена моја сестра да се преуда иза још живога мужа који је био присиљен да бјежи заједно. Мој боравак у Аустрији власти нису трпјеле, нијесам могао добити пасош за Русију да бих се код Светог синода потужио на претрпљену срамоту због преудаје своје сестре. С једне стране гонио ме књаз, а с друге француски конзул у Скадру. Обојица су тражили моју главу. При свим тим гоњењима, и поред наговарања других, никад се не бих одлучио да убијем Књаза. Али кад сам дознао да је Књаз на моју главу поставио варварску уцјену од 500 форинти, ријеших се да наплатим свој живот за цијену много вишу, да га убијем гдје га будем затекао.“[12]

Тако је свој кратак живот и недугу владавину завршио Данило Станков Петровић, први књаз Црне Горе и Брда, младић преке нарави, а просвећених хтења. Он је засигурно значајан државник у историји Црне Горе, храбар и дрзак, који је успео да се успешно носи са спољним непријатељима и да издејствује прихватање своје мале земље као друге српске кнежевине, којој је проширио границе, уверен да ослобађа и консолидује српство, али је истовремено и личност пун исхитрених реаговања, све до садистичких и параноичних реакција, како то често бива са особама које имају велику власт и хоће да је показују више но што је потребно, а несигурни су у себе, распети између моћи и немоћи, између незнања и пренапрегнутих жеља, раздирани неуротичним месијанством и неутољивим плотским бићем.[13]

(2008)



[1] Петровић Илија, Црногорска похара Куча, рукопис, Нови Сад, 2008.

[2] Караџић Вук, Долазак књаза Данила Петровића Његоша у Црну Гору, Пројекат - Вук Стефановић Караџић (Rastko.net)

[3] Н.д. 2

[4] Н.д. 2

[5] Законик Данила Првог књаза и господара слободне Црне Горе и Брдах, Пројекат Растко Цетиње (www.rastko.org.yu/rastko-cg/povijest/knjaz_danilo-zakonik)

[6] Бећковић Матија, Изабране песме, БИГЗ, Београд, 1990, 236-238

[7] Н.д. 1, 78-79 ( Бранковићи и лижисахани =издајице и улизице)

[8] Н.д. 1, 82

[9] Н.д. 1, 159

[10] Н.д. 1, 83

[11] Марјановић Момир, Данило Петровић-први црногорски кнез, Глас јавности, Београд, 30.11.2007.

[12] Н.д. 1, 200

[13] А након Данилове смрти, војвода Мирко је, кршећи постојећи и хваљени Законик свога брата (да за убиство одговара само убица), наредио свим Кадићима да се иселе из Црне Горе и исто вече започео погром и паљевину њихових кућа. Многи Кадићи су побијени, а многи су успели да побегну преко границе или да се променом презимена спасу. Па се сада, после век и по, дешава чудо, које помиње и песник Бећковић у песми о Кадићима и Петровићима: од владарске породице Петровића нема мушког наследника, а Кадићу су се поново намножили у Црној Гори (што од оних који су се из емиграције вратили, што од оних који су се вратили старом презимену!).

На Растку објављено: 2009-11-02
Датум последње измене: 2009-11-02 17:53:46
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине