Брана Димитријевић

Последњи од самониклих: Живот и дело Варазтада Ованеса Казанјиана


SUMMARY
Brana Dimitrijević
THE LAST OF ORIGINALS
- Life and contribution of Doctor Varaztad Kazanjian -

Life, work and contribution od Dr. Varaztad Kazanjian (1879-1974) are described. After his coming to the USA as a penniless immigrant from the Ottoman Empire, he graduated at Harvard Dental School in the age of 26 years. As a dentist he was attached to the British Forces in WWI. Between 1915. and 1918. he refounded the principles of plastic, maxillo-facial and oral surgery and maxillo-facial prosthetics as well throughout of his practice, treated over 3.000 cases of gunshot, shrapnel and other facial and jaw wounds. Following his return from the war he graduated Medical School in Boston. Celebrated as „the father of modern plastic surgery“, „the world’s most famous plastic surgeon“, „the miracle man of the Western Front“ he gave the contribution to ophthalmology and otorinolaryngology as well, and stay surgically active by the end of his life. The paper concerns analogies between him and the „father of surgery“ Ambroise Pare in order to prove the originality of Dr. Varaztad Kazanjian.

KEY WORDS: History, WWI, Kazanjian, plastic and maxillo-facial surgery

(Објављено у Stom. Gl. S. (1991) 38, 443.)


Увод

Епоха ренесансе обилује ствараоцима необичних биографија. Њихова дела означила су почетак новог начина мишљења, па се многе дисциплине, посебно у медицини, позивају често на њих, сматрајући их својим претечама па и оснивачима. Красила их је самониклост и збуњујуће стваралаштво изван важећих институција, а њихова пракса мешала се са димом ломача на којима су гореле њихове књиге, а понекад и њихова тела. У каснијим епохама овај ренесансни модел доживео је знатна ублажавања, не само услед развој већ створених нових дисциплина, него и настајања прикладних институција. Па ипак, самоникли се појављују безмало две до данашњих наших дана, често као случајност, али у заслепљујућем свом стваралачком сјају, скоро неизмењених судбина.

Прича о оцу хирургије Амбразу Пареу (Ambroise Pare) који је до своје тринаесте године био неписмен, чија година рођења ни до данас није утврђена, коме су касније забрањиване и спаљиване књиге, а он лично стајао усред дима и крви Вартоломејске ноћи, поновиће се и у потоњим вековима (8). Отуд и ова о Варазтаду Ованесу Казанјиану (Varaztad Hovhannes Kazanjian).

Живот и дело


Године 1958. видимо га као крепког седамдесетосмогодишњака, коме би дали једва шездесету, како држи предавање „О рехабилитацији особа са деформитетима лица“, а потом присуствује забави, у његову част, у његовом безмало родном Ворчестеру (9). У том трену је члан: Америчког хируршког колегијума, Америчког зубно лекарског колегијума, Америчке академије за офталмологију и оториноларингологију, Америчког удружења хирурга пластичара, Америчког удружења за реконструктивну и пластичну хирургију, Америчког удружења за оралну хирургију, Бостонског хируршког друштва, и Интернационалног удружења хирурга, носилац више од 10 награда, повеља, признања, а поврх свега највиших британских одликовања ордена Св. Михајла и Св. Ђорђа. Називан је: „оцем модерне пластичне хирургије“ (3), „суптилним генијем“(7), „најславнијим хирургом пластичаром света“ (9), „чудотворцем Западног фронта“ (3)... Ни трага, рекло би се, од проклетства, и само по заступљености његовог имена по многим данас помно издељеним специјалности, наслућујемо да је од самониклих.

Рођен је у Турској у Ерзинђану, 18. марта 1879. године. Његови преци, по очевој линији, бавили су се израдом казана. Отуда презиме Казанјиан, како га изговарају Англосаксонци, Казанђан, како га с нагласком на последњем слогу изговарају Јермени (4). Оставши рано удовац са три неодрасла сина његов отац Ованес (Hohvannes) жени се Аном Сиронијан, такође удовом с троје деце. Из тог брака родиће се још троје; међу њима најстарији је Варазтад. Велика породица ускоро се сели у други град, но, после изненадне очеве смрти, у својој четрнаестој години Варазтад мора у Самсун, луку на Црном Мору, свом најстаријем полубрату, који без успеха покушава да га уведе у трговачки занат.

Захваљујући образовању које је стекао у Протестантској мисионарској школи, и приватно код Језуита, Варазтад се запошљава у пошти Аустроугарске, јер у то доба у Отоманској царевини водеће европске силе имају сопствене поштанске службе. Користећи погодности свог радног места, Варзатад се прикључује једној од тајних јерменских патриотских група, која увозом и растурањем књига, часописа и памфлета на јерменском језику покушава да се одупре културном геноциду. Убрзо група бива откривена, а Варазтад, коме је запретила смртна казна, бива принуђен да побегне из Турске, заједно са своја два полубрата. Октобра 1895. доспева у Њујорк као један од многих из потпалубља француског пароброда препуног јерменских избеглица; са завежљајем на леђима, без паре у џепу, и – без пасоша. Неколико недеља чекају дозволу за усељење. У том стижу и вести о покољима над Јерменима у Отоманској царевини, по наређењу султана Абдул Хамида II. Бојећи се огорчења јавног мњења Имиграциони уред попушта, пропустивши баш ту групи исељеника са неуредним папирима. Варазтад стиже у Ворчестер, држава Масачусетс (Worcester, Massachusetts). Ту је енклава његових сународника, која тада броји 900 душа. Запошљава се као прост радник у фабрици жице, у хали за израду опруга. Прва његова недељна плата износила је 90 центи, да би се два седмице касније попела на 6 долара (3). У тој новој средини Варазтад је, слично свом великом претходнику Амбруазу Пареу, неписмен, једва да разуме по коју енглеску реч. Стога, упркос напорном раду у фабрици, од 8 до 10 часова дневно, током наредних шест година посећује вечерњу школу. Глад за књигом измешана је с носталгијом. Размишља о студијама политехнике, али му један пријатељ задивљен спретношћу његових руку саветује зубно лекарство: до је добра професија. И Варазтад се приклања том предлогу. Уписује се најпре у Енглеску гимназију у Бостону, да би се годину дана касније, 1902. после успешно положеног пријемног испита уписао на Харвардски универзитет. С дипломом доктора зубе хирургије (Doctor of Dental Surgery) 1905. отвара приватну зубну ординацију у Бостону, која прима занемарљиво мали број пацијената. Стога се Варазтад 1906. пријављује за асистента на Одсеку зубно лекарске протетике, с половином радног времена, уз какву такву плату.

У то доба, због ограниченог броја постеља по болницама, костоломи вилица лече се амбулантно, на Харвардској зубној клиници. Током викенда дешавају се туче, а расте постепено и број повређених у саобраћајним несрећама, али се лоши услови рада не мењају, а због мале плате то је посао око кога се нико не отима. Али Варазтад, испољавајући једно од својстава самониклих, прихвата изазов; прихвата баш оне послове којих се сви клоне. Упоредно с лечењем виличних костолома – код преко 400 повређених током наредних неколико година, којим приликом мало користи гломазне протетичке удлаге (сплинтове) у корист једноставних жичаних лигатура – Варазтад се бави и израдом протеза лица: вештачких носева, ушних шкољки, израђује оптураторе и окулопротезе (3); па један од рехабилитованих његових пацијената доспева у Риплијеву рубрику „Веровали или не“. Реч је била о морнару који је несрећним случајем изгубио обе максиле. После многих покушаја Варазтад му је начинио протезу која је имала одличну ретенцију (није испадала из свог лежишта), али се под притиском жвакања видно померала на горе. Да би то спречио Казанјиан је екстраоралним начином, помоћу две пажљиво обликоване шипке, преко угла усана ослонио протезу на чело, на горњу орбиталну ивицу. Рипли је то описује као „човек који жваће обрвама“. Изгледало је баш тако. Детаљно приказавши тај случај у својој књизи (1949), Казанјиан наглашава да поменуте екстраоралне додатке протези, у које спадају и наочари, пацијент користи само за време јела (5).

Први стручни рад, под насловом „Ретенција протеза“ Казанјиан ће изложити 1910. године, на састанку Харвардског Ортодонтског удружења, заслуживши аплауз и право на штампање. Исте те године уписује Медицински факултет у Бостону, завршава прве две године, али прекида студије јер је прихватио место управника Харвардске протетичке лабораторије. Изгледало је да се, можда, одриче пространијих планова у корист скромнијих и реалнијих, али је његово време тек долазило.

Године 1914. избија Велики рат. Сједињене Америчке Државе објављују неутралност, али помажу Савезнике. Почетком 1915. године утицајни канадски професор и лекар сер Вилијам Ослер (Ser William Osler) упућује позив америчким универзитетима за пружање стручне медицинске помоћи Британском експедиционом корпусу који трпи велике губитке на фронту у Француској. Одазивају се три најпознатија универзитета а Харвардски преузима одговорност за избор кадрова, организацију и опрему. Јуна 1915. године данас легендарна Прва харвардска болница укрцава се на пароброд, који испловљава ка Европи. У њеном саставу су: 33 лекара и хирурга, 75 медицинских сестара и 3 зубна лекара; међу потоњима је и др Варазтад Казанјиан. За једног имигранта из Азије његова каријера већ измиче стандардима, иако он, у својој тридесет и седмој години још ни из близа не припада зубно лекарској елити. Његово име потпуно је непознато и међу хирурзима и међу лекарима. Доиста, откуда је измећу толико добровољаца и одличника одабран баш он?

Данас се то приписује залагању тадашњег декана Зубно лекарског факултета на Харварду, др ЈуџинуХанс Смиту (др Eugene Hanes Smith), који је још 1902. године примио на разговор тихог, црнопутог Јерменина, предочивши том приликом, том већ престарелом младићу, да му преостају још само две недеље до пријемног испита. Од тада па све до испловљавања пароброда „Нордам“ искусни педагог није испуштао из вида Варазтадов упоран, па и необичан рад. И није се преварио. Будући „Чудотворац Западног фронта“ приближавао се свом судбинском одредишту, као неколико стотина година пре њега, његов велики претходник Амбруаз Паре.

Велики, до тад најкрвавији, рат рушио је, као и многи ратови пре њега, многа од предратних мудрих предвиђања, а поготову многе од медицинских доктрина. У фронтовским болницама Британског експедиционог корпуса нису постојала посебна одељења за повреде лица и вилица, а међу припадницима војно санитетских екипа није било зубних лекара. Рањеници са оваквим повредама – „вилице“ како су их називали – слати су преко Ламанша у Британију. Нико није ни знао шта би с њима. За тек пристиглог Варазтада Казанјина то беше изазов.

„Једном су“ сећа се један од сведока „била примљена два рањеника са прострелним ранама лица и поломљеним вилицама. Хирургију су одмах позвали Казанјиана, који је приступио послу с невероватном лакоћом, организујући до детаља њихово лечење, те смо престали да запажамо разлику између хирургије и зубног лекарства (3).“

До краја рата Казанјиан ће својом руком обрадити преко 3.000 рањеника са повредама лица и вилица, и основати специјалистичко одељење са преко стотину болесничких постеља, сопственом кухињом и пратећим објектима, рендген кабинетом, операционим салама. Ускоро још пет таквих. Била је то промоција и институционализација нових медицинских дисциплина. Али, било је и неверовања у само постојање самониклих. На једном пријему за најистакнутије ратне хирурге, извесни пуковник Вокер (Walker) из Британског краљевског војно санитетског корпуса поменуо је, у свом надахнутом патриотском говору, и поразну чињеницу да је у извесној болници на фронту, лечење виличних костолома поверено некаквом америчком зубару. Мада присутан Казанјиан се није побунио, али ће сер Вилјем Ослер гласно рећи поменутом пуковнику: „Малочас сте се обратили и том – америчком зубару.“

Потоњи сер Херолд Гилис (Sir Herold Gillies) у то доба још увек мало познати капетан Гилис (7), и сам један од очека модерне пластичне и максилофацијалне хирургије, забележио је следеће:

„Мада су „вилице“ стизале из Француске редовно необрађене, случајеви које смо примали од Казанјиана били су увек изврсно збринути. Његов рад на реконструкцијама усне дупље, његова употреба протеза имале су за последицу такве мекане усне и заобљена брадна испупчења, да бисмо се окупљали око таквог сретника не би ли смо проникнули у тајну начина на који је све то изведено (3).“

Казанјианова стваралачка мисао тежила је једноставности. Почињао би од скелета покушавајући да све преломљене делове врати на ранија своја места, да сачува све што се може сачувати, али је изгубљену коштану подлогу надокнађивао протезама, за које би, кад то устреба, вршио препротетичке припреме лежишта (2). Потом би реконструисао мека ткива, понајвише локалним режњевима. Циљ му је био да што пре обнови функције усне дупље, а нарочито покрете доње вилице. Отуда је говорећи о „меканим уснама“ Гилис изрицао једну од највиших оцена. „Тврдо" је било синоним непомичног, а „меко“ природног. Но, осим смелости и свакојаких иновација Казанјиан је својим радом доказивао да је пресудан онај који први обрађује таквог рањеника, да свака, па и најсложенија потоња реконструкција почиње примарном обрадом. Гетеова мисао да је само први корак, у било ком правцу, слободан, добила је своју снажну потврду. Данас су сви ови основни принципи познати сваком приљежнијем почетнику, али у оно доба то су била истинска открића, која су давала ону неопходну, философску, подлогу специјалностима у настајању, тада, на домаку непријатељске артиљерије, а мало доцније и аероплана.

Током 1916. године тог „америчког зубара“ британски ратни извештачи називају „Чудотворцем Западног фронта“; а, 1917. на годишњој скупштини Америчког зубно лекарског удружења пројектовање слајда на коме је у униформи санитетског мајора приказан др Варазтад Казанјиан изазваће устајање и буран аплауз преко 6.000 присутних. Рањеници су га, треба ли рећи, обожавали...

Али, самоникле славе (и подносе) само у ратовима. По повратку у Бостон Казанјиан ће само захваљујући упорном залагању декана др Јуџина Смита бити постављен за професора Ратне оралне хирургије. Као зубар у цивилној стварности Казанјиан није више имао права да се бави пластичном и максилофацијалном хирургијом. Није имао права ни да примењује оне оперативне методе које су већ широм света носиле његово име. Подсећало је то, мада из далека, на забрањивање и спаљивање Пареових књига, али се дало исправити. Казанјиан потом наставља прекинуте студије медицине. Као својевремено у Енглеској гимназији окружен је не вршњацима, већ далеко млађим колегама. Сасвим је незапажен, делом и због своје већ пословичне повучености, све до овог догађаја који ће му и у тој средини драматично створити заслужени углед.

Било је, наиме, предвиђено да се извесне најновије оперативне методе демонстрирају редовним студентима, те стиже славни др Кушинг (Dr Cushing) у пратњи два британска санитетска официра високих чинова, из већ помињаног Краљевског војно санитетског корпуса. Сва пажња аудиторијума у препуном амфитеатру, беше усмерена ка тим високим гостима. И таман да почну, када један од официра поче запрепашћено да подгуркује свог колегу, вукући га за рукав, показујући на неког горе... Већ у следећем трену, обојица су се, устрчавши, нашли на врху амфитеатра да би срдачно поздравили најстаријег од студената, омањег, тамнопутог „зубара“. Потом је Казанјиан представљен као иноватор, који је баш њих, уважене британске госте, научио операцијама које ће бити приказане (3)(9).

Диплома Медицинског факултета уклања формалну препреку. Године 1921. Казанјиан отвара и хируршку, приватну праксу, у Бостону, која ће привлачити пацијенте из читавог света. Постаје и консултант већине водећих хируршких клиника и специјалистичких болница у држави Масачусес. Године 1922. постављен је за професора Клиничке оралне хирургије, а 1941. постаје први професор Пластичне хирургије у историји Харвардског универзитета.

Све до краја своје каријере бавиће се проблематиком урођених расцепа, хируршких корекцијама скелета лица и вилица, корекцијама носа, очних капака, усана нарочито после опекотина; не напуштајући област лица и вилица, осим у случајевима када би узимао слободне коштане, хрскавичаве или кожне трансплантате (пресаде).

И док те 1958. године траје ворчерстерска свечаност у организацији истоимене подружнице зубно лекарског друштва, у хотелу „Банкрофт“, новинар „Ворчестер телеграфа“ Иван Сандроф узалудно покушава да од тог крепког седамдесет осмогодишњака измами нешто више од благог осмеха, и већ познатих старих прича (9). Зар је, одиста, баш све испричано? Није ли једна толико сјајна каријера потекла баш одавде, из Ворчестера? Или, можда, пре тога када је потомак Казанђија угледао Кип слободе на улазу у Њујоршку луку, удахнувши пуним плућима ваздух неограничених могућности једне нове цивилизације? Или...

Или се историја невидљиво понављала, као што то увек бива код самониклих? Истина, није он, као његов велики претходник Амбруаз Паре, немо стајао у самом средишту погрома, у сред клетви, јаука, звеке оружја у трену када се једна раскошна свадба у крвав обрачун; када су Паризом лизали огњеви осветљавајући ту грозну августовску ноћ на дан Св. Бартоломеа, године 1572.; нити су као у грло његовог претходника била уперена исукана сечива, уклоњена тек после муцавих реченица једног краља: да том човеку – Амбруазу Пареу – треба поштедети живот, јер је његова вештина спасла многе, упркос чињеници да је јеретик, то јест, презрени хугенот (9). То исто само упорније, удаљено а страшније, дешавало се и највећем хирургу пластичару света, попут халуцинације и ружног сна. Можда у трену када је 1915. године америчко-холандски пароброд „Нордам“, страхујући од немачких подморница, испловљавао ка Француској; у трену када је решавање такозваног јерменског питања у Отоманској царевини достизало свој крвави врхунац; а они претекли испод ножа, из димом обавијених јерменских насеобина, кретали у бескрајној поворци, да заувек нестану у Сиријској пустињи, у трену када је легендарна Харвардска болница разапињала своје прве шаторе? Доиста, који су то догађаји били пресудни на путу једног „америчког зубара“ према светској слави?

Или, можда, само – речи? Речи ворчестерског пастора Бенијана (Beneyan) које су у оним првим најтежим, најбеднијим данима уверавале младог, прерано сазрелог, а обдареног усељеника да треба да заборави на Исток, ослободи се некорисне носталгије, и посвети се себи, својој будућности и уобичајеним имигрантским циљевима; да су му мајка, браћа и сестре још тамо, у опасности, да је његова дужност да их по цену најтежег рада и одрицања доведе једном овде, у Ворчестер. Речи које су га уверавале да је бескорисно мислити на стару отаџбину, Западну Јерменију, јер, ево, нова га је прихватила. Речи благе и прагматичне која тада нису имале ничег пророчанског. Само двадесетак година касније Западна Јерменија није више постојала. По опустелим брдима зјапила су попаљена села и разваљени јерменски манастири, постојала је само земља коју су староседеоци и суседи, иако других вера и пути, одбијали да населе сматрајући је уклетом од силне крви. Чак и да је његова младалачка кривица одавно била правно ништавна, све и да је хтео, не би имао где да оде, макар због једног јединог удисаја.

Шта је, онда, на крају свог животног пута, могао још да исприча новинару Ивану Сандрофу, који га је сколетао препун истинског поштовања. Можда парафразом последњих речи јунака, ратника и писца Марка Миљанова (1833-1901), које разуме се није могао знати, да је овога трена срећан као хирург и као отац породице а безмерно несрећан као Јерменин; да је и ове дивне вечери свет препун зла, да су рад његов, од кога се и састоји сав његов живот, труд и стваралаштво само кап доброчинства у том урлајућем мору зала; да је један од изданака цивилизације која траје већ 5.000 година, и да само пуким случајем припада овој новој, далеко млађој и можда срећнијој. Или је и то само једна од претпоставки (4)?

Нико, уствари, није познавао „тог малог, паметног Јерменина“ – не барем довољно. Ни Конверс (John Marquis Converse) који себе сматра Казанјиановим учеником (1).

„Први пут смо се сусрели“ пише Конверс „када му је била педесет и шеста... Његове операције почињале би у раним јутарњим часовима, да би се завршиле око један. А ја бих на ручак одлазио разочаран сопственом изнуреношћу, упркос својим младим годинама. Оперисао је сваког дана у недељи, чак и Суботом. Његова хируршка техника сведочила је о недостатку претходног хируршког школовања. Па, ипак, они који су имали прилике да из близине посматрају његов рад остајали би под снажним утиском његовог оригиналног приступа сваком проблему. Давало је то његовом раду посебну тајанственост, но за упућеног посматрача сви његови методи били су засновани на најздравијим принципима реконструктивне хирургије.

Касније, док смо проводили дуге вечери радећи на нашој књизи, почињао сам да разумем да је за њега сваки пацијент представљао проблем за себе, довољно самосвојан да заслужује ингениозно решење и посебну машту...“

Такво макрокосмичко схватање сваког болесника, које у савременој медицинској пракси све више губи на значају, познавала је још изодавна ренесанса, и сви потоњи самоникли.

Др Варазтад Ованес Казанјиан престао је да оперише у својој осамдесетој(3), по другима у осамдесет и шестој години живота(1). Умро је у деведесетој, октобра 1974. године остављајући за собом прегршт савремених медицинских дисциплина да се једном утемељене развијају самостално и без њега. Оставио је преко 150 стручних и научних радова, и једну књигу (6), у којој су на крајње једноставан начин испричане све тајне његове вештине. Оставио је и ученике, непосредне попут Конверса, али и следбенике широм земаљског шара, и најзад оно, што је по природи ствари најпролазније али и највредније, хиљаде излечених пацијената. Њих је сматрао најпоузданијим јемцима сопственог рада, а често би их саветовао овим речима: „Увек умањујте не повећавајте сопствени проблем.“ С њим је и отишла епоха самониклих; стваралаца који се појављују повремено, по готово неизмењеном биографском моделу, да би делима својих руку и ума умањивали бескрајна зла овога света.

ЛИТЕРАТУРА

1. Converse M.J.: The extraordinary career of Doctor Varaztad Hovhannes Kazanjian – Plast. Reconstr. Surg. (1983) 71, 138

2. Dimitrijević B.: Pogled u istoriju proteza lica – SGS (1988) 35, 143.

3. Deranian H. M. : The miracle man of the Western Front – Bill. Hist. Dent. (1984) 32, 92.

4. Deranian H. M.: Лична преписка.

5. Kazanjian V., Converse J.: The surgical treatment of the facial injuries – Baltimore, Williams&Wilkins Co. (1949) 544-546

6. Kazanjian V. , Converse J.: Исто.

7. McAuley E. J.: Some aspects of treatment jaw injuries before and during the 1914-1918 war – The proceedings of IMFT, London (1976) I.

8. Saad H.M., Baron N.J.: Amboise Pare – Plastic. Reconstr. Surg. (1970) 46, 271.

9. Sandrof I.: World’s most famous plastic surgeon – Worcester Sunday Telegraph, Jan 1958, 12

На Растку објављено: 2009-10-31
Датум последње измене: 2009-10-31 16:36:09
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине