Брана Димитријевић

Доба моралности

Доба културног успона Србије током последњих деценија 19. века, одликовала је, како указује Милан Кашанин, и висока моралност велике већине њених стваралаца. Није реч о пуком куриозуму, случајности, па ни о некој врсти пасивне, самој себи довољне, честитости; већ о нечему што представља корак даље, о моралном задовољењу, као покретачком мотиву, које потом снажно упливише и на судбине и на стваралаштво ондашњих заслужника.

Овај феномен, веома близак идеалима класичне антике – видети дијалог између Солона и Креза - покушаћемо да ближе осветлимо на примерима лекара и писца др Лазе Лазаревића и творца модерног српског војног санитета др Михајила Мике Марковића.

KЉУЧНЕ РЕЧИ: моралност, др Лаза Лазаревић, др Михајило Марковић, античка традиција

THE AGE OF MORALITY

The age of cultural ascent of Serbia in the course of the last decades of the 19th century was characterized, as Milan Kašanin points out, also by a high morality of the great majority of its creators. It is not a question of only curiosum, chance, nor of some kind of passive, self-sufficient honesty; it is a question of something which represents a step further, moral satisfaction, as a driving motive, which then infiltrates strongly into the fates and creativity of those deserving merits of the past times.

We will try to enlight in more detail this phenomenon, very similar to the ideals of classic antics – refer to the dialoge between Solon and Cres - by examples of doctor and writer Dr. Laza Lazarević and the creator of modern Serbian medical corps Dr. Mihajilo Mika Marković.

KEY WORDS: morality, dr Laza Lazarević, dr Mihajilo Marković, antique tradition

У исто време када стасавају, у сликарству Ђорђе Крстић, у вајарству Петар Убавкић и Ђорђе Јовановић, а у музици Стеван Мокрањац, пише др Милан Кашанин, формирани су на једној страни будуће велике војсковође Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић, Петар Бојовић, а на другој научници и филозофи Михајло Петровић, Јован Цвијић, Сима Лозанић, Љубомир Ковачевић, Божидар Кнежевић, Брана Петронијевић... Нарочито изненађује да се ти научници, војсковође и уметници ничим толико не истичу колико уравнотеженошћу својих мисли и висином личног морала (1). Краљ Петар Први Ослободилац, војвода Степа Степановић, па отац српске ратне хирургије др Михаило Мика Петровић умрли на простој војничкој постељи, следствено једној много дубљој традицији, која осим на први поглед, није милитаристичка а ни епска, већ православна. Било је таквих и међу мање познатим светом. Кашанинов списак је, заправо, много шири.

Али, почнимо од Лазе Лазаревића.

Између понашања у свакодневном животу и ставова које заступа и невеликог књижевног дела код Лазе Лазаревића не постоји ни трунчица противуречности. И можемо се а и не морамо сложити с Кашанином, да је за српску приповедачку прозу Лаза Лазаревић у многоме оно што је за српско песништво био Бранко Радичевић, али је наредни Кашанинов закључак необорив: Лазаревић у својим причама, у приватном животу, у јавном раду, не глорификује култ слободе него поштења, и не диви се оном ко је мудар него ономе ко је честит (2). Те уз Божидара Кнежевића спада у оне ствараоце за које примат имају морални проблеми. Доприносило је то, нема сумње, прилепчивости његове прозе; те он ускоро бива и радо превођен наш писац.

Ничег боемског у њему. Рођен у сиромашној, маловарошкој породици, он увек зна организовати свој лични живот. Свршивши медицину, постаје београдски окружни лекар, жени се девојком из породице која је дала неколико министара, постаје краљев лични лекар... Креће у највишим круговима. Сви који су с њим долазили у додир – Јагић, Виловски, Лаза Костић – говоре о њему као о крајње љубазном човеку, пуном духа с киме се могло разговарати и о науци и о музици подједнако. И, обично се губи из вида чињеница да Лазаревић објавио више научно – стручних радова, које у „Српском архиву“, које по немачким часописима, него прича, да је иза њега остао описан неуролошки знак пре Ласега – у свету се назива Ласеговим, а код нас Лазаревићевим, или Лазаревић-Ласеговим; да је медицину, која се уздизала, сматрао својим основним занимањем.

Греши, међутим, Кашанин када снажан утицај мајке на формирање Лазаревићеве личности, сматра спорадичним и случајним, када завршетак његове приче Први пут с оцем на јутрење, с којом је на велика врата ушао у књижевни свет, сматра пре ефектним него истинитим. Јер је обрнуто. Такве жене су постојале, способне да издрже и најтеже ударце судбине, али и да ову преокрену макар у корист своје деце, не питајући за цену. Те би се можда могло рећи да је иза сваког тадашњег успешног Србина, особито у погледу моралности, стајала – мајка (3).

Још изразитије се то испољава код творца модерног српског војног санитета др Михајила Мике Марковића, који своју невелику књигу „Моје успомене“ (1906) посвећује мајци: јер га је научила да је чист и светао образ пречи од свега на свету.

Мика Марковић није ни намеравао да постане војни лекар. Служио је као општински физикус (лекар) у Горњем Милановцу, а онда, згађен локалним интригама и премештајем по казни, даје остаку на државну службу и прелази у Београд. Тај најспокојнији део у читавој његовој каријери – јер је као приватан доктор убрзо изишао на глас – прекида вапај државе: помози! Здравствено стање у гарнизонима на југу Србије је више него ли очајно. Интервенише и премијер министар... Те тако после извесног опирања, Марковић облачи униформу, а после српско-бугарског рата постаје Начелник санитета. Одликовале су га систематичност, смелост и упорност, уз добру информисаност, и свест да медицина после Пастеровог преврата корача џиновским корацима. Убрзо, упркос противљења водећег хирурга др Војислава Субботића* и његовог учитеља бечког професора Алберта, доноси наредбу да се килави регрути не ослобађају војне обавезе, већ да се оперишу у војним установама, иако је у Србији тада било мало хирурга и одговарајућих установа. Но, он ускоро ствара пет. Уводи вакцинисање регрута против великих богиња не „с руке на руку“, већ куповном мајом. Обе ове мере донете су пре него што их је усвојио далеко развијенији немачки војни санитет.

Но, најтврђи орах беше оснивање Пастеровог завода. Стрепело се да се те невидљиве животињице некако не искраду па Двор заразе и поморе, те је одабран Ниш, али подалеко, на периферији (4). Упркос томе, оснивање се развлачило и теглило.

„Путујући једном за Беч,“пише Марковић, „задржах се у Пешти неколико дана. Том приликом посетих пештански Пастеров завод”. Би примљен колегијално, љубазно, баш у време превентивног пелцовања против беснила. “Најпре су пелцовани аустроугарски поданици, а за овима српски. Српских беше 7 или 8? Људи у чакширама и гуњцу, или само у гађама, кошуљи и јелеку, са опанцима на ногама, фесом на глави. Жене у зубуну, и са конђом. Једна из новоослобођених крајева у шалварама… Као да иду на жртвеник, погнуте главе, бледи, усплахирени, забринути. Никог да им барем утешну реч каже. Душа ме је заболела“.

Расрђен, он, потом, приону.

“26 јуна 1902. године друга слика. У Нишу, у Србији. Болнички каплар прозива поименце болеснике из главне болесничке књиге, редов болничар приводи их по реду лекару. И лекар и болничари имађаху на себи чисте као снег беле пикетске капуте закопчане до грла. Децу је примао болничар из родитељских руку и држао их на свом крилу за време пелцовања, причајући им и тепајући им... Директор је озбиљно и с највећом пажњом вршио пелцовање. Из дубине душе био сам потресен овим призором. Срце ми је играло од радости, јер доживех да видим успешан резултат мога заморног и трудног рада”.

А и то беше започео не помишљајући на материјалну добит коју ће Србија имати и од справљања анималне лимфе (маје) и од вакцина против беснила, „већ само о задовољењу моралном”. Као и поводом оперисања килавих. Ето шта је покретало Марковићево стваралаштво. Сабравши, али тек потом, не малу материјалну добит по Србију, он завршава, да ће, осим тога: “Сваки странац који у Србију дође сасвим другојаче о њој мислити кад види да она има и свој Пастеров завод и завод за справљање анималне лимфе” (5).

Потоња прича као да слетела из књижевности класичне антике. А вероватно најпознатији пример из тих сфера представља дијалог између Солона и Креза (6). Ту Крезовом силном богатству Солон претпоставља моралне поступке обичних људи, у одговору на питање: ко је најсрећнији човек на свету? Само морално задовољење усрећује појединца, али уз напомену, да дело служи општем добру.

Поставља се питање: како је ово античко начело могло да стигне до Србије, која тек што је збацила турски јарам? Могућ одговор је: преко православног хришћанства.

„Наши књижевни историчари нису превидели у Лазаревића“ пише Кашанин, „ни његове религиозне црте, ни морална схватања, али су их погрешно тумачили дајући им обичајан и патријархалан карактер... Лазаревић каже у писму жени: О, мама, како је лепо живети за другога. То није никакав неодређени патријархални и обичајни, него хришћански морал. Из Лазе Лазаревића не говори традиција примитивног него култивисаног света.“

Ни из Михајила Мике Марковића.

(1) Милан Кашанин: Судбине и људи. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2004. стр. 109-110.)

(2) Исто, стр. 111

(3) У недавно, постхумно објављеним успоменама др Стојимировића, објављеним под насловом „Казивања“ стоји и ово: „Моја мати је била срећна да доживи да ме види као лекара и свога човека... а њен лик у бронзи, рад Ђоке Јовановића, стоји у смедеревском музеју, да би свет знао како су изгледале наше мајке, српске жене старог кова, робиње породичне дужности, Српкиње из те већ одавно поодмакле епохе, коју су деца поштовала као Бога.“ У једном тренутку, наиме, настала је у породици Стојимировић ситуација, веома слична оној из Лазаревићеве приче Први пут с оцем на јутрење. Отац Душанов пропашће пословно. И само захваљујући пожртвовању и упорности мајке Душан ће постати лекар. (Др Душан Стојимировић: Казивања; Ars Libri, Смедерево, 2007. стр. 11).

Писац ових редова, рођен уочи Другог светског рата, памти неколико случајева, из своје генерације, које у гимназији, које на факултету, колегиница и колега чије се мајке оставши у рату удовице, више нису удавале. Живеле су да им деца заврше школе и постану људи. И у томе су успеле, све до једне.

(4) Због сличности имена, а и застрашујућег непознавања историје српске медицине често се један од одлучујућих корака у настанку Пастеровог завода, трепанација лобање зеца, приписује потоњем оцу српске ратне хирургије др Михаилу Мики Петровићу, а не – како би требало – др Михајилу Мики Марковићу!

(5) Детаљније о др Михајилу Мику Марковићу: Б. Димитријевић: Санитетски воз у српској војсци, Књижевни лист : бр. 32. год. IV, 2005.; и Б. Димитријевић: Отац модерног српског војног санитета; Даницa 2005. (стр. 374-388). Оба текста налазе се и на сајту: www.rastko.net/medicina.

(6) Херодотова историја, Матица српска, Нови Сад, 1959; (стр. 16-18).

*Није штампарска грешка, тако се пише са два „б“.

(Антички свет, европска и српска наука – Зборник радова; Друштво за античке студије Србије & Службени гласник, 2009. Београд, стр. 109 -113.)