Брана Димитријевић

Обриси српске Атлантиде

Приказ књиге: Др Снежана Вељковић, „Хроника судске медицине у Београду“, Медицински факултет, Београд, 2009.

Не постоје добре и лоше књиге, постоје добро или лоше написане књиге. Тврдио је још у 18. веку француски биолог Бифон. А потом следи оно његово много познатије: стил је сам човек. Књигу „Судска медицина у Београду“ написала је специјалиста судске медицине и универзитетски професор др Снежана Вељковић, што ма колико природно и „логично“ звучало, јер ко би други и да пише о томе, има барем две до три додатне позитивне последице. Прва је јасност мисли која даје јасну реченицу, што је неизбежно својство припадника те специјалности, која за разлику од многих других, не трпи двосмислице. Ово је, примера ради, а не оно узрок смртног исхода; својим потписом ја стојим иза тога. И то свакоме у судници мора бити јасно. Отуда су специјалисти судске медицине принуђени да пазе и негују сам језик. То је део, један од важнијих, њиховог посла. Хтели не хтели, осећали то или не осећали, чак као терет, они се навикавају, уче да се изражавају што јасније, да то што напишу и потпишу буде сваком али баш сваком кристално јасно. А то је једна од великих предности и ове књиге. Можемо се слагати или не слагати са овим или оним што је у самој књизи изложено, можемо ловити, па и уловити по коју материјалну грешку – о чему ће посебно бити речи – налазити да је прескочено или прећутано ово или оно, али нејасности нема. Једноставност реченице, сталоженост излагања осваја читатељку или читаоца постепено. Учиниће се, чак, да ову књигу пише неко други, а не непосредни учесник и сведок, неко ко је провео скоро сав свој радни век на Институту за судску медицину Медицинског факултета у Београду, који је за тај Институт везан свим оним невидљивим, понекад и видљивим, а неизбежним нитима, чак – носталгичним. 

Друга позитивна последица испољава се у опет безмало несвесном педагошком приступу. (Не дидактичком већ педагошком.) Читајући ову књигу читатељка или читалац неосетно, из поглавља у поглавље почиње да разуме, да памти безмало „за сав свој живот“ шта је то – судска медицина; од чега се она састоји, шта све специјалиста из те области мора да зна, да би постао не изузетан већ сасвим просечан стручњак. А то „од чега се она састоји“ је до неверице много. Немогуће је бити добар судски доктор а не познавати целокупну медицину, немогуће је бити просечан специјалиста из те гране а не познавати знатан део правне науке. А где је остало?

Трећа предност која се тиче писца ове књиге, јесте нешто што би се могло назвати „навикнутост на папире“. Документација је у судској медицини обимнија, разноврснија, и на први поглед замршенија, од оне која се тиче клиничких специјалности. И, мора бити вођена са максималном тачношћу. Та документација се дуго чува. Оно чиме се чак и најславније универзитетске клинике, данас, не могу похвалити, то је – архива. Чак и несређена.

Институт за судску медицину располаже сопственом својим архивом, не баш потпуном, и не баш сређеном. И треба одати признање писцу ове књиге за нешто што и није морао сам да уради, а урадио је, да ту архиву доведе у ред, да је тек потом помно проучава.

Проблем пропорција

Стижемо до кључног стратегијског питања (и) ове књиге, до њених пропорција, и низа клизавих питања. Може ли се говорити само о било којој специјалности медицине, а не поменути Српско лекарско друштво, заобићи Санитетске али и друге законе, или настанак Медицинског факултета, а у овом случају и Правног? Или развој судске медицине у војсци? Одговор гласи да не може. А онда следи наредно, још подмуклије: добро, али колико, онда, овог колико оног? И, одједном је писац пред провалијом која прети да га прогута.

Не би се пред њом ни налазио, да већ имамо јаку литературу из Историје медицине, литературу на коју би се, не само овај, него и сваки писац могао да ослони. Није да она не постоји, али је та преко потребна литература још расута, мањкава је, још несигурна, а гдегде се и противуречи самој себи поводом једних те истих чињеница. Те се истраживачко архивирање и прашинарење писца ове књиге шири и према несређеној архиви Медицинског факултета Универзитета у Београду. Писац је принуђен да и ту попуњава празнину. Капа доле. Поклонимо се и том труду, али који је само увод у предстојећу авантуру.

Пријатно изненађује да литература на српском језику о судскомедицинским питањима, па и о њој самој, није мала. Писац показује да се упоредо са неком врстом продора (универзитетске) медицине у обновљену Србију, јављају и зачеци судске. То је природа саме ствари. Личности које добро, па и недовољно, познајемо, остављају као лекари препознатљив траг и на овом пољу: др Аћим Медовић, др Милан Јовановић-Морски, незаобилазни др Милан Јовановић-Батут, и тако редом; да би се као најнепосреднији претеча јавио др Едуард Михел, а потом попут громаде изронио др Милован Миловановић. Силан допринос Миловановићев писац износи постепено, чак и кроз неку врсту (привидног) понављања приче о њему; с разлогом; јер је Миловановићево дело незамисливо без оснивања и развоја Медицинског факултета у Београду. У то доба судска медицина није привлачна медицинска специјалност, није можда ни данас. И сва је срећа што је Миловановић био такав какав јесте. Усамљеник, који је живео само за струку. Који је годинама сам вршио све обдукције, чије дело „О самоубиству“ и данас важи, као што је његов уџбеник „Судска медицина“ дуго важио после његове смрти. Само и само таква личност могла је да прође поред свих Сцила и Харибди, кроз које је Судска медицина и као наставни предмет тек основаног Медицинског факултета и као специјалност пролазила, а чују судбину у неку руку дели и  –  сама зграда института. Сличан плодотворни поступак постепености писац примењује и када је реч о др Јулијани Богићевић, која наслеђује професора Миловановића, а чији је допринос, у периоду после Другог светског рата најзначајнији.

Упркос извесним сличностима – Миловановић није имао ни породицу ни потомство, неће је имати ни његов дугогодишњи асистент др Јулијана Богићевић – та два лика дели понор времена. Миловановић је заточеник струке, Јулијана Богићевић је још и (громо)гласни партијски радник, заточеник је и партије, тада једине. Миловановић је представник прошлог времена, Јулијана Богићевић тадашњице (мада би се у оно доба рекло – будућности). Тако стижемо до „проклетног питања“ континуитета и овог наставног предмета, али и Медицинског факултета, и читавог друштва, који се тиче стања пре и после Другог светског рата. Тешког питања: има ли га, па све до покушаја „лепљења“ нечега што се залепити не да, „пеглања“ историје које ће се увек завршити неуспехом. Али то је у овој књизи избегнуто, захваљујући „срећним“ збивањима. Миловановић врши самоубиство, одмах после Другог светског рата, а да разлози тога никада неће бити разјашњени, те Јулијана Богићевић сасвим природно долази на његово место, као дугогодишњи његов асистент али и као истакнути партијски радник. Она не мења план и програм самог предмета, Миловановићев уџбеник и даље важи, шта више тај „предратни план и програм“ издржава удар и много касније уведене болк-наставе. А што се писца тиче омогућено му је да срећно избегне да проговори баш о оном, што ремети тај данас толико прижељкивани континуитет, везу између “буржоаске прошлости“ и „светле компартијске будућности“.

Али, вратимо се пропорцијама. Можемо да замислимо писца ове књиге, на трен, као вајара. Не као Микеланђела који је своје скулптуре одмах радио у камену, већ као вајара савременог који постепено ради глином. Стижемо до питања: када и како завршити причу која је до сада тако успешно текла? Где ставити тачку? Шта оставити за потомке?

Смрт претвара  живот у судбину. Ова Марлоова реченица, парафразира Солона Атињанина који је својевремено рекао богатом Крезу: мораш најпре умрети да бих судио о теби.

Већ уобичајена грешка свих наших монографија, било да је реч о историјату какве болнице или специјалности, је та да се све оне завршавају даном када је писац завршио своје дело. Све то „до данас“ боље рећи „до јуче“, као да (већ) спада у историју. Рекло би се. Изгледа. А, није тако.

Гледајмо последице. Биографије и дела старијих посленика на овом пољу, долазе или у фусноте, или су дате најкраће што се дати може, да би се далеко више простора оставило савременицима. Па и ту се не врши избор, већ се набрајају сви од реда, не само лекари већ и помоћно особље. Прича о једној специјалности, нагло постаје прича о једном колективу, у коме се сложно живи, често одржавају прославе... Да би се све то одразило и на изглед ове изванредно дизајниране књиге. Погледајмо фотографије на њеном почетку, па фотографије  „садашњости“ – боље рећи, у славу садашњости. Потоње су махом аматерске, а и превише их је. Но, писац као да успева да „испегла“ и тај видан, а непотребан, недостатак на начин који би се могао назвати оригиналним и –  природним.

У књизи су још од почетка заступљени и описи појединих случајева, њихова обрада са судско медицинског аспекта. Зазвучи стари српски језик, има ту и незнаних, али ту су и добро знани краљ Александар Обреновић и краљица Драга, ту је и патријарх Варнава, ту су лешеви који плове Савом и Дунавом у доба Другог светског рата, те је завршница ове књиге сва у акордима. Убиство премијера Зорана Ђинђића, убиство новинара Славка Ћурувије, премлаћивање Вука и Данице Драшковић, убиство Ивана Стамболића, убиства многих и многих још увек познатих других, и поново лешеви Савом и Дунавом. Климаво судско медицинско образложење смрти гардиста у Топчидеру. Бомбардовање. Лет „Милосрдног анђела“... Зар је могуће да је то свет у коме данас живимо? Је ли то наша свакодневица, испуњена страхом и понижењима, млевењем наших савести, здравог разума? Да. То је то, јече акорди. Али то су и „теме“ судске медицине. Па, тек сад можемо да опростимо писцу раније изговорене оне речи, које, нас преживеле, боле попут ножа заривеног у слабину:. „Од априла до септембра (1944) Београд је поново био бомбардован... циљеви су били мостови на Сави и Дунаву, складишта материјала, немачки гарнизони.“ (стр. 143.) Можда успутно; стварни циљ било је цивилно становништво (1).

Грешке у књизи

Неопходно је указати и на материјалне грешке, иако је реч о ситнијим, јер оне непотребно умањују вредност ове књиге. Др Михајило Мика Марковић није био хирург, као што ни др Лазар Генчић није био шеф српског војног санитета до 1918. године, а књига др Лазе Димитријевића „Како наш народ живи“ имала је три а не два издања. Првобитни назив душевне болнице на Губеревцу, гласио је „Дом за с ума сишавше“. Међу експертима који су, по налогу Рајха, истраживали покољ пољских официра у Катинској шуми, није поменут др Светислав Стефановић, који је (и) због тога по уласку партизана и Црвене Армије у Београд, одмах осуђен и стрељан.

Др Михајило Мика Марковић се и данас меша са др Михаилом Миком Петровићем, па се потоњем приписује час оснивање Пастеровог завода, час увођење оперисања килавих. Мада у неким исто тако врло озбиљним књигама читамо да је оперисање килавих увео – др Роман Сондермајер. Све је то последица заобилажења аутора који то знају, од којих на прво место треба ставити др Александра Недока и његову „ризницу“; 700 обрађених биографија војних лекара, лекара резервиста, медицинара, ветеринара, фармацеута, од настанка сербског воинства па до Другог светског рата. Ту енциклопедијску, некомерцијалну, а преко потребну књигу, нема ко да штампа. Кривица за ове ситније грешке није само до писца, ту су и рецензенти, који заслужују, поводом овог још озбиљнији прекор.

Најзад сам наслов књиге? Спада ли или не спада и он у грешке? Тешко је рећи. А исто тако тешко је наћи бољи. „Хроника судске медицине у Србији“ изгледа да не иде, јер у Србији данас постоји више центара, више Медицинских факултета, на којима је судска медицина присутна и као специјалност, и као наставни предмет и као пракса. Али зар није Медицински факултет Универзитета у Београду огњиште, мајка свих факултета истог назива, барем у Србији? Како год било „... у Београду“ звучи уско.

Завршница књиге и закључак о њој

Институт за Судску медицину Медицинског факултета у Београду, најзад је, после дугог оклевања добио име које заслужује: „Др Милован Миловановић“. Знамо, или предосећамо зашто се толико дуго чекало. Победили су наука, знање, моралност.

Тим кратким обавештењем фактички се и завршава ова књига. Бриљантно! Завршава је писац истим склопом реченице, у истом тону, како ју је и почео, јасно и сталожено, не препуштајући се одушевљену (и сузама), које оставља нама. Јер ми смо ти који видимо или не видимо, помаљање првих обриса потонуле српске Атлантиде. Некад смо били нација. Шта смо сада?

Књигу др Снежане Вељковић требало би да има и да прочита барем сваки лекар. Јасна је да јаснија не може бити, обилно је документована, сви њени закључци су ненаметљиви и сасвим тачни.

Постоје, поновимо, само добро и лоше написане књиге. Ова је добро написана. Не морате је читати „под морање“. Узмите је и расклопите – понеће вас.


(1) 1999. године, уочи самог бомбардовања, писац овог приказа боравио је  у Јеревану, главном граду Републике Јерменије. Ево одломка из његовог интервјуа датом за један од јереванских дневних листова, по сећању.

Питање: Враћате се за који дан у Србију, где Вас чекају бомбе?

(Дан а можда и час почетка бомбардовања, тада је знао читав свет.)

Одговор: Не видим у томе ништа необично. Преживео сам два бомбардовања, није неопходно да преживим и треће.

Питање: На која то бомбардовања мислите?

Одговор: 6. априла, на Цвети, Београд је по изричитом налогу Хитлера бомбардовало немачко ратно ваздухопловство „Луфтвафе“. Тога се не сећам, али се, макар и кроз маглу детињства сећам Савезничког бомбардовања на Васкрс 16. априла 1944. године.

Питање: Како то мислите – Савезничког? Американци и Енглези? Није ваљда да су вас још тада они бомбардовали?

У новинаркиним очима бљеснуло је неповерење. Кренула је да искључи магнетофон.

- Чекајте! – Умешао се преводилац, сада покојни, др Армен Осканијан, астрофизичар. – Професор је у праву. Мој отац Вахе Осканијан, тада је био млад астроном, и стицајем околности посматрао је са београдске опсерваторије на Звездари, прве налете Савезничког ратног ваздухопловства. Дим се дизао само са цивилних објеката. Нарочито из околине Пашиног брда, краја насељеног махом радничким породицама, где су бачене „тепих бомбе“. Погођено је и породилиште у Крунској улици. Да не набрајам... Ни говора да је била реч о грешкама, непрецизностима, томе слично. Јер када је требало срушити Панчевачки мост на Дунаву, то је учињено крајње прецизним погоцима о час посла. Мрском окупатору једва да је длака с главе усфалила.

Није тада бомбардован само Београд, већ градови и вароши насељене претежно или искључиво српским становништвом: Задар, Подгорица, Лесковац, Краљево... То неочекивано бомбардовање затражио је маршал Тито. У Лесковцу је, тада, погинуло близу 2.000 људи, жена и деце, али ни један Немац, ни један члан КПЈ, јер је партија на време обавестила (под строго пов.) све своје чланове да се склоне.

О свим тим жртвама се, из неког разлога, нерадо говори и дан дањи.

На Растку објављено: 2009-10-31
Датум последње измене: 2009-10-31 16:35:51
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине