Брана Димитријевић

Рука Санде Војводе

Недавно су, напором Народне библиотеке Србије, дигитализовани бројеви Политике у периоду 1904-1941 година; не баш сви, јер неки просто недостају; те је све то од сада доступно сваком ко поседује компјутер, и зна да трага по Интернету. Више се не мора у Народну библиотеку зарад архиварења и прашинарења, не плаћају се фотокопије и томе слично. Може све мирно и полако а код куће прегледати и разгледати, још уз кафу. Велика добит.

Година 1904., иначе је позната по отпочињању руско-јапанског рата, али и по прослави стогодишњице Првог српског устанка, којом приликом је штампана пригодна споменица у тиражу од 100.000 примерака (сто хиљада, и словима за неверне томе, који још увек причају о тада неписменој Србији!) који је плануо о час посла.

Политика је, свој „поход“ који траје више од једног века, почела скромно: излазила је, тада, на свега четири стране. Последња је била огласна. Од почетка су ту оглашавана свакојака апотекарско-дрогеријско- козметичарска чуда (регенератори за косу, водице за негу уста и зуба, медицинални коњаци и томе слична, у која и дан дањи тврдо верује неук свет), а о којима је после Батутових „Надрилекара“ (књижице које је штампана 1923. године) сувишна свака даља прича. Но, наредни оглас свакако привлачи пажњу.

„Фотографисана рука Војводе Санде у Рендгеновом институту, на Клиници др Балсамова у Софији!“ (Испод је фотографија РТГ снимка, која се не да баш разазнати,) „Ово је фотографија снимка руке Санде Војводе који је рањен у руку у сукобу на Црном Врху код Кратова, 12. априла прошле године (по јулијанском календару) када је доведен на клинику др Балсамова у Софији. Помоћу Рендгенових зракова утврђено је, да су му обе кости у руци поломљене преко среде. Парчета од једне кости су савршено ишчезла, а од друге кости су остала, иако јако ситна, као што се на слици види.

Рањени војвода је остао на клиници ради лечења и благодарећи успесима савременог лекарства и овог чудесног изума, он је са клинике изашао потпуно исцељен.

За фотографисање снимљених делова руке или ноге, у којима је куршум, плаћа се 10 динара. За фотографисање болесне унутрашњости тела: џигерица, срца, камена у бешици или бубрега и друго, плаћа се 35 динара.“

Санда Војвода је, највероватније, бугарски комитски војвода Јане Сандански, коме је куршум пребио обе кости подлактице, како то често бива, коминутивно. Те су нека парчад видљива на рендген снимку, а нека нису. Нема сумње да је примена „чудесног изума“ (рендгена) дијагностички помогла успешном излечењу; мада о самом лечењу у огласу, који садржи и једну „мистичну“ ноту, нема детаља. „Мистичну“ јер асоцира на свете мошти, на руку Јована Крститеља, (чему доприноси и презиме Балсамов!) што и несвесно појачава чудесност рендген зракова. Тачније апарата који се налази у Софији, уз помоћ кога се „све сакривено види“. И ценовник је дат, чему треба додати суму за путни и смештајни трошак.

Захваљујући претходном (а не тадашњем) начелнику српског војног санитета др Михајилу Мики Марковићу Главна војна болница у Београду је већ крајем 19. века, располагала Рендгеновим апаратом, те за путовање у Софију, чини се, неких посебних разлога није било.

Ипак, прича је замршенија него што се то на први поглед чини. То је доба српске четничке и бугарске комитске акције (имали су и Грци тада своје четнике) у Старој Србији и Маћедонији, припрема за будући први балкански ослободилачки рат; али и борба за тамошњи православни живаљ: „коме ће се приклонити царству“ да ли бугарском или српском, у којој је, осим вере и просвете, учествовало и тадашње здравство. Отварање, још крајем 19. века хируршке станице у Нишу, било је осим осталог, мотивисано и тиме, што су хируршки пацијенти из тадашње Отоманске Турске, кроз Ниш само пролазили на путу за Софију. По отварању хируршке станице, у којој је своју блиставу каријеру као специјалиста започео отац српске ратне хирургије др Михаило Мика Петровић, донета је и одлука српске Владе о бесплатном хируршком лечењу тадашњих турских поданика, православног живља из Старе Србије и Маћедоније. А наредне 1905. године, о Св. Илији, свечано ће у Нишу бити отворен модеран хируршки блок (та зграда постоји и дан дањи), заслугом и додијавањима већ поменутог др Михајила Мике Марковића, а по узору на тадашњу потсдамску болницу.

Али то је тек долазило. У трену када се појављује оглас са фотографијом руке Санде Војводе у новом, радо читаном српском листу то је могло да значи само једно: да је бугарска медицина испред српске; да је Софија и даље испред Ниша.

Да ли је тако одиста било? Све и да јесте, нико ни данас не би имао ништа против да је у равни здравства и међусобног српско-бугарског такмичења, ко лечи брже, ко лечи боље, на томе све и остало. Али, знамо да није. Нажалост.

(Medicus, год. III, бр. 34, 2009; стр. 18 и 19)