Алекса Савић, Милорад Радусин и Брана Димитријевић
Инфлуенца (1918) са коментарима (2009)
КОМЕНТАР 2009. (др Милорад Радусин и др Брана Димитријевић)
Алекса Савић
Инфлуенца
1918
ШТАМПАРСКА РАДИОНИЦА МИНИСТАРСТВА ВОЈНОГ, СОЛУН, 1918.
Шта је то инфлуенца?
У току последњих неколико месеци прохујала је скоро кроз целу Европу т. зв. „шпанска болест.“
Услед великог броја смртних случајева, који су се десили у кратком времену, многи су у први мах помислили да је се то појавила нека нарочита нова болест. Чак је се помишљало на плућну кугу. Но одмах потом увидело је се да је то болест „инфлуенца“ или „Grippe“, која је се и ранијих година, с времена на време, епидемично појављивала, а сада је прво почела у Шпанији. Тако је она у неколико махова беснила у Европи у току осамнаестог и деветнаестог столећа.
Последња велика епидемија била је од 1889 до 1890 године.
За време свију својих похода по Европи, и иначе по целој кугли земљиној, епидемија инфлуенце је се одликовала тиме што у току од неколико недеља преплави читаве крајеве и државе, пробесни у њима неко време а по том се угаси. Епидемија инфлуенце је обично полазила са Истока а кретала се ка Западу.
Велике мешавине народа, које је садањи рат произвео, вероватно су припомогле наглом ширењу садање епидемије.
Оболели од инфлуенце, још пре појаве болести на дан-два, осећа извесну нелагодност. По неки пут болест почиње нагло од један пут, са језом и високом топлотом тела. Болесник има јаку главобољу, која се највише осећа у пределу очију и болове у целој снази, нарочито у леђима и крстима.
Одмах у почетку болести појављује се често кијавица, промуклост (Laryngitis), бронхитис и катар у очним капцима. Болесници се често пута жале на болове у ложичици под грудном кости, кашљу, немају апетита и осећају јаку жеђ.
Приликом ове епидемије запажено је код многих болесника појављивање мехурића на уснама (Zona Herpes.).
Код лакших случајева све ове појаве ишчезавају обично после неколико дана. Таквих лаких оболења било је летос у масама у неким крајевима. Но у последње време јавља се инфлуенца у много озбиљнијој форми са појавама тешког обољења органа за дисање и варење.
Као крупна компликација појављује се лобуларно запалење плућа. Карактеристично је код овог запалења постајање појединих ограничених запаљених огњишта у плућима, која се често перкусијом и аускултацијом, један од другог, могу ограничити.
Морталитет у појединим местима је врло велики.
У понеким местима код инфлуенце преовлађују случајеви са компликацијама од желудца и црева. Такви болесници имају нелагодности од стране желудца и црева као: бљување, пролив и болове у трбуху и т. д.
Од болесних највише умиру они који су раније били грудоболни или су имали ману срца и иначе изнурени били.
Највећи део обољевања дешава се на местима, где људи живе у већим заједницама као на пр.: у избегличким логорима, касарнама, фабрикама и т. д.
Интересантно је да инфлуенца спопада највише одрасле особе у најбољој снази од 20-40 година, док се болест код стараца и деце ређе јавља.
Како се добија инфлуенца?
Инфлуенцу проузрокују кужне клице, које се налазе у носу, ждрелу и у плућима оболелих.
У погледу проузроковача инфлуенце постоје разна мишљења и то питање је још као нерешено у дискусији.
Док је немачка школа увек тврдила, да је проузроковач инфлуенце један танак, непомичан, кратак и врло сићушан бацил, који је пронашао Pfeiffer 1890 год., дотле су француски аутори стално тврдили да исти није проузроковач ове болести. И за цело према извештајима из свију земаља и посматрањима, вршеним на овом фронту у централном бактериолошком лабараторијуму Источне Војске, тај бацил се налази само у извесном мањем броју случајева.
Нарочито пада у очи да се тај бацил готово никада не налази у тешким случајевима инфлуенце, где постоје бронхо-пнеумоничне појаве.
Иначе у пљувачци се налази мноштво клица, које су свакако различног порекла. Врло често се налази један кратак бацил, који се појављује у облицима као Diplobacillus и Streptobacillus.
Поред тога налазе се такође често две врсте Streptococcae од којих је један велики а други мали.
При плућним компликацијама налази се, како за време живота, тако и при вршењу обдукције Pneumococcus.
Ову последњу кужну клицу нашли су поједини аутори у неколико махова и у крви оболелих.
Интересантни и важни резултати, који су ово дана саопштили Ch. Nicolle, Ch. Leballey, бацају сасвим нову светлост на ово питање.
Опитима, који су извршени на мајмунима и људима, они су утврдили да се болест преноси искључиво са секретима из плућа и плућних цеви болесничких а да се болест не преноси убризгавањем крви узете од болесника.
Према њиховом мишљењу проузроковач инфлуенце је један тако сићушан микроорганизам да се он са методима за посматрање, којима се данас располаже, не може видети.
Они су извршили следећи опит: узели су секрет бронхијални од једног оболелог од инфлуенце, помешали га са десет пута толиком количином физиолошког раствора соли. Тај раствор је размућен и потом убризган поткожно мајмунима.
Потом су ту исту емулзију процедили кроз т. зв. Chamberland-ов филтар и са оним што је прошло кроз филтар они су извршили поткожне инјекције прво мајмунима а потом двојици људи, који су се зато добровољно ставили на расположење.
Резултат је у оба случаја, и код процеђеног и код непроцеђеног раствора, био тај: што је се после неколико дана инкубације појавила типична инфлуенца како код мајмуна тако и код људи. Убризгавање горње емулзије у вену остало је без икакве реакције. Исто тако убризгавање крви од оболелога здравоме човеку остало је без икаквог дејства.
Из овога излази да је проузроковач инфлуенце тако сићушна кужна клица да пролази кроз Chamberland-ов филтар, док сви други познати бацили, који се са данашњим оптичким справама могу да виде, увек остају непроцеђени у томе филтру.
Дакле према овом најновијем схватању проузроковач инфлуенце био би невидљиви микроорганизам т. зв. Virus filtrant, као што је то на пример: проузроковач малих и великих богиња, шарлаха и мрасе. Свакако ће се ова испитивања наставити и на тај начин ово питање потпуно расветлити.
За нас је пак главно сада тај факат, да се тачно зна, да се оно што проузрокује и преноси болест, налази једино у пљувачци и хркотинама болесничким.
Кијањем, пљувањем или кашљањем болесник избацује те кужне клице напоље, одакле оне долазе у додир са органима за дисање код здравих људи, који се на тај начин заражавају том болешћу.
Човек се може заразити индиректно од самога болесника ако се налази у његовој непосредној близини.
Болесник при кашљању избацује кужне клице у често невидљивим мехурићима и при удисању истих може се болест добити.
Но то није једини начин. Човек се може заразити и у локалима у којима су се бавили и пљували оболели и реконвалесценти од те болести.
Прашина у тим локалима може садржавати кужне клице и када се она удише може се болест добити.
Како да се сачувамо од инфлуенце?
Из досада наведенога јасно излази, да треба избегавати посету болесницима, где год се то може. Исто тако не треба ићи тамо где се свет скупља на пр.: у биоскопе, позоришта, механе, школе и т. д., пошто тамо долазе врло често неизлечени болесници и реконвалесценти од те болести.
Да би се болест избегла треба водити рачуна о чистоти уопште, а нарочито руку и рубља.
Нарочиту пажњу треба обратити на негу уста, носних шупљина и грла.
Нос треба испирати свако јутро и вече са неким благим дезинфицирајућим средством или мећати у нос тампоне од памука умочене у какву антисептичну помаду као на пр. : Gumenol или Eucalyptol.
Парнски професор епидемиологије Vicent препоручује за нос помаду справљену према следећем рецепту:
Rp: Souffre lavé 0,30
Terpine 0,20
Menthol crystalisé 0,50
Vaselini 30,0
Sig. Pomade antisetique
Зубе треба неколико пута дневно испирати и прати сапуном или калодонтом.
За ту циљ употребити благ раствор калијум хипермангана 1‰. То средство је јефтино и лако се може набавити.
Даље је за препоруку 2% раствор перхидрола.
Где се ово не може набавити добро је испирати и грло водом, у којој је растворена нека киселина, јер кужне клице не воле киселину и она им шкоди.
Тако на пр. са водом у којој је исцеђен лимун или благ раствор сирћета.
Опште мере које би требало предузети биле би следеће: оболеле одмах издвојити у специјална оделења. У истима треба постеље поставити тако да буду доста одмакнуте једна од друге.
При том треба издвојити теже случајеве са компликацијама од лакших.
За неговање тежих случајева узимати нарочито пробран школован болнички персонал.
Са обзиром на врло велику прилепљивост ове болести, лекарски и болничарски персонал треба да употребљује мале маске за лице, поред огртача.
Те маске могу се лако импровизирати и справљају се из газе, која је подешена да се може метнути на нос и уста.
Маска треба да је стално потопљена са Gumenol-ом или Eucalyptol-ом.
Овај начин предохране увели су прво Американци. У француској војсци се практикује то: да се на месту, где се појави епидемија упућује нарочито квалификовано лице. Улога тога специјалисте састоји се у томе да организује посао и да осигура извођење свију потребних мера.
Посећивање позоришта, биоскопа и школа и уопште места, где се збира много света, треба, у местима, где влада епидемија, забранити.
Собу у којој се налази болесник треба чешће проветравати. Но поред тога треба собу чешће пута кадити са лишћем од Eucalyptos-а, чиме се врши дезинфекција ваздуха у томе простору.
Нарочиту пажњу обратити на дезинфекцију хркотина и пљувачке оболелих као и марама и осталог рубља убрљаног са истима. За ту циљ најбоље је употребити за дезинфекцију пљувачке и хркотина 5% раствор лизола или карболне киселине а где то не може да се набави употребљавати кречно млеко. Исто се справља тако када се један део гашеног креча помеша са три дела воде и треба да је увек свеже справљено.
Мараме и рубље најбоље је потапати у раствор сублимата 1‰ пре него што исто буде дато на прање.
Лечење инфлуенце
Болесник, па и ако је лакше оболео, треба одмах да иде у постељу. Нарочитог специфичног лека нема за ову болест. Као лек против инфлуенце препоручује се кинин у јачим дозама. Интравенозне инјекције Electrargol-a, показале су се врло благотворне.
У последње време врше се у Паризу покушаји са серумима Antistreptococc-ним и Antipneumococc-ним.
Специјалну пажњу треба обратити на реконвалесценте. Утврђено је да код многих преболелих остаје латентна изнемоглост срчаног мишића а тако исто да се болест често рецидивира – повраћа.
С тога преболеле не треба убрзо отпуштати из болнице, него их задржавати ту подуже или, што је још боље, упућивати их у реконвалесцентна оделења на дужи одмор.
То треба нарочито урадити са обзиром на то што су такви полуоздравели болесници носиоци клица и као такви могу однети болест кућама.
КОМЕНТАР 2009.
(др Милорад Радусин и др Брана Димитријевић)
Ова књижица, која се чува у Архиву Матице српске, (недостају јој предње корице) штампана је пре безмало једног века, уочи пробоја Солунског фронта, У јеку разбуктавања епидемије „шпанске грознице“. Као када је и о проузроковачу пегавог тифуса била реч, он ни овде, у то доба, није изолован, мада ће се претпоставка да је реч о вирусу показати тачном. Поред тога, клиничким посматрањем установљено је да ипак није реч о плућној куги, него о инфлуенци, о грипу, али са жестоким, до тад невиђеним симптомима. Установљен је, што је веома важно, и начин преношења. То је капљична инфекција која се преноси преко дисајних органа, али су својства непознатог проузроковача прецењена. (Здрав се, и данас знамо, инфицира непосредно од оболелог, чак и када је овај потоњи у фази инкубације.) Исто тако, покушаји да се нађе ефикасна вакцина били су, тада, усмерени у погрешном правцу, јер су пнеумокок и стрептокок бактеријска инфекција која се надовезала на вирусну. Да су такве вакцине, тада, пронађене њиме би се лечиле компликације а не сама болест. Спречавање болести на самим улазним вратима, дезинфекцијом горњих дисајних путева, такође није могло да да жељене резултате. Ни лечење кинином, који је ефикасан код маларије, али који је код инфлуенце, или грипа, или „шпанске грознице“, могао бити само – антипиретик.
Ипак, остају две ствари које су и данас на снази. То су профилактичка изолација оболелог и лежање. Постоји анегдота о нашем највећем инфектологу, академику проф. др Кости Тодоровићу, који је иначе важио за толерантног испитивача, али би обарао студента, без много приче, ако би овај на питање о лечењу грипа изоставио – лежање, као најважнију терапијску меру. Велико је питање колико је профилактичка изолација болесника у то доба могла да се спроведе и да помогне, због великог покрета маса људи широм Европе. Рат, па завршетак рата, распад фронтова, повратак што преживелих, што заробљених, изгнаника и прогнаника. Није могла ни болничка изолација оболелих. Многе болнице биле су срушене, тешко оштећене и опљачкане, поготову у Србији, услови у њима беху никакви. Ни са лежањем – као најефикаснијом мером – није ишло глатко, једно због великих покрета маса људи, друго због наопаке традиције у српском народу, која се састоји у потцењивању сваке болести, ма каква она била, у не поклањању пажње њеним раним симптомима. Напротив, традиција је учила да се баш ти први, још релативно благи, симптоми могу отклонити – напором. Човек се не сме дати болести, баш у почетку, кад она почне да га обузима. Корени ове традиције налазе се у моралу и пракси породичних сеоских задруга. Болест, макар и краткотрајна, било ког радно способног члана, реметила би дневни распоред дужности. Радно способан, особито с пролећа, лети и у јесен, просто није смео да оболи. Док су војни лекари били оптерећени „ловом на симуланте“, ко више а ко мање. Па и данас, када сеоских породичних задруга више нема, просечан грађанин поступа по старински. Није грип, него је назеб, ухватила га промаја, има „само кијавицу“, па и ларингитис, „нешто је ружно појео“ па га од ноћас мучи стомак. Такав одлази на посао, гура се у градском превозу, седи са оне стране шалтера, или за касом у самопослузи, грипозан да грипознији не може бити, и шири болест. Не зна се тачно који проценат таквих потом оболи од компликација које се помињу и у овој књизи, срчаних или плућних.
„Инфлуенца“ др Алексе Савића носи у себи дух и тог славног времена, доба у коме се осећала близина победе и остварења иманентне метафизичке правде. Текст има победничку ноту. Непријатељ је сада други, али песимизму и бојазнима нема места.
Истина, читајући ову књижицу нећемо стећи утисак о енормном опсегу ове болести, која је однела пет пута више живота него читав Први светски рат, на свим својим бојиштима, али нас квалитет текста не може оставити равнодушним. Српски лекари пострадали су изузетно много у том рату, али су се и научили много чему. Још дуго потом, пошто је пандемија „шпанске грознице“ окончана, књижица „Инфлуенца“ могла је да послужи сваком писменом, па и неписменом, као упутство за лечење многих блажих облика грипа.
На Растку објављено: 2009-10-27
Датум последње измене: 2009-10-27 19:55:53