Миливоје Павловић

Мејл-арт

Уметничка комуникација на даљину

Мејл-арт је врста дописне уметности, узајамног информисања, комуницирања и креативне игре на даљину уз помоћ симболичко-естетских знакова, језичких елемената, фрагмената ликовног саопштавања и вишесмислених ликовних порука, како унутар локалних заједница тако и у међународним размерама. Термин је англо-латинског порекла (mail-art) и могао би се превести на српски као поштанска или, још боље, дописна уметност[1].

Овај садржајно веома разноврстан жанр укључује различита технолошка решења, од једноставних до најсложенијих; разуђени невербални знакови изналазе се у готово свим областима људске делатности, посебно у онима које видљиво повезују збивања, простор и време. При том се преплићу артефакти, информације, пропагандни и рекламни садржаји прожети елементима игре, забаве и хуморности, понекад са ауторефлексивним и поетичким зрачењем.

Мејл-арт најчешће чине визуелне структуре рађене руком, писаћом машином или компјутером, затим дрворези и линорези, уметничке марке и отисци гумених печата. Ова уметничка делатност је у много чему хибридна јер у своме бићу обједињује и сажима невербална знаковна обележја, духовне садржаје и уметничке поруке; ослонивши се на многе елементе који припадају ликовним дисциплинама, она није сасвим одбацила језички материјал, макар као споредан - у функцији допуне визуелног.

Поштанска комуникација заједнички одређује различите креативне активности уз употребу једног или више посредника, успостављајући одговарајући однос између удаљених уметника, стваралачких група и средишта који су у некој врсти смисаоне везе. Неретко, укључује се и комуникациона енергија особа које се чак и не познају међусобно. Поруке које се шаљу поштом обично наилазе на рецепцију која није програмирана, а у неким другим околностима била би занемарена. Овај вид особене поетолошке и уметничке праксе у непосредној је вези са природом и карактером промишљања, емотивних реакција, етичких ставова и друштвене ангажованости, успостављених између појединаца, затим између уметника и остварења, те између уметничке продукције и публике.

Мејл-арт је данас знатно раширен и популаран, радо примењиван комуникациони однос. Иако су амерички истраживачи Денс и Ларсон избројали више од стотину дефиниција комуникације[2], напоменувши да неке од њих воде истраживаче у различитим, понекад и сасвим супротним правцима, заједничко за сваки вид преношења информације с једног места на друго је постојање пошиљаоца, примаоца, средства, поруке и ефекта. За разлику од других порука одаслатих посредством поштанског система, мејл-арт пошиљке су намерно вишезначне, променљиве, индиректне и двосмислене. Неке поруке су свесно „отворене“ и захтевају интервенцију посредника или примаоца, чиме се иде даље од културног и конвенционалног искуства поште као макро-система.

Ова врста „комуницирања на даљину“ подразумева постојање појединаца или група које имају заједнички симболички систем, и који су способни да кодују и декодују[3] елементе тог система. Естетска димензија мејл-поруке, на први поглед парадоксално, читљива је тек кад је њена структура вишесмислена, а она сама ауторефлексивна. То је сасвим сагласно са комуниколошком теоријом Умберта Ека који тврди да порука јесте естетска онда кад има двосмислену структуру „у односу на систем очекивања који представља кôд“[4]. Двосмисленост и вишесмисленост не значе истовремено и неразумљивост; њихова је функција да примаоца подстакну на интелектуални напор којим би декодовао поруку и открио њен „суштински поредак“. Кôд допушта различите комбинације значења, зависно од околности и контекста, а понекад и од проходности овог нетипичног комуникационог материјала кроз поштански систем.

Пошта је почела да бива отворена за трансфер информација са естетским значењем крајем шездесетих година XX века. Комуникологија је постала научна дисциплина, а мноштво тема насталих на сусрету и прожимању различитих садржаја информатичког, сазнајног, семиотичког, уметничког и екуменског карактера почели су да истражују, осим осталих, књижевни теоретичари и лингвисти. Експлозија брзих, економичних и приступачних средстава веза ставила је човека у средиште бескрајног живог ланца планетарне комуникације. У обиљу информативног материјала који надире са свих страна, мејл-арт се релативно брзо издвојио својом субверзивном енергијом и естетском свежином, прескачући без тешкоћа државне границе, као и политичке и језичке баријере издељеног света.

Процес прерастања информативног материјала у уметнички у мејл-арту наставља поштански систем, коме овде није додељена само улога драгоценог посредника. Пошиљке су у погледу димензија, тежине и вредности нужно прилагођене технолошким и другим условностима поштанске мреже, и то су једина ограничења на које мејл-артисти добровољно пристају. Али, док пролазе кроз систем за који се углавном мисли да је бирократизован и нестваралачки, пошиљка доживљава ре-креацију и доградњу којима се знатно проширује почетни круг значења. Велика институција увлачи се у индивидуални стваралачки чин чак и онда кад анонимни службеник на посталије ставља уобичајене, нешифроване назнаке - попут оне да је истакнути писац „непознат/inconnu“ у академији наука, упркос чињеници да је његов лик штампан на залепљеној серијској марки, издатој поводом јубиларне годишњице рођења! Ако ништа друго, интервенције поштара додаће минимум хуморног садржаја, а можда и извесну дозу саркастичног цинизма, нашем „реторичком и умишљено-метафизичком менталитету, склоном ка чврстом, свеобухватном и вечном“[5] . Званичној логици иначе кооперативног поштанског система опире се и сазнање да се овде ударањем печата не поништава или смањује, већ знатно увећава вредност пошиљке; додатним информацијама о месту, времену, тежини и сл. спајају се вербално и иконичко, доводећи до комуникацијске напетости и неочекиваних сазвучја.

У теорији и пракси мејл-арта ови нехотични „знакови времена“ имају посебну вредност, као што је и материјал на који се знакови утискују овде примарни, а не случајни или споредни елемент дела.

Невербална метафорика

Као уметничка пракса у опозитском односу према владајућим укусима и мерилима, мејл-арт је код нас делио судбину радикалнијих сигналистичких родова. У почетку је ова делатност снажније одјекивала у иностранству него у српском културном простору[6]; мејл-артефакти су по својој природи интернационални и интермедијални, што је олакшавало проходност овог материјала кроз бирократизоване институције и затворене друштвене кругове.

Прва мејл-арт искуства у сигнализму остварио је Мирољуб Тодоровић 1970. године; премијерну акцију ширих размера родоначелник сигнализма извео је годину дана касније. У току три деценије, Тодоровићева мејл-арт продукција задобила је атрибуте репрезентативности у планетарним релацијама[7]. Радови овог уметника заступљени су у угледним међународним прегледима, антологијама и зборницима, као и на изложбама у најгласовитијим галеријским просторима[8] .

Поводом прве изложбе мејл-арта, одржане пролећа 1973. у Студентском културном центру у Београду, Тодоровић је објавио (у каталогу) есеј Комуникација - биће - мишљење, од значаја за поетику овог жанра и будућност сличних комуникационих акција у нашој култури. Текст је писан са нескривеном поетском аромом и много елемената филозофско-утопијске визије.

„Комуницирам (општим), дакле постојим, дакле стварам“, пише Тодоровић у овом својеврсном манифесту[9]. За нашег песника комуникација је у самој основи бића. Елемент је и кључна чињеница његовог постојања, „несумњива мера хода и раста од првобитне рудиментарне ка моћној планетарној свести“. По Тодоровићу, бит комуникације вишезначна је у најдубљем смислу те речи. Комуникација је истовремено и друштвено-историјска и егзактна, и уметничка и субјективна у њеном најинтимнијем, најљудскијем аспекту. У кључним особинама мејл-арта родоначелник препознаје основне програмске циљеве сигналистичког покрета - пре свега артикулисање истраживачке енергије бића које се не мири са ентропијском хладноћом свега што нас окружује (време, ствари, поредак, закон).

Ослањајући се на раније неоткривене потенцијале поштанског система, Тодоровић је примењивао све облике мејл-арта, од комуникација путем употребљене картице рачунара IBM, преко дописница сопствене израде и уметничке књиге (artist's book), до уметничких и уникатних марака и гумених печата. Са низом домаћих и страних уметника остварена је двосмерна комуникација у којој нису размењиване само поштанске карте најразличитије израде, већ и уметничке поруке. Део те продукције објављен је у мартовској свесци часописа Дело за 1980. годину, у антологији поштанске уметности и мејл-арт поезије коју је приредио Мирољуб Тодоровић. У овом пресеку заступљено је седамдесет уметника из света, и четворо наших стваралаца који су одабрали мејл-арт као средство борбе за нове видове и простор изражавања; осим Тодоровића, то су Балинт Сомбати, Богданка Познановић и Каталин Ладик.

У одабраним делима ових наших мејл-артиста запажамо разноврсност поетичких идеја и креативних израза, најчешће реализованих непретенциозним стваралачким техникама. Ради се, углавном, о дописницама на којима су налепљени колажирани или печатима отиснути радови. Код Богданке Познановић то је акција са мапом на којој су заставе разних земаља света и ликом ауторке, која оперише видео-камером у метафизичком простору којим доминирају апстрактна неодредљивост и прозрачна надреалност. Балинт Сомбати на својим дописницама шаље печатима отиснуте поруке „Takes your fantasies to the limit“ и „The wellknown Art Lover“, а Каталин Ладик колажирани исечак стрипа препун алузивних поетских значења. Сомбати се у истом броју Дела огласио и теоријским текстом у коме се истиче да је мејл-арт „неограничено отворен комуникативни систем“ који опстоји насупрот користољубиве усмерености знатног дела уметничке продукције. На трагу идеје француског новатора Марсела Дишана, који је у другој деценији двадесетог века први употребио поштански систем у уметничке сврхе, Сомбати закључује да мејл-арт „заобилази буржоаске салоне, музеје и пословне галерије“, обнављајући уметност у складу са захтевима новог времена и без посредовања повлашћених појединаца и група.

Пошта је послужила као погодно трансмисионо средство за Тодоровићеву акцију Неуспела комуникација, изведену фебруара 1979. На адресе старих, давно умрлих културних и политичких првака, укључујући и двојицу вођа из првог и другог српског устанка, Тодоровић је упутио поштанске карте сопствене израде с утиснутом поруком: РАЗМИШЉАЈТЕ О СИГНАЛИЗМУ. Карте су означене као препоручене, неке и као хитне пошиљке. Избор личности и адреса био је у извесној смисаоној вези, или бар у сродном симболичком контексту: Карађорђу је карта послата на (измишљену) адресу Милошева 32 у Београду, а кнезу Милошу у улицу Карађорђеву број 6. Пошиљка Змају адресована је на улицу Лазе Костића у Новом Саду, а Бори Станковићу на Кнез Михајлову 35 у Београду (адреса Српске академије наука и уметности). Ђуру Јакшића поштар је тражио у боемској Скадарлији, у Београду, у улици Скадарској 47, где се иначе налази и спомен-кућа и биста овог песника...

Готово све дописнице враћене су пошиљаоцу с напоменама које су иницијални смисао започете игре прошириле до размера које ни маштовити Тодоровић није могао замислити. Поштари су се несвесно укључили у акцију ударајући своје печате (непознат, одселио се, не прима, на путу, не постоји, умро...) или дописујући руком напомене попут оне на карти послатој Скерлићу: „Достава покушана, по изјави станара сасвим непознат“. Бора Станковић је такође незнан у згради САНУ, иако је на дописној карти која му је упућена била залепљена марка с његовим ликом и назнаком „Стогодишњица рођења 1876-1976“.

У овој уметничко-поетској игри дошло је до значајног померања комуникацијског кôда и преусмеравања креативне енергије са форме на процес и концепт. Упркос познатим ограничењима поштанског система, креативна тензија подигнута је на неочекивано висок ниво, а песничка уметност потврдила је својство „естетске комуникације“ укључивањем субјеката и социјалне средине који раније нису суделовали у ширењу естетичког подручја.

Нови простори естетског деловања

У мејл-арту знаковна енергија зрачи са читавог простора пошиљке, а социјални контекст дефинише се самом чињеницом да је уметничка комуникација успостављена, понекад упркос великој удаљености и препрекама. Демократска и либерална усмереност мејл-арта не огледа се само у критичком ставу према традиционалним облицима уметничког изражавања, него и у противставу према устаљеним нормама и схватањима друштвене средине. Заснивајући се на перманентном експериментисању, мејл-арт делује као нека врста „денунцирајућег комуникационог средства“[10]; осим што информишу, артефакти из мејлартистичких радионица имају задатак и да негирају, исмеју, забаве, опомену или разљуте примаоца.

Вербо-визуелно пуњење ових пошиљки експлодира истовремено на више географских тачака (у томе се огледа извесна предност мејл-арта над визуелном поезијом, из које је произашао), а може имати и поновљено дејство. Како је у београдском Делу приметио амерички уметник Мајк Крејн, повест овог феномена не говори само о предметима које уметници шаљу једни другима; она је, такође, и „историја њихових ставова у вези са уметношћу и животом“[11]. Као што је и природно у уметничкој пракси која има међународне размере, ти ставови су најразличитији, од благо опозитских до најрадикалнијих.

Ове потенцијале мејл-арта сигналистички уметници користили су за успостављање комуникације са колегама на најудаљенијим тачкама планете, посебно током последње деценије двадесетог века. Почетком септембра 1992. у Сремским Карловцима изведена је једна од најзначајнијих мејл-арт акција - „Анти-ембарго конгрес“ у знак протеста због завођења блокаде међународних комуникација и културне размене према Југославији од стране Уједињених нација (јуна 1992). Акцију у којој су учествовали водећи мејл-артисти са нашег подручја[12] осмислио је новосадски песник и ликовни уметник Андреј Тишма. На завршној седници усвојена је декларација којом се ембарго и политички притисци на Југославију тумаче као „блокада креативности“, односно ометање комуникације која је у основи мејл-арт стваралаштва као „планетарне културе у настајању“[13]. У бројним порукама конгресу југословенских мејл-артиста, које су стигле из САД, Мађарске, Белгије, Швајцарске, Холандије, Русије и Јапана, затражено је укидање санкција и омогућавање нормалне људске и уметничке комуникације Југословена са осталим грађанима света[14]. Посредством ПТТ-система планету су премрежиле хиљаде писаних, сликаних, цртаних или колажираних порука у којима се разобличује позадина сукоба геополитичких и економских интереса великих сила преко леђа неправедно сатанизованог српског народа.

У току последње деценије XX века у видно поље мејл-артиста света нагло су ушле теме посвећене очувању човекове природе и планете уопште. Залагањем Андреја Тишме, који делује и под псеудонимом Андреј Живор, фебруара 1992. у нашу земљу стигло је око хиљаду мејл-арт радова у којима уметници из најудаљенијих крајева света износе своје „еколошке опсервације“. Тишма је одабрао 375 радова за међународну изложбу Природа даје (Nature gives), која је те године била постављена у Београду, Сомбору, Новом Саду и Зрењанину. Крајем епохе која је почела као „столеће наде“, а завршила у крви до колена, Тишма је крунисао своје мејл-арт активности креативним учешћем у планетарној мрежи Network којом и надаље свакодневно циркулишу визуелне, вербалне и звучне пошиљке уметника најразличитијих стваралачких оријентација, с основном поруком да се сачува свет и човек у њему[15].

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година Тишма се посебно ангажовао у подврсти мејл-арта која се назива уметност печата (Rubber Stamp Art). Своје најзначајније перформансе и акције у оквиру дописне уметности овај уметник је пренео на гумене печате користећи их потом даље у свом креативном деловању. Део тих радова објављен је у часопису Сигнал број 15-16-17 за 1997.

У овим стваралачким пројектима пренетим на печате уочавамо основне значајке Тишмине уметности: утицати на свест људи, мењати је у непосредној уметничкој акцији инсистирајући на „буђењу духовности“ која, поред естетичке, мора имати и своју етичку суштину и предзнак („liberté, fraternité, égalité 1789. – 1989.”, „be thankful child to mother earth”). Уметник је креирао духовни простор који обједињује и кристализује необична емотивна стања, подижући их са личног на општи друштвено-цивилизацијски ниво. Несумњиво је, дакле, да се ови радови крећу у вредносним категоријама које нису израз само уметникове личне свести, или сензибилности, већ нам се показују (посебно у циклусу Спиритуали), и као промотори нове, планетарне осећајности.

Космополитска опредељеност бројне мејл-арт породице плодотворно се исказала и пролећа 1999, у време суровог бомбардовања наше земље од стране деветнаест земаља НАТО-коалиције[16]. На иницијативу Мирољуба Тодоровића, 27. марта 1999. упућен је драматичан апел мејл-артистима, песницима и свим уметницима света да обавесте културну јавност о последицама рушилачких акција НАТО-авијације и затраже престанак бомбардовања. Осим стандардних комуникација, у акцију је укључен и Интернет, нови електронски медиј супербрзе комуникације, повезан са десетинама хиљада других мрежа (јавних и приватних), и доступан милионима корисника.

Интернетско оглашавање наишло је на велики одзив; београдско Друштво уметника сигналиста постало је електронско састајалиште до кога се, осим на класичан начин, може путовати уз помоћ дигиталних помагала. Избор од више хиљада мејл-арт порука објављен је, интегрално, у ратном издању часописа Сигнал[17] , а део материјала пренела су домаћа гласила[18]. Од тада Интернет све више преузима улогу комуникативног медија којим се преносе визуелне и језичке поруке неоавангардних уметника. Креативним Интернетом остварује се давнашњи сан мејл-артиста (из седамдесетих година) о интерактивном, универзалном и глобалном уметничком делу које би истовремено било доступно највећем броју људи на планети. Тим пре што савремена дигитална средства, осим преноса, омогућују једноставно „складиштење“ артефаката, чиме по природи ствари потрошљив мејл-арт постаје трајно културно добро.

У млађем таласу сигналистичког мејл-арта, запажена дела и акције остварили су Добрица Камперелић (Београд), Звонко Сарић (Суботица), Јарослав Супек (Оџаци), Шандор Гогољак (Оџаци) и Илија Бакић (Вршац). Супек је 1994. у београдском Музеју савремене уметности организовао занимљиву изложбу југословенског мејл-арта, а Камперелић већ десетак година издаје, на енглеском језику, магазин Open World, шаљући га на стотине адреса у свету. Есејистички дар Камперелић је испољио у двема књигама у којима разматра комуникационе системе и њихов значај за уметничко стваралаштво[19]. Иза Звонка Сарића, који редовно сарађује у часопису Сигнал, налази се и пројекат остварен у сарадњи са јапанским уметником Кеичи Накамуром[20]. У својим есејистичким текстовима Сарић одређује мејл-арт као поезију комуникације која ставља знак једнакости између уметности и живота, „омогућујући комуникацију језиком који не интерпретира свет, него га мења“[21].

Добрица Камперелић своју мејл-арт активност махом заснива на идеји о уметности као етичком ангажману; његова је уметност највећим делом „окренута новим идејама и човечности, сарадњи и светском братству“[22]. Мајсторство рециклаже, коришћење нађених елемената, готових форми, чак и радова других аутора, никако не утиче на Камперелићев уметнички интегритет; напротив, оно нас упућује на „поетику брисаних наводника“ и интертекстуалност који су одавно већ постали кључне полуге у разноврсним стваралачким поступцима неоавангардиста, а нешто касније и постмодерниста. У овим мејл-арт радовима, објављеним у Сигналу 19-20, демијуршка саморефлексија и њени еруптивни изливи очигледно управљају рукама и креативном свешћу аутора. Поетска игра са вербалним и визуелним елементима осваја нас својом продуктивном вишезначношћу, која навире из ускомешаних извора ослобођеног језика и знака.

Према оцени савремене критике, мултимедијална активност Мирољуба Филиповића Филимира, његови стваралачки немири и огромна „силина прометејске јереси и свете лудости“[23] резултирали су препознатљивим и оригиналним делима у оквирима неоавангарде и сигнализма. Подривајући традиционалне назоре и дезавуишући литерарне и ликовне догме, овај бунтовни уметник не мири се са временом у коме живи, па смо често у његовом стваралаштву суочени с експлицитном социјализацијом, чак и политизацијом уметничког дела. Поетско и иконичко дејство вербално-визуелна имагинације у мејл-арт радовима Мирољуба Филиповића Филимира засновано је, најчешће, на онтолошкој енергији и моћи елементарног и фрагментарног.

У оквиру амбициозног међународног пројекта Уметници света против изолације човека и народа (1999), Филимир је остварио више интерактивних пројеката на улицама Париза, Београда и других великих градова; у осликавању великих платна која изражавају „помрчину актуелне збиље“ суделовали су и други уметници, чак и случајни пролазници.

За разлику од неких других сигналистичких врста, у мејл-арту су остварена дела и акције превазишли првобитне најаве и донели неоавангардној уметности значајне искораке у освајању и естетизацији тзв. ванестетске стварности. При том није само реч о продукцији нових предмета који задобијају изворну естетску функцију, већ се многи објекти материјалног света, бројни процеси, призори и комуникациони системи сагледавају у новој светлости, са битно наглашеном естетском функцијом. Истина, последњих година се неки морфолошки облици поштанске уметности постепено занемарују (на пример, употреба уметничких дописница, па и гумених печата) под налетом нових технологија које ефикасно, моментално и економично спајају најудаљеније тачке на планети. У скорој будућности може се догодити да поједини видови мејл-арта буду потиснути у други план јер софтверске технологије битно мењају саму природу комуникације, која није увек уметност, иако сваки облик уметности јесте комуникација.

Осим утицаја технологија на поље естетског, брзе информационе магистрале успоставиле су и нове облике чулног искуства; техника није овде само пуки посредник у слању порука (mailing), већ она и суделује у стварању артефаката, остављајући траг у културном и социјалном амбијенту. Захваљујући изданцима модерне технологије, у еластичан простор естетског односа између ствараоца, артефакта и корисника (који је понекад и сустваралац) увршћује се и категорија времена. Новија повест сигналистичког мејл-арта показује да се естетска и друштвена димензија ове уметности најбоље препознају у презенту, односно, у рецепцији која је истовремена, директна и двосмерна.

Искуства мејл-арта послужила су као инспиративна основа за истраживања која ће истовремено динамизовати пошту и обогаћивати уметност. Започео као „герила нове авангарде“, мејл-арт се у српској култури остварио као ндни крик јединке која се не осећа удобно на овом усковитланом „сплаву међу звездама“. Наши уметници привржени поштанској уметности успели су да прикажу савременом свету његову мање познату и не увек пријатну слику; лице и наличје епохе која је погазила многа општеприхваћена начела и изневерила снове милиона људи.

Светска култура прихватила је естетске домашаје наших мејл-артиста, и њихов допринос ширењу подручја лепог, као нераздвојни део целине модерне уметности.

ови облик алтернативне уметничке борбе за неке универзалне идеје, за нове судеонике у уметничком процесу, и нову публику. Повремено, наши мејл-артисти спајали су живот и уметност кроз акције које су на ивици лудистичког. Посебан продор начињен је атаковањем на симболичка места потрошачког друштва; окружењу које се на истеку двадесетог века понашало недемократски и нехумано, одаслати су осмишљени протести који се могу читати и као прворо

Објављено у књизи „Авангарда, неоавангарда и сигнализам“,
Просвета, Београд, 2002.

---

[1] У раној фази мејл-арта било је, у појединим националним културама, недоумица око именовања ове нове уметности, као и покушаја да се изнађе погоднији термин. О томе сведочи белешка Жан-Марка Поансоа, угледног француског теоретичара, у предговору зборника Mail-art – communication à distance, објављеног у Паризу 1971. Поводом имена и наслова Поансо указује да се појам мејл-арта у извесном смислу подређује употреби поштанског материјала, уз уважавање особености поштанског система. „Радије сам употребио израз mail-art него postal-art (поштанска уметност), јер ми се чинио богатијим у конотацијама“, пише Поансо (стр. 117).

[2] Dance - Larson, The Function of Human Communication: A Theoretical Approach, New York, 1976, p. 16.

[3] У домаћој литератури енглеска реч encoding најчешће се преводи као енкодирање или укодавање. Консултујући стручњаке за телекомуникације, Јасна Јанићијевић, професор Филолошког факултета у Београду, закључила је да је овај превод нетачан. На сугестију колега са Електротехничког факултета у Београду, Ј. Јанићијевић се определила за израз кодовање, а као његову супротност - декодовање. Ово решење смо прихватили као најрационалније. Више о томе у књизи Ј. Јанићијевић Комуникација и култура, Сремски Карловци - Нови Сад, 2000, стр. 14.

[4] Умберто Еко, Култура, информација, комуникација , Београд, 1973, стр.

[5] Мирољуб Тодоровић, предговор антологији мејл-арта у часопису Дело, 2, 1980, стр. 3.

[6] Индикативно је да је домаћа ликовна критика заобишла у целини прву изложбу мејл-арта Мирољуба Тодоровића у Студентском културном центру у Београду, а у листу Студент објављен је 27. фебруара 1973. оштар напад не само на изложбу, већ и на целокупни Тодоровићев опус, чак и на саму галерију. Текст у гласилу београдских академаца потписан је псеудонимом Иван Фазетна. О изложби је позитивно писао Фелипе Еренберг у енглеском авангардном часопису Kontexts, број 5 за 1973. Материјале са изложбе и делове Тодоровићевог манифеста објавили су и часописи из Калгарија (Канада), Кјота (Јапан), Нирнберга, Мадрида и Париза. Канадска телевизија снимила је и емитовала посебан прилог.

[7] Познати немачки авангардни уметник и естетичар Клаус Грох изнео је, у поговору Тодоровићеве књиге Chinese erotism, тврдњу да је наш стваралац, „скоро истовремено са својим америчким колегом Рејом Џонсоном, учинио да поштанска уметност постане интегрална као самостални облик уметничког стварања“. (Реј Џонсон је шездесетих година основао Њујоршку дописну школу уметности.) Оно што Тодоровић ствара није, по Гроху, само мејл-арт, већ је и „консеквентна интеграција поштанских медија - било да се ради о транспортном путу или транспортованом објекту - у посредничку уметност код које је комуникација основна ствар“. Текст је на странама 68-70. књиге објављене код БИГЗ-а, Београд 1983.

[8] Током три деценије Тодоровић је учествовао на стотину репрезентативних изложби дописне уметности у свету. Између осталог, излагао је у овим галеријским просторима: Галерија Forum, Мадрид (1973); Aichi Art Gallery, Нагоја, Јапан (1975); National Art Gallery, Велингтон, Нови Зеланд (1976); Politechnic Gallery, Лидс, Енглеска (1977); The Los Angeles Institute of Contamporary Art, Лос Анђелес, (1978); Kunstlerhaus, Штутгарт (1979); Галерија Амбито, Мадрид (1980); Бијенале у Сао Паолу (1981); Галерија Apolinaire, Милано (1981); International Mail Art Exbition of Visual Message, Сеул (1982); Artist Book - Book Objects, Universitätsbibliothek, Олденбург, Немачка (1984); Centre culturel Kanak, Нумеа, Нова Каледонија (1986); I Exposicion Internacional de Arte postal homenaje a Federico Garcia Lorca, Гранада, Шпанија (1990); Exhibicion Internacional de Arte correo, Museo Nacional - Palacio de Bellas Artes, Хавана (1995), итд. Ове изложбе имају обимне, репрезентативне каталоге с антологијским изборима песничких (уметничких) радова и теоретским прилозима о дометима мејл-арта.

[9] Мирољуб Тодоровић, Комуникација - биће - мишљење, у књизи Сигнализам, Ниш, 1979, стр. 111.

[10] Romano Peli, Mejl-art kao sredstvo borbe, Delo, 2, 1980, str. 29.

[11] Мајк Крејн, Неке поставке у вези са дефиницијом и историјом мејл-арта, Дело, 2, 1980, стр. 39.

[12] Конгрес је трајао од 1. до 3. септембра 1992. Учествовали су, извели анти-ембарго акције и поднели саопштења ови уметници: Ненад Богдановић, Александар Јовановић, Добрица Камперелић, Јозеф Клаћик, Ратко А. Радовановић, Јарослав Супек, Андреј Тишма и Мирољуб Тодоровић.

[13] Декларација „Анти-ембарго конгреса“ објављена је у часопису Кровови, двоброј 29-30, Сремски Карловци, 1993, стр. 117.

[14] Ibidem, стр. 104.

[15] Своје богато мејл-арт искуство, које укључује и учешће на угледним међународним смотрама, Андреј Тишма је изложио у низу есеја и књига. Бави се такође фотографијом и електрографиком. О феномену мејл-арта и односу према другим уметностима и облицима изражавања видети Тишмину књигу Друге те(рит)орије, Сремски Карловци, 1992.

[16] Бомбардовање војних и цивилних циљева на целој територији СРЈ започело је 24. марта 1999. у вечерњим сатима. Током 78 дана и ноћи изведено је 22.200 борбених летова и на нашу земљу бачено око 25 хиљада тона најразорнијег експлозива. У акцији названој „Милосрдни анђео“, за коју није постојала сагласност Уједињених нација, страдали су људи и деца, уништавани економски ресурси и споменици културе, угрожена природа. Главним својим током, српска култура била је снажно противоружје агресији.

[17] Две деценије после гашења прве серије, Сигнал је обновљен 1995. као гласило Друштва уметника сигналиста, са седиштем у Београду. У обновљеном Сигналу мејл-артисти из свих крајева света објављивали су своје радове и теоретске текстове. На међународној смотри публикација из књижевности и уметности, одржаној у америчком граду Блафтону (држава Охајо), Сигнал је 1996. проглашен за најбољу светску ревију у категорији мејл-арта. Три године касније, на сличној смотри у истом граду, Сигнал је награђен као најбољи часопис у области књижевно-уметничких интермедијалних истраживања. О томе смо писали у Политици од 18. марта 1999, страна 25. Ратно издање Сигнала (двоброј 19-20) објављено је априла 1999.

[18] Опширније у текстовима Зоране Шуваковић Нисте усамљени и Много љубави и мир, у Политици од 31. марта и 8. априла 1999

[19]Добрица Камперелић, Уметност као комуникација, Београд, 1992, и Отворени свет - отворена свест, Београд 1996.

[20] Roling over dreams, collaboration Zvonko Sarić, Keiichi Nakamura, Marrilyn Damman, vol. 1, Tokyo, 1997.

[21] Звонко Сарић, Сигнализам и мејл-арт, Сигнал, 18, Београд, 1998, стр. 55.

[22] Андреј Тишма, Уметност прожимања, Сигнал, 19-20, Београд, 1999, стр. 66.

[23] Добрица Камперелић, Мирољуб Филиповић Филимир, Сигнал, 21, Београд, 2000, стр. 32.