Добрица Камперелић

Рециклирана и преображена стварност

Поводом изложбе Драгана Нешића  "К'о лажи љубави"

Техника колажа са стогодишњом праксом свакако је једна од најпопуларнијих и, без икакве сумње, најраспрострањенијих техника у савременој уметности до ових дана. Као кубистички проналазак (лепљиви папири) нарочито су је промовисали и популарисали Брак и Пикасо, да би потом с просторно–пластичког обликовања пренета на нови облик монтаже фрагмената и типографских елемената – што је појачало њено оптичко дејство - започело еволуцију с делатношћу италијанских футуриста, па уз помоћ Владимира Татљина била део руске авангарде, а, онда, и ДАДАисти је здушно прихватају и понајвише популаришу кроз плакатне монтаже (Хаусман, Хилзенбек, Хана Хех, Георг Грос...) настале рециклажом и поновном монтажом исечака из новина, фотографија, разгледница и разног одбаченог материјала.

Али, можда су Мерц–колажи Курта Швитерса – оца немачке ДАДЕ и творца Мерц покрета – оно што је остало запамћено као потрага за тоталним уметничким делом, особито знаменита Мерцбау творба склепана од разноврсног цивилизацијског отпада, одбачених и случајно нађених ствари.

Следи делатност надреалиста с фотомонтажама и монтажама текстова, па Баухауса с конструктивним колажом, а пре тога Марсела Дишана и реди-мед творбе, па колажи Франсиса Пикабије и Макса Ернста, дакле, опет ДАДАиста и надреалиста... да би се, што се двадесетог столећа и минулог миленијума тиче, еволуција колажа наставила с материјалном сликом (сачињеном од песка, гипса и малтера, што су чинили Хуан Миро и Вили Баумајстер) и дигиталном уметношћу; дакле компјутер се умешао у причу о виртуелној стварности и знатно допринео да колаж еволуира до тада незамисливих граница.

Еволуција, на срећу, тече даље и у њој значајно место на овом стваралачком простору заузима Драган Нешић, чији су колажи без изузетка пример сопствене еволуције и усавршавања у којима се неки значајни историчари уметности и критичари изјашњавају на убедљив начин. Тако, рецимо, Дејан Ђорић запажа “Ситне, али пресудне интервенције Драгана Нешића на колажима методом аплицирања органских форми (птичје перо, семе и друго) на тело колажа, чиме се постиже оплемењивање хладног концепта колажа и проширивање на тактилну димензију”.

Као неко ко прати рад Драгана Нешића, особито његову хиперпродукцију колажа, и ко се и сам бави колажом, усуђујем се да кажем да уочавам стални напредак, али не кроз еволуцију форми и техника којом се Нешић служи - мада је и то евидентно - него кроз  нове и свеже садржаје рециклиране и, плодоносним менталним нутрењем, преображене у другачије осмишљену стварност. Сликовит говор колажа, алегорија, каткад и цинизам, све до обесмишљавања епифеномена свеколике цивилизацијске масмедијалне машинерије у којој је амортизован глас појединца, па, чак, и проблеми трансмутације и генетског инжињеринга, трансгених слобода Новог Доба, све је то, у ствари, ишчилило из Нешићеве менталне дупље и, уместо да се саобрази тзв. императивима времена и простора у коме истрајавамо, преобразило се у погрде овом и оваквом времену и простору. Рекао бих, с правом.

А има и колажа посвећених уметности и уметницима, херојима минулог времена, као што су Јозеф Бојс, Енди Ворхол, Мерлин Монро, Реј Џонсон и други, као и догађајима и личностима који су битно утицали на обликовање нашег мишљења, па и осећања према Свету, али и сопственом народу.

У познатом Нешићевом колажу – анализирамо ли само један рад из његовог опсежног и разноврсног опуса – посвећеном Јозефу Бојсу, Флуксус ум етику, једном од најмаркантнијих представника уметности акције, запазићемо у горњем левом углу малу фотографију Марсела Дишана, који је, као што је познато, битно утицао на проширење схватања уметности, и ко добро ишчитава ликовни текст и поруке аутора разумеће о каквој је овде вези реч.

Донекле је другачија ствар са Нешићевим ангажманом у многобројним мејл-арт пројектима, најчешће тематски опредељеним, у којима Драган Нешић, као и други аутори уосталом, држећи се теме, своју умешност у справљању колажа подређује задатој теми пројекта, али и тада долази до изражаја, као и у његовим сликама и цртежима, препознатљиво диференцирање материјала, боје, структуре, па и гестуалности и тактилности.

Наравно, и у сигналистичком покрету – кроз сигналистичке пројекте – Нешић настоји да очува особености свог ликовног језика, па и да их прекорачи у спојевима литературе и ликовне уметности... и њиховим прожимањима на нов начин, када колаж постаје заправо визуелна поезија и проширени уметнички медиј.

Пред нама је, нема сумње, један даровити и истрајни ликовни уметник чији ће колаж тек да исприча праве и занимљиве приче ликовношћу каква се не среће свакодневно у нас.

Београд, октобра 2008. године