Дејан Ћирић

Здравствене прилике и хигијенске навике у Пироту у 19. и почетком 20. века

Однос према сопственом или туђем телу је одраз столетног културног наслеђа, дуготрајно стицаних навика, утицаја поднебља и климатских услова, али је подједнако и последица економских прилика, и могућности да се делотворно искористи и оно што пружа природа и цивилизацијски утицаји из ближе и даље околине. Град Пирот, околне вароши и многобројна села су у сваком погледу и у великој мери били подложни утицајима обзиром да се налазе на најважнијем путу у југоисточној Европи. Ти утицаји се нису задржали само на нивоу материјалног стваралаштва, већ су се дубоко укоренили и у ментални склоп месног становништва, па самим тим и у став људи према телесној страни свог постојања.

Раздобље од 1800. до 1914. године у подручју горњег тока Нишаве је занимљиво за проучавање првенствено због коренитих промена у политичком, друштвеном, економском погледу и ништа мање у погледу преображаја у свакодневном животу житеља овог краја. Већ на прво, чак и површно, читање службених државних докумената, мемоарске и путописне грађе, периодике или записа из рукописних и штампаних књига јасно се уочавају лагани преображаји и постепена промена културноцивилизацијских узора који се са оријенталних полако и сигурно пребацују на западњачке како се ближимо почетку 20. века.

Народна медицина је несумњиво, као и у осталим балканским областима, преовлађивала у временима пре почетка националног препорода у 19. веку и била је обележје пиротског краја и током прве половине 20. века. Вештина лечења се углавном преносила усменим путем и често је била на граници између врачања, надрилекарства и опробано делотворне фитотерапије. Међутим, било је медицинских знања која су се преносила и писаним путем. Најстарији сачувани медицински спис у Понишављу је Пиротска лекаруша настала крајем 18. века.

Ова мала рукописна књига, димензија 17х10 центиметара, се чува у Музеју Понишавља у Пироту под сигнатуром 2385 у оквиру фонда Грађа и расправе под бројем 162.5.3 и занимљиво је историјско врело како за познавање медицинских знања тог времена, тако и за проучавање месног наречја. Књига је повезана светлосмеђом кожом и крутим картоном и састоји се од 64 непагинирана листа од којих је скоро половина оштећена влагом или је делимично подерана при дну. Рукопис се састоји из два дела: први је написан крајем 18. века, а други у првој половини 19. века. Лекаруша је првобитно била власништво Хаџи Павла, Грка пребеглог из Цариграда у Србију после пропасти Грчког устанка против османске власти[1]. Први део овог малог фармаколошког зборника садржи упутства за справљање лекова из српске народне медицине, док се у другом налазе знања турског народног лекарства.[2]

Већ током првог читања се јасно види да писци Пиротске лекаруше нису располагали великим знањима, нити са јасно развијеном медицинском терминологијом што је свакако било у складу са временом и културноцивилизацијским околностима. Називи који су се користили за болести или за лекове су народски или веома често описни уз коришћење турцизама и грецизама.

Рецепти нису систематично уређени у оквиру скупина, тако да се не назире никакав систем или ред успостављен током састављања овог медицинског приручника. Лекови за исте или сличне болести се налазе на два или понекад на три места у књизи и често се одликују употребом прилично разнородних састојака и поступака за справљање. Појам лек или лечење се у књизи не помиње ни једном, већ су употребљени изрази: мелем, балзам, маџун, шербет или кадеж (оно чиме се кади) Помиње се кадеж за сифилис (вренгу) који писац Лекаруше не примењује јер је како каже: много страшан и љут.

Порекло израза који се користи за сифилис и пут који је прешао до Пирота и Лекаруше је веома занимљив. У 15. веку је са Запада у Османско царство стигла једна непозната полна болест за коју су се турски лекари јако заинтересовали. Пошто су муслимани веома дуго скоро све народе Западне Европе називали заједничким називом Франци онда су и болест која се проширила са запада назвали фиренги, односно франачка болест. Прва турска студија о сифилису је збирка медицинских списа представљених султану Мехмеду IV 1655. године и заснива се на познатом делу Ђиролома Фракастора од Вероне (1483-1553)[3]. Пошто су се у Пироту медицинска знања у 18. и до средине 19. века прихватала првенствено из државних и културних средишта Османског царства, а не са Запада, онда се реч френга одомаћила и задржала у народној употреби све до краја 19. века.

У тексту се често употребљава израз маџун, који је вероватно турског порекла и у Лекаруши се употребљава да се означи лек за одређену болест, међутим, означава и слаткиш који се справља од воћа[4]. Веома је тешко бити потпуно сигуран шта се налази иза описних израза као што су: кад боли срце, пупак кад бега, за уши што грму, за дете кад му спада једно јајце, сиса кад боли жену, кад отекне глава, срце коме отече, али свакако можемо бити сигурни да су на тај начин уопштено описана испољавања одређених тегоба која услед ниског нивоа познавања медицине нису добила посебне називе.

Например, лек за бол у очима се налази и на почетку и на последњим страницама. Први лек се израђује од белог тамјана и морске пене [5], док потоњи налаже припрему лека од воска, меда и терпентина[6]. Против главобоље такође постоје рецепти на два места, али су потпуно исти. Лек се справља од чистог брашна, слачице, каранфила, коре од нара и крока[7]. За бол у грлу је предвиђен, за данашње прилике, веома необичан начин лечења. У слободном преносу са месног наречја садржај је следећи: ухвати жабу, па је расечи, па је посоли жутим шећером и са мало нишадора, па наложи на гушу да стоји 24 сата[8]. Против зубобоље се препоручује да се изгори јеленски рог и да се тим прахом три пута поспе зуб, поред тога треба да се кади запаљеним семеном црвеног лука[9]. Поред овога постоје и рецепти против бола у леђима[10] и против бола у дојкама[11] и ушима[12]. Рецепти за лекове против високе температуре и грознице налазе се на три места, а један налаже да се процеди кисело млеко и да му се дода љута ракија, санпур(?) и бели лук и да се као облога на табанима држи 24 сата[13].

Постојали су посебни лекови против инфекција ока и уста и против крварења десни[14]. У Лекаруши се налази и рецепт за справљање слатка од ружа (трандафила) што је још увек познатa посластица и лек против устобоље у пиротском крају[15]. Читав низ заразних болести је стално претио тако да се против сифилиса или вренге (френга), како су ову полну болест звали у Пироту, постоје два рецепта у којима се предвиђа да се оболело место премазује мешавином санпура и киселог млека[16], док други налаже да се поред, на посебан начин прокуване воде, девет дана једе само пресан хлеб и пресно млеко[17]. Народним лекарима тог времена су били на располагању и лекови против жутице, шуге, беснила и богиња[18], црвеног ветра, глувоће, краста, гушења, повраћања, дијареје и ноћног мокрења[19], а колико су били делотворни из угла савременог истраживача је скоро немогуће докучити јер не постоје чак ни посредни извори сазнања о томе. Једино би детаљна анализа медицинских и биохемијских стручњака дала неке резултате.

У књизи се налазе рецепти за још читав низ лекова и упутстава за употребу, тако да се на пример против ћелавости препоручују два начина од којих један каже да се на добро опрану главу стављају самлевени листови купине[20]. Има такође и рецепата за опекотине, промрзлине и мелем за сваку рану[21].

Народна медицина је било много шира него што се то да видети на страницама Пиротске лекаруше, њени трагови се могу наћи у етнографској грађи и у другим писаним споменицима, премда су они малобројни и веома оскудни. На пример, у запису на Псалтиру гњиланског учитеља Мане Пешића налази се кратко упутство о лечењу падавице. У тексту се прво предвиђа обилажење око болесника кучином која је запаљена пламеном свеће, а друга мера је да болесник пије крв кокошке над којом је био обављен посебан обред са изговарањем потпуно нејасних речи које се наводе у продужетку[22]. Осим такозваних хећима који су се на неки начин осведочили у лечењу у граду, по околним селима су се тиме бавили разни сеоски видари, врачаре и гатаре. Поред тога људи су јако често посећивали манастире и многобројна култна места у које спадају: извори, дрвеће, стење, гробови, текије. По широко распрострањеном веровању у једној пећини на реци Јерми у близини Трна постојала је вода која лечи очне болести, ујед змије и лудило. Међу људима који су тражили лек у овој знепољској чудотворној води било је доста становника Пирота[23].

Надрилекарство није била ретка појава за Пирот, а нарочито за околна села и дубоко у 20. век, па зато нимало не изненађује чињеница да је извесна хаџика у самом граду била позната током осамдесетих година 19. века. Она је по свом казивању била у Јерусалиму одакле је донела многобројне чудотворне иконе и мошти светаца, а поред тога свакојаке амајлије и чудотворну воду са неког извора у Светој земљи. Она је у својој кући начинила некакву капелицу и наводно лечила људе. Свако њено лечење се углавном састојало од мало прашка са моштију неког свеца, молитве, бајања и поста. Ова жена је била кажњавана неколико пута током седамдесетих година, али је због тога чак и добила на угледу код народа попут какве мученице која се труди да помогне болесним људима, а власти је у томе стално онемогућавају. Све њене реквизите и средства је 1883. као доказ о ниском степену здравствене културе месног становништва послао у Београд окружни лекар, Јанко Сенкјевић[24].

У то време се јавио и један берберин који је на својој радњи истакао да се поред свог заната бави и хирургијом и чак увелико лечио по селима. Тако се десило да је неком двадесетдвогодишњем младићу оболелом од шкрофулозе скалпелом пробио отеклу жлезду непосредно испод браде што је убрзо довело до јаке инфекције и тромесечног лечења. И поред дуготрајног и великог неповерења према исламском становништву Пироћанци се нису либили да потраже помоћ од извесног хоџе, Шерифа. Он је бајањем бранио децу од урока и лечио од фраса, а поред тога је чак и голим прстима на сред сокака људима вадио зубе. То је ишло тако далеко да су га тражили више него ли правог образованог лекара[25]. Зубе је вадио и извесни Хаџи Мустафа познат још и по томе што је подигао највећи број чесама међу пиротским Турцима[26].

Због свог особеног географског положаја у средишту Балкана, у проходној долини реке Нишаве која представља везу између два највећа градска насеља ове простране области, Нишa и Софијe, Пирот је стално био изложен погубном ширењу заразних болести. Многобројне војске које су продирале са Леванта у срце Европе или у супротном смеру, поред материјалне несигурности за месно становништво, вековима су носиле као неизбежан пртљаг и свакојаке болештине. Небројени трговци што су превозили робу из источних османских покрајина у својим бисагама често су теглили и богиње, кугу и остале заразе, док су државни службеници, гласници и авантуристи вероватно имали свог удела.

У раздобљу 1700-1850. у многобројним подручјима Балканског полуострва је било укупно чак сто двадесет и шест кужних година што довољно говори о готово непрекинутој претњи становништву, без обзира што су многобројни случајеви били издвојени од остатка и са релативно малобројним смртним исходима у односу на неколико великих епидемија које су представљале праву пошаст[27].

Вест о првој епидемији куге у Пироту у 19. веку налази се као запис у руском Апостолу цркве у селу Стрелац. У кратком тексту се каже да се куга јавила 1815. године и однела 8000 душа што је за оновремени Пирот био изузетно велики број жртава и вероватно је обухватао и становнике околних села и вароши. Те године је у граду живело сигурно много мање становника кад се узме у обзир да је по прецизној статистици из 1879. године било 8185 житеља[28]. Кад би без ограда прихватили податак из записа то би значило да је целокупно становништво града једноставно нестало. Поред тога, у време ове епидемије није било прецизне статистике тако да број умрлих треба узети са доста опрезности и више га схватити као ред величине, а не као чврсти податак. Куга је букнула 1813. и ширила се из правца Пловдива, па преко Старе Загоре где је односила по 50-60 живота дневно, прошла кроз Софију до Пирота[29]. Занимљиво је да аутор записа ову епидемију назива стара чума и разликује је од друге по реду која је по њему уследила 1838. године за коју каже да и не зна колико је људи умрло[30]. Аутор овог записа је погрешио у одређивању године избијања друге епидемије вероватно због тога што је догађаје забележио јуна 1871, а и сама епидемија је трајала месецима и вероватно се смирила са појавом малог броја случајева почетком 1838. Грешка је несумњиво последица дуже временске дистанце. Друга епидемија је уследила 1837. године.

Куга се првобитно јавила 1834. године у Александрији одакле су је болесни морнари пренели у Цариград да би се следеће године проширила на Солун, Кавалу и Драму. Ношена људима који су по природи свог посла стално путовали болест се распростире по градовима на главним путевима и 1836. се јавља у Дупници, а током 1837. зараза се шири на север до Дунава и на запад до Пирота и даље у мањој мери до Ниша[31].

Овакав развој догађаја на јужним и источним границама кнежевине Србије свакако је оставио јак утисак и на људе и природно изазвао опрез и заштитне мере. Већ децембра 1836. се појачава преписка између кнеза и граничних прелаза. Кнез Милош налаже својим службеницима да карантин код Алексинца и Брегова продужи на пет дана или по потреби на десет и да се број људи удвостручи тако да се ова мера показала као делотворна пошто период инкубације траје од два до десет дана[32]. Из писма Аврама Петронијевића упућеног кнезу из Алексинца 15. децембра сазнајемо да су дан раније тамо били момак пиротског ајана, Костадин, син познатог Хаџ-Неше Филиповића и још неки неименовани путници и собом донели драгоцене вести о томе да се куга даље од Дупнице и Џумаје није приближила и да је софијски паша затворио путеве и да куге у Пироту још нема, али да су се неки путници упутили источно од затворених друмова према Лесковцу и Врању и проширили заразу на неколико тамошњих села. Исто тако Петронијевић је од неких софијских трговаца сазнао да куге има између Цариграда и Пловдива и да је наређено да се сви путници из тог правца држе у карантину двадесет дана.[33]

Међутим, мере које је спроводио софијски паша нису уродиле плодом и болест се домогла и Пирота већ марта 1837. године. У почетку је било неколико усамљених жртава за које су људи казивали да их је подавио вампир, али се убрзо показало да је у питању куга, тако да је од Поклада до краја марта умрло 30-40 људи. Број жртава је непрецизан јер је о овоме извештавао директор Алексиначког контумаца, Риста Роми и због тога кнез налаже да се користе извештаји поузданих људи са места догађаја и као једног од најугледнијих помиње Хаџи-Нешу Филиповића.[34]

Болест је изазивала велику пометњу и страх јер се временом све више распламсавала тако да су се људи склањали из већих места у праве мале збегове, а на крају су почели и да беже из села пошто се зараза прво јављала у градовима и то оним на главним трговачким путевима. У оближњем пиротском селу, Трњани каменоресци су уписивали и по пет имена на надгробним споменицима, а у Крупцу је пронађен споменик са шест имена што довољно и само за себе говори о размерама ове пошасти[35]. Један од невољника који је потражио спас у Алексинцу на неко време био је и Костадин Филиповић по други пут доневши из Пирота драгоцене вести рекавши Авраму Петронијевићу да се болест почетком јуна проширила и на околна села. На границу код Алексинца су наваљивали и многи надничари и зидари из Пирота што је и раније било уобичајено, али овога пута их због могућности да пренесу кугу нису пуштали. Пропуштани су само трговци, превозници, турски војници и поштоноше.[36]

Болест се јула распростирала на петнаест села у околини док у самом Пироту умире и по педесет људи на дан, а јавила се већ и у Белој Паланци.[37] Велики страх се полако смиривао током августа јер се број мртвих смањивао, а било је чак и случаја да понеки болесник и оздрави.[38] Куга се испољава наглом високом температуром, малаксалошћу, болом у мишићима и општом слабошћу са јаким лупањем срца и отицањем лимфних жлезда[39].

За месец дана је умрло око 15%[40] становништва што је у првом реду била последица непознавања узрочника и начина ширења. Нечистоћа људи, станова и градова је у највећој мери утицала да се куга распростире брзо и да односи велики број живота. Људи су имали обичај да размењују одећу или да је наслеђују, поред тога било је и трговаца, углавном Јевреја, који су препродавали стару одећу од коже и вуне која је нарочито била погодна као станиште за разне буве, бактерије и бациле. У Дупници 1836. одећа једног Турчина умрлог од куге била је распродата, а болест је букнула и одатле се проширила на Горњу Џумају, Софију и Самоков[41]. На ово се надовезује и особен однос муслиманског становништва према болести. Они су сматрали да је куга судбина послата од Бога и да је се не треба бојати и бежати јер су жртве Алахови избраници, а то су и једна од 366 врата ка Рају. Било је чак и усамљених фанатичних примера намерног излагања болести узимањем заражене одеће, премда је било највише оних који су се понашали разумно и склањали се[42].

Поред великог страха и пометње становништво је покушавало да се брани од болести затварањем породица у куће, напуштањем старих домова и оснивањем нових, црквеним литијама, шалитром, хигијеном, паљењем одеће оболелих и умрлих[43]. Вероватно је баш тада потпуно запустело село Раковац између савремених села Извора и Крупца које се налазило отприлике на месту где је данас манастира Св. Јован[44].

Све док Роберт Кох није открио бацил назван по њему 1882. године, прави узрок туберкулозе није био познат и постојало је широко распрострањено мишљење да је ова болест наследна јер су сви нараштаји једне породице обољевали од ње. Требало је много времена да се људи увере да је болест заразна и да се као таква ваља и лечити, а још више времена je требало да би се спровело опсежно и систематично лечење[45]. Појава туберкулозе није била изузетак у Пироту у 19. веку, могло би слободно да се каже да су људи живели са том чињеницом и трпели невоље целог живота јер лека није било.

Србија је непосредно по ослобођењу Пирота почела са мукотрпним и веома тешким радом на увођењу реда у ову област свакодневног живота. У то време се по први пут јављају општински и окружни лекари који бележе све најважније податке о оболелима и смртном случајевима. Тако су по извештају и статистици из 1883. године чак 52 особе изгубиле живот што значи да је 25% свих смртних случајева у самом граду уследило због туберкулозе, што је, на пример, два пута више од броја умрлих од трбушног тифуса и чак пет пута више од умрлих од дифтерије што прилично сликовито сведочи о размерама овог заразног обољења тесно скопчаног са нехигијенским условима живота и слабом отпорности организма месног становништва[46]. По извештају за 1903. годину се примећује значајан напредак јер су током те године забележена 13 случаја обољевања од туберкулозе уз само један смртни исход, што наравно не значи да болесних није било више[47].

Приче о тегобама појединаца могу такође бити од велике користи за разумевање тадашњих здравствених прилика. Професор српског језика и књижевности у Пиротској гимназији, Сима Поповић је један особен пример у том погледу. Он је претходно службовао у Скопљу и Призрену и због невоља са тамошњим властима допао је тамнице у којој је навукао туберкулозу и није могао да се излечи. Јула 1900. је тражио и добио одсуство са посла да би се некако опоравио од болести, иако ни претходне школске године није радио из истих разлога. Следеће године Поповић упућује истоветну молбу министру просвете[48]. Вероватно је сличне худе судбине био и учитељ из села Крупца, Андрија Михајловић за кога се испоставило да је маја 1881. године био у тако тешко стању да није даље могао да држи наставу па је од министра просвете и црквених послова тражен принудни распуст[49]. Поред овога, због веома тешких и нездравих услова за живот деце која су становала у школској згради у селу Сопоту њих шеснаест је 1882. оболео од туберкулозе о чему је Министарство било обавештено, а школа привремено затворена. Окружни лекар из сличних разлога предлаже затварање школа у оближњем Суводолу и Станичењу што наравно не значи да је у осталим селим стање било много боље[50].

Веома лоши хигијенски услови у којима су људи живели и слаба, неквалитетна исхрана довели су до тога да су многе болести биле тешко излечиве јер су чистоћа тела и домова и отпорност организма биле основни предуслови за то. По спорадично сачуваним извештајима лекара ипак можемо да склопимо општу слику стања здравља у Пироту и околини. Године 1883. је 25% смртних случајева изазвано заразним болестима и то: тифусом, скарлатином, дифтеријом и дизентеријом, а сви видови грозница и њихове последице учествовале су у чак 32% смртних случајева. Занимљиво је да је као узрок смрти у 4.51% случајева те 1883. наведена неухрањеност или marasmus и да чак 50% свих умрлих није напунило ни прву годину живота[51].

Да би ове податке правилније сагледали ваља их упоредити са много развијенијим срединама као што су на пример САД где је стопа смртности деце до пете године на прелазу из 19. у 20. век била око 20%. Главни узрочник смрти су такође биле заразне болести, у првом реду дифтерија и мале богиње[52].

Априла 1881. године су у документима забележени случајеви појаве тифуса у селу Сукову од кога су оболела многобројна деца, док је по извештају начелника округа, Панте Дробњака октобра 1882. деветнаесторо ђака умрло од гушобоље[53]. Током 1884. године се стање није много изменило, али су се поред скарлатине и дифтеричне гушобоље јула јавиле и велике богиње и однеле у самом граду животе четворо деце. Стање је било нарочито тешко јер људи нису имали обичај да зову лекаре или су то чинили у крајњој нужди кад је то већ било касно. Неретко су доктори случајно сазнавали за неке болеснике од великих богиња[54].

Као најделотворнија мера против богиња препоручивало се калемљење, тако да је прота, Димитрије Цветковић јануара 1881. наложио да сви свештеници и речју и делом поуче своју паству и да сваки од њих ту наредбу држи у цркви[55]. Лечење богиња било је познато и знатно пре овог времена, али није било систематично, доказ о томе налази се у Пиротској лекаруши[56]. Временом се ова мера показала као делотворна и постала правило тако да је 1903. у целом округу од богиња заштићено 3119 деце[57]. Организована државна борба против богиња као најбољи начин за сузбијање заразе је био опште прихваћен током 19. века у многим напредним земљама тако да је то постепено постала и законска обавеза. У почетку је вакцинација била и ствар националног поноса и престижа[58].

Чак ни опште побољшање здравствене заштите није помогло да се велика епидемија не појави ни на почетку 20. века. Тешки ратни услови током Другог балканског рата довели су до масовне појаве тифуса 1913. године са којим се месна власт веома тешко борила. Мочварно тло, лоша пијаћа вода и општа нечистоћа становништва и насеља допринела је лаком и брзом ширељу болести тако да се није знало да ли је теже војницима на бојишту или њиховим породицама код куће. Августа и септембра те године се умирало и у околним селима тако да је од почетка епидемије до краја августа у равничарском Крупцу умрло око осамдесет људи, а у старопланинским Рсовцима тринаест за само један дан. У граду је за све то време владала ужурбаност и узбуђење због припрема свечаног дочека војника, па је опасност од ширења болести била вишеструко већа. Као меру против епидемије општинске власти набављају креч и продају је становништву, а Нишки епископ позива вернике на пост, ношење литија и учестале молитве[59].

Лекари Пирота су крајем 19. и почетком 20. века имали знатне потешкоће да сузбију сифилис јер су становници града и околних села били заражени у толикој мери да су неки мислили да је болест ендемична. Болест је била изражена у свим могућим облицима и сматрало се да се у највећој мери шири и доноси захваљујући печалбарима који се враћају са рада из Румелије, Бугарске, Румуније и Цариграда. Ову тврдњу лекар Јанко Сенкјевић није доказиво, али је као најбољу меру ипак тражио да се на граничним прелазима поставе карантини и да се оболели одмах пошаљу у Пирот на лечење. Ову меру је оправдавао чињеницом да сваке године од 8000 до 10000 мушкараца од 12 до 40 година старости одлази на сезонски рад и да има много девојака између 17 и 20 година које долазе у болницу са поодмаклим степеном обољења. Двадесет година касније (1903) окружни лекар, др. Грујић каже да округ даје посебан новац физикусу као додатну помоћ за сузбијање сифилиса.[60]

Једна од мера за спречавање ширења зараза је била и контрола граница. Убрзо након коначног повлачења граничне линије са Бугарском био је успостављен и карантин код села Обреновца јула 1879. године. У почетку није било чак ни зграде за смештај службеника па је човек задужен за санитетски надзор седео у једној сеоској механи док се друга механа узета под кирију уређивала за потребе карантина[61]. Међутим, 24. јула ђумрук се премешта код Суковског моста, па се захтева подизање нове зграде или преуређење неке механе на Суковском мосту у коју би се уселио карантин[62].

У време османске владавине било је лекара у граду, али је један од најпознатијих био Грк Ђорђе који је убрзо након свог доласка у Пирот средином 19. века радио у изнајмљеном простору[63]. Поред њега се у том раздобљу издваја Аврам Ага, очни лекар Хећим Риста, Грк Батић Ага, Риста Зорић и Риџа Ефенди. Највише трага у сећању месног становништва оставио је мештанин, чувени Хећим Тана Попкрстић који је лекарску вештину учио од турског војног лекара и поред тога што га је отац спремао за свог наследника на свештеничкој дужности. У свом чланку о народној медицини у Пироту Б. Лилић тврди да је Хећим Тана рођен између Првог и Другог српског устанка и да је живео чак 135 година[64]. Међутим, на породичној гробници породице Попкрстић на Тијабарском гробљу у Пироту пише да је Тана живео 124 године и да је умро 1. маја 1935. године. Ово потпуно искључује могућност да је Хећим Тана живео толико дуго, а поред тога ни податак са надгробног споменика није поуздан јер нису сачуване матичне књиге из тог времена које би коначно и потврдиле овај податак.

Поред широко распрострањених лекова народне медицине и Лекаруше која је пружала могућност израде великог броја лекова, грађани су могли да користе услуге професионалног апотекара још у време османске власти. Михаил Анђелковић је отворио апотеку 1867. године после двогодишњег студирања медицине на француском језику у Цариграду. Студије на француском језику у османској престоници нису биле изузетак, већ правило јер су Французи вековима били присутни као предавачи на високим војним школама или као преводиоци при дипломатским представништвима. Тако је султан Мехмед II склон реформама 1838. године у свом говору одржаном студентима на отварању нове медицинске школе образлагао разлоге због чега ће се настава изводити на француском[65].

Анђелковић је готове лекове и материјале набављао у Београду и сарађивао са војним лекарима током ослободилачких борби 1877-78. године што је навео као важне чињенице приликом званичне молбе министру унутрашњих дела да несметано продужи своју дотадашњу делатност. Поред тога, сматрао је да има предност у односу на друге због тога што је био староседелац[66]. У Анђелковићевој апотеци је радио помоћник, Антоније Клајић родом из Загреба, који није био дипломирани фармацеут, а уз њега и један послужитељ непознатог имена[67]. Међутим, без обзира на то што је Министарство два пута продужавало рок да Анђелковић испуни све законске захтеве за вођење апотеке даљи рад му је био забрањен, тако да је његов конкурент, Франц Ширичек остао једини апотекар у Пироту те 1880. године. Ширичек је био Чех пореклом и у почетку није знао српски тако да је молбу за добијање дозволе написао на немачком и то готицом[68].

Први академски образовани лекари у Пирот долазе после ослобођења од османске власти кад се у Понишавље уводила српска државна управа, а живот постепено уводио у нормалне токове после рата. Први међу њима био је пољског порекла из места Черњава у Галицији, синовац познатог књижевника Хенрика Сјенкјевича, Јанко Сенкјевић. Он је 19. фебруара 1879. у својој тридесет и другој години био постављен за окружног лекара у Пироту. У прилично непросвећеној и учмалој средини се издвајао у сваком погледу, у првом реду својим широким образовањем, господственим држањем и љубазношћу због чега су га сматали снобом. Дипломирао је медицину у Бечу 1875, говорио српски, немачки, пољски и руски. Био је изузетно ревностан у лекарској служби што се показало још током ослободилачких ратова Србије 1876-78[69]. Са веома мало лекова и средстава др. Сенкјевић се стара не само о здрављу у Пироту, већ обилази и нишавски, височки, лужнички и белопаланачки срез. Током ових кратких путовања користио је свог белог коња[70] за разлику од енглеских доктора у то време који су се углавном возили модерним и удобним кочијама[71]. Остао је у веома лепом сећању код људи овог краја јер је упорним радом уз помоћ својих колега који су касније пристигли успео да смањи смртност од многобројних заразних болести. Од 1. октобра 1898. године ради и као школски лекар Пиротске гимназије где је много урадио на здравственом просвећивању ђака и на спречавању заразних болести. На овом месту је остао до смрти и са великом савесношћу сваке године спроводио редовне лекарске прегледе ученика[72]. Као највеће достигнуће издваја се оснивање Окружне болнице 1881. године[73]. Сенкјевић је засновао своју породицу у Пироту и остатак свог века провео је у граду. Због срчаних проблема умро 1904. године[74]. Године 1883. је поред Сенкјевића радио још само један лекар и један ветеринар у читавом округу и једна бабица без много радног искуства пошто су је веома ретко позивали да помаже при порођају[75].

Први доктор ветерине у Пироту је био Радомир Арнаутовић, Србин родом из Фогароша у Ердељу. Он је после гимназије коју је похађао у Кронштату студирао ветеринарску медицину у Бечу и Пешти и након службовања у српској војсци у чину санитетског поручника, почев од септембра 1876, званичним указом маја 1881, у својој двадесет и осмој години, постао марвени окружни лекар у Пироту. Арнаутовић није заостајао од осталих колега ни у образованости нити у посвећености послу, а кад су језици у питању служио се српским, влашким (румунским), немачким, чешким, мађарским и латинским[76].

За лекарског помоћника у Окружној болници је октобра 1881. постављен др. Абрахам Мандлбаум, родом из Цариграда. Мандлбаум је дипломирао медицину у Минхену и поред српског говорио је немачки, француски и руски[77].

Указом од 2. октобра 1882. за окружног физикуса у Пироту постављен је Јован Вaлента. Био је пореклом Чех из Прага, рођен 1826. године, а образовање је стекао у родном граду на Филозофском и Медицинском факултету на коме је докторирао хирургију и стекао магистеријум из области акушерства. Првобитно је службова у Прагу, али је 1852. прешао у Србију где је био лекар у Јагодини, Смедереву, Руднику и Београду где је са још дванаест колега 1872. године основао Српско лекарско друштво[78]. У Пирот долази са места професора Велике београдске гимназије. И он је попут свог колеге Сенкјевића био веома темељно образован и говорио српски, чешки, француски, немачки и латински, а на послу се истицао преданошћу[79]. Доктор Валента остаје у Пироту до 1886. кад добија пензију и одлази у Београд где већ следеће године умире[80].

Почетком 20. века број стручног медицинског особља се повећава тако да је марта 1903. после пензионисања Сенкјевића, који је наставио са приватном праксом, за новог окружног физикуса постављен Младен Грујић. До децембра 1903. срески лекар Драгутин Вељковић је покривао Нишавски и Лужнички срез када је био премештен, а на његово место именован Илија Јовановић. Истог месеца је пензионисан и општински лекар Коста Андрејевић. Војни гарнизон у граду је имао свог лекара Јована Пелнаржа, а о здрављу животиња је у то време бринуо ветеринар Јован Антић. Поред ових лекара до октобра 1903. је у Окружној болници радио лекарски помоћник, др. Самуел Попер кога је следећег месеца заменио др. Димитрије Калијадис. У граду су те године радиле две апотеке које су водили Урош Волић и Карло Скацел, а о породиљама су се старале две бабице од којих је једна приватно обављала свој посао. Поред овог особља у болници је било четири болничара од којих један, Јован Брандау, вршио дужност економа и писара[81].

Из расположивих извора није могуће утврдити где су се налазиле болнице пре средине 19. века. Прве просторије за потребе лечења је у то време изнајмио општински лекар, Грк Ђорђе на спрату куће М. Игњатовића званог Клупче. Кућа је била једна од најлепших и највећих у граду, изграђена је 1854, а налазила се у Пазару (део града на левој обали Нишаве), код Рашитовог моста на Боклуџи[82]. Остали лекари-хећими су вероватно своју делатност обављали у својим кућама или приликом посете болесницима. Током ослободилачког рата 1877-78. као болнице за збрињавање многобројних рањеника служиле су турска војна болница, школе и приватне куће[83]. Током Српско-бугарског рата 1885. по речима свештеника Ђорђа Игњатовића у граду је било дванаест болница које су стално биле пуне рањеника. Игњатовић је био надзорник свих болница које су вероватно биле смештене у зградама владиних установа или у приватним кућама[84].

Прва апотека у граду налазила се у згради на левој обали Нишаве, непосредно поред Голмог моста и састојала се из две просторије: од дућана и магазе. На средини велике и светле просторије био је постављен сто са обичним бакалским теразијама на коме су услуживане муштерије. Поред тога власник је од прибора имао мале ручне теразије, четири авана, једну малу кашику, једну лопатицу и једну машину за прављење пилула. Са стране су биле полице и ормари са великим бројем фиока које су углавном биле празне. На полицама је било доста стаклених и дрвених посуда са исписаним називима садржаја. У малом складишту је било ормара под кључем за опасне састојке и лекове, али без икакве опреме за правилно руковање. Апотекар Анђелковић није имао никакву лабораторију нити најосновнију опрему за дестиловање воде, прибор за кување и испитивање лекова. У својој радњи је држао само једну трећину прописаних лекова и то у веома малој количини.[85]

За разлику од Анђелковића, Шуричек је своју апотеку, која се такође налазила код саме Нишавске ћуприје, неупоредиво боље опремио. У дућану је било сасвим довољно ормара, полица, фиока, посуда и алата. Из извештаја комисије се види да је било вага и мера свих потребних величина и врста, две машине за пилуле, већи број лопатица и сребрних, стаклених и гвоздених кашика, разних авана, шоља од стакла и порцулана. Лекови и смесе су прегледно распоређени, а отровне материје се посебно држе у закључаним фиокама. Пространа и светла магаза иза главног дела радње је такође била ваљано опремљена свим потребим намештајем и материјалом, а још једно, додатно, складиште налази се у кући где Шуричек станује. У лабораторији се поред уобичајених ствари налазио и парни апарат најновијег типа, преса, арометри, справа за размазивање мелема, справа за испитивање лекова и поврх свега, у суседној просторији била је и справа за прављење сода-воде, као и апарат за филтрирање воде[86].

Несумњиво највећи дугорочни проблем који се поставио пред месну власт у Пироту крајем 19. и почетком 20. века, а који нису могли да реше образовани, способни и послу предани лекари била је изградња нове зграде за Окружну болницу. Стара зграда која је затечена из времена османске власи била је далеко чак и од основних услова које би једно здање намењено лечењу људи морало да задовољи. Куће са земљиштем на којем се налазила болница грађани су купили од Алил-бега 1880. године прикупљањем посебног наменског приреза[87]. Зграда је имала површину од 133 квадратна метра и имала је два нивоа. На приземљу је била једна канцеларија, једна соба за болеснике, мало предворје, просторија за складиште, нужник и степениште. На спрату су биле болесничке собе мале површине тако да у свима њима није могло да се смести више од шеснаест кревета, а болесника је увек било око тридесет. Мањак простора су решавали тако што су смештали оболеле у суседну војну болницу[88].

Болница је била изграђена од веома рђавог материјала са танким трошним зидовима. Патос је био од лоших танких дасака које су биле разглављене, тако да су се буквално увијале и стално шкрипале приликом ходања по њима, а приликом прања пода на горњем спрату, сви болесници са приземља су морали да на кратко напусте собу да неби били поливени водом која се цедила кроз плафон. Ни плафон на горњем спрату није био у бољем стању обзиром да је кроз бројне пукотине стално падала прашина, а зими је било превише хладно због ветра који је струјао кроз бројне отворе. Кухиња је била ван зграде, а нужници су до дуго били у самој згради и толико заударали да су буквално непрестано загађивали ваздух, били стална претња од заразе и онемогућавали да се дуже борави у просторијама, а камоли спава. Зграда је била у тако лошем стању да је комисија у саставу: начелник округа, М. Љубибратић, окружни лекар, Ј. Сенкјевић, окружни инжењер, М. Балта, општински часници, Т. Марковић и Михаел Баумајстер проценила да се никако не исплати поправљати је, већ ваља градити нову.[89]

Систематско основно и гимназијско образовање после ослобођења од Турака је дало своје прве добре резултате већ у последњој деценији 19. века тако што су се издвајали даровити ђаци који су добијали новчану помоћ и одлазили на студије у иностранство. Међу њима је било и оних коју су се опредељивали за лекарски позив. Сима Петровић се родио у Пироту 1875. године и отишао на студије медицине прво у Грац, а потом у Беч. По повратку је службовао као лекар у родном граду, а касније у Мајданпеку. После Првог светског рата, у коме је учествовао као лекар, истакао се као један од стручњака у државном тиму на Конференцији мира у Паризу[90].

Риста Пешић-Гостушки се родио 1881. године у сељачкој породици на Старој планини и благодарећи великој упорности, личној храбрости и помало пустоловном духу стекао лекарску диплому у Кијеву, мада је претходно кратко студирао права у Београду и шумарство у Еберсвалдеу у Немачкој. Објавио је неколико књига: Студија о психи туберкулозних болесника, Дијета и исхрана код разних болести, Здраво и болесно срце, О лечењу лековитим биљем, док му је у рукопису остала Герантологија и геријатрија. Поред редовног академског образовања у Русији и повремених лекарских послова могао је себи да приушти студијске боравке у Минхену и Паризу. Остварење Пешићевог циља је у великој мери помогао његов старији школски друг из Пирота, Милорад Велимировић који је већ студирао медицину у Кијеву. Он га је позвао да оде у Русију и дао му подршку приликом уписа на универзитет [91].

Прва девојка из Пирота која се определила за универзитетско образовање и студије медицине била је Надежда Станојевић рођена 1887. године студирала је медицину у Петрограду где је и дипломирала 1911. Касније је постала позната као аутор приручника педијатрије у Србији под насловом Нега одојчета[92]. Станојевићева се почетком 1919. обрела у Паризу где је код чувеног професора Марфана током две године специјализовала педијатрију. Дала је велики допринос здравственој заштити најмлађих радећи у Француском диспанзеру за одојчад Кап мека у Београду и оснивањем првог Саветовалишта за мајке у Србији[93].

У исто време са Надеждом је студирао и стекао диплому њен брат Владимир. Он се школовао на Војномедицинској академији у Петрограду, а после повратка у отаџбину постао официр и прошао све чинове до ранга генерала. Осим што се истакао у лекарској пракси и војсци, Владимир Станојевић се бавио историјом медицине и здравствене културе, објавио је велики број књига и стручних радова и иза себе оставио још више рукописа[94].

Пиротска општина је 1900. године у Грац на студије медицине послала свог првог благодејанца Јована Панајотовића-Каракаша који ће оправдати поверење и новац и постати веома цењен лекар и дугогодишњи управник Окружне болнице у раздобљу између два светска рата[95].

У нераскидивој вези са здрављем је и одржавање чистоће, а свест о њеној важности се кроз читав 19. век постепено ширила на целокупно становништво јер се показала сва делотворност у спречавању зараза које су односиле највећи број живота. Већ сам опис градских и сеоских кућа просечних становника пиротског краја из прве половине и са краја 19. века, што би требало да буде предмет посебног истраживања, говори о веома лошим хигијенским условима живота и запуштености која је, чини се, дуго била уобичајена. Најбоља обавештења у вези са овом занимљивом темом су оставили учитељ у оближњем селу Гњилану, Владимир Николић, који је прикупљао етнографску грађу од најстаријих мештана и професор Пиротске гимназије, Лујо Адамовић, који се путовањем по Старој планини непосредним искуством упознавао са животом сељана. Најзанимљивији закључак који се може извести током упоређења њихових података је тај да је стање у сиромашним и просечним градским домаћинствима до средине 19. века готово исто са стањем у старопланинским селима током деведесетих година.

Куће су биле изграђене од веома лошег материјала, са обавезно земљаним подовима (у шта се и аутор овог истраживања повремено уверавао на крају 20. и почетку 21. века), углавном је постојала једна велика главна, мрачна просторија јер су прозори били веома мали и прекривени папиром. Проветравања није било, а сви чланови породице су боравили и спавали заједно у истој просторији. У граду је било разлике у томе што је највећи број становника Тија Баре сеоског порекла тако да су они собом доносили навике из места из ког су се и доселили, али у Пазару је било много више имућнијег староседелачког српског становништва, Турака и Јевреја који су имали много боље, окречене куће са малим хамамима текућом водом коришћеном за купање, умивање и прање[96].

Ни у осталим деловима Србије стање у погледу хигијене није било много боље јер на пример у Крагујевачкој Јасеници девојке, младићи и деца се купају само лети у реци или искључиво за празнике, а одрасли ни лети ни зими и по неколико година. Они спавају у истом оделу у коме раде тешке и прљаве сеоске послове и пресвлаче се само једном недељно у одећу коју добро не перу. Последица оваквих навика била је појава великог броја болести међу којима су најраспрострањеније биле грозница, болести дисајних органа и органа за варење, шуга и сифилис[97].

Улице, ако нису биле блатњаве онда су биле препуне прашине што је било уобичајено и за веће оближње градове какви су , на пример, Софија и Лесковац. Енглески путописац Џон Галт на почетку 19. века за Софију каже да је невелик и прљав град окружен ниским зидом у коме су највећи број кућа заправо мале колибе. Улице су тако блатњаве да су скоро потпуно непроходне за пешаке који понекад морају да прелазе са камена на камен. Слично Софији, Лесковац је био прљав и блатњав са слободно текућим отпадним водама што је погоршавало повремено изливање Ветернице и Јабланице[98].

У извештају др. Сенкјевића за 1883. годину каже се да у то време у граду није било ни једног јавног купатила, мада су у време османске власти постојали хамами, поред тога сазнајемо да грађани ни лети нису имали обичај да се купају у Нишави. Приликом новачења стајаће војске утврђено је да се поједини младићи нису купали и по две године[99]. Јавни простори као што су кафане и ханови су били неретко веома нечиста места у старим трошним зградама са подом од утабане земље и зидовима од плетара на којима су се легле стенице буве и пацови. Пошто се овакво стање показало неодрживим спровођене су мере здравствене контроле. У граду је у последњим деценијама 19. века било проституције, како оне јавне, тако и оне скривене коју није могуће контролисати. Септембра 1883. је отворена посебна зграда где су проститутке пружале своје услуге која је у исто вереме служила и као кафана. Међутим, било је и мештанки које су се бавиле проституцијом код својих кућа и њих пет су у то време редовно долазило на прегледе. Редовно је контролисано и клање стоке што је у граду изазивало велико незадовољство према лекарима јер су људи сматрали месо и изнутрице бобичавих свиња и метиљавих оваца великом посластицом[100].

Службеници месних власти су се борили против нечистоће и у јавним зградама и у приватним кућама. На пример, кафеџија, Кота Ћирић је био кажњен са тридесет и два динара због нечистоће у свом објекту на шта се он жалио да је за све крива војска која је у штали држала коње и немогућност да се рашчисти велика количина комине настале муљањем грожђа[101]. По Правилу о нездравим становима и локалима посебна комисија је утврдила да је кућа ковача, Бајрама Рустемовића била склона паду, да нема нужника и да је опкољена ђубретом и као таква не може да служи за становање, већ само као радионица. Рустемовић је на то у својој жалби рекао да он у тој кући са женом и седморо деце живи несметано већ петнаест година[102]. Недалеко од куће породице Лаудановић су 1882. били проваљени гробови турских војника погинулих у рату 1876-78. и због несносног смрада и велике опасности од ширења неке заразе Начелство округа је наложило Суду општине пиротске да се гробови затрпају у року од десет дана, али то није било извршено у предвиђеном времену[103].

Пошто је главно занимање становника села била пољопривреда, а и многи варошани су се бавили узгојем стоке као додатним занимањем, здравље људи је у извесној мери зависило и од здравља домаћих животиња па се и брига о њима подразумевала. У доба османске власти постојао је ветеринар, или пајдарин, како су га називали у то време, а о томе су повремено бринули и поткивачи. Тако се новембра 1866. у селу Барју појавила болест код бивола па су један пајдарин и поткивач послати и лечили нишадором и пуштањем крви. Међутим, марвени лекар није увек могао да притекне у помоћ па су власти 1867. из Цариграда послале пајдарина бимбашу Ахмед ефенди који је подучавао сељаке како да лече своју стоку, а нишки кајмакам је исте године послао Ивана Троплалију да спреми вакцину против великих богиња код оваца. Тропалалија је чак и неке људе упознао са начином справљања вакцине после чега су сељаци сами штитили здравље своје стоке[104].

И поред контроле и упозорења лекара да месо коришћено за исхрану мора бити здраво, било је вeома честих кршења правила. По процени др. Сенкјевића 10-15% закланих свиња је било бобичаво што су, поред јетре метиљавих оваца, многи људи сматрали за прави деликатес[105].

Да би темељније схватили место Пирота као микропростора у тадашњој Европи и боље разумели стање у здравству пре и после ослобођења од Турка ваља га упоредити са другим малим срединама. За разлику од Пирота где је прецизна и стална статистика о здравственом стању становништва вођена тек после 1878. године у малим насељима у Шведској, као што је градић Линкепинг, тиме су се бавили већ од 1749. године, а у Данској 1829[106]. Задатак да се старају о томе имали су месни свештеници свако у својој парохији. Једна табела је садржавала број крштених, венчаних и сахрањених по месецима током годину дана, поред тога друга табела је обухватала број смртних случајева распоређених по полу, старости и узроку, а трећа је била сређена по старосним групама, полу и друштвеној класи. До 1773. табеле су садржавала 33 узрока смрти, а после тога се због веће тачности број повећао на 41. После 1830. свештеници у Шведској више нису водили статистику која је била запуштена до 1860. кад тај задатак преузимају лекари. Али и тамо је било знатних проблема јер се смртни случајеви у забаченим крајевима где нема лекара нису могли укључити у статистику[107].

Несумњиво најсадржајнији извештај о стању здравља, хигијене и исхране код становништва Пиротског округа саставио је 1883. године др. Јанко Сенкјевић. Овај изузетно важан докуменат није само извор обавештења о здравственим приликама током те године, већ је и споменик о томе са колико је труда, озбиљности и преданости Сенкјевић приступао свом послу. У главној табели којој претходи исцрпан наративни део, а прате га иста таква образложења и закључци, стоје пописана 43 узрока смрти исписана латинским називима и све то распоређено по месецима. Потом следе подаци о смртности сређени по полу и добу старости. Поред овога др. Сенкјевић подробно пише о исхрани, хигијенском стању у школама, затвору и кафанама, бави се посебно појавом богињама, проституцијом и клањем стоке.[108]

Линкепинг је током 19. века у Шведској био оно исто што је и Пирот био у Србији, провинцијски град средње величине. Линкепинг је 1800. имао је 2680 становника, а на почетку 20. века око 15000[109]. Међутим и поред тога што су Швеђани почели са вођењем званичне статистике знатно пре Срба главни здравствени проблеми и опасности су били скоро исти у оба града. Заразе болести, а нарочито болести дисајних путева (17% смртних случајева) су били најопаснији и за балканску и за скандинавску провинцију. Најопаснија болест код деце у Линкепингу биле су мале богиње које су редовно односиле око 5% дечјих живота, а вакцинација је тамо почела да се примењује најраније 1802. године[110] отприлике у исто време у коме се као приручник употребљавала Пиротска лекаруша у којој се налази упутство за лечење богиња[111]. Наследни сифилис је био значајан проблем за Линкепинг средином 19. века исто као и за пиротски крај током осамдесетих година[112]. На исти начин како су становници Пирота страдали и патили од дифтерије и скарлатине и житељи Линкепинга су током друге половине 19. века у неколико епидемија изгубили велики број својих суграђана, што је било заједничко и за један велеград какав је био Лондон[113].

Ако се окренемо већим градским средиштима, као на пример Лиону, видећемо да ни тамо изгледа никоме није сметало што све фекалне воде отичу у Рону[114], као што грађанима Пирота није сметало да отпадну воду спроводе у Нишаву, Боклуџу и остале мање градске водотокове. У Марсеју 1886. године од 32653 пописане куће више од 14.000 није имало никакво решење за избацивање измета, а тамо где је то решено ради се заправо о избацивању кроз олук. Кад се узме у разматрање ова чињеница онда не треба да чуди то што је др. Сенкјевић у извештају за 1883. нагласио да у малом, провинцијском Пироту велики број кућа нема нужник, а учитељ Владимир Николић каже да су, осим имућнијих Турака и Јевреја, тек понеки добростојећи Срби имали купатила у кући. Исто тако, ни један светски велеград какав је Париз није био нимало поштеђен масовних зараза какве су погађале и типичну балканску варошицу каква је била Пирот. Примера ради, због нечистих и тескобних станова сиромашних мештана Париза епидемија колере је 1832. однела 18602 живота, с тим да је у неким деловима града са најубогијим становништвом смртност износила 33.87%, а у осталим 19.25%. После ове заразе тифусна грозница хара главним градом Француске 1873. и 1882, а после две године наступа колера[115].

Кад је реч о надрилекарству ни развијена Француска у 19. веку није заостајала за Србијом јер су народна медицина, наслеђени обичаји, врачаре, чудотворци и свештеници били саставни део лечења[116].

Пирот је за нешто више од сто година у погледу здравствене заштите становништва прешао значајан пут од вароши у којој су становници због веома ограничених медицинских знања били изложени сталним опасностима до града са организованом здравственом заштитом и академски образованим лекарима каквих се не би постидели ни градови много већег значаја и величине широм југоисточне и средње Европе.

---

[1] Р. В. Катић, Српска медицина од IX до XIX века, Београд 1967, 196.

[2] Dejan Ćirić, Lekaruša, Kapija Istoka, kapija Zapada. (http://www.pirot.pi.co.yu/istkul.htm)

[3] B. Luis, Muslimansko otkriće Evrope, Beograd 2004, 349.

[4] Пиротска лекаруша, лист 11б; О. Зиројевић, Јело и пиће, Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, приредио А. Фотић, Београд 2005, 251.

[5] Исто, л. 5б. Нисам успео да претпоставим шта се подразумева под морском пеном пошто у тексту нема ни назнаке о томе.

[6] Исто, л. 55б.

[7] Исто, л. 45б, 52б.

[8] Исто, л. 42а.

[9] Исто, л. 8а.

[10] Исто, л. 9б.

[11] Исто, л. 9а.

[12] Исто, л 22б.

[13] Исто, л. 23б.

[14] Исто, л. 15б.

[15] Исто, л. 31б.

[16] Исто, л. 3б.

[17] Исто, л. 9б.

[18] Исто, л. 12б, 15а, 26а, 43а.

[19] Исто, л. 4б, 6б, 7а, 17а, 22б, 47б.

[20] Исто, л. 47б.

[21] Исто, л. 6б, 17а, 24а.

[22] Пирот и срез Нишавски 1801-1883. Грађа I, Приредио И. Николић, Пирот 1981, 182-83.

[23] B. Lilić, The Chosen Works, Pirot 1998, 179.

[24] Пирот и срез Нишавски 1883-1893. Грађа II, Приредио И. Николић, Пирот 1982, 18.

[25] Исто, 18.

[26] В. М. Николић, Стари Пирот. Етнолошке белешке из прошлости града, Пирот, 1974, 19.

[27] Н. Манолова-Николова, Чумавите времена (1700-1850), Софиа 2004, 80.

[28] Пирот и срез Нишавски 1801-1883. Грађа I, Приредио И. Николић, Пирот 1981, 381.

[29] Н. Манолова-Николова, Наведено дело, 75.

[30] Пирот и срез Нишавски 1801-1883. Грађа I, Приредио И. Николић, Пирот 1981, 11; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи V, Београд 1925, 331, бр. 9312.

[31] Н. Манолова-Николова, Наведено дело, 33-34.

[32] M. A. Krupp-M. J. Chaltton, Interna medicina. Savremena dijagnostika, Beograd 1979, 1124.

[33] Пирот и срез Нишавски 1801-1883. Грађа I, Приредио И. Николић, Пирот 1981, 71-74.

[34] Исто, 77-79.

[35] Н. Манолова-Николова, Наведено дело, 99. У ово се много раније лично уверио Владимир Стојанчевић обиласком сеоских гробаља током 1956. године и сем крста у Трњани помиње и један са гробља у оближњем Крупцу са уписаних шест имена: В. Стојанчевић, Југоисточна Србија у XIX веку (1804-1878), Ниш 1996, 120, напомена 1.

[36] Н. Манолова-Николова, Наведено дело, 80-81, 88.

[37] Исто, 90.

[38] Исто, 92.

[39] M. A. Krupp-M. J. Chaltton, Наведено дело, 1125.

[40] Н. Манолова-Николова, Наведено дело, 91.

[41] Исто, 38.

[42] Исто, 180-81.

[43] Н. Манолова-Николова, Наведено дело, 187-190.

[44] В. Стојанчевић, Велика епидемија куге у крајевима Југоисточне Србије, Лесковачки зборник 13 (1973) 13-22. Исти чланак се налази у књизи: Југоисточна Србија у XIX веку (1804-1878), Ниш 1996, 105-120.

[45] П. Дујановић, Туберкулоза, Народни лекар, Београд 1965, 184.

[46] Пирот и срез Нишавски 1883-1893. Грађа II, Приредио И. Николић, Пирот 1982, 8-9.

[47] Пирот и срез Нишавски 1894-1918. Грађа III, Приредио И. Николић, Пирот 1982, 552

[48] Исто, 326-27, 362.

[49] Пирот и срез Нишавски 1801-1883. Грађа I, Приредио И. Николић, Пирот 1981, 572.

[50] Пирот и срез Нишавски 1883-1893. Грађа II, Приредио И. Николић, Пирот 1982, 4.

[51] Исто, 8-10.

[52] A. Minna Stern and H. Markel, The History of Vaccines and Immunization: Familiar Patterns, New Challenges, Health Affairs, volume 24, number 3 (2005) 611.

[53] Пирот и срез Нишавски 1801-1883. Грађа I, Приредио И. Николић, Пирот 1981, 553, 751.

[54] Пирот и срез Нишавски 1883-1893. Грађа II, Приредио И. Николић, Пирот 1982, 25-26, 43, 70.

[55] Пирот и срез Нишавски 1801-1883. Грађа I, Приредио И. Николић, Пирот 1981, 537.

[56] Пиротска лекаруша. л. 13б.

[57] Пирот и срез Нишавски 1894-1918. Грађа III, Приредио И. Николић, Пирот 1982, 553.

[58] A. M. Stern and H. Markel, Navedeno delo, 614; P. Domingo, The Triumph over the most Terrible of the Ministers of Death, Anales of Internal Medicine, volume 127, issue 8, part 1(1997) 635-642; P.Skold, The Key to Success: The Role of Local Government in the Organization of Smallpox Vaccination in Sweden, Medical History 45 (2000), 201-226.

[59] Исто, 1036-37, 1039-40, 1042.

[60] Пирот и срез Нишавски 1883-1893. Грађа II, Приредио И. Николић, Пирот 1982, 10-11; Пирот и срез Нишавски 1894-1918. Грађа III, Приредио И. Николић, Пирот 1982, 554.

[61] Пирот и срез Нишавски 1801-1883. Грађа I, Приредио И. Николић, Пирот 1981, 414.

[62] Исто, 427-428.

[63] В. М. Николић, Наведено дело, 21.

[64] Б. Лилић, Наведено дело, 174.

[65] B. Luis, Наведено дело, 120-121.

[66] Пирот и срез Нишавски 1801-1883. Грађа I, Приредио И. Николић, Пирот 1981, 384-385, 406-407. Анђелковић у два своја писма Министарству унутрашњег дела наводи да се бавио апотекарским занимањем већ дванаест година. Прво писмо је датирано на 4. фебруар 1879. (23. јануар по Јулијанском календару), а друго 2. јуна 1879. (21. април по Јулијанском календару) што значи да је апотеку отворио 1867. године. Међутим, у свом чланку: М. Стефановић, Апотека Михајла-Мине Анђелковића уочи ослобођења Пирота од Турака (1865-1880), Пиротски зборник 8-9 (1979) 45-50. погрешно тврди да је апотека отворена 1865.

[67] М. Стефановић, Наведено дело, 49.

[68] В. Марјановић, Оснивање прве апотеке у Пироту 4. августа 1880, Пиротски зборник 3 (1971) 86.

[69] Пирот и срез Нишавски 1801-1883. Грађа I, Приредио И. Николић, Пирот 1981, 468-469. Сви датуми у тексту су за разлику од оригиналних докумената наведени по Грегоријанском календару.

[70] М. Пејчић, Др Јанко Сенкјевић (1848-1904), Пиротски зборник 11-12 (1984) 227.

[71] I. Loudon, Doctors and Their Transport, 1750-1914, Medical History 45 (2001) 185-206.

[72] И. Николић, Пиротска гимназија 1879-1919, Пиротска гимназија 1879-1979, Приредио И. Николић, Пирот 1979, 53-54.

[73] М. Пејчић, Наведено дело, 223.

[74] Исто, 221-227. Аутор овог чланка погрешно датује постављење Сенкјевића за окружног лекара у 7. фебруар, како пише у кондуит листи, јер не узима у обзир да су сва државна документа у Србији у то време још увек била датована према Јулијанском календару.

[75] Пирот и срез Нишавски 1883-1893. Грађа II, Приредио И. Николић, Пирот 1982, 18.

[76] Пирот и срез Нишавски 1801-1883. Грађа I, Приредио И. Николић, Пирот 1981, 669-670.

[77] Исто, 670-671.

[78] Историјат (http://www.sld.org.yu/sr/istorijat.asp)

[79] Пирот и срез Нишавски 1801-1883. Грађа I, Приредио И. Николић, Пирот 1981, 760-762.

[80] М. Пејчић, Наведено дело, 226.

[81] Пирот и срез Нишавски 1894-1918. Грађа III, Приредио И. Николић, Пирот 1982, 553-554.

[82] В. М. Николић, Наведено дело, 21.

[83] Б. Лилић, Наведено дело, 177.

[84] Пирот и срез Нишавски 1801-1883. Грађа I, Приредио И. Николић, Пирот 1981, 133-134.

[85] М. Стефановић, Наведено дело, 48-49.

[86] В. Марјановић, Наведено дело, 89-91.

[87] Пирот и срез Нишавски 1883-1893. Грађа II, Приредио И. Николић, Пирот 1982, 288.

[88] Исто, 252.

[89] Исто, 252-254.

[90] В. Станојевић, Ликови и дела истакнутих лекара од оснивања Српског лекарског друштва до данас, Српско лекарско друштво. Споменица, Београд 1972, 199-200.

[91] Исто, 205.

[92] М. Марковић, Развој хирургије у Пироту, Хроника хирургије у Србији, Београд 2002, 389.

[93] В. Пешић, Б. Павловић, Први педијатри и прве педијатријске установе у Србији. Прилог за историју педијатрије у Србији, Београд 2006, 134, 137.

[94] Аутобиографија Владимира Станојевића, Архив САНУ, инв. бр. 13339; Г. Николиш, Др. Влада Станојевић као војни лекар. У част 90-те годишњице живота, Српски архив за целокупно лекарство, 104 (1976) 803-810.

[95] M. Pejčić, Empirijska medicina stalno na ispitu, Medicus 5-6 (1997) 14; J. V. Ćirić, Svest o zdravlju sve više se širila, Medicus 5-6 (1997) 34.

[96] Пирот и срез Нишавски 1894-1918. Грађа III, Приредио И. Николић, Пирот 1982, 19; В. М. Николић, Наведено дело, 31.

[97] А. Вулетић, Породица у Србији средином 19. века, Београд 2002, 85-86; М. Матић, Схватање хигијене у традиционалној руралној култури, Гласник Етнографског музеја 67-68 (2003-2004) 35-71.

[98] Н. Манолова-Николова, Наведено дело, 38; Н. Златановић, Оснивање и почетак рада среске болнице у Лесковцу, Лесковачки зборник 45 (2005) 143.

[99] Пирот и срез Нишавски 1883-1893. Грађа II, Приредио И. Николић, Пирот 1982, 3.

[100] Исто, 15-16.

[101] Исто, 296-298.

[102] Пирот и срез Нишавски 1894-1918. Грађа III, Приредио И. Николић, Пирот 1982, 770-772.

[103] Пирот и срез Нишавски 1801-1883. Грађа I, Приредио И. Николић, Пирот 1981, 678, 689.

[104] Исто, 166, 168.

[105] Пирот и срез Нишавски 1883-1893. Грађа II, Приредио И. Николић, Пирот 1982, 2.

[106] A. Lokke, Infant Mortality in Nineteenth Century Denmark, Hygeia Internationalis. An Interdisciplinary Journal for the History of Public Health, Volume 3, Number 1(2002) 144.

[107] M. Bengsston, The Interpretation of Cause of Death Among Infants, Hygeia Internationalis. An Interdisciplinary Journal for the History of Public Health, Volume 3, Number 1(2002) 54-55.

[108] Пирот и срез Нишавски 1883-1893. Грађа II, Приредио И. Николић, Пирот 1982, 1-19.

[109] M. Bengsston, Navedeno delo, 62.

[110] Исто, 64-65.

[111] Пиротска лекаруша, л.13б.

[112] M. Bengsston, Navedeno delo, 69; Пирот и срез Нишавски 1883-1893. Грађа II, Приредио И. Николић, Пирот 1982, 10.

[113] Исто, 71; A. Tanner, Scarlatina and Sewer Smells: Metropolitan Public Health Records (1850-1920) Hygeia Internationalis. An Interdisciplinary Journal for the History of Public Health, volume 1, issue 1 (1999) 37-47.

[114] Р. Гарен, Приватни простори, Историја приватног живота 4, приредили Ф. Аријес-Ж.. Диби, Београд 2003, 270-71.

[115] Исто, 289-290.

[116] А. Корбен, Јауци и шапутања, Историја приватног живота 4, приредили Ф. Аријес-Ж.. Диби, Београд 2003, 483.