Стојан Бербер

Медицинска заштита ученика – актуелност погледа др Ђорђа Натошевића

Историја школске медицине код нас нема свог бољег представника од доктора Ђорђа Натошевића (1821-1887). Лекар по струци, великан међу педагозима на крају 19. века, Натошевић није само историјска чињеница, он је суштина коју треба вазда истраживати. У том истраживању се увек изнова поставља питање: како то да лекар по струци тако добро влада педагошким проблемима? За одговор није довољан податак да је Натошевић био лични лекар владике и педагога Платона Атанацковића, који га је и препоручио за рад у школи, нити је довољан податак да је Ђорђе Натошевић истовремено пратио наставу на већем броју различитих факултета за време студирања медицине. Међу тим факултетима је и студиј педагогије, на којем је упознао најзначајније педагошке класике Европе. Уосталом, није толико значајан педагошки алиби Натошевића, колико чињеница да је он конституисао један целовит здраворазумски педагошки поглед, у коме здравствена заштита ученика и здравствено — васпитни рад представљају знатан садржај.

Ваља, ипак, констатовати да Натошевић није усамљен случај лекара међу педагозима. Подсетимо се да још код античких лекара Галена и Хипократа наилазимо на примере размишљања о односу човека према здрављу. У основи тога је поглед о јединству тела и душе, што чини основу деистичког и натуралфилозофског схватања, а што налазимо и код Ђорђа Натошевића. И примери филозофа Џона Лока („Ничег нема у интелекту што претходно није било у чулима“), лекара и књижевника Франсоа Раблеа, енциклопедисте Дени Дидроа, социолога Херберта Спенсера („опстанак најјачих“) и других научника потврђују да има смисла уверење да је физички развој човека основа сваког другог развоја, као и да физичко и здравствено васпитање представљају саставни део васпитања и образовања уопште. По њима, од здравља до васпитања није дуг пут, као и обрнуто.

Ваља такође приметити да је неким научницима познавање медицинске струке помогло да постану материјалисти и хуманисти, те да изграде педагошки систем на емпиријској науци.

Без обзира на сву сличност дела Ђорђа Натошевића са делима европских великана медицине и педагогије, ваља приметити да је Натошевић измакао својим учитељима за нешто што се зове реформа школе, с обзиром да је приметио да у 19. веку упоредо са експанзијом школе долази до пада њеног квалитета, па не прати довољно развојне проблеме дететове личности. Зато је радикална реформа школе за Натошевића прави пут будућности. У тој реформи здравствена заштита и здравственоваспитни рад су равноправни са дидактичким аспектима реформе.

Све је почело обиласком школа по тадашњој карловачкој, а касније и београдској, митрополији. Затекавши поразно стање, Натошевић је критиковао, али и предлагао моделе другачијег односа према квалитету живота у школи и ван ње. Из његових извештаја и оригиналних радова на тему здравља у школи навешћемо неколике примере.

У серији написа под називом Афоризми о васпитању, објављених у „Седмици“ 1853. године, Натошевић пише:

„Прво старање о деци, то је старање за њино здравље и снагу телесну (...) зато што се пре тела ни за душу деце ништа не зна. (...) Што се са телесним здрављем и снагом темељ и основа метне душевна“. Натошевић је умео да критички упоређује начине којима држава задовољава потребе становништва. Тако је писао: „Обштине имају и плаћају своје обштинске лекаре, кои се здрављу шпитаљаца и тамничара и апсеника, кои се и за здравље општинске марве старати морају. Само за дечије здравље, за ово највеће благо, нема старатеља. У сваком је другом погледу, само у овоме, медикопедагогичном погледу срамотно заостала. Оваква школа је један од најглавнијих узрока губљења и пропадања народа.“

Дабоме да је за такве ставове морао имати и своје оригиналне идеје о здрављу, као што је следећа:“Сваком човеку је прво живот и здравље, пак онда наука; а простом је човеку телесно здравље и снага још нужднија и преча него другом“. Своје погледе о здравственој заштити и здравствено— васпитном раду Натошевић је изнео и у неколико написа које је објавио у Школском листу, првом педагошком часопису на Балкану, који је сам уређивао једно време и написао у њему највећи део чланака. Под насловима „Наука о чувању здравља“ и „Закони здравља“ Натошевић је давао корисне савете учитељу, али и мајкама, школским властима и „обштини“. У тим расправама, није претерано тврдити, Натошевић је изнео читав социјални програм бриге за здравље потомства. У њима је експлицирана велика улога школе као средишта здравствене културе и њено огледало. Већ тада Натошевић одређује место школе у примарној здравственој заштити, која се остварује непосредним контактом школе и породице, те здравственим васпитањем деце. Он учитеља, у време кад недостају лекари, поставља у средиште бриге о здрављу детета.

У свом знаменитом делу Велико упутство за предавање букварских наука каже:

„У задатку школе, речено је, да се учитељ има и на телесни развитак и здравље дечије обазирати“.

Своје погледе на здравствене проблеме Натошевић је износио и у извештајима након посета школама у својству школског надзорника свих српских школа у Аустроугарској. У једном таквом извештају из 1872. пише о школској клупи:

„Има скамија где деца једва из њих главама вире, а ноге им висе и мора многа остати саката, кривоврата, погрбљена, и одузето које год буде терано да уредно похађа наставу и да сваки дан у оним скамијама седи по пет и више часова“.

Натошевић у истом извештају примећује да су „учионице загушљиве, влажне и хладне, да деца стално имају кијавицу и кашаљ“. Као и његови претходници, Натошевић под здрављем не подразумева само физичко, већ и духовно здравље. Сматра да се ова два здравља надопуњују, па констатује:

„Удесити ваља телесни и душевни рад тако да узајамно један другом на одмор и одмену буду. Телесно здравље основа је душевног живота и бића овде. И што год на тело зло и погубно дејствује, то и на душу“.

У серији написа у листу Србски дневник, који уређује Светозар Милетић, Натошевић је објавио преко тридесет чланака под називом „Народна школа“. Ако би се сабрали ти чланци добили бисмо занимљив приручник о свеопштем уређењу школе за народ, који би издржао и модерне здравствено – хигијенске, еколошке и други аспекте уређења школа.

У 19. веку највећи број школских зграда је касарнског типа. Натошевић се, међутим, залаже за школску зграду павиљонског типа. Он се противи тзв. „масовној школи“ или школи која ради са великим ученичким групама. По њему, 50 ученика у једном школском простору (учионици) није регуларно ни добро. Натошевић је већ тада предлагао оно што се и данас предвиђа кад се гради школа:

— да се школска зграда подиже на узвишеном месту;

— да је заштићена од јаких ветрова;

— да уз школску зграду постоји бунар са питком водом;

— да школску зграду треба подизати на месту које пружа могућност да се околина зграде широко озелени, те да се уз њу подигну школски врт и школски парк.

Такав концепт позиције школске зграде има смисла као залагање и за чешће и дуже борављење деце ван школске зграде, односно у природи.

Натошевић је у Србском дневнику елаборирао и кључне проблеме учионице као претпоставке здравствене заштите ученика. Он се у вези са учионицом залаже за следеће:

— потребан степен природног светла, што произилази из

окренутости учионице сунчевој светлости, али и из величине прозора;

— површина учионице треба да је таква да стоји на располагању до 2м² по ученику.

Баш као што и данас о томе размишљамо.

Када је о габаритима учионица реч, Натошевић се у глобалу залаже да се то питање реши у складу са осталим објектима у школској згради. А да ова питања сматра стратешки важним, чак државним питањима види се по томе што захтева да се она реше државним документом (уредбом или устројенијем ).

Ових неколико чињеница о Натошевићевом залагању за здравствену заштиту и здравствено— васпитни рад школе јесте својеврсно подсећање на Натошевића и његово велико прегнуће у српском народу на прелому важних векова. То је само део велике баштине овог лекара, педагога и хуманисте, који је бринуо и о болестима школске деце и начину њиховог лечења, савете упућивао младим мајкама о рађању и исхрани деце, казивао о односу религије, вере и сујеверја, али и другим појавним облицима свести у области медицинске науке.

(1996)