Брана Димитријевић

О продирању зубарије у Србију

Почетком прошлога века у Србији беше претежан сеоски живаљ. А муке са зубима решавале су сеоске зубовађе. По градовима, варошицама и паланкама беше нешто хирурга бербера, овлашћених и за чупање зуба. И, сва је истина да о зубима, како написа др Милан Петровић, нико није мислио ни у грађанству, ни у војсци. Упркос томе, зубарија је, са свим својим манама и врлинама великог света, продирала у Србију; а то се даде утврдити на основу Регистара Министарства унутрашњих дела(1), под које је тада спадао и санитет. Санитетски одсек поменутог министарства био је задужен за издавање дозвола за рад, надзор и кажњавање.

Године 1901. није издато ни једно решење; 1902 издато је једно, 1903 једно, године 1904. ни једно, године 1905 седам (!), године 1906 пет; године 1907. два, године 1908 шест, године 1909 пет, године 1910 седам, године 1911 чак – десет.

Махом је реч о дозволама за обављање зубарских, односно зубно лекарских радњи. Прва у 20. веку одобрена дозвола (1902) гласила је на В. Видмеја из Швајцарске. Наредна (1903) је одобрена Павлу Марићу, капетану у пензији. Од 1901 до 1911. године 27 правних лица добило је поменуте дозволе, које су се, изгледа, морале обнављати годишње. Претежно су се односиле на рад у Београду. Затражене су само две за рад у варошима унутар Србије, једна за Пирот, друга за Ниш.

Зубно лекарска пракса одобравана је зубарима и докторима опште медицине специјализованим у зубном лекарству. Српским, али и страним поданицима:Тоди Ехејловој Гелертид из Одесе, Симону Гросману из Будимпеште, Вартану Максуду из Приштине, итд... Бројнији су били зубари, који се, иначе, препознају по томе што немају докторску титулу, а отварају зубно лекарску праксу. 1905 и 1906. године издате су дозволе за рад др Казимиру Станишевском, а 1911. др Јовану Николајевићу. Осим зубарима, дозволе за рад издаване су и зубним техничарима.

Пада у очи разноврсност па и громогласност терминологије. Речи ординација, лабораторија не постоје, већ „пракса“, „салон“, „зубно технички завод“, „зубно лекарски технички атеље“; из чега се ласно даде закључити да је ударна била реконструктивна стоматологија, израда, у првом реду протетичких радова; а приступ публици козметски, док је санитетски био у другом плану. Подмладити се, и улепшати. Реконструктивно зубно лекарство је художество – уметност. Ништа неочекивано или различито од оног што се већ догађало у великом свету.

Са извођачке тачке гледишта зубари беху у предности. Сваки зубар могао је без тешкоћа спроведе израду било ког протетичког рада, од почетка до краја, самостално; а, ако би му посао баш кренуо, укључивао би он и зубног техничара. Но, ни потоњи се нису либили „рада у устима“, па ако их открију.

(Чега – обилато – има и данас!) Стога не чуди тражење др Јована Станковића (1909) да му се изда увера (уверење): спада ли зубно техничарство у лекарску праксу? Док је забрана рада релативно мало. Тако је рад у устима (1909) забрањен, укидањем фирме, зубном техничару Велимиру Цветковићу. Забележена је достава Милке Шункарице (1909) да је „зубни техничар Славорад Јовановић вршио лекарску дужност“. А 1911. године изречена је квамерикација и казна због коришћења титуле „др“ зубном техничару Душану Стојиљковићу.

Отуда је веровање многих да је историја стоматологије у Србији, после 60 година трајања Стоматолошког факултета, махом истражена – погрешно. Године 1904. др Милош Ђ. Поповић (2) – иначе један од најагилнијих наших јавних радника које имамо у историји, један је од оснивача Друштва трезвености а потом оснивач сакута – оснива прву војну зубну станицу (амбуланту). Исте године излази из штампе прва књига из стоматологије штампана ћирилицом, чији је он аутор. Била је такорећи одмах распродата! А Београд током прве деценије прошлог века постаје све привлачније место и за стоматологију. Ратови 1912-1918 прекинуће тај успон.

1. Архив Србије.

2. Поповић је писац и научно популарног списа “О јектици” ( туберкулози ),  1907; који је штампан у 10.000 примерака, и награђен. Види: Б. Димитријевић: „Неисцрпиви др Милош Ђ. Поповић“; Књижевни лист”, бр. 25., септембар 2004. Год. III. Такође: www.rastko.net/medicina.

(Medicus, год. III, бр. 30; 2009, стр. 14)