Брана Димитријевић

Одбрана заборављеног (и осуђеног) др Владана

Πриказ књиге: Владимир Јокановић, Миодраг Јевтић: „Др Владан Ђорђевић 1844-1930“, Нови Сад-Београд, ММIX, 2009,

Загонетка звана др Владан Ђорђевић нерасветљена је и после ове невелике књиге, која се састоји из два дела. Први припада др Владимиру Јокановићу, члану Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, а други генерал мајору проф др Миодрагу Јевтићу, садашњем начелнику Војномедицинске академије.

Но, ова књига није ни желела да расветљава загонетку, већ да поброји силне заслуге тог одличника за српски војни и цивилни санитет; јер је др Владан Ђорђевић – континент. Плодне равнице ту се смењују с пустињама, пресахле реке с набујалим, валовити брежуљци, слични шумадијским, или оним које налазимо у Бесарабији, претварају се у недогледне планинске, снегом покривене, врхове сличне Арарату, готово митске... Ко све то да обухвати, опише, или само да поброји?

За др Владимира Јокановића, максилофацијалног хирурга, избеглице из Хрватске (мада и даље члана Хрватске академије медицинских знаности)

др Владан Ђорђевић је петнаестогодишња опсесија. Он је, др Владимир Јокановић, извајао бисту др Владана Ђорђевића (која је постављена још 1930. године, а када је ова пре извесног времена украдена из Клиничког центра Србије, из круга некадашње Главне војне болнице а потом ВМА; његовом заслугом, нова извајана његовом руком свечано je постављена на исто место.) Архиварио је и прашинарио, др Владимир Јокановић, петнаест година рвући се с не малом заоставштином др Владана, што објављеним што необјављеним његовим књижевним делом. (По обимности својих списа претегао је др Владан, по речима др Владимира Станојевића, чак и Милана Ђ. Милићевића.)

Данас, међутим, сама реч књижевник има нешто уже значење него у оно доба. Има др Владан и сасвим књижевних дела, но у његово време у књижевна дела убрајала се и његова „Историја српског војног санитета“ и његова, још необјављена „Путовања у Русију“. Убрајало се, безмало све што је, осим законских прописа и наредби, др Владан стигао да напише.

И, готово да је невероватно, како је овај великан српске културе, остао – заборављен. То питање мучило је и Јокановића, који је осим осталог ставио себи у задатак да рехабилитује др Владана, да буде унеколико његов адвокат пред неправедним судом историје. Јер ако је ишта у преобимном опусу др Владана Ђорђевића, сасвим неспорно, и са најстроже и са најсувље историјске тачке гледишта, то је његов допринос развоју српског што војног, а што цивилног санитета, опет, у далеко пространијем смислу него што та реч данас важи.

Али, ту су и опасности методолошке и књижевне. Чиме повући границе? И, где су оне? Како говорити само о овом, а не поменути и оно? Како се изборити, са унапред одређеном, али једностраном сликом те громаде?

Све те подмукле гребене др Јокановић није успео да избегне. Јокановићева прича о др Владану тече питко и глатко, чак исувише примамљиво. Тече планираним токовима без тешкоћа, попут пријатног штива за гимназијалце, што је – хтели ми или не – предност; поготову за оне који немају чак ни бледу представу о томе ко је и шта је био др Владан. И ето, баш од тога, у мучном и залудном можда процесу рехабилитације овог великана, треба и почети. Од оног што су само његови савременици лекари препознавали и добро знали; да би њихов друштвени положај био далеко тежи да није било др Владана. Да је др Владан, баш по речима др Владимира Станојевића, „отац и деда“ свега онога што се после њега збивало на пољу народног здравља у Србији.

Прича почиње још пре рођења Владановог, како то саветују стари писци. „Децо, пољубите ову земљу, овде је слобода, ово је Милош-бега Србија.“ Рекао је др Владанов отац, „Хећим Ђока“, потоњи апотекар у војној болници у Београду, који ће једном касније отворити и прву апотеку у Сарајеву, када ступише на слободно тле. Цинцарска породица коју је турски зулум са родног огњишта протерао.

Детињство, рана младост, студије у Бечу... Рана смрт његове мајке. Непроцењива улога његове баке... Све се то ниже глатко и питко, чак и нежно. Повратак у Београд. Оснивање Српског лекарског друштва, часописа за целокупно лекарство Српског архива, оснивање Друштва Црвеног крста Србије, оснивање првог спортског друштва (за гимнастику и борилачке вештине). И, да је само једну од тих ствари урадио, Српство би требало да му благодари.

Прича достиже свој врхунац говором др Владана Ђорђевића у Народној скупштини, када је образлагао предлог санитетских закона; задивљујућим и убедљивим, чији поједини пасуси вреде и дан дањи; а дат је у целини.

А, потом, као да у приповедању долази до извесног пада? Који се можда поклапа, са почетком пада самог др Владана, мада то тако не изгледа у том трену. Трен када др Владан постаје градоначелник Београда. Захваљујући њему, увешће се канализација, плинско светло, изместиће се Ташмајданско гробље (те ће се Ново београдско гробље дуго називати – Владановац). Но и тада др Владан Ђорђевић се креће у границама медицине, заправо нове и снажне њене гране – хигијене. Није свеједно где станујеш, какав ваздух удишеш, где вршиш малу а где велику нужду... Као никад пре тога медицина је, после Пастерових открића у невиђеном замаху, посебно у области хигијене. Но, ова потоња у многоме зависи од саме власти. Да ли је баш та околност привукла др Владана – демону политике? Да ли је само стога почео да том демону служи? Приповедач, дотле распеван и сасвим сигуран у сваку своју реч, као да заобилази баш то питање, и постаје колебљив. Прескаче, затим, даљи успон др Владана, по варљивим и несигурним лествицама власти. Следи др Владанов пад, опис његових последњих дана, када се приповедачева сигурност наново успоставља.

Други део књиге, који припада др Јевтићу, у многоме је нацрт за Историју српског пре свега војног, а потом и цивилног санитета. Медицина у доба процвата средњовековне српске државе, па глуво доба османлијске владавине, потом васкрс државе српске, обнова медицине, први њени несигурни кораци, долазак др Владана Ђорђевића. Понешто од већ испричаног понавља се и овде, али не смета. Ту је и осврт на др Владанове претходнике (у главним цртама), начелнике српског војног санитета, уз нешто ближе осветљавање фигуре др Линденмајера, чији невелики мемоари – штампани на немачком још у прошлом веку – још нису преведени!?

Но, за разлику од др Владимира Станојевића, који је у др Владану видео мађијског импровизатора, писац другог дела ове књиге, као да не прихвата ту оцену – истина, не помињући је. Др Владан Ђорђевић био је необично, чак „швапски“, систематична личност. Мађијски импровизатор био је само по невољи. Подигао је углед војног лекара, што му и Станојевић признаје, но, Јевтић истиче да је под др Владаном „санитетска тактика постала саставни део оперативне тактике врховне команде“, што је далеко већи допринос, и далекосежнији. Тиме бејаше поравнат пут наредном великану др Михајилу (а не Михајлу!) Мики Марковићу, творцу модерног српског санитета.

У недостатке ове књиге може се убројити: код Јокановића претерана и историјски неоправдана хвала др Владанове књиге „Народна медицина у Срба“, истина само у две реченице. А код Јевтића две нетачности, које потичу са истог извора. Др Владан није, наиме, хвалио народног видара жандара Алексу, у већ поменутој „Народној медицини...“. Напротив. Признавао му је вештину у намештању прелома и ишчашења, али указивао и на неукост Алексину, који би запаљење зглоба ласно проглашавао преломом или ишчашењем. Тачно је да у истој књизи др Владан на сва уста хвали Чича Димитрија, „народног очног хирурга“, који је, др Владан каже успешно, оперисао катаракту. Но, код Батута (Надрилекари, 1923) читамо да су многи и многи после тога сасвим ослепели. У неком наредном издању то би требало исправити.

Само, да ли ће наредног издања бити? Пре пола века за једну овакву књигу рекли бисмо да би корисно било да је има свака школска библиотека, а данас долазимо до сазнања да се штампање таквих књига – не исплати! Тираж износи само 250 примерака, те је ова корисна књига начињена да се поклања. Но, и тада је питање је хоће ли свака доспети у праве руке, хоће ли свака бити и – прочитана.

Ипак, не треба клонути духом. Загонетка звана др Владан Ђорђевић још увек није решена, али је, за узврат, то друга књига која се о овом великану појављује. Прва је била историчарке Сузане Рајић, објављена 2007. године. Но, ако и није та загонетка још решена, то не оправдава сав досадашњи заборав. Не морамо др Владана, за сада, сматрати великим књижевником, не морамо веровати ни његовим мемоарима баш дословце, па ни преображај српске престонице не морамо сматрати сасвим његовим делом. Ипак је др Владан за собом мимо тога много оставио.

А демон политике, коме је служио, тако предано и тако слепо? То је платио још за живота.

„Да је уређивао само часопис Отаџбину, да је учинио само и само то, и ништа друго, остао би уписан златним словима у историји српске књижевности.“ Парафразирајмо ми сада ове давнашње Скерлићеве речи: да је створио само Српско лекарско друштво, и помогао му да прохода...

Ето, о чему говори невелика ова књига, предосећајући, можда – освешћење. 

На Растку објављено: 2009-03-10
Датум последње измене: 2009-10-30 14:44:45
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине