Радован Вучковић

Поетика сигнализма

(Поводом књига Поетика сигнализма М. Тодоровића и Авангарда, неоавангарда и сигнализам М. Павловића, Просвета, Београд, 2003.)

Сигнализам је произишао из духовне атмосфере крајем педесетих и шездесетих година – из времена општег полета у различитим научним областима, у електронским и комуникационим системима, а исто тако и из очекивања друштвене и политичке обнове с једне и с друге стране тзв. гвоздене завесе. Поново је тада, после депресивних расположења која је донела филозофија егзистенцијализма, а која су последица трагичних искустава у два светска рата, почела да циркулише реч ново као ознака за експерименте у књижевности и ликовним уметностима: ново сликарство, нови роман, нова поезија, нова драма. Познаваоце прилика у литератури и уметности та реч је неизбежно подсећала на сличне употребе термина ново у прве три деценије XX века. Тада су се јавили један за другим или напоредо покрети футуризма, експресионизма, дадаизма, у чијим програмима је била неизбежна та реч. На њихове поетичке основе надовезивали су се носиоци сличних тенденција неколико деценија доцније и у другачијим околностима, што је условило и знатне разлике међу њима. Те разлике и сличности требало је да истакну називи који су уведени за означавање једног и другог покрета: историјска авангарда и неоавангарда.

У српској књижевности авангарда је много учинила за уметнички препород даровитијих писаца тога времена. Таквог ентузијазма за стварањем нових форми и негацијом старих касније није било, па ни остварења која би из тога произашла. Највише их је било у прози, поготово у роману, а најмање у поезији. Сигнализам је био један од ретких пројеката нове поезије код нас који је заговарао радикалну измену песничког израза и потпуну деструкцију постојећих форми. Творац и обликоватељ сигналистичког програма и реализатор његових замисли у бројним књигама био је Мирољуб Тодоровић. Најважније своје манифесте сигнализма, програмске и друге сродне текстове, настајале у току од тридесетак година, он је сабрао у књизи Поетика сигнализма.

Књигу је поделио у три целине, односно три дела према врсти текстова који чине сваки од њих. Први део, насловљен са „Regulea poesis“, најзначајнији је у Поетици сигнализма. Он садржи сигналистичке манифесте, одломке дневника, кратка објашњења појединих модела новога песништва и нових поступака у њему. Други део чине три визуелна сигналистичка есеја и требало би да покажу читаоцу како је могуће спојити ликовни и вербални исказ и при тумачењу теоријских проблема. Трећи део, „Фрагменти и поетички записи“, објашњава, проширује и допуњује програм и пројекат сигналистичке поезије у светлу нових песникових истраживања и спознаје.

Из тако сређене књиге читалац добија потпуну представу о томе шта је сигнализам био, шта је желео, каква је његова визија нове поезије у односу на оно што му је претходило и следило. На основу тих текстова у књизи Поетика сигнализма читалац ће лако закључити и шта је био повод Тодоровићу да наступи као негатор постојећег стања у српској поезији. Видеће да је то било незадовољство са оном врстом неосимболистичког песништва које је доминирало шездесетих година и настајало у знаку Миљковићевог певања. Тодоровић је иступио против таквог песничког манира и против романтичарске осећајности и претеране метафоризације. Насупрот томе хтео је да новом сигналистичком поезијом афирмише интелектуалну вољу, егзактност у приступу занату и начин песничког писања који би одговарао трезвеном и несентименталном духу човека XX века.

За остварење таквих циљева био је потребан нови песнички језик који је било могуће створити ако се постојећи разгради. Зато је Тодоровић, као и Маринети почетком XX века, заговарао деструкцију стандардне синтаксе и обједињавање вербалних, ликовних и звучних елемената језика у циљу стварања мултимедијалних уметничких творевина. Иако тога, вероватно, није био свестан, Тодоровић је са таквом концепцијом песничког стварања померао центар креације према висинским пределима човековог бића. Симболисти су га, наиме, из романтичарског срца пренели у затамњену душу, надреалисти га гурнули у подсвест, а сигнализам га извлачи у најгорње висине свести, где се спаја са центрима научне и филозофске рефлексије. О томе Тодоровић пише у „Манифесту песничке науке из 1967/68. године: „Поезија здружена с науком (песничка наука), прихватајући начин мишљења научника и модерног пророка, а од песника аналогију и смисао за ирационално, биће способна да нам објашњава парадоксе материје и да разрешава тајну стварања. Она ће морати, пре свега, да прекине са тиранијом осећања и потребама срца …Оваква каква је сада, она је савршено непотребна. Здружена са науком, читајући и дешифрујући нове странице универзума, поезија више неће постављати питања о смислу сопственог постојања“.

Тодоровић зато често говори о десубјективизацији поезије, о њеној предметности, па му у том смислу конвенира феноменолошки поступак дескрипције појава и феномена. Говори о потреби растакања предмета да би се тако ушло у само језгро њихове материјалности, а структуру песме види као пресек молекуларно-атомског језгра или планетарног простора. Будући таква, израз технолошко-електронске ере човечанства, она преузима делом и језик науке. Тодоровић каже у „Манифесту сигнализма“: „Језиком који настаје као симбиоза језика песника, језика машине и језика још неостварене песме, покушава се пренети неизрециво у стварима, бићима, процесима материје и њиховим међусобним везама“. Таква сигналистичка поезија требало би да задовољи духовне и естетске потребе потрошачког друштва, па се очекује да су „сигналистичка визуелна поезија и остали облици сигналистичке литературе први весници будуће масмедијалне уметности преношене моћним информационим средствима.

Из ових неколико назнака може се видети да је сигнализам утопистички пројекат који своја очекивања помера према будућности, служећи се при том свим средствима садашњости. По томе је од авангардних покрета сигнализам најближи футуризму, односно, то и јесте нека врста футуризма технолошко-електронског доба који своју новаторску визију обликује без футуристичке емфазе: рационално, строго програмирано и свесно усмерено према космосу и језгру материје. Сигналистички планетарни универзализам подсећа на експресионистички космизам, с том разликом што је ослобођен мистичних илузија и утемељен на научним сазнањима васионе и достигнућима научне фантастике.

Као утопистички пројекат сигнализам се није могао надати да се његове замисли брзо остваре. Најмање је постигао тамо где је очекивао да ће бити најубојитији: да, стварањем новог језика и померањем граница вербалног изражавања, зада ударац романтичарској осећајности и метафоричној реторици. Показало се да је тај, донекле, и традиционални начин певања, у односу на сигналистички радикализам, веома чврст и да су темељи на којима почива неразрушиви. Нису му се оствариле жеље да новим песмама задовољи естетске потребе ширих друштвених слојева и да постане масмедијална уметност. Сигнализам је био и остао ексклузивистички покрет упућен на ужи круг специјалиста у земљи и свету.

Ипак, оно што је хтео сигнализам и слични неоавангардни правци с краја педесетих, шездесетих и делом седамдесетих година деловало је више у сфери културе живљења и саобраћања са широким масама путем електронских и штампаних медија, путем разних облика реклама обогаћених ликовно-вербалним решењима из регистра неоавангардне уметности, него у поезији. Као једно од својства сигнализма Тодоровић помиње лудизам који је такође ушао у широку употребу, као разни облици данашњих, компјутерских игара или игара са машинама за забаву и слично.

Што се тиче ужег књижевног подручја, чини се да су тековине сигнализма и других неоавангардних пројеката и њихових поступака уграђене у конструкције постмодерних романа ерудитног типа. Умберто Еко је у уводном фрагменту романа Име руже, „Рукопис, наравно“, истакао лудизам као главно начело нове романсијерске поетике. Уосталом, и пројектовање постмодернистичког романа као решавање различитих играчких загонетки, у коме математичке операције и разни типови геометријских форми и знаковних симбола имају значајну улогу, такође је наслеђе неоавангарде. Замисао отвореног дела, о коме често говори Тодоровић, пројектован је на узорима авангардних песничких и прозних остварења и подразумева активно учешће читаоца у разрешењу његовог смисла. Постмодернизам је преузео од авангарде и неоавангарде цео извођачко-обликовни инструментариј и прилагодио га тек новом циљу. Једина новина коју је при том унео постмодернизам у оно што је пре било већ освојено, односила се на тематски простор коме се окренуо. Није то више космичко пространство, ни материјално биће и ововремени данашњи свет, већ простор универзалне културе, у коме се води неисцрпни дијалог између прошлог и садашњег у интертекстуалном повезивању свега са свим.

У историји српске поезије шездесетих и седамдесетих година сигнализам заузима истакнуто место. Он је, заправо, једина консеквентно уобличена радикална авангардна песничка струја која се може узети као пандан тадашњем новом роману и новој прози. Његова је предност у томе што га је пројектовао, водио и обликовао појединац, Мирољуб Тодоровић, који је обдарен, као Драган Алексић раније, особинама што их је уградио у сигнализам: интелектуализмом, научном прецизношћу, смислом за маштовито комбиновање различитих елемената израза, за конструкције геометријских површина и знаковних симбола. Те особине красе и Тодоровићеве текстове у књизи Поетика сигнализма: продорна церебралност, оштрина запажања, бриткост кратких, одсечних формулација и прегнантност изражавања. Због тога је добро што се издавач одлучио да штампа овакву књигу и да данашњег читаоцу понуди штиво које ће му приближити један важан одсечак српске авангардне поезије, односно теоријских уопштавања о њој.

Радикалност Тодоровићевог авангардног експеримента, заокруженост и доследна изведеност његовог поетског система побудили су живо интересовање стране и домаће критике за његово дело и за сигнализам. Тако је још 1981. године пољски песник и слависта Јулијан Корнхаузер објавио књигу о сигнализму која је 1998. преведена код нас под насловом Сигнализам српска авангарда. У међувремену Живан Живковић је докторирао са темом о сигнализму, а књигу произашлу из докторске дисертације публиковао је 1994. под насловом Сигнализам: генеза, поетика и уметничка пракса. Трећи међу истраживачима сигнализма био је Миливоје Павловић и он је 1999. штампао књигу Кључеви сигналистичке поетике, где је говорио о „звезданој синтакси Мирољуба Тодоровића“, како гласи поднаслов његове студије. Најновија Павловићева књига о тој теми Авангарда, неоавангарда и сигнализам ослања се на претходна истраживања, као и на Тодоровићеве класификације сигналистичке поезије, пре свега на његову поделу на вербалне и невербалне песме, али их проширује, продубљује и обогаћује новим подацима, појединостима и исцрпнијим анализама свих врста сигналистичког песништва.

Павловић је и сам био припадник сигналистичког покрета и давно је урадио пројекат тог типа под насловом Бела књига (1974). То му је помогло да теми приступи са пуно разумевања и воље и да је свестрано осветли. Објаснио је подробно у чему је суштина сигналистичке поезије и њена новина у односу на сличне творевине авангарде, али и на паралелне покушаје неоавангарде, као што је расветлио, књижевно-историјски и друштвени контекст у коме се јавила, развијала и богатила новим врстама и језичко-ликовним решењима.

Разради тих питања посветио је Павловић три прва поглавља монографије Авангарда, неоавангарда и сигнализам. Прво је указао на књижевне и ликовне корене сигнализма у ранијој традицији авангарде код нас и у свету. Нашао их је у експериментима футуристичких, експресионистичких, дадаистичких и надреалистичких песника. Њихов радикални експерименат пре, за време и после Првог светског рата, створио је простор за наступ неоавангарде у другој половини XX века. Дешавало се то у измењеним књижевним и друштвеним околностима, па је разумљиво што је доцнији покрет био у многоме другачији: не толико политички субверзиван, али са сличним захтевом за променом књижевно-уметничке технике и њеним подређивањем захтевима новога времена. Авангарда је наступила у време очекивања револуционарних промена и своје оспоравање традиционалног начина писања усклађивала је са превратничким политичким идејама. Неоавангарда, па ни сигнализам као један облик њеног песничког испољавања, нису могли имати таквих амбиција и њихови захтеви остајали су у оквирима експеримената са језиком и песничком техником и са жељом да створе нову уметност која би изражавала потребе електронске ере човечанства. У трећем одељку књиге Авангарда, неоавангарда и сигнализам Павловић је приказао клокотризам – паралелну појаву неоавангарде у српској књижевности – да би на тај начин рашчистио све претходне радње и у следећа три поглавља детаљно образложио жанровске и друге проблеме чије разрешавање је било неопходно да би се извршила класификација сигналистичке поезије и њена подела на више песничких врста.

Мирољуб Тодоровић је сам, уводећи нове начине певања и нова тематска подручја, извршио класификацију сигналистичке поезије и кратко указао на основна својства појединих врста. Павловић је задржао његову поделу на вербалну и невербалну сигналистичку поезију, па је у оквиру прве анализирао сцијентистичку, феноменолошку, компјутерску, шатровачку, стохастичку и апејронистичку поезију, а у оквиру друге групе визуелну, звучну, мејл-арт и објект-поезију. При том, Павловићу се наметнуло питање потребе жанровског разврставања једног песништва које је настало као облик отпора свим прихваћеним систематизацијама уметничких остварења, где се „не уважава превише замисао књижевног рода и жанра“. Ипак, он је сматрао да је могуће извршити такву жанровску класификацију сигналистичке поезије ако се уважавају специфичности те врсте стваралаштва, као и чињеница „да су припадници ових стваралачких оријентација у својим програмима и поетичким оглашавањима понекад веома темељно описали и прецизно именовали властите врсте и жанрове песничког стварања“. То је учинио и Мирољуб Тодоровић и тако је створио Павловићу, а пре њега Корнхаузеру и делом Живковићу, теоријску основу за разврставање сигналистичког песништва и за студиозан приказ сваке од његових десет врста, али и за праћење историјата и начина њиховог обликовања.

Највећи део простора монографије Авангарда, неоавангарда и сигнализам Павловић је и посветио приказу сигналистичких врста и аналитичком тумачењу естетских ефеката који произилазе из сваке од њих. Тим чином улажења сигналистичких песама у одређене жанровске моделе потврђивала се и градитељска природа једног песничко-ликовног смера који се прво легитимисао као оспоравање постојеће традиције. И Павловић је могао зато да на крају закључи и тиме потврди значај сигнализма и неоавангарде у српској књижевности: „Српска неоавангарда се, упркос томе, није испољавала само у енергичном негирању традиције и традиционализма; напор да се дође до аутентичне уметности новог времена био је видљивији од деструкције или подгревања старих идеја. Бројна неоавангардна новаторства резултат су те наглашено градилачке позиције покрета“.

Монографија Авангарда, неоавангарда и сигнализам Миливоја Поповића синтетичко је и уједно аналитичко научно-критичко дело. Синтетички даје Павловић податке о авангарди и неоавангарди и о различитим модификацијама тих термина, што је захтевало теоријско и књижевно-историјско тумачење њихове суштине и периодизацијско међусобно разграничавање. Изводећи из претходних синтетичких осврта о авангарди и неоавангарди дефиницију сигнализма као једног од облика неоавангарде у другој половини XX века, условљеног социо-културним чиниоцима, пре свега експлозивним развојем технологије и комуникационих система, Павловић је у другом обимнијем делу монографије (кога чине три одељка као и претходни) аналитички приказао различите жанровске врсте сигналистичког стварања. При том је, да би представио суштинске тежње сигналистичке неоавангарде за изналажењем новог песничког језика, био принуђен да се позабави и проблемом књижевних жанрова – како би представио сву разноликост једног радикалног оспоравања традиције и оних резултата који су се нудили уместо ње.

Како се могло и очекивати, а и с обзиром на интердисциплинарност, метатекстуалност и отвореност сигналистичке поезије, Павловић ју је тумачио у међународном контексту и у додиривању и прожимању различитих уметности (пре свега ликовних и књижевности). У ту сврху он је консултовао обимну литературу домаћих и страних аутора и уложио велики труд да би свестрано приказао стваралачки феномен који тек у будућности може да очекује потпуно разумевање и тумачење. Павловић је то учинио комплетно и стручно, па ће, захваљујући обухватности, дугом и студиозном истраживачком раду, продубљености анализа и ваљаности оцена и закључака, његова обимна монографија бити незаобилазно штиво будућим истраживачима те теме, а данашњим читаоцима поуздан тумач материје која није нимало једноставна за разумевање и прихватање.

Повољна је околност да су књиге Мирољуба Тодоровића Поетика сигнализма и Миливоја Павловића Авангарда, неоавангарда и сигнализам штампане код истог издавача и исте године. Прво дело (садржи сигналистичке манифесте и све друге релевантне текстове те врсте) пружа информације из прве руке о намерама и концепцијама сигнализма, а друга их објашњава у склопу тумачења сигналистичког покрета и његових остварења. Тако ће читалац бити у могућности да се истовремено и директно упозна са поетиком сигнализма али и са њеном интерпретацијом.

[Објављено у часопису „Књижевна историја“, год. XXXVI, број 122-123, 2004. стр. 305 – 311.]

Први пут објављено: 2004
На Растку објављено: 2008-09-22
Датум последње измене: 2008-09-22 10:12:19
 

Пројекат Растко / Књижевност / Сигнализам