Брана Димитријевић

Др Лаза Лазаревић о обмањивању публике лажним лековима

Једва да је изучавање и једне гране људског знања скопчано с таквим тешкоћама као што је изучавање  медицине, писао је др Лаза Лазаревић у „Српским новинама“ 1879. године (1), а једва да је и једна грана толико изложена нестручној и незналачкој критици, као опет она. Публика хоће да суди и о медицини као једној практичној уметности, ослањајући се на „здрав разум“. Но, осим тога, медицина највише пати од оне ваљда урођене склоности, те исте публике, на веровање у чудеса. Најбесмисленија, чудновата па још и страшна прича, ласно налази слушалаца. Њој се верује и у најинтелигентнијим круговима. Чудеса ривалишу медицини. „Куне се човек“ и доказује како је  неко „саставио“ с каквих бунара, дрвљаника, ђубришта „нешто“ и излечио човека „кога су сви лекари оставили“.

Све би се то још и дало поднети да није варалица, које од туђег необавештења и незнања живе. Ево их наврли су са чудотворним капљицама, правим сапунима, непостижним еликсирима, нечувеним катранима... Кад један незналица, рецимо један берберин, један „доктор из Турске“ или „из Америке“ „лечи“, обмана је двострука, јер он сиромах може мислити да обавља нешто што зна, и забрањивање лечења од стране стручних људи и власти он сматра за завист или себичност лекара. Али друкчије стоји ствар кад се оваквим средством служи човек који није берберин, није бојаџија него је – апотекар! Он или одзбиља мисли да какав сируп чисти крв, чини да коса расте, да растерује жуљове и лечи магарећи кашаљ – и онда је то једна сведоџба о његовој интелигентности и знању, или он зна да је то „швинда“, превара, и онда знамо с ким имамо посла.

Ради примера наводимо овај оглас: Од првих медицинских колегија у Немачкој испитано и у Угарској концесовано Платно против костобоље лечи брзо и сигурно костобољу, реуматизам (трзавицу и падање крштина), црвени ветар, грчеве сваке врсте, гукаве жила, надувене и угануте руке и ноге. Јер сви ти огласи, са узвицима „грађани“!, „једино“!, „савршено“!, „сигурно“!, „под гаранцијом“! рачунају само на превару публике.

Проф. др Рихтер испитао је 1872. године 550 тих тајних лекова, и нашао да су 136 правце отровна. Међу осталим пак нема ни једног лековитог и корисног. Све је, дакле, дрска лаж и превара. Па ипак се све то држи, и све више шири; све више публике иде на лепак. А ту је и штампа која – долива. Кипте новине новим чудесима. Хиљаде њих благодаре Богу што их је што их је упутио на то средство; а не помињу се неуспеси.

Тако дакле, публика плаћа и кожом с леђа лажна средства. Публика сама прави „дијагнозу“, а варалица даје „поуздан лек“.

А ми мирно гледамо како се све ово систематски увлачи у нашу земљу, заједно са другим јавним обманама. Србима се у српским листовима који излазе у Пешти, сумњиве новотарије нуде на немачком језику; пештански „лекари“ по нашим новинама, лече преко писама познате болести под гаранцијом... А то се ни код једног цивилизованог народа не трпи овако, ћутећки. Правничка је ствар колико држава овде треба да се умеша.

Но, први корак требало би да учини – штампа. Поштена штампа позвана је да демаскује, а не да хвали и разглашава. У Британији и Немачкој штампа јавно изобличава ове варалице, чува публику од обмане.

Нека се, дакле, у Србији, на све ово не гледа с немаришем. Позвани овде имају места, права и дужности да чине своје. Нека (преварени) појединци не ћуте где се треба и где се мора говорити. А најглавније нека штампа не погани свој образ, за неколико јадних и прљаво зарађених крајцара...

Како је прошао овај вапај, једне од најморалнијих и најсавеснијих личности онога доба (2)? Судећи по Батутовој књизи „Надрилекари“ (1923), ствар је кренула у горем правцу. Те ће поједине реченице др Лазе Лазаревића постати пасуси код Батута, а поједини пасуси – поглавља. Штампа је наставила рђавим путем, оглашавајући све и свашта, а држава је оклевала да се размахне својом тојагом. И док код др Лазе Лазаревића, имамо забринутост и дужност упозорења, код Батута се већ броје жртве: осакаћени, умрли. Па нам је наставак приче, ипак, познат.

Али оно што и дан дањи исијава из кратког обраћања др Лазе Лазаревића српској јавности, што је и тада било и што остаје за сва времена, гласи да је питање лекова и лекарија – правничка ствар. На произвођачу је да се оглашава, гура, натура. Али јао њему – требало би, барем, да буде – ако његов производ штети здрављу. (Па и у оглашавању, гурању и натурању, мора да постоји нека мера.) Данас је потенцијали – намерни или ненамерни варалица – знатно слабије видљив него у Лазаревићево доба, али је могућа употреба шкодљивих препарата неупоредиво масовнија, а штете знатно веће. Ствар је правничка, нема збора, а држава је ту да заштити свог поданика. Оштећени морају бити обештећени. И ту закони морају бити јасни и гласни, и – без пардона. Друго је питање, што се Србије тиче, да ли довољно јесу. А што се и штампе тиче у Србији, то је како кад. А ни лаковерности људској, српској посебно, нема краја... Те давни вапај никако да утихне.

(1) А.С.: Српске новине, бр. 223; 10 октобар 1879.

(2) За кога Кашанин, с правом, вели: „И Лаза Лазаревић у својим причама, приватном животу и јавном раду, не глорификује култ слободе, него поштења, и не диви се ономе ко је мудар, већ ко је честит.“ (Милан Кашанин: Судбине и људи. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2004. стр. 111.)

(Објављено у Medici. Com, год. V, бр. 28, август 2008)