Драгослава Чупић

Животно дело Љубодрага Т. Михаиловића (1926-1974)

Репринт чланка Драгославе Чупић о проф. др Љубодрагу – Буби Михаиловићу који је објављен у суплементу број 4 (септембар) часописа „Српски архив за целокупно лекарство“ 2002. године под насловом „Животно дело Љубодрага Т. Михаиловића (1926-1974)“. Захваљујемо се ауторки и редакцији на дозволи за преношење текста.

A reprint of the article by Dragoslava Chupitch on the life of Prof. Dr. Ljubodrag – Buba Mihailovitch published in the Supplement No. 4 (September) of the Journal „Serbian Archives of Medicine“, 2002 headed „Life achievement of Ljubodrag T. Mihailovitch (1926-1974)“.

Репринт чланка индексираног за МЕДЛАЈН
Reprint of the article indexed for MEDLINE

Chupitch D. Life achievement of Ljubodrag T. Mihailovitch (1926-1974). Srp. Arh. Celok. Lek. 2002 Sep; 130 (Suppl 4): 1-16.

 

Љубодраг Михаиловић, Буба, рођен је 27. фебруара 1926. године у Косовској Митровици у учитељској породици. Основну школу завршио је у Косовској Митровици, а гимназију у Београду. Време од 1941. до 1945. године провео је у концентрационим логорима, а крај рата као борац Народноослободилачке војске. Носилац је „Партизанске споменице 1941“.

На Медицински факултет у Београду уписао се 1945/46. школске године, а студије завршио 1951. године. У току студија био је један од најцењенијих студената и друштвенополитичких радника у својој средини. За лекара на Институту за патолошку физиологију Медицинског факултета у Београду постављен је јануара месеца 1952. године, где је почео да се бави научноистраживачким радом под руководством проф. Шаховића. Током прве две године, пола радног времена проводио је на Неуропсихијатријској клиници Медицинског факултета у Београду, код професора В. Вујића, где је допуњавао своја знања из клиничке неурологије. Године 1954. изабран је за асистента, 1958. године за доцента, 1964. године за ванредног професора за предмет патолошка физиологија на Медицинском факултету у Београду и у овом звању га је затекла смрт.

Врло брзо, после ступања на рад у Институту за патолошку физиологију Медицинског факултета у Београду, долазе до изражаја његове изузетне радне способности и блистава интелигенција. Године 1954. одлази на усавршавање својих знања из неурофизиологије и неуропатофизиологије у лабораторију професора П. Ј. Фултона на Универзитету Јел, у САД. После повратка у земљу, 1956. године, Љубодраг Михаиловић убрзо постаје један од водећих научника, педагога и интелектуалаца у својој средини.

Доктор Љубодраг Михаиловић био је члан Српског лекарског друштва, Југословенског физиолошког друштва (и његов председник 1955/66), Француског физиолошког друштва, Европског друштва за истраживање мозга и понашања (EBBS), Интернационалне организације за истраживање мозга (IBRO), Фултоновог удружења и других стручних и научних организација.

За научноистраживачки рад на проблемима патолошке физиологије епилепсије добитник је Седмојулске награде.

Двадесет првог марта 1974. године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности.

Стваралаштво професора Љ. Михаиловића било је усмерено у више праваца. Широким гранањем своје истраживачке делатности проф. Михаиловић је постао еминентна личност, позната не само у нас већ и у свету. Објавио је 120 претежно научноистраживачких радова и дао је несумњив допринос образовању научног кадра у нашој средини.

Осим научноистраживачких радова, штампаних у угледним научним часописима код нас и у свету или саопштаваних на домаћим и иностраним научним скуповима физиолога, неурофизиолога, неуропатофизиолога, психофизиолога и биохемичара у Европи, Сједињеним Америчким Државама, Јужној Америци, Совјетском Савезу, Јапану и Бугарској, проф. Михаиловић је боравио по позиву у познатим научним центрима у свету. Половином 1959. године, на позив проф, Пасуана, проводи шест месеци у лабораторији Медицинског факултета у Монпељеу (Француска). Другу половину исте године провео је у Лабораторији за психофизиологију у Кембриџу, у Енглеској, сарађујући с проф. Вајскранцом. Године 1963. поново борави код проф. Вајскранца у Кембриџу, где је одржао и предавање о резултатима својих истраживања, обављених у претходном периоду у Београду. Исте, 1963. године, на позив проф. Делгада, с којим је сарађивао у области неуроелектрофизиологије, боравио је неколико месеци на Универзитету Јел. У оквиру програма размене стручњака између Пољске и Југославије провео је 1964. године месец дана у Пољској, где је у Варшави, Торуну, Познању и Кракову одржао предавања о резултатима својих истраживања. Године 1964, на позив проф. Ф. О. Шмита, учествује на Интернационалном симпозијуму из имунонеурологије као „пионир имунофизиологије“ и одржао је предавање о својим резултатима из ове области. Том приликом, на скупу научника у Масачусетсу (САД) проф. Шмит је увео термин „имунонеурофизиологија“ и истакао, на бази значајног открића Љ. Михаиловића, да се корелације структуре и функције у централном и периферном живчаном систему могу да испитују помоћу имунолошких метода, а затим је цитирао Љ. Михаиловића, првог на листи пионира у домену имунонеурофизиологије.

Неколико месеци касније, 1965. године, и августа и септембра месеца 1966. године, на позив бостонске Академије наука, а у организацији програма Neurosciences Research, одржао је, у заједници с проф. Јанковићем, главни реферат на првом научном скупу посвећеном проблемима у имунонеурологији, док је 1966. године одржао низ предавања из исте области у MIT, Харварду, Рокфелеровом универзитету, Универзитету Колумбија, као и на универзитетима у Хјустону, Рочестеру, Боулдеару, Станфорду, Сан Франциску, Лос Анђелесу, Пасадени, Вашингтону, Балтимору, Универзитету Јел и Њујорку.

Од јуна до септембра 1967. године боравио је по позиву у Институту за биолошка истраживања „Макс Планк“ и одржао је предавања о својим истраживањима. Исте године, на позив Универзитета у Гетеборгу, боравио је у својству „визитинг професора“ у Институту за неуробиолошка истраживања и при том развио међуинститутску сарадњу с проф. Хиденом.

Године 1971, по позиву Организационог комитета, одржао је један од главних реферата на Интернационалном симпозијуму о хибернацији и хипотермији у Сноумасу, Колорадо, у САД. Године 1971. провео је неколико месеци у Лабораторији за хемију протеина Психијатријског института Универзитета у Сент Луису и радио на заједничком пројекту с проф. С. В. Муром. За време свог боравка на Универзитету у Сент Луису одржао је предавање о својим истраживањима.

У току 1971. године учествовао је као представник Медицинског факултета у Београду на Међународном семинару Светске здравствене организације „Структура и синтеза антитела“, који је одржан у Москви. Године 1972. учествовао је у својству предавача на међународном курсу „Основни проблеми у изучавању мозга“, у организацији IBRO, при Бугарској академији наука.

У току 1972. године Љ. Михаиловић је био почасни гост на првом међународном симпозијуму „Перспективе развоја патолошке физиологије“, који је организовала Академија наука СССР у Ростову на Дону.

Укратко речено, проф. др Љубодраг Михаиловић – Буба био је један од првих амбасадора наше неурофизиологије у свету. Он је још у раној младости успео не само да упозна науку него и да јој пружи допринос од уваженог и признатог значаја.

Године 2002, јуна 28, откривен је споменик Љубодрагу Михаиловићу – Буби, испред Медицинског факултета у Косовској Митровици.

Приказ радова

У приложеном списку, од 120 објављених радова и саопштења, види се да је за око двадесет година свог научног рада др Љубодраг Михаиловић са сарадницима или самостално публиковао просечно по пет експерименталних радова годишње, што указује на његову изузетну вредноћу,

Осим радова под бројевима 25, 39, 64, 68, 70, који представљају збирне реферате о проблему генезе епилепсије [25, 70], механизма централне регулације сна [39] и морфолошких, биохемијских и функционих поремећаја у процесу дегенерације и регенерације периферног живца [68], сви радови су експериментални. Вредно је подвући да су ови збирни радови претежно засновани на резултатима сопствених експерименталних искустава.

1. 1. Полазећи од чињенице да се при синтези гликогена калијум депонује, а при гликогенолизи ослобађа, аутори су проучавали ниво калијума у серуму животиња у стању инсулинске хипогликемије после интравенске инјекције гликозе. Утврђено је да се ниво гликозе, унесене интравенским путем животињама које нису гладовале, практично не мења, док се код животиња које су гладовале 48 сати смањује ниво калијума у серуму. Разлика је објашњена смањеном резервом гликогена и мањом количином калијума у организму животиња које су гладовале. Аутори су у дискусији указали да екстремни пад нивоа калијума, који настаје после масивних инјекција гликозе болесницима у инсулинској коми, може да буде један од значајних фактора који доприноси фаталном исходу код неких болесника.

2. Ауторе је интересовало да ли је повећање концентрације калијума последица гликогенолизе или је ефекат адреналина независан од његовог дејства на метаболизам угљених хидрата. Посматран је хронолошки однос кретања гликемије и нивоа калијума у серуму животиња после интравенске инјекције адреналина, Полемишући с теоријом Версара, по којој су промене нивоа калијума у серуму у директној зависности од промена метаболизма угљених хидрата, аутори сматрају, на основу резултата својих огледа, да се ова теорија не може у потпуности прихватити. Они сматрају да нагло повећање концентрације калијума непосредно после инјекције адреналина није искључиво условљено ослобађањем калијума везаног у гликогенском комплексу. Брзо враћање нивоа калијума на нормалан ниво, које следи, условљено је задржавањем калијума од стране ћелија, а није у зависности од дејства адреналина, нити од метаболизма угљених хидрата.

3. У овом раду, који представља продужетак претходног, у крви је испитиван ниво калијума, магнезијума, фосфора, калцијума, натријума, хлора, гликозе, тоталног холестерола, тоталних протеина и рестазота, као и уобличених елемената, код паса којима је снижена температура тела. Такође, испитивано је дејство ексангвинотрансфузије на настале промене споменутих материја. У закључку је констатовано да знатније промене трпе они електролити који су претежно у ћелијама. Нивои протеина, рестазота и холестерола не мењају се. Гликемија показује и повећање и смањење, а промењена крвна слика у хипотермији после ексангвинације и накнадне трансфузије иста је као код контролних животиња. Указује се на повољно дејство ексангвинотрансфузије, нарочито с обзиром на настале промене у хипотермији оних елемената који би евентуално могли бити одговорни за поремећај неке од виталних функција.

4. Аутори су у овом раду испитивали функцију кардиоваскуларног система и дисања у дубокој хипотермији, као и утицај ексангвинације и накнадне трансфузије крви на споменуте функције. Резултати показују да функција кардиоваскуларног система и дисања код паса, који су уведени у стање дубоке хипотермије, претрпљује знатне измене и да ексангвинотрансфузија може да покаже корисно дејство у смислу смањивања насталих поремећаја.

5. Ово је први из низа радова посвећених изучавању расподеле калијума у разним деловима централног живчаног система код човека и животиња, подвргнутих различитим експерименталним условима. У овом саопштењу изнети су и разматрани подаци на основу којих се могло закључити да у појединим деловима централног живчаног система човека и паса постоје различите количине калијума.

6. Аутори су у овом саопштењу констатовали да се код болесника од туберкулозног менингитиса, лечених стрептомицином, у разним деловима централног живчаног система налазе мање количине калијума него у одговарајућим регионима мозга здравих особа. Разматрајући добијене резултате, аутори искључују дејство едема ткива мозга као непосредан узрок констатованог смањења и разматрају питање улоге инфекције, с једне, и стрептомицина, с друге стране, у механизму настанка овог смањења.

7. У овом раду саопштени су резултати испитивања концентрације калијума у различитим деловима централног живчаног система болесника, умрлих од уремије, с акутним или хроничним лезијама разних органа. Констатовано је опште смањење концентрације калијума у разним деловима мозга.

8. У циљу упоређивања резултата добијених од болесника умрлих са знацима уремије, код којих су постојали тешки поремећаји у раду и других унутрашњих органа, изведени су огледи на псима, код којих је извршена билатерална нефректомија. За разлику од резултата констатованих у претходном раду, код паса после обостране нефректомије нађене су лако повећане концентрације калијума у различитим деловима централног живчаног система. Неслагања у резултатима су протумачена као последица разлика између услова под којима се болест развијала и експерименталних услова, створених билатералном нефректомијом.

9. У овом раду аутори износе резултате који се односе на дистрибуцију калијума у различитим деловима централног живчаног система болесника, умрлих услед различитих патолошких поремећаја. Констатовано је да под нормалним условима не постоји знатна разлика у концентрацији калијума обе хемисфере великог и малог мозга. Код болесника, умрлих од обољења плућа, трбушног тифуса, склерозе крвних судова, малигних тумора и др., запажене су извесне разлике у концентрацији калијума у поређењу с нормалним нивоима.

10. У овом раду аутори су проучавали дистрибуцију и концентрацију радиоактивног фосфора (P 32) и јода (I 131) у 14 различитих делова централног живчаног система код нормалних паса и паса код којих је претходно извршена билатерална нефректомија. Резултати су показали да расподела фосфора и јода није иста у свим деловима мозга. Исти тип дистрибуције је констатован и код нефректомисаних, уремичних животиња, с том разликом што су количине фиксираног радиоактивног фосфора биле нешто мање него код контролних животиња. Јача фиксација радиоактивног јода у хипоталамусу, него у осталим деловима мозга, доведена је у везу с улогом коју онај део мозга игра у метаболизму електролита.

12. Аутори су проучавали кретање гликорахије и нивоа калијума у ликвору схизофрених болесника, у разним фазама инсулинске хипогликемије и после буђења из ње, изазваним интравенском инјекцијом гликозе. Констатовано је да се калијум у ликвору особа оболелих од схизофреније креће у границама као код нормалних особа. У инсулинској коми се мање смањује ниво калијума у цереброспиналној течности него у серуму. После интравенске инјекције гликозе калијемија се повећавала, док је ниво калијума у ликвору остао непромењен. У инсулинској коми, смањење гликорахије процентуално превазилази смањење гликемије, док после убризгавања гликозе повећање нивоа шећера у ликвору не достиже истовремено његово повећање у крви. Аутори претпостављају да су промене у ликвору, у инсулинској коми и после буђења из ње, последица промена стања функције хемато-енцефалне баријере под дејством инсулина, у смислу селективне пропустљивости за поједине од испитиваних материја.

13. Аутор је проучавао понашање гликемије и ниво калијума у серуму схизофрених болесника, подвргнутих дејству електрошока, у прекоматозном стадијуму инсулинске хипогликемије и дошао до следећих закључака: гликемија у одговору на електрошок показује изразито прогресивно повећање два минута после електрошока, враћање на почетни ниво после пет минута, с накнадним продуженим падом испод контролних нивоа после 10-15 минута, и најзад враћање на почетни ниво после 30 минута. Далеко веће повећање нивоа калијума, у почетној фази, од одговарајућег повећања код нативног електрошока, последица је већег ослобађања депонованог калијума, под дејством инсулина из мишића за време конвулзија, као и из јетре, под дејством адреналина. Повећање гликемије протумачено је као последица повећане пропустљивости мембрана ћелија у инсулинској хипогликемији, и услед ослобађања већих количина гликозе из гликогена, депонованог под дејством инсулина. Изузев почетног повећања нивоа калијума, промене нивоа калијума и гликемије интерпретиране су као последица јединственог, централно условљеног симпатикусно-адреналног дејства.

16. У овом раду саопштени су резултати електрофоретске анализе протеина у серуму 20 нормалних мачака и 10 мачака изложених дејству леталне дозе икс-зрака. Анализа протеина у серуму нормалних мачака открила је појаву шест различитих компонената које су означене као А/албумин, алфа-1, алфа- 2, бета-1, бета-2, и гама-глобулин. Исте фракције протеина нађене су и у серуму озрачених животиња. Код ових последњих, међутим, нађени су знатно повећани алфа-2 и гама-глобулини.

17. С обзиром да је у претходним истраживањима о дејству радијација на централни нервни систем третиран мозак „in toto“, а да је у претходним огледима била утврђена значајна топографска разлика у концентрацији DNK у мозгу нормалне мачке, аутори су проучавали дејство леталне дозе икс-зрака на количину DNK и RNK у различитим деловима мозга мачке. Огледи су показали да једна једина летална доза икс-зрака не мења значајно концентрације DNK и RNK у централном живчаном систему.

20. На основу експерименталних података аутори разматрају проблем дистрибуција нуклеинских киселина у разним деловима мозга и промена у садржају ових састојака ткива после излагања животиње дејству леталне дозе икс-зрака. Широко је обухваћен проблем осетљивости централног живчаног система према икс-зрацима и дата су разна тумачења, од којих се истиче претпоставка да се, упркос непромењеним количинама DNK и RNK у финој биохемијској структури мозга, одигравају промене молекулске природе, о којима је за сада могуће само наслућивати.

21. У овом саопштењу изнети су резултати експеримената који су показали да адреналин, примењен интравенским путем код животиње у стању дубоке хипотермије, не мења значајно ниво шећера и калијума у серуму, под датим експерименталним условима, што је вероватно последица или потпуне исцрпености резерви гликогена у јетри или инхибиције механизама који стоје у основи промене елемената, што адреналин изазива код нормалних животиња.

22. Циљ рада био је да се проучи дејство инсулина на гликемију и ниво калијума у серуму животиња у дубокој хипотермији. Резултати су показали да мале количине инсулина не доводе до знатних промена; велике дозе изазивају типичну и знатну хипогликемијску реакцију и пад нивоа калијума, али тек после 90-120 минута. Истакнута је чињеница да се у стању дубоке хипотермије могао констатовати известан паралелизам између гликемије и нивоа калијума у серуму. Закашњење ефекта хипогликемије одражава период неопходан за адаптацију механизама природе ензима, који стоје у основи дејства инсулина у стању хипотермије.

23. Да би се видело да ли је мањи пад нивоа калијума у серуму адреналектомисаних животиња него код нормалних, што настаје после инјекције тиалбарбитона, последица недостатка адреналина или пак повећаног прага бубрега за излучивање калијума услед изостанка хормона коре надбубрежних жлезда, аутори су извели огледе у којима су адреналектомисаним животињама убризгавали адреналин у току анестезије тиалбарбитоном. Резултати су показали да адреналин појачава хипокалијемију изазвану тиалбарбитоном и на тај начин оправдали претпоставку аутора да адреналин игра значајнију улогу у механизму овог смањења.

27. Проучавано је дејство тиалбарбитона на миокард. Утврђено је да у дозама тек довољним да изазову стање површне анестезије, Thial-barbiton изазива велике промене на таласу T и интервалу QT у електрокардиограму. Истраживања су показала да су ове промене у директној зависности од промене нивоа калијума у серуму, које настају непосредно после убризгавања тиалбарбитона. И код човека су констатовани исти резултати. Предложено је да се концентрација калијума у серуму мери пре електрокардиографског прегледа и примене тиалбарбитоиа. Такође је предложено, уз солидно образложење, да употребу тиалбарбитона треба ограничити на разумну меру.

28. Полазећи од чињенице да адреналин игра интегралну улогу хомеостазе у регулацији нивоа калијума у серуму, аутори су настојали да одговоре на питање да ли су промене нивоа овог електролита у серуму, запажене после интравенске инјекције тиалбарбитона, последица дејства адреналина, излученог у иницијалној фази анестезије, у оквиру једне опште алармне реакције, или пак неког другог механизма. Резултати су показали да је степен снижења калијемије, у серуму нормалних животиња после инјекције тиалбарбитона, био незнатно већи него код адреналектомисаних животиња. Резултати огледа оправдавају претпоставку аутора да је пад нивоа калијума у серуму, после инјекције тиалбарбитона, у извесној мери условљен дејством адреналина, излученог у иницијалној фази анестезије.

29. У овом раду саопштени су резултати промена у електрокардиограму, изазваних уношењем течности у простор перикардијума, затим, промена које настају у току акутног хематоперикардијума, изазваног скретањем крви из феморалне артерије у перикардијум, као и промена у електрокардиограму у току излива крви у перикардијум, узрокованог директним пенетрантним оштећењем десне коморе срца. Утврђено је да су изглед и степен промена у електрокардиограму у непосредној зависности од количине течности и брзине њеног уношења. Огледи су даље показали да миокард и коронарни крвни судови располажу способношћу адаптације на варијације притиска у перикардијуму, све док притисак не достигне критични ниво. Евакуација садржаја из перикардијума, учињена пре појаве поремећаја ритма рада срца, праћена је прогресивном регресијом промена у електрокардиограму. Такође, показано је да нагло уклањање течности може да узрокује крвављења у субендокардијуму.

31. Испитивано је дејство тиалбарбитона на спровођење импулса кроз атриовентрикулни чвор у срцу жабе. Утврђено је да се после стављања друге Станијусове лигатуре јасно успорава и брже исцрпљује аутохтона активност атриовентрикулног чвора. Ове промене, као и изразито скраћење интервала PR у електрокардиограму интактног срца, после примене тиалбарбитона, приписане су директном токсичком дејству овога анестетског средства на атриовентрикулни чвор. Резултати су разматрани у светлости раније добијених резултата на топлокрвним експерименталним животињама (види рад 34*).

34. Аутори саопштавају резултате експеримента који се односе на појаву синдрома WPW код паса после интравенске инјекције тиалбарбитона. Развоју типичне слике овог синдрома претходило је скраћење интервала PR у електрокардиограму, уз истовремено проширење комплекса QRS, и еволуција секундарних алтерација. Запажено је, такође, да се у току синдрома WPW наизменично смењују слике блока десне гране и блока леве гране Хисовог снопа, односно блока неодређене природе. Истакнуто је да је скраћено задржавање импулса у атриовентрикулном чвору, с накнадним успорењем негде у интравентрикулном делу спроводног система, фактор од примарног значаја у механизму описаних промена. У дискусији су аутори дали приоритет физиапатогенетском схватању о развоју транзиционог синдрома WPW.

Од приказаних радова, цитиран је рад број 21 у Canad. J. Physiol. 1968.

У првој етапи истраживачке делатности проф. др Љубодраг Михаиловић бавио се проблемима патолошке физиологије, метаболизма, хипотермије и кардиоваскуларног система,

 

II а

У другој етапи истраживачке делатности, дужој од једне деценије, проф. др Љубодраг Михаиловић скоро искључиво се бавио проблемима из неурофизиологије и неуропатофизиологије. Ови радови, груписани према темама истраживања, могу се сврстати у следеће групе.

 

Прва група. Радови наведени под бројевима 61, 71, 79, 93, 106 и 118, посвећени су проблемима опште физиологије и биофизичким својствима мембране живчане ћелије, као и одређеним специфичним проблемима физиологије централног живчаног система [66 и 72]. Захваљујући увођењу, по први пут у нашој земљи, деликатних метода за регистровање појава у ћелији и на мембрани [63], решен је низ фундаменталних проблема из физиологије мембране ћелије. Доказано је да јони калијума показују супротно дејство на отпор веза електротонично спојених ћелија, зависно од тога да ли су јони апликовани са спољне или с унутрашње стране мембране [93], као и да електрогенеза акционог потенцијала Рецијусових ганглијских ћелија код пијавице настаје као последица уласка јона натријума у ћелију [71]; постављена је хипотеза да је оксидациони метаболизам неопходан за одржавање ниске отпорности између електротонички спојених ћелија [79]. Од интереса, нарочито с гледишта терапије акутног едема мозга, јесу и резултати истраживања електрогенезе шиљак-потенцијала живчаних ћелија у хипоосмотским условима. Успорена електрогенеза шиљака нормализовала се после примене адреналина (107), уз мали пад улазних отпора директно поларизованих ћелија [118]. Ефекат је последица, највероватније, непосредног надражајног дејства адреналина на испитиване ћелије. У радовима под бројевима 66 и 72 проучавана је евентуална инхибициона улога нуклеуса каудатуса у спонтаним покретима, покретима изазваним електричким дражењем моторне коре, и епилептиформним пражњењима у хипокампусу и амигдалном комплексу [66], као и у агресивном понашању изазиваном дражењем прецизно дефинисаних зона у хипоталамусу [72]. За разлику од налаза других аутора на анестезисаним животињама, резултати огледа на неанестезисаним животињама не дају подршку схватању о инхибиционој улози нуклеуса каудатуса у испитиваним појавама.

 

Друга група. У овој групи радова испитивани су састав и динамика промена аминокиселина у централном живчаном систему. Радови, наведени под бројевима 28, 45, 50, 57, 60, 61, 62, 64, 65, 67 и 78 посвећени су компаративном изучавању дистрибуције слободних аминокиселина мозга у различитим и функционо издиферентованим деловима живчаног система, њихове улоге и динамике промена у различитим нормалним и патолошким условима:

а) у процесу постнатусног развоја и сазревања мозга [47, 50]; б) у процесу конвулзивне активности [78]; и

б) у природном зимском сну и вештачки изазваној хипотермији, укључујући и сезонске варијације код презимара [57, 60, 61, 62]. Резултати су анализовани с гледишта структурних особености мозга уопште и функционе организације различитих његових делова у наведеним процесима, посебно с гледишта улоге која се неким од ових аминокиселина (глутаминској, аспарагинској и гама-аминобутерној) приписује као трансмитерима ексцитације и инхибиције централног живчаног система. Проучавања у процесу конвулзивне активности [78], а још нише у процесу буђења из хибернације [57, 61, 62], које представља јединствено физиолошко стање у коме централни живчани систем за релативно кратко време прелази из стања дубоке летаргије и инхибиције у стање нормалне раздражљивости, омогућила су да се прецизније одреди и дефинише улога глутаминске, аспарагинске и гама-аминобутерне киселине у регулацији нивоа раздражљивости мозга у разним функционим стањима. Сопствена истраживања, као и преглед литературе о метаболизму гама-аминобутерне киселине и њеној физиолошкој улози, дати су у збирном реферату, под бројем 64.

Овој групи биохемијских истраживања придружују се радови број 40 и 47, у којима је показано да су физиолошки процеси, условљени појачаном активношћу ретикулне формације можданог стабла, удружени с интензивном гликолитичком активношћу и ослобађањем млечне киселине у ткиву мозга.

Цитираност радова из Друге групе по SCI,
до 1999. године (закључно)

Радови наведени под бројевима (у загради је број цитираности) 40 (2), 45 (2), 48 (1), 50 (1), 57 (1), 60 (1), 61 (15 у књизи: GABA – Biochemistry and CNS funct­ions. Advances in Experimental Medicine and Biology 1979; 125: 29), 62 (1).

 

Трећа група. Вишегодишњу преокупацију аутора и његових сарадника представљало је проучавање спонтане и изазване електричке активности и механизама интеракције различитих нивоа и функционих система мозга у процесу зимског сна и буђења из њега [68, 78, 83, 106]. Резултати ових студија сумирани су у двема публикацијама [78 и 106] и они су дали допринос познавању централних механизама у процесу хибернације и буђења из ње. Позив аутору радова да на Интернационалном симпозијуму о хибернацији и хипотермији, одржаном у Snowmas, Colo., у САД, одржи један од главних реферата о овим проблемима [106] представља признавање вредности напора аутора на овом подручју. Концепције аутора, изнете у овом реферату, узете су за основу заједничког става Комитета Симпозијума за централни живчани систем и терморегулацију, о битним проблемима који се тичу припреме, падања у зимски сан, дубоке хибернације и буђења из ње. У овом завршном саопштењу истакнути су најбитнији проблеми из овог подручја и сугерисани правци даљих истраживања [105].

У ову групу сврстава се и рад под бројем 73, у коме се третира проблем учења и памћења, и хибернације. Чињеница да садржаји упамћени пре зимског сна остају и после дуготрајне дубоке хибернације, а посебно констатација да субјекти, који су преспавали зимски сан, далеко лакше уче и примају нове информације, изазвала је живо интересовање у овој области.

Цитираност радова из Треће групе по SCI,
до 1999. године (закључно)

Радови наведени под бројевима (у загради је број цитираности) 11 (3), 73 (6), 105 (1), 106 (34).

У књизи:

Рад 84:

Twente. У: Strategies in Cold: Natural Torpi­dity and Thermogenesis 1978; 327.

Рад 106.

У: South S. Hibernation and Hypothermia – Perspective and Challenges. Elsevier, Amsterdam 1972; 487-534.

У: Heller. Dormancy and Developmental Arrest. 1978; 269.

У: Environmental Physiology II. Intern. Physiol. 1978; 225.

У: Wunenbe W. Strategies in Cold: Natural Torpidity and Thermogenesis 1978; 225.

У: Wunenbe W. Strategies in Cold; Natural Torpidity and Thermogenesis 1978; 267,

У: Twente JW. Strategies in Cold: Natural Torpidity and Thermogenesis (наставак) 1978; 327.

 

Четврта група. Посебно живо интересовање проф. Љубодрага Михаиловића било је за проблеме патолошке физиологије епилепсије. У ову област спадају радови приказани у овој групи. То су радови под бројевима 11, 14, 15, 25, 26, 30, 32, 33, 35, 37, 41, 44, 46, 59, 66, 70, 90, 99, 108, 120. Они су посвећени истраживањима конвулзивне активности мозга.

У циљу изналажења оптималних параметара за дражење мозга електричном струјом проучаван је однос физичких својстава дражи и одговора централног живчаног система. Осим методолошког значаја за неурофизиолошка истраживања, који је истакнут у низу радова других аутора, ови радови имају и известан практични значај за одговарајућу примену терапије електрошоком [15, 41, 46].

Посебна пажња посвећена је проучавању електричке активности и улоге различитих неокортексних, алкортексних и супкортексних структура мозга и њиховој интеракцији у тику епилептиформне активности, изазване дражењем у различитим фазама развоја и сазревања мозга [32, 33, 35], Овим радовима дат је прилог разумевању механизама синхронизације активности различитих делова мозга у процесу генерализовања фокусних епилепсијских пражњења, механизама који детерминишу прекид конвулзивне активности [26, 66], механизама настајања секундарног епилепсијског жаришта [44], синхронизације активности двају удаљених кортексних [30] или кортексних и супкортексних епилептогених жаришта, и улоге интраламинарних једара таламуса у овим процесима [26, 30, 44, 52].

У раду 14 разрађен је и уведен низ различитих тестова за испитивање дејства неурофармаколошких средстава, а нарочито антиепилепсијских лекова на централни живчани систем. Испитивани у лабораторији на великом броју експерименталних животиња, мачака и мајмуна, ови тестови су показали своју пуну вредност. Резултати приказани у раду наведеном под бројем 37 дају основа за обраћање пажње диференцијалној дијагностици извесних кардиоваскуларних поремећаја, удружених с епилепсијским пражњењима у дубоким деловима мозга, која се иначе не манифестују клинички и при глобалном електроенцефалографском прегледу, с једне стране, и психонеуротичких неуровегетативних сметњи сличне природе, с друге стране. Радови 25 и 70 представљају збирне реферате у којима се, и на основу сопствених истраживања, расправља о основним механизмима у патогенези различитих облика епилепсије. Радови о којима је реч представљали су окосницу кореферата на Југословенском конгресу неуролога и психијатара иа Бледу 1956. године, и били су повод за додељивање проф. др Љубодрагу Михаиловићу Седмојулске награде; СР Србије за научни рад 1959. године,

О радовима 89, 99, 108 и 120, у којима се разрађује имуногенеза конвулзија, биће касније речи.

Цитираност радова из Четврте Групе по SCI,
до 1999. године (закључно)

Радови наведени под бројевима (у загради је означена цитираност) 11 (3), 14 (9), 15 (15), 25 (1), 30 (1), 35 (4), 37 (11), 59 (4).

У књизи:

- Рад 25. Клиничка неурологија, Радојчић Б. Медицинска књига, Београд.

- Рад 44, Comparative and Cellular Pathology of Epilepsy, Excerpta Medica Foundation, Amsterdam 1965; 221.

 

Пета група. У радовима под бројевима 36, 43 и 81 проучавана је улога различитих региона мозга на процесе учења мајмуна помоћу инструменталних условних рефлекса, Резултати ових радова доказали су да дражење ограничених подручја мозга ремети извођење теста, који зависи од функцијског интегритета тог подручја мозга, а нема утицаја на извођење другог теста или облика понашања, који зависи од интегритета другог специфичног региона мозга. Ови резултати су од значаја јер доводе у оправдану сумњу универзалност иначе општеприхваћене концепције и теорије Летлија, по којој је поремећај понашања уопште последица масе ткива мозга искљученог из функције, а не оштећења неког одређеног региона мозга. Овим радовима призната је (Stamm, JSJ. J. Сотр. Physiol. 1969; 67: 535) и методолошка вредност, јер начин примењеног дражења омогућује „реверзибилну лезију“, што методу даје несумњиву предност над методом аблације у студијама ове врсте. Овој групи радова припада и прилог наведен под бројем 115, у коме је анализована улога n. medialis dorsalis на понашање.

Цитираност радова Пете групе по SCI,
до 1999. године (закључно)

Радови наведени под бројевима (у заградама је цитираност) 36 (4), 43 (16).

У књигама: рад 43.

1. Bargman W, Shade ЈР (eds). Progress in Brain Research. Rhinencephalon and Related Structures, vol. 3. Elsevier, Amsterdam 1963; 108.

Овај рад је у целини прештампан у књизи:

2. Gross CG, Zeigler PH (eds). Readings in Physiological Psychology. Learning and Memory. Harper- Row, New York 1969; 132-6.

 

Шеста група. Радови 18, 19, 92, 104, 110 и 118 могли би се сврстати у исту групу, јер представљају делом извориште [19], а делом аргументе у прилог концепцији о улози макромолекула у процесима учења и памћења. Истраживани су распоред и количина RNK у различитим деловима мозга нормалних мачака и мачака подвргнутих дејству електрошока [18, 19]. Чињеница да непосредно после електрошока, када се манифестује и стање ретроградне амнезије, настаје драстично смањење RNK у свим испитиваним регионима мозга, привукла је пажњу низа аутора као један од најизразитијих наговештаја да макромолекули могу да играју значајну улогу у процесима памћења и учења. Од посебног интереса у овом смислу је рад у заједници с Х. Хиденом, у коме је, захваљујући предностима експерименталног модела, разрађеног у лабораторији др Михаиловића, показано да се код мајмуна, који су научили тест видне дискриминације, за разлику од одговарајућих тренираних контролних животиња, управо у доњој темпоралној вијузи (од чијег интегритета зависи способност видне дискриминације) састав база (на рачун промена аденина и цитозина) значајно помера у правцу типичном за једарну RNK. Међутим, у фронталној кори и хипокампусу неспецифично се мења у правцу типичном за римозомску RNK. Значај ових резултата је у томе што показују да активност различитих региона мозга, у току учења одређених типова понашања, може да зависи од синтезе и метаболизма RNK у живчаним ћелијама. Имајући у виду улогу RNK у регулацији синтезе протеина, аутор је наставио с проучавањем промена растворљивих протеина мозга у процесима учења, с једне, и промена њиховог садржаја и састава после електрошока [92, 93], с друге стране. Чињеница да се код мајмуна, дуго времена без успеха ангажованих у решавању одређених проблема видне дискриминације у доњој темпоралиој вијузи и хипокампусу, смањује количина управо киселих протеина (који су и најзаступљенији у мозгу), као и налаз да се, непосредно после електрошока, у периоду амнезије, знатно смањују протеини веома сличних електрофоретских одлика, ишли би у прилог схватању да су протеини од значаја у процесима фиксације и ретенције информација. Оцењује се да и сам експериментални приступ и начин регулисања фактора, који на специфичан начин могу да утичу на промену RNK и синтезу протеина, примењени у овим експериментима, представљају значајан методолошки допринос том сложеном подручју истраживања – Szentagoi. In: Biology of Memory. Akad. Kiado, Budapest 1971; 125.

Цитираност радова у Шестој групи по SCI,
до 1999. године (закључно).

Радови наведени под бројем (у загради је цитираност) 18 (4), 19 (5), 92 (1).

У књигама.

Рад 18:

1. Kety S, Elkes J. (eds). Regional Neurochemistry, Pergamon Press, New York 1961; 160.

2.  The Structure and Function of the Nervous System. Academic Press, New York 1969; 11,49.

Рад 19:

1. John R. (ed). Mechanism of Memory. Academic Press, New York 1967; 107.

2. Gaite J. (ed), Macromolecules and Behaviour. Appelton Century Croft, New York 1966; 52,59,65,69.

Рад 92:

1. Adam G. (ed). Biology of Memory. Akademiai Ki­ado, Budapest 1971; 125.

 

Седма група. У низу радова др Љубодрага Михаиловића и сарадника проучаване су разлике биохемијског састава нормалног латералног коленастог тела мозга мајмуна и истоименог једра, лишеног нервних ћелија процесом транснеуронске и ретроградне дегенерације, које садржи претежно глијалне ћелије различитог типа. Констатоване су битне разлике у количини и саставу протеина [86Ј, слободних аминокиселина [85] и катехоламина [87] у ова два узорка. Значајно је и то што се поред доминантог гледишта да је гама-аминобутерна киселина, која се налази искључиво у мозгу, конституент нервних ћелија, овај састојак налази у великој количини и у узорку глијалних ћелија. Ова чињеница представља доказ појаве путева метаболизма и механизама за синтезу гама-аминобутерне киселине, и у популацијама ћелија глије мозга. Чињеница, даље, да је „пул“ ћелија глије значајан резервоар катехоламина, представља такође налаз од посебног интереса у вези с претпостављеном улогом адреналина и норадреналина као трансмитера у живчаном систему. Ови радови, с друге стране, као и радови под бројем 88, 89, 103 и 113, у којима је проучавана динамика морфолошких и електрофизиолошких промена, представљају важан прилог познавању процеса ретроградне дегенерације у мозгу. Метод добијања узорка ткива глије, употребљен у овим истраживањима, показао је извесне предности над методом одвајања неурона и глије поступком диференцијалног центрифуговања у градијенту сукрозе, који је, после дужих истраживања у лабораторији проф. Љ. Михаиловића, напуштен због високог степена контаминације градијента у коме се издваја један одређен тип ћелија ћелијама другог типа [116]. Метод селективног уклањања нервних ћелија поступком ретроградне и транснеуронске дегенерације показао се нарочито подесним за диференцијално локализовање протеина, специфичних за мозак у интрацелулним компартманима неурона и глије. Тако је, помоћу микрофиксације антитела [112], доказана појава протеина S-100 само у цитоплазми ћелија глије, а протеина 14-3-2 искључиво у цитоплазми и једарцету неурона. Радом на горенаведеним проблемима модификовано је, прилагођено раду с малим узорцима течности и ткива, и разрађено, неколико метода, описаних у радовима под бројевима 75, 98, 111, 114.

Цитираност радова из Седме групе по SCI,
до 1999. године (закључно)

Радови наведени под бројевима (у загради је цитираност) 74 (3), 75 (1), 88 (3), 98 (2).

 

Осма група. Најзначајнији радови проф. Љубодрага Михаиловића и сарадника јесу из области имунонеурофизиологије. На основу претпоставке да антитела, добијена имунизацијом антигенима у мозгу, могу, ако се адекватним путем врате у мозак одговарајуће животиње, да „препознају“ те антигене, разрађен је „имунонеурофизиолошки приступ“ у истраживању не само имунолошких појава у централном нервном систему него и улоге различитих макромолекула у физиолошким процесима, посебно онима који стоје у основи учења и фиксације, као и консолидовања информација. У низу радова показано је да интравентрикулна инјекција антиможданих антитела значајно модификује електричке активности [42], више нервне делатности и понашање [76].

Истраживања обављена на изолованом аксону показала су да дуготрајна експозиција ћелија дејству антитела изазива поремећај пропустљивости мембране ћелије за калијум [58]. Резултати ове серије почетних истраживања сумирани су у реферату поднетом на првом скупу посвећеном проблемима имунонеурологије, у Бостону у САД, на коме је скован овај назив, којим се у савременој литератури означавају истраживања ове врсте. Даља истраживања проф. Љубодрага Михаиловића и сарадника настављена су у три правца: a) у правцу диференцијације улоге антигена, порекла неурона и глије, у патогенези алергијског енцефаломијелитиса; b) истраживања улоге имунолошких механизама у патогенези епилепсија; c) примене антитела против специфичних протеина мозга, у анализи њихове улоге у процесима учења и памћења.

ад а) Решењем на оригиналан начин сложеног проблема добијања узорка ткива мозга, лишеног нервних ћелија процесом транснеуронске и ретроградне дегенерације [88], који садржи претежно ћелије глије, ћелије различитог типа, ауторима је пошло за руком да приступе првом од наведених проблема. Чињеница да, за разлику од мајмуна имунизованих хомогенатом ткива који садржи антигене порекла и неурона и глије, који су сви испољили и клиничке [74] и електроенцефалографске [89], као и хистопатолошке [91] знаке енцефаломијелитиса, ниједна од животиња имунизованих хомогенатом ткива који садржи само антигене порекла глије, није испољила никакве знаке ове болести, навела је ауторе на претпоставку да је експериментални алергијски енцефаломијелитис последица сензибилизације антигенима порекла неурона [74, 91, 99].

ad b) У радовима, наведеним под бројевима 49, 90, 99, 103 и 120, аутори су дали одлике експериментално изазваних епилептиформних напада и конфронтацијом с мерилима која се сматрају неопходним да би се један процес непознате етиологије могао сврстати у категорију имунолошких пружили доказе о њиховој имунолошкој природи. Тиме је дата солидна експериментална основа да извесни облици хумане епилепсије могу бити аутоимунског порекла.

ad c) У раду, наведеном под бројем 92, аутори износе прве резултате у том правцу, које квалификују као охрабрујуће.

Цитираност радова из Осме групе по SCI,
до
1999. године (закључно)

Радови наведени под бројевима (у загради је цитираност) 42 (38), 49 (10), 58 (14), 59 (16), 74 (3), 76 (12), 77 (8), 88 (14), 90 (1), 92 (1), 99 (32).

Радови цитирани у књигама.

- Рад 42:

1. de Robertis EDP, Carrea R (eds). Progress in Brain Research, Vol 15. Biology of Neuroglia. Elsevier, Amsterdam 1965; 271.

2. Schmitt PO, Melnechu Tb (eds). Neuroscience Research Program Symposium. Summaries. MIT Press, Cambridge, Mass 1966; цитати: 262 {Migen E, Mayer LCM); 337 {Schmitt PO); 439 {Levine L).

3. Gaito G (ed). Macromolecules and Behaviour. Appelton, Century Crofts, New York 1966; 172; 197.

4. Stein MH. Studies on Brain Specificity. Thesis. Yale Univ Press, New Haven Conn 1967.

5. John R. Mechanism of Memory. Academic Press, New York 1967; 117.

6. Quarton, GC, Melnechuk Th, Schmitt FO (eds). Neurosciences Rocketller Univ. Press, New York 1967, цит. стр. 216, Schmitt FO, Levine L 12.9.

7. Miesher P (ed). Textbook of Immunopathology, Vol. II. Grune-Straton, New York 1969; 512.

8. Bowman E, Datta SP (eds). Biochemistry of Brain and Behaviour. Plenum Press, New York 1970; 339.

9. Ungar G. Molecular Mechanism in Memory and Learning. Plenum Press, New York 1970; 156.

10. Adam G (ed). Biology of Memory. Akademiai Kiado, Budapest 1971; 512.

Овај рад је у целини прештампан у књизи:

11. Molecular Approaches to Psychology. Dickensen Series on Contemporary Thoughts in Biological Scien­ces. Dickensen Publ. Co. Belmont, USA 1967; 118-122.

- Рад 49:

1. Schmitt TO, Melnechuk Th (eds). Neurosciences Research Program Symposium. Summaries. MIT Press, Cambridge, Mass 1966; 262; 263.

2. Stein MH. Studies on Brain Specificity. Thesis. Yale Univ. Press, New Haven, Conn 1967.

- Рад 58:

1. Stein MH. Studies on Brain Specificity. Thesis. Ya­le, Univ. Press, New Raven, Conn 1967.

- Рад 59:

1. Schmitt FO, Melnechuk Th (eds), Neurosciences Research Program Symposium. Summaries. MIT Press Cambridge, Mass 1967; 262

- Рад 77:

1. Bowman B, Datta SP. Biochemistry of Brain and Behaviour. Plenum Press, New York 1970; 345,

2. Ansell GB, Bradley PB (eds), Arthur Thompson. Macromolecules and Behavior. Lectures, McMillan, London 1973; 11-14.

3. Adam G (ed). Biology of Memory. Akademiai Kiado, Budapest 1971; 177-179.

- Рад 92:

1. Adam G (es). Biology of Memory. Akademiai Kiado, Budapest 1971; 125.

- Рад 97:

1. Pathogenesis of Epilepsy. Бугарска Академија наука, Софија 1971; 93-100.

- Рад 99:

1. Анали Завода за ментално здравље 1974; 81.

- Рад 108:

1. Руководство помоделирование заболеваниа. Медицина, Москва 1973; 82-92.

На крају овог поглавља треба истаћи да су радови проф. Љубодрага Т. Михаиловића и сарадника приказани in extenso у ревијском часопису и књигама:

- Actualites neurophysiologiques

- Успехи савременој биологији (на руском)

- Molecular Approaches to Psychology

 

Према (за сада, нажалост, још непотпуним подацима) SCI, до 1999. године (закључно) радови су цитирани у низу значајних, углавном међународних часописа 315 пута (у току 2000. и 2001, године још 9 цитата) и у 41 реномираној књизи.

Радови о дејству антицеребралних антитела на функције мозга и понашање отворили су по први пут у свету нове перспективе и подручја испитивања мозга, које је у литератури означено као имунонеурофизиологија. Новим методолошким приступима проблемима, који су до ових радова били недоступни познатим методима истраживања, ови радови су подстакли низ аутора из разних земаља на изучавање макромолекула у функцијама нервног система и имунолошких механизама у генези различитих нервних и психичких дисфункција.

 

Библиографија

1. Draškoci М, Mihailović Lj. Uticaj intravenozno date glikoze na nivo kalijuma u serumu normalne životinje i životinje u stanju insulinske hipoglikemije. Glas SAN 1952; CCXI: 33-45.

2. Mihailović Lj, Draškoci M. Prilog izučavanju odnosa između metabolizma kalijuma i metabolizma ugljenih hidrata. Glas SAN 1953; CCXIII: 135-52.

3. Šahović K, Oreščanin B, Mihailović Lj, Bata A, Dimitrijević K, Stojanović B, Draškoci M. Biohemijske promene i varijacije uobličenih elemenata krvi životinje u hipotermiji. Efekat eksangvinacije i naknadne transfuzije. Glas SAN 1953; CCXIII: 153-82.

4. Šahović K, Oreščanin B, Bata A, Mihailović Lj, Draškoci M, Dimitrijević K, Stojanović B. Zapažanja o ponašanju kardiovaskularnog sistema i disanja životinje u hipotermiji, s posebnim osvnom na varijacije ovih funkcija u toku eksangvinacije i naknadne transfuzije. Glas SAN 1954; CCXIII: 31-52.

5. Šahović K, Draškoci M, Mihailović Lj. Prilozi izučavanju metabolizma kalijuma u centralnom živčanom sistemu. Raspored kalijuma u pojedinim delovima mozga, malog mozga i kičmene moždine. Glas SAN 1954; CCXV: 179-85.

6. Šahović K, Mihailović Lj, Draškoci M. Prilog izučavanju metabolizma kalijuma u centralnom živčanom sistemu. Raspored kalijuma u pojedinim delovima mozga, malog mozga i kičmene moždine kod tuberkuloznog meningitisa {II saopštenje). Glas SAN 1954; CCXV: 187-94.

7. Šahović K, Draškoci M, Mihailović Lj. Prilozi izučavanju metabolizma kalijuma u centralnom živčanom sistemu. Raspored kalijuma u pojedinim delovima mozga, malog mozga i kičmene moždine kod uremije (III saopštenje). Glas SAN 1954; CCXV: 195- 203.

8. Šahović K, Mihailović Lj, Draškoci M. Prilozi izučavanju metabolizma kalijuma u centralnom živčanom sistemu. Raspored kalijuma u pojedinim delovima mozga, malog mozga i kičmene moždine posle nefrektomije kod psa (IV saopštenje). Glas SAN 1954; CCXV: 205-9.

9. Šahović K, Draškoci M, Mihailović Lj. Prilozi izučavanju metabolizma kalijuma u centralnom živčanom sistemu. Raspored kalijuma u pojedinim delovima mozga, malog mozga i kičmene moždine u raznim patološkim stanjima (V saopštenje). Glas SAN 1954; CCXV: 211-19.

10. Shahovitch K, Arnovljevitch V, Mihailovitch Lj, Milutinovitch P, Bata A. Distribution et concentration de l'iode et du phosphore dans les differentes parties du cerveau, du cervelet et de la moelle épiniere. Rev. Path. Gen. Comp. 1955; 1131-8.

11. Mihailović Lj, Delgado JMR. Convulsive activity evoked by cerebral stimulation in awake monkey. Amer J Physiol 1955; 183: 3.

12. Mihailović Lj, Radojičić MB. Prilog fiziopatologiji insulinske hipoglikemije. Glas SAN 1956; CCXVIL 1-14.

13. Mihailović Lj . Uticaj elektrošoka datog u prekomatoznom stadijumu insulinske hipoglikemije na glikemiju i nivo kalijuma u serumu šizofrenih bolesnika. Glas SAN 1956; CCXVII: 105-32.

14. Delgado JRM, Mihailović Lj . Use of intracerebral electrodes to evaluate drugs that not on the central nervous system. Ann New York Acad Sci 1956; 6 (4): 644-66.

15. Mihailović Lj, Delgado JRM. Electrical stimulation of monkey brain with various frequencies and pulse duration. J Neurophysiol 1956; 19: 21-36.

16. Simonović B, Janković BD, Mihailović Lj, Isaković K. Electrophoretic studies of serum proteins of normal and total-body X irradiated cats. Acta Med Iugosl 1957; XI/3: 265-72.

17. Janković BD, Mihailović Lj, Petković M, Mančić D. Concentration of deoxyribonucleic and ribonucleic acids in different regions of normal and x-irradiated cat's brain. Arch Internat Physiol Biochim 1957; LXV (4): 639-41.

18. Mihailović Lj, Janković BD, Petković M, Mančić D. Distribution of DNA and RNA in different regions of cat's brain. Experientia {Basel} 1958; XIV/I: 9-11.

19. Mihailović Lj, Janković BD, Petković M, Isaković K. Effect of electroshock upon nucleic acid concentrations in various parts of cat brain. Experientia (Basel) 1958; XIV/4: 144-5.

20. Janković BD, Mihailović Lj, Konstantinović I. Content of deoxyribonucleic and ribonucleic acids in different regions of the central nervous system of normal and x-irradiated cat, Acta Med Iugosl 1958; XII: 132-46.

21. Mihailović Lj, Draškoci M, Kržalić Lj. The effects of epinephrine on the blood sugar and potassium levels in hypothermia. Arch Internat Phyrsiol Biochim 1958; 66/2: 177-81.

22. Mihailović Lj, Kržalić Lj. The effects of insulin upon the blood sugar and potassium levels in deep hypothermia. Arch Internat Physiol Biochim 1958; 66 (4): 526-33.

23. Mihailović R, Kržalić Lj, Mihailović Lj. Potencirajući efekat epinefrina na smanjenje nivoa kalijuma u serumu adrenalisanih pacova u toku anestezije Thialbarbitonom. Anesthesio-analgesio 1958.

24. Mihailović Lj, Kržalić Lj, Mihailović R. L'effet renforccant de Pepinefrine sur la baise du potassium serique chez les rats adrenalectomises au cours de l'anesthesie par le thial-barbitone. Rev Anet Anal Reanimation 1958; 4: 15.

25. Mihailović Lj. Prilozi patološkoj fiziologiji epilepsije. Savremena medicina, Med. knjiga, Beograd 1958; 1: 142-61.

26. Mihailović Lj . Prilog problemu produženja, kontrole ritma i sinhronizacije konvulzivne aktivnosti različitih regiona mozga. Glas SAN 1958; CCXXXVIII: 91-123.

27. Mihailović Lj, Antić R, Vasiljević D, Kržalić Lj, The effects of thialbarbitone (Kemithal) on the myocardium. Acta Med Iugoslav 1959; ХШ: 32-55.

28. Mihailović Lj, Mihailović R, Kržalić Lj, Antić R. Effect of thialbarbitone (Kemital) upon the serum potassium levels of normal and adrenalectomized rats. Arch Int Pharmacodyn 1959; CXIX (3-4)483-7.

29.Antić R, Mihailović Lj, Vasiljević D, Arambašić M, The ECG alterations in the course of infusing fluid into the pericardial space and tamponade of the heart. Acta Med Iugoslav 1959; XIII (2): 139-59.

30. Mihailović Lj. Effects of thalamic stimulation upon the rate, duration and synchronization of clonic activity in the two independent cortical foci, Experientia (Basel) 1959; XV (3): 119-22.

31.Mihailović R, Antić R, Mihailović Lj. L'effect du thialbarbitone (Kemital) sur le conduction atriventriculaire. CRS Soc Biol 1959; CLIV: 1 82-4.

32. Cadilhac J, Passouant-Fontaine T, Mihailović Lj. Modification selon l'àge de 0 à 45 jours des postdecharges corticales, hippocampiques, thalamiques et reticulaires ainsi que des crises cardiazoliques chez le chaton. CRS Soc Biol 1959; CLIV: 165-75.

33. Passouant P, Cadilhac J, Ribstein M, avec la collaboration pour la partie experimentale de Passouant- Fontaine Th et Mihailović Lj. Epilepsie et maturation cerebrale. XVIV Congres dc l'Association des Pediatres de la langue Francaise, Montpellier 1959; 5-82.

34. Antić R, Mihailović Lj. Wolf-Parkinson-White syndrome induced by Thialbarbitone. Arch Int Pharmacodyn 1960; CXXIII (3-4): 311-8.

35. Cadilhac J, Passouant-Fontaine T, Mihailović Lj, Passouant P. L'epilepsie experimentale du chaton en function de l’age. Etude corticale. Pathol Biol 1960; 8: 1571-81.

36. Weiskrantz L, Mihailović Lj, Gross Ch. Stimulation of frontal cortex and delayed alternation performance in the monkey. Science 1960; 131: 1443-4.

37. Delgado JMR, Mihailović Lj, Sevillano M. Cardiovascular phenomena during seizure activity. J Nerv Mem Dis 1960; 130,: 477-87.

38. Janković BD, Isaković K, Mihailović Lj. Organ specificity of lipids extractes from various regions of cat brain. Arch Allergy 1960; 17: 211-20.

39. Mihailović Lj. O mehanizmima centralne regulacije sna. Savremena medicina. Med. knjiga, Beograd 1960; 2: 109-29.

40. Mihailović Lj, Kržalić Lj, Cvetković D. Effects of electrical stimulation of reticular formation on the lactic acid content of the rat brain. Nature (London) 1961; 192: 1166-8,

41. Mihailović Lj. Correlation of the parameters of electric current with properties of the after discharges evoked by stimulation of the motor cortex. Acta Med Iugosl 1961; XV (3): 317-35.

42. Mihailović Lj, Janković BD. Effects of intraventricularly injected anti-caudate antibody on the electrical activity of the cat brain. Nature 1961; 192: 665-6.

43. Weiskrantz L, Mihailović Lj, Gross Ch. Stimulation of frontal cortex and hippocampus on behavior in the monkey. Brain 1962; 85: 487-504.

44. Mihailović Lj. On driving and synchronization of the rate of chronic discharges of the two autonomous hippocampal epileptogenic foci by thalamic stimulation. Experientia (Basel) 1962; 18: 281-4.

45. Kržalić Lj, Mandić V, Mihailović Lj. On the glutamine and gamma-aminobutyric acid contents of various regions of the cat brain. Experientia (Basel) 1962; 18: 368-71.

46. Mihailović Lj. O pragu razdražljivosti raznih oblasti kore velikoga mozga. Glas SAN 1964; CCLVII: 111- 8.

47. Mihailović Lj, Kržalić Lj, Cvetković D. Efekt električnog draženja raznih cerebralnih regiona i intravenske injekcije adrenalina na sadržaj mlečne kiseline u moždanom tkivu. Glas SAN 1964; CCLVI1: 95- 109.

48.Mihailović Lj, Kržalić Lj. Amino acid changes in the developing feline brain. Experientia (Basel) 1964; 20: 262-4.

49. Mihailović Lj, Janković BD, Beleslin B, Mitrović K, Kržalić Lj. Effects of intraventricularly injected anticerebral antibodies on the histamine-like substance and potassium content of various regions of the brain of the cat. Nature (London) 1964; 203: 763-5.

50.Mihailović Lj, Kržalić Lj. Changes in glutamic acid, glutamine and gamma-aminobutyric acid concentrations during postnatal maturation of the cat brain. Acta Med Iugosl 1964; XVIII: 150-55.

51. Mihailović Lj, Janković DB. Efekat anti-cerebralnih antitela na funkcije mozga. Simpozijum, Beograd 1964; 25.

52.Mihailović Lj. O ulozi intralaminarnih jedara talamusa u sinhronizaciji ritma pražnjenja nezavisnih neokortikalnih i alokortikalnih epileptogenih žarišta. Simpozijum, Beograd 1964; 21.

53.Beleslin B, Popesković D, Mihailović Lj. Kortikosubkortikalni odnosi u procesu buđenja tekunice iz zimskog sna. Simpozijum, Beograd 1964; 22.

54.Mihailović Lj, Kržalić Lj, Čupić D, Beleslin BB. Promene cerebralnog glutamina, glutaminske i gama-aminobuterne kiseline u toku buđenja iz hibernacije. Simpozijum, Beograd 1964; 32.

55.Kržalić Lj, Mihailović Lj. Sadržaj slobodnih aminokiselina u raznim delovima mozga mačke. Simpozijum, Beograd 1964; 32.

56.Divac I, Rakić P, Mihailović Lj. Efekti draženja nukleus caudatusa na evocirano epileptičko pražnjenje u amigdalnom jedru. Simpozijum, Beograd 1 964; 23.

57. Mihailović Lj, Kržalić Lj, Čupić D, Beleslin B. Changes of cerebral glutamine, glutamic acid and gaba during arousal from hibernation. Experientia (Basel) 1965; 21: 100.

58. Mihailović Lj, Janković DB, Beleslin B, Milošević D, Čupić D. Effects of anti-lobster nerve antibody on membrane potentials of the giant axon of Palinurus vulgaris. Nature (London) 1965; 206: 904-5.

59. Mihailović Lj, Janković DB. Effects of anti-cerebral antibodies on electrical activity and behaviour. Neuroscienc Res Prog Bull 1965; 3: 6-17.

60.Čupić D, Kržalić Lj, Beleslin B, Mihailović Lj. Les variations saisonieres du raux des amino-acides libres du cerveau chez l'hibernant (Citellus citellus), Acta Med Iugoslav 1965; X1X: 107-13.

61. Mihailović Lj, Kržalić Lj, Čupić D. Changes of glutamine, glutamic acid and gaba in cortical and subcortical brain structures of hibernating and fully aroused squirrels (Citellus citellus). Experientia (Base!) 1965; 21: 709-14.

62.Kržalić Lj, Čupić D, Mihailović Lj. Changes of aspartic acid in various cerebral structures of hibernating and aroused ground squirrels. Arch Internal Physiol Biochim 1965; 73: 817-25.

63.Beleslin B, Čupić D, Mihailović Lj. Membranski potencijali izolovanog džinovskog aksona jastoga (Palinurus vulgaris). Acta Med Jugoslav 1956; XIX: 221-36.

64.Čupić D, Mihailović Lj. Metabolizam gama-aminobuterne kiseline i njena fiziološka uloga. Neuropsihijatrija (Zagreb) 1965; 13: 1-18.

65. Mihailović Lj, Kržalić Lj. On the distribution of glutamine, glutamic acid, gaba and aspatic acid in corneal and subcortical regions of the monkey brain. Iugosl Phisiol Pharmacol Acta 1965; 1: 105-10.

66.Divac I, Rakić P, Mihailović Lj, Inhibition and the caudate nucleus. Iugosl Physiol Pharmacol Acta 1965; 1: 75-86.

67.Kržalić Lj, Mihailović Lj. O sadržaju slobodnih aminokiselina u raznim delovima mozga mačke. Acta Med Mediana 1966; V: l-7.

68. Mihailović Lj. Dinamika morfoloških i funkcionalnih promena u procesu degeneracije i regeneracije perifernog živca. Povratak u život 1966; XIV (4-5- 6): 37-63.

69.Beleslin B, Kiš J, Mihailović Lj. A simple and convenient micromanipulator for electrophysiological use. Acta 1966; 2: 271-3.

70. Mihailović Lj. Patofiziologija epilepsije. Prvi jugoslovenski simpozijum o epilepsiji, Novi Sad 1966.

71.Beleslin B, Mihailović Lj. Effect of tetrodotoxin on the spontaneous discharges of spike potentials of the nerve cells of Retzius in a segmental ganglion of leech. Iugosl Physiol Pharmac Acta 1967; 3: 85-6.

72.Prelević S, Čupić D, Mihailović Lj. The influence of caudate nucleus and other cerebral structures on hypothalamically elicited attach behaviour in the cat. Iugosl Physiol Pharmacol Acta 1967; 3: 21-35.

73. Mihailović Lj, Petrović-Minić B, Protić S, Divac I. Effects of hibernation on learning and retentiom. Nature (London) 1968; 218: 151-2.

74. Mihailović Lj, Čupić D, Dekleva N. An imunoneurological approach to differentiate properties of neurons and glia. Proc lnternat Union Physiol Sci 1968; VI: 883.

75.Kržalić Lj, Mihailović Lj. Primena elektroforeze na poliakrilamidnom gelu u analizi proteina seruma i mozga. Acta Pharm Iugosl 1969; 19: 21.

76. Mihailović Lj, Divac I, Mitrović K, Milošević D, Janković BD. Effects of intraventriculary injected antibrain antibodies on delayed alternation and visual discrimination tests performance. Exper Neurol 1969; 24: 325-36.

77. Mihailović Lj, Hurden H. On antigenic differences between nerve cells and glia. Brain Research 1969; 16: 243-56.

78. Mihailović Lj, Beleslin B, Popesković D, Čupić D. O spontanoj i izazvanoj električkoj aktivnosti različitih kortikalnih i supkortikalnih struktura mozga tekunice (Citellus citellus) u procesu buđenja iz zimskog sna. Acta Med lugos! 1968; XXl: 165-228.

79.Beleslin B, Mihailović Lj. Efekat 2: 4 dinitrofenola na međućelijsku komunikaciju između Reciusovih ćelija pijavice. Zbornik VI kongresa Jugoslovenskog društva za fiziologiju, Ohrid 1969: 93.

80.Beleslin B, Mihailović Lj. Leech ganglion cells: effect 2: 4 dinitrophenol on junctional membrane coupling. Iugosl Physiol Pharmacol Acta 1969; 5: 295-300.

81.Petrović B, Mihailović Lj. Uticaj prethodnog učenja vidne diskriminacije obrazaca na sposobnost učenja diskriminacije serije objekata. Zbornik VI kongresa Jugoslovenskog društva za fiziologiju, Ohrid, 1969; 96.

82.Protić S, Minić-Petrović B, Mihailović Lj. Promene sadržaja RNK i proteina u različitim delovima mozga tekunice u procesu buđenja iz zimskog sna. Zbornik VI kongresa Jugoslovenskog društva za fiziologiju, Ohrid 1969; 98.

83.Mihailović Lj, Beleslin B, Čupić D, Popesković D. Interakcija difuznog talamo-kortikalnog sistema i aktivišućeg retikularnog sistema mozga tekunice u procesu buđenja iz zimskog sna. Zbornik VI kongresa Jugoslovenskog društva za fiziologiju, Ohrid 1969; 97.

84.Mihailović Lj, Beleslin B, Čupić D, Popesković D. Interaction between the diffuse thalamocortical system and the brain stem activating system during arousal from hibernation. Iugosl Phisiol Pharmacol Acta 1969; 5 (3): 289-94.

85.Čupić D, Kržalić Lj, Mihailović Lj. Sadržaj komponenata glutamat-gabk sistema u normalnom i degenerisanom lateralnom kolenastom telu mozga majmuna. Zbornik VI kongresa Jugoslovenskog društva za fiziologiju, Ohrid 1969; 100.

86.Kržalić Lj, Čupić D, Mihailović Lj. Analiza proteina u normalnom i degenerisanom lateralnom kolenastom jedru mozga majmuna. Zbornik VI kongresa Jugoslovenskog društva za fiziologiju, Ohrid 1969: 101.

87.Nedeljković D, Čupić D, Mihailović Lj. Razlike u sadržaju kateholamina u normalnom i degenerisanom lateralnom kolenastom jedru mozga majmuna. Zbornik VI kongresa Jugoslovenskog društva za fiziologiju, Ohrid 1969: 102.

88.Dekleva N, Čupić D, Mihailović Lj. Dinamika promene broja nervnih i glijalnih ćelija u lateralnom kolenastom telu majmuna u procesu retrogradne degeneracije. Zbornik VI kongresa Jugoslovenskog društva za fiziologiju, Ohrid 1969; 99.

89.Mihailović Lj, Čupić D, Beleslin B. Electrical activity in the lateral geniculate nucleus of monkey sensitized with homologous antigens of neuronal and glial origin. Proc IV Int Congr Neurol Surg, New York 1969; 30.

90.Mihailović Lj, Čupić D. Could some forms of epilepsy be of auto-immune origin? Internat Symposium on the pathogenesis of epilepsy, Varna 1989; 73-

91.Mihailović Lj, Čupić D, Dekleva N. Changes in the numbers of neurons and glial cells in the lateral geniculate nucleus of the monkey during retrograde cell degeneration. J Comp Neurol 1971; 142 (2): 223-30.

92.Mihailović Lj, Čupić D, Dožić S. Prilog genezi alergijskog encefalita. Zbornik radova III kongresa alergologa Jugoslavije, Sarajevo 1970; 28-29.

93.Mihailović Lj, Kržalić Lj, Petrović B, Čupić D. Disk electrophoretic analysis of soluble brain proteins in the brain of the monkey subjected to visual discrimination training. In: Adam G (ed). Biology of Memory. Akademiai Kiado, Budapest 1970: 87-92.

94. Beleslin B, Mihailović Lj, Majić V. The effect of external potassium concentration on the junctional properties of the leech ganglion cells. Congr Internat Union Physiol Sci, Brašov 1970; 69.

95. Petrović B, Mihailović Lj. The effect of previous pattern discrimination learning on object discrimination by monkeys. Iugosl Physiol Pharmacol Acta 1970; 6 (3): 393-8.

96. Protić S, Petrović B, Mihailović Lj. RNA and protein contents in various structures of the brain ground squirrel arousing from hibernation. Iugosl Physiol Pharmacol Acta 1970; 6 (3): 521-7.

97. Mihailović Lj, Čupić D. Could some forms of epilepsy be of auto-immune origin? Izdanje Bugarske akademije nauka, Sofija 1971; 93-100.

98. Kržalić Lj, Mihailović Lj. Prealbumin proteins in serum. Clin Chim Acta 1971; 33: 91-4.

99. Mihailović Lj, Čupić D. Epileptiform activity evoked by intracerebral injection of anti-brain antibodies. Brain Research 1971; 32: 97-124.

100.Mihailović Lj, Beleslin B, Čupić D, Dekleva, N. Changes of photically evoked potentials in the lateral geniculate body of the monkey during retrograde degeneration. Proc Internat Union Physiol Sci 1971; 391.

101.Petrović-Minić B, Mihailović Lj, Čupić D. Promene u perifernoj krvi majmuna u toku eksperimentalnog alergijskog encefalomijelitisa. Zbornik VII kongresa jugoslovenskog društva za fiziologiju, Beograd 1971.

102.Čupić D, Mihailović Lj, Kržalić Lj. Nivo asparaginske kiseline u mozgu pacova u toku generalizovanog epileptiformnog pražnjenja izazvanog pentazolom. Zbornik VII kongresa Jugoslovenskog društva za fiziologiju, Beograd 1971; 129,

103.Beleslin BB, Dožić S, Mihailović Lj. Funkcija i morfologija ganglijske ćelije pijavice po aksotomiji. Zbornik VII kongresa Jugoslovenskog društva za fiziologiju, Beograd 1971; 130.

104.Kržalić Lj, Mihailović Lj. Disk elektroforetska analiza solubilnih proteina mozga majmuna po elektrošoku. Zbornik VII kongresa Jugoslovenskog društva za fiziologiju, Beograd 1971; 138.

105.South EF, Heath EJ, Luecke HR, Mihailović TLj, Myers DR, Panuska J, Williams AB, Hartner CW, Jacobs HK. Status of the role the central nervous system and thermoregulation during hibernation and hypothermia. In: South S (ed). Hibernation and Hypothermia. Respective and Challenges. Elsevier, Amsterdam 1971; 629-33,

106.Dekleva N, Beleslin BB, Mihailović Lj. Leech ganglion cells: Effects of adrenaline on spontaneous spike activity in hypo osmotic medium, Proc of XXth Congr of Aviat and Space Medic (Nice) 1972, September 18-21; 30.

107.Mihailović Lj. Cortical and subcortical electrical activity in hibernation and hypothermia. In: South S (ed). Hibernation and hypothermia. Perspective and Challenges. Elsevier, Amsterdam 1971; 487- 534.

108.Mihailović Lj, Čupić D. Immunogenie epileptiformnie pripadki. In: Modelirovanie Zabolevania. Medicina, Moskva 1973: 82-92.

109.Mihailović Lj, Beleslin B, Čupić D, Dekleva N. Changes of photically evoked potentials in the lateral geniculate body of the monkey during retrograde degeneration, Iugosl Physiol Pharmacol Acta 1973; 9 (l): 129-45.

110.Hyden H, Lange PW, Institute of Neurobiology, Medical Faculty, University of Goeteborg, Sweden, Mihailović Lj, Petrović-Minić B. Changes of RNA base composition in nerve cells of monkeys subjected to visual discrimination and delayed alternation performance. ISN Tokyo Meeting 1973; R 1-5.

111.Kržalić Lj, Kastrapeli N, Mihailović Lj. Uporedna analiza prealbumina cerebrospinal tečnosti papirnom i poliakril-amid disk elektroforezom. VIII kongres Jugoslovenskog društva za fiziologiju 1973; 79.

112.Čupić D, Mihailović Lj. Prilog poznavanju celularne lokalizacije specifičnih proteina mozga. VII kongres Jugoslovenskog društva za fiziologiju 1973; 119.

113.Mihailović T. Lj, Beleslin BB, Čupić D. Promene električke aktivnosti mozga majmuna u procesu retrogradne degeneracije. VIII kongres Jugoslovenskog društva za fiziologiju 1973; 136.

114.Nedeljković D, Halilović S, Mihailović Lj. Identifikovanje kateholamina thin-layer hromatografijom i spektrometrijskim određivanjem u malim količinama moždanog tkiva. VIII kongres Jugoslovenskog društva za fiziologiju 1973; 140.

115.Petrović-Minić B, Mihailović Lj. Uticaj nukleus medijalis dorzalis talami na ponašanje. VIII kongres Jugoslovenskog društva za fiziologiju 1973: 149.

116.Protić S, Mihailović TLj. Sadržaj nukleinskih kiselina u frakcijama neuronalnih perikariona i neuropila odvojenih iz kore velikog mozga pacova metodom centrifugovanja u diskontinuisanom gradijentu. VIII kongres Jugoslovenskog društva za fiziologiju 1973; 154.

117.Mihailović Lj, Moore BW. On cellular localization of specific brain proteins. Zbornik VII kongresa Jugoslovenskog društva za fiziologiju, Beograd 1974; 123.

118.Dekleva DN, Beleslin BB, Mihailović TLj. The influence of adrenaline on electrical activity of leech ganglion cells in hypo osmotic medium. Gomp Gen Pharmacol 1974; 5: 61-5.

119.Hyden H, Lange PW, Mihailović Lj, Petrović-Minić B. Changes of RNA base composition in nerve cells of monkeys subjected to visual discrimination and delayed alteration performance. Brain Res 1974; 65: 215-30.

120.Mihailović Lj, Čupić D. Imunogeni epileptiformni napadi. Glas SANU 1974; CCLXXXVII; 25: 46-61.

Ad III. Поред изнетих, несумњиви су доприноси др Љубодрага Михаиловића на плану образовања научног кадра у својој средини, у основним подручјима његове истраживачке делатности: неурофизиологији, неуропатофизиологији, биохемији централног живчаног система, психофизиологији и имунонеуропатофизиологији. При том је др Михаиловић први у нашој средини увео најсавременију научну методологију у својим основним подручјима. Др Михаиловић је у своју истраживачку делатност укључивао низ сарадника, који су под његовим окриљем прерастали у научне раднике, од којих су, поједини од њих, наставили делатности које је он формирао и развили је. При томе, веома је настојао да и своје сараднике усмери да се залажу за примену најсавременије методологије, за висок степен критичности у раду и процени добијених резултата, као и за неговање научног морала.

Из изложеног се види да је др Љубодраг Михаиловић, још као врло млад, успео не само да упозна и да уђе у науку, него и да јој, у својим најбољим годинама, учини допринос од великог и признатог значаја. Велики број радова, а посебно они из неуропатофизиологије, електрофизиологије, имунонеурофизиологије, уврстили су га у ред наших водећих научника у тим областима. Снагом своје личности и својим личним ангажовањем допринео је да се утемеље и развију услови за научноистраживачки рад, формира научни кадар у области патолошке физиологије, а посебно неурофизиологије и неуропатофизиологије, на Институту за патолошку физиологију Медицинског факултета у Београду.

Сећања

Сведоци научног дела проф. др Љубодрага Михаиловића, његови сарадници и ученици, изнели су поједина од личних сећања на свога сарадника односно руководиоца.

- Др Љиљана Кржалић, специјалист медицинске биохемије, и др Драгица Недељковић, специјалист медицинске биохемије, онако су евоцирале своја сећања: „Проф. др Љубодраг Михаиловић, који је био познат под именом 'Буба', остао нам је у сећању као добар пријатељ, сарадник и руководилац у науци. Радо је волео да износи своја мишљења о заједничком раду, као и о другим темама из живота. Његов савестан и високо стручан приступ научним проблемима у експерименталном истраживању био нам је узор. Као руководилац у пројектима показивао је да цени наш допринос у заједничкој сарадњи. Он је такође омогућавао својим сарадницима добијање самосталних научних пројеката. Његова су предавања била на изузетно високом нивоу, како интелектуалном, тако и научном. Нама, као својим сарадницима, омогућавао је учествовање на домаћим и иностраним конгресима, као и усавршавање у иностранству“.

- Др Богдан Белеслин: „У лабораторију проф. Љ. Михаиловића дошао сам случајно. Моја првобитна намера после завршетка студија била је да се бавим изучавањем вируса. Међутим, у то време, проф. Харисијадес је одлазио за САД, тако да ми је проф. Бонка Орешчанин предложила да почнем с радом на Институту за патолошку физиологију. Тада сам се први пут срео с проф. Љубодрагом Т. Михаиловићем. После краћег пријатног разговора, договорили смо се да почнем с мерењем концентрације хистамина у различитим деловима мозга после примене антиможданих антитела. И тако, почела је моја сарадња с човеком који је имао светску репутацију. После добијених првих резултата тешко је било напустити лабораторију. Створила се огромна могућност за даља истраживања. Наставили смо с јастозима. Тада је уведена први пут код нас интраћелијска регистрација. Нажалост, то није дуго трајало. Прерана смрт проф. Михаиловића прекинула је сарадњу, али не и траг који је остао утиснут у мени о проведеним данима с проф. Михаиловићем. Дух је остао, али нажалост њега више нема“.

- Др Слободан Дожић: „Професора Михаиловића сам упознао још за време мојих студија. Касније, када сам се запослио на Институту за патологију Медицинског факултета у Београду, зближили смо се и ја сам добио прилику и привилегију да сарађујем с њим и његовим истраживачким тимом. Он је тада био доцент, али већ признат и познат у научном свету. Био сам млађи, али се он односио према мени као према себи равном, што ми је јако импоновало. Међутим, када је у питању био рад и дисциплина, знао је да буде и строг, али правичан. Ми, млађи сарадници, ословљавали смо га једноставно, 'Буба', чак и у непосредном обраћању. Сам је то наметнуо и сви смо га држали и за свог пријатеља, Знао је то да буде и увек је био спреман да своје сараднике, и не само сараднике, заштити снагом свог заслуженог ауторитета, нарочито од оних који су само насиљем покушавали да и сами постану ауторитети.

'Буба' је био свестрано образован човек. Ипак, највише је волео да разговарамо о науци и медицини.

Ја сам се придружио његовом истраживачким тиму као морфолог у току огледа с експерименталним алергијским енцефаломијелитисом, обављаним на приматима. Огледи су били врло компликовани и у одмаклој фази и ја сам се трудио да као морфолог разумем оно што су 'Буба' и др Драгослава Чупић с млађим сарадницима радили и да ухватим корак с њима. У то време, мој Институт није био довољно опремљен за хистопатолошку обраду мозга и тако сложених огледа, и после неколико измењених писама с водећим личностима и истраживачима у Институту 'Макс Планк' за истраживање мозга у Минхену, ја сам од њих добио стипендију за усавршавање из неуропатологије, која је касније продужена, све до завршетка специјализације. После мог повратка, наставили смо интензивну сарадњу, укључујући и опремање специјализоване лабораторије за неуропатологију. Захваљујући 'Бубином' залагању и помоћи, лабораторија је прилично брзо стала на своје ноге, што је представљало велики напредак за наше ондашње оскудне могућности. Нажалост, у напону снаге и његовог огромног научног капацитета 'Буба' је умро. Његова смрт је тешко погодила све нас. Његов одлазак је представљао ненадокнадив губитак и за машу и за светску науку“.

- Др Босиљка Петровић-Минић овако пише: „Оно што је идеално је једноставно, просто, не захтева додатна вербална објашњења и илустрације. Необична личност Бубе Михаиловића имала је у себи елементе идеалног, без икаквих глорификација.

Упознала сам га као студент асистента, старијег колегу; од првих сусрета обраћала сам му се с 'ти'.

Умео је да искаже чињенице и нађе праву реч и за студента и опонента на научном скупу. Наметао је своју мисао и идеју, а да то саговорник није приметио, чак ни осетио. Памтим студента који је у свом младалачком заносу пришао 'Буби' и са шприцем у руци питао: 'А где је коњ?' (За оглед је био потребан коњски серум). 'Буба' је ауторитативно, без видне реакције, одговорио: 'Коњ је у некој штали, али ми смо серум већ спремили како ви на то не би губили време и могли одмах да га користите'.

У односима је био обичан, у одевању на радном месту није косио мантил с титулама исписаним у два реда. Мисао му је била брза, идеје нарастајуће геометријском прогресијом. Запањујуће је било пратити разговор о дизајну новог огледа. Дискусија о добијеним резултатима откривала је способност разумевања презентованог.

Данас, када читав низ генерација и не зна да је у нашој средини радио и живео човек за чију вансеријност је и свет био тесан, необичност, чак екстраваганција у односу према раду, перфекционизам и критичност у односу на добијене резултате (значајно је само оно где је статистичком анализом показано да је р p < 0,001), тачке су за конструисање обриса лика 'Бубе', кога смо познавали“.

- Др Бранислав Пешић, најмлађи сарадник проф. Михаиловића, сада редовни професор за предмет Патолошка физиологија на Медицинском факултету у Београду, написао је следећу цртицу о проф. Михаиловићу: „Једног дана ме је 'доктор Буба', како је хтео да га зовем а не 'професор Михаиловић', позвао да присуствујем његовом предавању за студенте. Образложио је то да му је потребно мишљење младог колеге из Института о његовом предавању. Тада сам био најмлађи међу лекарима у Институту за патолошку физиологију. У то време, а то је била 1972. година, није било баш уобичајено да се знатно млађе колеге питају за такво мишљење. Отишао сам на го предавање 'по позиву', мада сам одлазио и на друга предавања, не само на предавања 'доктора Бубе'. Предавања које је држао односила су се на неке од поремећаја мозга. Предавање је било разумљиво мени, а претпостављам и студентима. То сам њему и рекао после предавања. Међутим, мени су његова предавања била у блиском сећању, јер сам патолошку физиологију слушао пре непуне четири године, тако да ми начин његовог излагања није био нов и непознат. Ново је за мене било нешто друго: 'доктор Буба' је сада цртао на табли схему мозга, обе хемисфере, истовремено, с обе руке! Ни пре тога, ни после тога, нисам видео да неко црта на тај начин. То предавање, за време кога је мозак био представљен на јединствен начин, и даље памтим. Још увек жалим што је прерана смрт 'доктора Бубе' онемогућила да од њега научим још ствари из струке, али и из живота“.

Особе чија су сећања о Љубодрагу Михаиловићу забележена

  • Научни саветник, др Љиљана Кржалић, специјалист биохемије, Dr. sc. med. biochem., у пензији.
  • Виши научни сарадник, др Драгица Недељковић, специјалист биохемије, Dr. sc. med. biochem., у пензији.
  • Проф. др Богдан Белеслин, редовни професор за предмет Патолошка физиологија на Медицинском факултету у Београду.
  • Проф. др Слободан Дожић, редовни професор за предмет Патологија на Медицинском факултету, у пензији.
  • Проф. др Босиљка Петровић-Минић, редовни професор за предмет Патолошка физиологија, у пензији.
  • Проф др Бранислав Пешић, редовни професор за предмет Патолошка физиологија на Медицинском факултету у Београду.

Поједина документа добијена су на увид захваљујући љубазности службеника (1) Архива Србије (Железник, Булевар младих 5), (2) Библиотеке Српске академије наука и уметности (Кнез Михајлова 35), и коришћењем Библиотеке Института за патолошку физиологију Медицинског факултета у Београду (Др Суботића 9).


LIFE ACHIEVEMENT OF LJUBODRAG T. MIHAILOVITCH
(1926 – 1974)

Dragoslava Chupitch

 

Ljubodrag-Buba Mihailovitch was born on 27th Febru­ary 1926 in Kosovska Mitrovica in an esteemed teach­er's family. He finished the elementary school in Kosov­ska Mitrovica and the secondary school in Belgrade. Fr­om 1941 to 1945 he was in a concentration camp, but at the end of the war he was a fighter in the national-li­beration army. He was holder of the Partizan Comme­morative Medal 1941.

Lj. Mihailovitch entered the University School of Me­dicine in Belgrade in 1945/46 and finished the studies in 1951. During the studies he was one of the highly este­emed students and social-political workers.

He was appointed physician at the Institute of Patho­logic Physiology of the University School of Medicine in Belgrade in January 1952 where he started his research-work managed by professor Shahovitch. At that time he spent half of his working hours at the Department of Neuropsychiatry of the University School of Medicine in Belgrade managed by professor V. Vujitch where he completed his knowledge in clinical neurology. In 1954 he was elected assistant lecturer, in 1958 senior lectur­er, in 1964 associate professor, and in this rank he died.

His remarkable working capability and brilliant intel­ligence became evident soon after the beginning of his duties at the Institute of Pathologic Physiology of the University School of Medicine in Belgrade.

In 1954 he went to Yale University in the USA for ad­vanced, specialized training in the field of neurophysiology and neuropathophysiology in the laboratory of pro­fessor P. J. Fulton. After return to the country in 1956 he became one of the leading research-workers, pedago­gues and intellectuals.

For his research-work in the field of pathologic phys­iology of epilepsy he got the Seventh July Award.

On 21st March 1974 he was elected a corresponding member of the Serbian Academy of Science and Arts.

The interest of professor Lj. Mihailovitch was direct­ed to several medical fields and therefore he became an eminent personality well known in the country and worldwide. He published 120 articles of which 365 are cited in scientific literature even today.

The contribution of professor Mihailovitch to the education of scientific personnel is great.

In short, professor Ljubodrag-Buba Mihailovitch is one of the first ambassadors of Serbian neurophysiolo­gy. He succeeded not only in mastering the science in early youth, but also to contribute to its development.

На Растку објављено: 2008-07-14
Датум последње измене: 2008-07-13 22:40:38
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине