Бранислав Поповић

Приказ књиге „Руски лекари у Србији и Црној Гори“

„Руски лекари у Србији и Црној Гори“, уредник: проф. др Стеван Литвињенко; Издавач: Српско лекарско друштво, Београд; 2007.

Једна од најважнијих монографија у издању Српског лекарског друштва у 2007. години је студија о руским лекарима и њиховом раду у Србији и Црној Гори у периоду између два светска рата, аутора проф. др Стевана Литвињенка.

Професор др Стеван Литвињенко, познати епидемиолог и историчар медицине, учествовао је у ерадикацији пегавца, маларије и организацији сузбијања и гашења епидемије великих богиња – Variola vera 1972. године (као начелник штаба). У својству експерта Светске здравствене организације радио је на организацији епидемиолошке службе и сузбијању маларије у Ираку и Пакистану.

Др Литвињенко и сам пореклом Рус, прихватио се тешког посла да у позним годинама (рођен 1922. године), после пензионисања, оконча дугогодишње истраживање о руским лекарима и њиховом доприносу нашој здравственој служби после Првог светског рата у коме је Србија изгубила скоро половину својих лекара.

Аутор, у књизи од око двеста страна, у уводу и прва два поглавља излаже о почетку и току проширивања дугогодишњих веза Србије и Русије и у области здравства. Тај зачетак везује за писмо Карађорђа 1806. године упућено руском команданту Дунавске армије, генералу Mihelsonu у коме, између осталог, истиче потребу за лекарима и санитетским материјалом. У књизи следе подаци о мисијама руских лекара у XIX веку и почетком XX века у српско-турским ратовима, балканским ратовима и Првом светском рату.

На веома концизан начин, у књизи се нижу подаци о помоћи лекара и других стручњака здравствене струке да би аутор у тежишном, централном делу студије, приказао сопствена истраживања, на око 84 стране, иза чега следи Биографски именик руских лекара емиграната као веома значајан део садржаја (око 65 страна) у којем су по азбучном реду дати биографски подаци за 435 лекара.

На око 150 страна књиге др Литвињенко представља своје истраживање и прецизне резултате до којих је дошао. Следи литература са 125 референци.

Није без значаја листа лекара који су завршили студије на Медицинском факултету у Београду од 1926. до 1950. године са 202 имена лекара рођених у Русији, а који су дипломирали код нас.

Текст је прожет фотографијама, фотодокументима и табелама (преко 50), што чини изванредну композицију за читаоце – читљиву књигу, а осим тога представаља и уверљиву документованост.

Подаци изражени бројкама најубедљивије показују шта је значио долазак руских лекара после 1920. године. Јужно од Саве и Дунава више од половине лекара били су Руси, две трећине на Космету и три четвртине у Црној Гори. Ако би се на карти Србије означила места у којима су радили руски лекари видело би се јасно да су били распоређени по целој територији државе. Рад руских лекара био је значајан и за војни санитет у коме је било ангажовано 46 руских лекара по уговору (контрактуални), а појединци, почев од 1924. године, након што су постали држављани Краљевине СХС, примани су у војну службу као активни санитетски официри.

Још један квалитет био је значајан, а то је старосна структура. Руски лекари већином су били између 40 и 50 година живота са искуством и стручном зрелошћу, а довољно млади да имају енергију да се укључе у решавање тешког стања народног здравља после ратних катастрофа.

Нашој медицинској јавности релативно је мало познат допринос руских лекара нашој здравственој служби и медицинској науци по доласку у Србију после Октобарске револуције. Ипак, има још доста живих људи који су за своје лекаре имали Русе, а у литератури се често срећу имена истакнутих професора као што су Игњатовски, Чернозубов и Рамзин.

Руски емигранти били су прихваћени не само од државе, него и од српског народа, јер су сачували многе животе и допринели да се страдања из претходних ратова зауставе и наш народ поврати снагу и способност за живот и даљи развој.

Заслуга аутора овог дела је што нас све заједно подсећа на велики допринос руских лекара нашој медицини, чувајући од заборава њихову племенитост, пожртвованост и напоре у очувању здравља становништва Србије између два светска рата.

(Приказ је штампан у Војносанитеском прегледу 2008:65(2): 84 • Припремила: др Славица Жижић-Борјановић)

На Растку објављено: 2008-07-10
Датум последње измене: 2008-07-10 12:16:48
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине