Брана Димитријевић

Точак историје, ксенофобија и – острашћени појединац

На основу књиге „Увек ваша – живот и дело др Кетрин Мекфејл“, Матица српска, Нови Сад, 1998.

Књигу „Увек ваша“ написао је лекар, специјалиста ортопедске хирургије др Желимир Микић, редовни професор на Медицинском факултету у Новом Саду, председник Друштва лекара Војводине, Удружења ортопеда и трауматолога Југославије, публициста, те joj не недостаје богат научни апарат. Боравећи у Шкотској, упознао већ остарелу Кетрин Мекфејл, која га је снабдела својом преписком и фотографијама (1).

Шкотланђани и Енглези су два различита народа (2), што наши стари нису разликовали, говорећи, у погледу припадности, тамо где треба рећи британски енглески; а енглески тамо где је требало рећи шкотски.

Породично памћење Мекфелових дуго је 800 година. Генерација је смењивала генерацију, на не баш плодном острву Мал, северозападно од Глазгова, а онда се један од њених припадника – као што то већ код Шкотланђана бива – отиснуо у свет, до Њу Кастла, до Енглеске. Завршио је архитектуру, стекао солидне приходе, засновао породицу. Од петорице његових синова, тројица постадоше лекари. Кетрин је била кћи најстаријег др Доналда Мекфејла.

Почетак прошлог века беше и крај Викторијанске епохе, једне од најблиставијих у историји Велике Британије. Створена је империја у којој сунце никада није залазило, али су на самом острву, зјапиле велике социјалне разлике, док се свеколики друштвени живот одвијао у знаку превласти мушког пола. Отуда се одлука младе Кетрин да заврши Медицински факултет, сматрала веома смелом. Студије ће завршити, но, да ли ће јој потом као докторки, и пацијенти веровати? Кетрин имађаше здушну подршку породице, а и – шкотска тврдоглавост. (Не дате! Баш да видимо!!!) Заблистала је на студијама, однела неколико награда, дипломирала 1911. године. Но, када је замолила одличног пријатеља њеног оца да је прими у Болницу за дечје болести у Глазгову, доби кратак и јасан одговор: „Не, док сам ја шеф одељења.“

Овакав, одбијан став према припадницама лепшег пола није могао остати без друштвеног одговора. На сцену ступају сифражеткиње, борци за женска права. Тај, у почетку пежоративан назив приденут им је саобразно предлогу закона о праву гласачком праву жена (The Woman Suffrage Bill). И баш тај покрет имаће утицаја на даљу судбину др Кетрин Мекфејл.

Наиме, одмах по избијању Великог рата, она покушава да се као лекар прикључи британској војсци, али из Министарства рата добија одговор: „Жене лекари нам не требају.“ С истом лакоћом одбија је и британски Црвени крст. Др Кетрин Мекфејл се обраћа др Елзи Инглис,

једној од истакнутијих сифражеткиња. Елзин одговор мушком шовинизму био је доследан. Осниване су Болнице шкотских жена за службу у иностранству, које су имале искључиво женски персонал. А како је британско Министарство рата истрајавало у свом ставу, исте су понуђене белгијском и француском Црвеном крсту и – Србији. Др Кетрин Мекфејл припашће Србија, Крагујевац. Стигла је одмах по Новој години 1915 у некад пријатан градић, у коме цароваху ратни призори, беда и смрт. Али, гле чуда! Дивљи, патријархални Срби, или блаже речено, ти прости сеоски младићи, прихватише жене лекаре без фалократских гунђања. И жене хирурге. Сматраху их, чак, пажљивијим и нежнијим, у односу на мушки род.

„Тешко болеснику кога не негује жена.“ Написао је неколико векова пре тога, шпански писац Лопе де Вега.

Тихе, невидљиве, а ипак објашњиве нити, све чвршће су повезивале пожртвоване Шкотланђанке и српске рањенике (3).

Но, већ у јануару исте године на Србију ће се обрушити морије пегавог тифуса и рекуренса, које проређиваху и санитетске редове. Оболеће и др Кетрин Мекфејл и преболети, не баш лако, стећи као последицу – наглувост. Септембра 1915. године, враћа се у родну Шкотску, на опоравак.

Беше, међутим, током свог рада у Србији, што вољно, а што невољно, прекршила нека од сифражетских правила Болнице шкотских жена (примајући или сарађујући с мушким персоналом), те главни одбор у Единбургу искључује др Кетрин Мекфејл из редова поменуте организације. Узалуд жалбе. А онда врхунац – слом Србије. Чак и када би пронашла неки начин, више не може тамо. Србија је окупирана, но, да ли Србија више не постоји? Постоји, и те како постоји, макар као држава у изгнанству, беше одговор др Кетрин Мекфејл. Те се фотографија изгладнелог српског дечака у ритама начињена негде у околини Крагујевца, претвара у поштанску разгледницу, а она прикључивши се Српском потпорном фонду, држи серију предавања о својим искуствима из Србије, и скупља новац. Јануара 1916. године, у недостатку бољег, прикључује се квекерској организацији „Пријатељи“, и одлази у Француску. Њена „тема“ су ратна сирочад. Но, већ крајем априла стиже понуда од Српског потпорног фонда за рад на Корзици, где има избеглица из Србије. Рад у болници која располаже с 44 постеља. Крајем маја др Кетрин Мекфејл приспева у Ајачи; град који је по њеном утиску просто врвео од српске омладине (4). А, опет, по њеном отиску, та омладина заслуживала је боље животне услове. Но, њени покушаји, да се барем део дечака, узраста 13-14 година, пребаци негде другде завршиће се неуспехом. Осим тога, др Кетрин Кетрин Мекфејл напушта Корзику већ у Јулу. Њеној динамичној природи није одговарао – мањак лекарског рада.

У рано пролеће 1917. године др Кетрин Мејфејл је (најзад!) на солунском фронту. Заслуга за овај њен последњи, толико прижељкивани, ратни премештај припада начелнику српског војног санитета др Роману Сондермајеру, који јој је још у Француској понудио место у тек отвореној Српској болници престолонаследника Александра у Солуну, с платом од 400 динара месечно. Све до тада – не рачунајући кратку епизоду на Корзици – др Кетрин Мекфејл је радила за севап. У Солуну ће, осим тога, у Болници шкотских жена срести своју најмлађу сестру Изабел, коју не беше тешко наговорити да јој се прикључи.

Али докторку Кетрин Мекфејл, и њену сестру Изабел, није чекао болнички, већ теренски рад. Убрзо су пребачене у болницу Српског потпорног фонда у Соровићу (данас Аминдеон). Тај некада живописни грчки градић беше тешко пострадао још током Балканског, грчко-турског рата 1912. године. У српској болници живело се и радило под шаторима. Збрињавани су цивили, жртве бомбардованог Битоља и околних места (5). На томе се, међутим, није стало. Српске власти су на ослобођеном делу своје територије, настојале да и у погледу здравствене заштите помогну локалном становништву, и благовремено спрече појаву какве масовне заразе. Стога је лекарска екипа на челу с др Кетрин Мекфејл, послата у село Брод, на југоисточној страни Битољског поља. И гле (поново) чуда! Тамошњи у много чему заостао народ исказивао је безгранично поверење према докторки Кетрин Мекфел. Сељанке би јој пристизале у чистим, живописним народним ношњама, као на какву свечаност или празник. По околним селима, лекарску екипу дочекивао би сеоски старешина (кмет), који би их водио право кућама најтеже оболелих. Вршене су и вакцинације, без обзира на повремено грување противничке артиљерије, недалеко.

По обављеном теренском задатку, лекарски тим враћа се у Солун. Али, наједном – узбуна. У Броду и околини појавила се непозната болест. Умиру одрасли, а, нарочито, деца. Болест би почињала дијарејом, а затим би се јавили отоци на ногама, који би се проширили по читавом телу. Смртност оболелих који су примани у Српску болницу у Соровићу, достизала је 40%; а по селима је била већа. Кетрин је посумњала да је реч о једноличној и слабој исхрани. И доиста, реч беше о – пелагри (6).

Крајем лета 1917. године, према плановима др Романа Сондермајера требало је да се др Кетрин Мекфејл врати у болницу престолонаследника Александра у Солун, у знатно боље животне и радне услове, али она моли, и добија допуштење, да још остане на терену. Њено седиште постаје полуразрушено село Бач. Бедни услови у коме живљаше локално становништво, а нарочито деца беху за њу истински изазов.

Али, сестрама Мекфејл не беше суђено да дочекају пробој солунског фронта. Исцрпљеном Европом већ је харала „шпанска грозница“. Др Доналд Мекфејл, који је имао развијену праксу, оставши сам, без помоћника, ускоро је оболео. Није се имало куд, тешка срца и са прегрштима ордења, сестре Мекфејл се враћају у Шкотску.

У родној Шкотској Кетрин је дочекана као хероина Великог рата. Пљуштала су признања, а многобројни пацијенти њеног оца прихватише је, као лекара, оберучке.

Но, изнад свега – Србија! Вести о муњевитом пробоју солунског фронта изазваху у њеној души неописиву радост, али појачаваху чежњу за одласком. Њено место било је тамо, у тој опустошеној земљи, с народом који јој се попут њених земљака чинио – неуништив.

И опет – препреке! Није припадала ни једној организацији, а чиновништво к'о чиновништво... Савладала је и то. И, једне децембарске ноћи 1918. године обрела се у Земуну, а изјутра је, цвокоћући прешла скелом у Београд. Запрепастиле су је размере окупаторових пустошења. Осим тога у тек створеној Краљевини СХС, по обновљеним или тек основаним министарствима владала је, најблаже речено, збуњеност. Шта са толиким хуманитарним организацијама? Шта, поврх свега, са самониклом, неотресивом докторком Кетрин Мекфејл?

Какогод било, у року од неколико недеља, она успева да се домогне једне бараке у Студеничкој улици, пронађе кревете, постељину, окупи особље... (7) Барака беше у очајном стању – без водоводних и електричних инсталација, са разбијеним прозорима... Но, крајем јануара 1919. године Кетрин је могла да напише својима:

„Започели смо с радом и велики број мајки и болесне, неухрањене деце јадног изгледа пристиже нам из целе земље...“ Већ у рано пролеће 1919. године болница беше премалена да прими све оне који су тражили помоћ. А највише беше деце оболеле од туберкулозе. Те др Кетрин тражи и налази решење. Већ пре Ускрса 1919. године успева да отвори одељење у Топчидеру, оспособивши један напуштени павиљон, на ивици шуме...

Све то није ишло баш сасвим глатко, те добро документована књига др Микића обилује и епизодама и ликовима, из тог по много чему критичног периода. Лична иницијатива, и острашћени појединац! Доносило је то у самој Србији крупне плодове још пре ратова, па и за трајања државе у егзилу. Слично шачици ондашњих српских лекара, а од те шачице опет шачици, и Шкотланђанка др Кетрин Мекфејл, грабила је, вољно невољно, том истом неутабаном стазом, и – успевала. Припадала је („угуравши се“ безмало) највишим београдским друштвеним круговима, не из снобизма, или због личне каријере, него због пропаганде, лобирања, донација.

Пресељење у једну мало боље очувану зграду у улици Кнеза Милоша, па, куповина зграде у Вишеградској. Ова нова болница почела је да ради у новембру 1919. године. Имала је 50 кревета и била призната од стране Владе Краљевине СХС као прва дечја болница у Србији. Њено име гласило је Енглеско-српска дечја болница (The Anglo Serbian Chiildren’ s Hospital).

„Отприлике једна трећина деце која се лече (код нас) у болници су сирочад.“ Писало је у апелу за помоћ, на енглеском језику, јер је већина донација, ипак, стизала из Велике Британије. „Многи бивши војници доносе своју децу из прилично удаљених крајева земље, јер су и они сами били лечени у британским болницама на солунском фронту...Три хиљаде фунти стерлинга довољно је за годину дана рада болнице, а 50 фунти за одржавање једног кревета у истом периоду.“ У истом апелу она наводи да 35-40% њених болесника припада групи оболелих од коштано-зглобне туберкулозе.

Енглеско-српска, касније Енглеско-југословенска болница др Кетрин Мекфејл убрзо постаје и наставна база Медицинског факултета. У лето 1934. године, када је затворена, а зграда је предата Министарству народног здравља Краљевине Југославије, сачињен је и биланс: 8.600 болнички лечене деце, а више од 170.000 прегледане и лечене амбулантно. Четири истакнута лекара који су радили и стицали искуство у тој болници касније су постали познати професори Медицинског факултета. Хируршко одељење касније ће прерасти у Дечју хируршку клинику, а да се не говори о стотинама медицинских сестара које је у тој болници пролазило кроз практичну обуку, по строгом протоколу тада већ легендарне Флоренс Најнтингел.

Огромни трошкови одржавања болнице у Београду, утицали су на др Кетрин Мекфејл да почне да размишља о отварању једне мање негде у унутрашњости. Но, нешто је лежало и у самом карактеру ове неустрашиве жене. Нешто попут жеђи за новом авантуром и стваралаштвом. Избор је пао на Сремску Каменицу. Подићи болницу у којој би се лечила деца оболела од коштано зглобне туберкулозе! Прионула је, а њен већ пословични ентузијазам, окупио је шачицу одлучних „занесењака“, и пројекат је „морао“ бити успешно окончан. Наилазио је можда најлепши и најспокојнији период и у личном животу др Кетрин Мекфејл. Њене везе с највишим београдским круговима, укључујући и припаднике Двора, британске, па и америчке дипломатије, нису се прекидале, те је дечја болница у Сремској Каменици често била домаћин високих гостију. Но, за др Кетрин Мекфејл, најдрагоценија беше пријатна, породична атмосфера створена у самој болници. Болничко лечење коштано зглобне туберкулозе је дуготрајно, те су мали пацијенти остајали ту месецима. Ваљало их је зближити међу собом, сродити с особљем. Захтевало је и то труда, али награда за тај труд није имала цену.

Уследио је нови рат. Повлачећи се према Боки Которској, пошто је благовремено своје пацијенте послала кућама, др Кетрин Мекфејл с тугом доживљаваше брзи слом Краљевине Југославије. Потом је, неко време, с групом британских држављана цивила у италијанском ропству, да би посредовањем америчке дипломатије, била репатрирана у Шкотску. На родном тлу и широм Британије она развија своју већ уходану делатност овога пута у корист поробљене и раскомадане Југославије.

(Убрзо по повратку учествовала је у једној емисији Радио Лондона за Југославију. Том приликом говорила је на српском језику. Те су многи њени пријатељи, особито у Сремској Каменици, одахнули. Кетрин је, значи жива.)

Но и тај рат ближио се свом крају. Крајем октобра 1944. године др Кетрин Мекфејл стиже у Бари, у Италију, где је већ постојало неколико пољских болница у којима су лечени рањени и оболели из Југославије. Током месеца новембра цела мисија Унре (8) за Југославију, у којој се налазила и јединица Фонда за спасавање деце, а потоњој је припадала др Кетрин Мекфејл, чекала је у Барију и Сан Спириту, окончање преговора између нове југословенске власти, на челу са маршалом Титом; заправо дозволу за улазак и рад у ослобођеном делу земље. Но, ти преговори беху неопростиво спори. Нова власт није одбијала да прими материјалну помоћ, али никако и „толики број странаца“. Др Кетрин Мекфејл једноставно ништа није схватала. Зар се око таквог једног питања уопште преговара? Зар обилата материјална помоћ изгладнелом становништву због тога чека? А зима стеже, осваја..? Откуда параноја? Откуда ксенофобија? Напослетку, њу је у Југославији чекала њена болница!? А када су с тешком муком, после четворомесечног натезања, окончани преговори одобрен је улазак за само 100 службеника Унре. (Само стручњаци, а у статусу посматрача.) Шансе да се др Кетрин Мекфел нађе међу њима постадоше равне нули.

Но, и њена судбина већ је имала своје калупе. У том најочајнијем трену појављује се – др Нико Миљанић. Беше први од београдских лекара који је приступио Енглеско-српској болници у Вишеградској; у њој радио низ година. Већник АВНОЈ-а, а тада председник АСНО-са Црне Горе затражио је да др Кетрин Мекфејл сместа буде пуштена у Југославију. У марту 1945. године Кетрин стиже у Дубровник, где ју је лично дочекао др Нико Миљанић. Предстојао јој је затим сусрет са разрушеним Београдом, проживљавање истог, већ одсањаног кошмарног сна. Па, сусрет с болницом у Сремској Каменици од које је остала само – љуштура. Све што је могло да се однесе, однето је, укључујући и електричне инсталације. Али зато су је мештани дочекали с одушевљењем, и радошћу.

Обновити болницу! Беше нови задатак. Али како? Упркос високом покровитељству др Миљанића, није спадала у ону Унрину квоту од 100 стручњака, те јој је претио отказ гостопримства. Уследиће још један очајнички покушај: одлазак министру народног здравља, и – преокрет. Министар је био њен добар познаник. Као млад лекар радио у Полицијској школи у Сремској Каменици и тада често долазио у њену болницу, присуствовао операцијама и стављањима гипса, учио енглески. Али партија је заповедила: странци нам не требају. Те и министар остајаше неко време непомерљив, попут стене. „Знате, докторе,“ бацила је др Кетрин Мекфејл последњу карту на сто, „лечила сам југословенску децу још пре него што сте ви били рођени, зар заиста на мене можете гледати као на странца!“ Дејствовало је. Не само да јој је продужено гостопримства, већ беше издејствована дозвола Министарства здравља за преузимање болнице од стране др Кетрин Мекфејл, уз то дозвола да може одмах довести три британска школована стручњака: главну сестру, секретарицу и учитеља ручног рада. Нешто болничког намештаја беше сачувано од стране мештана, Унра је даровала кревете, а власти Аутономне Покрајине Војводине организоваше и платише поправак зграде. На терет власти пало је и одржавање болнице и плате за југословенско особље. Беше то у том трену једини британско-југословенски заједнички подухват. Изгледало је на трен да ова неустрашива жена ниже победе и над неумитним токовима историје. Корените друштвене промене у Новој Југославији као да заобилажаху њену болницу. Истина, по законима Нове Југославије, није јој могло припасти шефовско место, те власт би принуђена да јој постави такозваног административног управника. Кетрин је предложила Бранка Бугарског, кога је познавала још од пре рата. 19. децембра 1945. године болница је била отворена и званично. Мало по мало изгледало је да се враћају и стара, добра времена. Викендом из Београда пристизаху угледни посетиоци, махом припадници британског дипломатског кора и представници Унре. („Најраспеванија болница“ записаће један Унрин лекар.) У јесен 1946. године у време бербе грожђа, настојећи да сасвим оживи предратну традицију, Кетрин је приредила прославу. Окретало се прасе на ражњу, вина је било у изобиљу, свирало се и певало. Али то беше ако не Тајна оно у свако случају опроштајна Вечера. Око др Кетрин Мекфејл беху већ постављени обручи сумњи, неизвесности, свакојаких ситних непријатности па и отвореног непријатељства (9). Телефонска линија између њене виле и болнице била је прекинута, а из Београда је „невидљива а свемогућа“ ОЗНА послала медицинску сестру, са јасним упутствима да мотри, доставља и сеје раздор. Полако, али сигурно атмосфера неповерења и сумњи обрастала је болницу попут отровне маховине. Почетком новембра 1946. године уследио је нов ударац: званично је у Југославији престао рад Унре, под чијим окриљем у многоме беше и болница др Кетрин Мекфејл.

Схватајући да у новим условима неће моћи дуго опстати Кетрин упућује предлог Министарству народног здравља да се њен санаторијум интегрише у нови државни систем социјалног осигурања, на које никада није добила одговор (10). Маја месеца 1947. године у Сремску Каменицу долази лично министар здравља, др Урош Јекић. Саопштио је докторки Кетрин да у духу нових времена и хода ка светлој будућности, све болнице у земљи морају бити национализоване, па и ова у Сремској Каменици. И он беше један од предратних познаника др Кетрин Мекфејл и њен велики поштовалац, али...

Не може се рећи да је за искусну Кетрин то био гром из ведра неба. Очекивала је она и то, стога је с министром постигла усмени договор о некој врсти изнајмљивања њене болнице држави. Но, и то беше варка, капљица меда у пуној препуној чаши жучи, коју је морала да искапи пред њим. Министров долазак беше последња пријатељска опомена да се што пре – торња. Точак историје (и „прогреса“) прелазио је преко леђа др Кетрин Мекфејл. Крцкала је и болела свака кошчица. Неки каснији покушаји да се болница др Кетрин Мекфејл, ипак, изузме из вихора национализације, не подгреваху више ни лажну наду. После толико година жртава и службе овом народу беше јој отето све, а њој практично наређено, да се што пре растане од своје друге отаџбине.

Драгоценост ове књиге, која управо на овом тужном и срамном месту достиже свој драматуршки врхунац између осталог је и у хладнокрвном изношењу свих чињеница; па и оних најпогубнијих по читав српски род.

Последње, можда најмање узбудљиво поглавље, које је ипак морало бити написано, говори о судбини болнице др Кетрин Мекфејл, по њеном одласку, о замуцкивањима па и посртајима, о честим променама, час надлежности, час припадништва, час намене. Које иставља и појачава питање: а, зашто су је јурили, па најурили? Зашто је растурена та мала заједница, у којој је осим лечења, цветао живот заснован на провереним и древним породичним вредностима. Свака болест је, осим осталог, и предворје усамљености, па и неке врсте (незаслуженог) остракизма, све до друштвене смрти. Лечење болести није само лечење тела, него и душе. Читава једна методологија, безмало философија, чинила је ту болницу и успешном и пријатном. Била је училиште, не само обавезних школских знања, већ и моралних норми. Све је то нестало у неповрату.

Др Кетрин Мекфејл умрла је 1974. године у Шкотској. Али сећање на њу и њено дело нису ишчезли, ни у Великој Британији, ни у Француској, ни у одлазећим Југославијама, ни у Србији. Само могу ли нас спомен плоче, комеморативне седнице, делови документарног филма, и свега оног што, у последњем поглављу своје књиге, помно набраја др Микић, ослободити осећања чемера и кривице?

---

(1) Једину озбиљну материјалну грешку начиниће др Микић у погледу доктора Габријела Гарнијеа, оснивача дечјег диспанзера „Кап млека“, јер Микић вели, докторке Гарније. (Детаљније: Владимир Пешић, Будимир Павловић: Први педијатри и прве педијатријске установе у Србији; Граф. атеље „Богдановић“, Београд 2006; стр. 191-203 )

(2) Енглези су, махом протестанти, Шкотланђани римокатолици. У британској застави плави крст је енглески, црвени шкотски. Шкотланђани немају своју војску, али имају своје пукове, које су и у Другом светском рату пратили гајдаши. Гајда је за шкотски пук исто што и – застава. За Шкотску важи правило које је некада важило за Лику: Лика све насели а никад се не расели. Стога Шкотланђана има пет пута више у целом свету него у самој Шкотској. Томе доприноси и дуго памћење. Шкотланђанин кроз генерације памти, и остаје – Шкотланђанин.

(3) Уз, разуме се, високе стандарде у сваком погледу, о чему говори и ово сведочење из Добруџе.

„Послат сам после подне у британску болницу. Све саме женске... Имају одличну опрему, и болничку и личну, и све услове да отворе праву болницу... Код њих су рањеници смештени као у правој модерној болници. Болничарке су врло пажљиве и не либе се ни од каквог посла... Долазе рањеници, на срећу, нема их много тешких. Шкотска болница много помаже. Оне негују, ми региструјемо...“

(Из ратног дневника др Милутина Велимировића, у то доба медицинара. Видети: Брана Димитријевић, У равницама привида; Филип Вишњић, 2008, стр. 101 до 103.)

(4) Први декан Стоматолошког факултета у Београду – који је основан 1948. године – Проф. др Љубомир Ђоковић, завршио је српску и француску гимназију, у Ајачију.

(5) О овим цивилним делатностима српског санитета у изгнанству, зна се још понајмање. Стога ова књига, макар узгредно, покреће и то питање.

(6) Др Микић, на овом месту (стр. 102) говори о „тада мало познатој болести“, што није баш сасвим тачно. Видети „Истине др Лазе Илића“ на овом истом сајту.

(7) Поседовала је Богом дану моћ да своје одушевљење пренесе друге. Ту њену способност њена сестра Изабел сажела је овом реченицом:“Кет чак не треба ни да затражи, сви јој одмах дају све оно што јој треба.“

(8) UNRRA (Unated Nation Relief and Rehabilitiation Administration) била је привремена међународна агенција основана 1943. године у циљу пружања помоћи у исхрани, одевању, медицинској бризи, повратку расељених, обнови ослобођених земаља опустошених ратом. Финансирале су је владе 44 земаља. Своју делатност Унра је завршила 1947. године, а званично је укинута у септембру наредне.

(9) Колико је тадашња власт у др Кетрин Мекфејл видела „страног плаћеника, шпијуна и непријатеља новог поретка“, сведочи и хапшење дугогодишњег њеног сарадника и возача Васиља Скрајге, 1948. године, истина тек по њеном одласку из Југославије. У затвору су га мучили, покушавајући да из њега исцеде доказе о шпијунској делатности др Кетрин Мекфел, макар измишљене. Али је стамени Украјинац одолео, држећи се истине и само истине. Није му суђено. Једноставно је пуштен из затвора после три месеца.

(10) Чак и деца у болници су се мењала, нарочито она старија. Био је обичај да се деца око 7 сати увече, помоле Богу, одељење по одељење, док их дежурна сестра обилази и после тога гаси светло. Међутим једно вече старија деца одбише да се помоле „нечему што не постоји“, те је тај обичај постепено укинут. У болници се, још од њеног постанка, славио Божић. За Бадње вече на свако одељење постављала би се божићна јелка, певане су се божићне песме, деца су добијала поклоне. И тај обичај би укинут. Јер, када су као и обично запаљене свеће, старија деца отпочеше певати песме о маршалу Титу. Кетрин заустави певање рекавши да они не славе Титов рођендан већ рождество Христа Спаситеља... али узалуд.