Стојан Бербер

Смрт деспота Стефана Лазаревића

У Политици, па и у њеном Културном додатку, у неколико наврата пише се о напорима да се идентификују посмртни остаци деспота Стефана Лазаревића[1]. Раније се мислило да су његове мошти откривене у манастиру Копорину, где је анализу радио академик Славољуб Живановић, а сада се сматра, и анализом ДНК потврђује, да су посмртни остаци ипак у манастиру Манасији, знаменитој деспотовој задужбини. Модерна техника и модерна медицина, удружене у информатичкој ери достижу неслућене могућности сазнања, па и творења, од анализе људског генома до клонирања живота, па није чудно да може да одгонетне и чији су посмртни остаци.[2]

Па ипак, и поред толике моћи медицине, још увек има у неким књигама и зборницима тврдњи да је деспот Стефан Лазаревић умро од срчане капи, како је наведено чак и у вишетомној Историји српског народа. А да то није тачно лако доказује сваки упућенији медицински стручњак, који може установити и од чега је деспот вероватно боловао.

Анализирајући деспотову личност на основу казивања Константина Филозофа, дворског човека, може се закључити, прво, да је деспот био ауторитативан господар и интровертна личност. Константин Филозоф пише да деспоту нико није могао сагледати очи, да није волео ни жене ни музику:

„Свако на њега гледаше са страхом. Треба још знати и то да није било лако сагледати његове очи ни самим великашима. И то не велимо само ми, него то сведоче сви који су с њим посла имали. И ма колико да се ко зарицао да ће му очи сагледати, опет се тога не могаше нико удостојити. Ово што ћемо сад рећи чудније је и од тога. У оваквом господству ко је кад остао, да не допадне женске љубави и свираца! А он нити мараше за једно, нити за друго, и не хтеде ни чути. Заповедио је само да имају свирци војнички, што требају за рат.“

Депресивну природу деспотову могу делимично објаснити околности под којима је живео, стални сукоби са Турцима или Угрима, несреће којима је био изложен његов народ, али и он лично, који је доживео да му оца погуби султан Бајазит, будући његов зет, ратовање са братом Вуком и сестрићима Бранковићима око српског престола, али засигурно и психичка конституција самог деспота, који се, и поред тога, истицао умом и телом изнад својих савременика, као „месец међу звездама“.

Однос према женама је још загонетнији, што примећује и Константин Филозоф, који каже да их није марио.

Деспот је био ожењен Јеленом, кћерком господара Лезбоса, свастиком византијског цара, која се поред мужа није посебно истицала. Са њом деспот није имао деце. То што је ипак супругу задржао, у тим патријархалним временима, говори или да је проблем био у деспоту, или да политички односи са византијским царем, који му је дао деспотску титулу, нису дозвољавали раскид брака. Али народ не може прихватити да се породична срећа може нечему подредити, па је смислио оправдање и за деспота – наводно је ипак имао пород. По народном предању, како га је Вук забележио: „ Високи Стефан идући с војском из Московске у Србију дође у Будим на конак, и ондје Маџарска господа видећи га онако висока и лијепа питају га да ли би се у војсци његовој могао наћи добар ждријебац да опасе њихову кобилу да би и они запатили тако лепијех и добријех коња, а он им одговори: ,Би, за што не би?' Кад буде у вече, они му пошаљу лијепу дјевојку да ноћи с њиме. Кад се он стане изговарати, каже му се да је он то обрекао учинити, тако он прими дјевојку и преноћи с њоме, и сјутрадан ујутру на растанку даде јој прстен и рече јој: ако роди мушко да му надјене име Јанко, ако ли роди женско Јања, и пошто дијете одрасте да му да онај прстен... а дјевојка после девет месеци роди двоје, мушко и женско.

А када мати даде Јанку онај прстен, а он се у њ загледа и проучи шта на њему пише, рече: ,Међер сам ја једнога цара син!' И за то је послије ишао у Србију и био се с Турцима као тражећи своју очевину [3].“

Има забелешки да је деспоту претила и смртна опасност, о чему сведочи и Повеља манастиру Милешеви 1405. године, у којој деспот вели да су га свети Симеон и свети Сава спасавали молитвама и на мору и на суву, па „чак и јадну душу моју од врата смрти повратише и молитвама њиховим од свих творца и владике по други пут живот ми се дарова.“

А Константин Филозоф сведочи да је деспот боловао 1426. године и од „ножне болести“, која га је и од пре пратила. Остаје да се испита је ли у питању била само рана од оружја (Ангорска битка, кад је храбро али узалудно покушавао да спасе зета Бајазита, и би му „окрвављена десница“?) или је то био поремећај венске или артеријске циркулације, од које не ретко болују упорни коњаници. А да болест није била безазлена казује запис Константина Филозофа:

„Благочастивога деспота Стефана постиже више ножна болест, од које одавно страдаше. Зато и веома побојавши се смрти, посла по свога сестрића господина Ђурђа, и дође овај у место звано Сребреница, и ту сабра са патријархом сабор часних архијереја и благородних свију власти и свију изабраних и благослови њега (Ђурђа) на сабору на господству, говорећи: Од сада овога познајете господином место мене.“

Међутим, здравље деспотово беше нарушено у толикој мери да је и нервно почео да попушта. Упадао је у стање изненадног плача, па и „горког ридања“, што сведочи о погоршаној депресији.

Следеће године, у јулу, изненада је умро.

По сведочењу Константина Филозофа збило се то овако:

„Када је био на месту званом Главица, обедавши изађе да лови, и док је још ловио, узео је крагујца на руку своју. Овог узевши није носио како треба, он, који је до сада све како треба и на удивљење изводио и чинио, и нагибао се на сваку страну да са коња падне. Обухвативши га са обе стране, вођаху га до стана и када је био у шатору, он лежаше, а то беше свима дирљив призор, испустивши само један глас: ,По Ђурђа, по Ђурђа...' говорећи. И тако није ништа одговарао до јутра, када и дух свој предаде Господу.“

Мавро Орбин у свом чувеном делу „Краљевство Словена“ пише у 17. веку да је деспот изненада умро од капи, али не наводи да ли од срчане или од мождане.

Феликс Каниц, немачки путописац и историчар, забележио је у 19. веку народно предање да је деспот умро у подножју Космаја, где је село Кораћица, које је добило назив отуда што је деспот Стефан Лазаревић, силазећи с Космаја, пројахао брзим корацима, код јужнијег Пружатовца је пружио корак, а код Пустог Стојника је

стао, али не својом вољом, већ зато што је изненада мртав пао с коња.

Исти аутор наводи да је чуо више верзија о деспотовој смрти: да је деспот дигао сам руку на себе из очаја због надирања Турака, да га је убила српска стража јер је, замишљен, заборавио лозинку, да је погинуо у сукобу са Бранковићима.

Константин Јиречек, бечки професор историје вели да је деспота погодила срчана кап и да је следећег дана умро.

И у Историји српског народа (1982) пише да је умро од срчане капи.

Вероватно је да су се након Орбина аутори повели за његовим писањем, не опажајући да је он рекао само кап, али не и њену врсту, па су је означавали, како и народ често чини, као срчану.

Анализирајући биографију деспотову из пера Константина Филозофа лако се може закључити да је деспот умро од мождане капи, односно од можданог удара. Мождана кап, у народу названа и „шлог“, даје знаке баш онакве какве описује Константин Филозоф: после обеда, док је ловио, деспот није носио сокола на руци „како треба“, нагибао се при јахању као да ће да падне, због чега су му пратиоци помогли да дође до шатора „обухвативши га са обе стране“. Очито је дошло до слабости у левој руци (на њој се соко носи), а деспот није могао ни ходати због одузетости (слабости) ногу (леве ноге у том случају), јер је мождани удар довео до парализе леве стране тела. У шатору „он лежаше“, што значи да није могао да седи нити да стоји, а од речи изустио је само Ђурђево име и после тога није „одговарао“ до јутра, када је и умро: мождани удар је захватио и језик, као што то често и бива, па деспот није могао да говори, нити да одговара на питања својих пратилаца.

Да ли је мождани удар дошао као последица повишеног крвног притиска (што је највероватније), или услед пуцања мождане анеуризме (проширења крвног суда), или услед згрушавања крви у самом крвном суду (што није ретко код одмакле склерозе), или услед емболије крвним угрушком из проширених вена (што је мало вероватно), остаје лекарима да одгонетају.

Али нагли ток, тешке последице, губитак свести и убрзана смрт говоре да се вероватно реч о можданом крварењу услед прскања крвних судова, због чега је јасно да не може бити речи од срчаној капи и да је не треба помињати у деспотовој биографији.

На крају да поменемо да је на месту деспотове смрти његов племић Ђурђе Зубровић подигао споменик са натписом: „О тешко томе ко га виде на овом месту мртва!“

(Текст је објављен у Политици, у скраћеној верзији, 21. 01. 2007. године)

---

[1] Посебно је атрактиван информативан чланак који је написала Тамара Огњевић.

[2] Због свега није несувисло питање да ли ће сутрашњи човек покушати да достигне моћи Аполоновог сина Асклепијуса, који је умео и да мртве оживљава, због чега га је, да не ремети природни ток ствари, муњом усмртио сам Зевс, а после га уздигао међу богове.

[3] Детаљније: Јелка Ређеп: Сибињанин Јанко: Легенде о рођењу и смрти
http://www.rastko.org.yu/rastko-hu/umetnost/knjizevnost/naslovi/SibinjaninJanko/index.html

Такође: http://www.scribd.com/doc/2784781/Dr-Jelka-Redjep-Sibinjanin-Janko