Маринко М. Вучинић

Стопедесетогодишње поруке

Ђорђе Натошевић, За што наш народ у Аустрији пропада, Санимекс, Едиција Исидоријана, Београд, 2007.

Спис Ђ. Натошевића За што наш народ у Аустрији пропада, награђен је 1863. године наградом „Матице српске“ са десет дуката. Рад је објављен анонимно у „Летопису“ што довољно говори о друштвеном положају самог аутора, чије је име тек открио Стојан Новаковић у својој Библиографији. (1)

А сад: Зашто пропадамо као народ, вероватно је питање које се најчешће поставља у нашем поимању историје и друштва. Није то само склоност нашег народа јадиковкама и јеремијадама, нити је то израз представљања себе као једине и највеће жртве, Што се често може чути од наших новопечених демистификатора српских политичких и историјских митова. То је пре свега трагање за одговором на питање, зашто је српски народ у својој бурној и тегобној историји доживео толико тешких и драматичних искушења.

Ова књига нам пружа пре свега свеобухватан увид у духовно и материјално стање српског народа у Аустрији покушавајући да одреди који су то друштвени, економски, културни и политички процеси доводили до његовог пропадања, осипања и укупног социјалног и политичког слабљења. Ђорђе Натошевић однарођавање и депопулацију наводи већ на првим страницама ове књиге као основне узроке наше пропасти. Већ на самом почетку књиге аутор нас уверава да су лоше управљање народним пословима, немарност и себичност старешина али и нерађање и однарођавања главни узроци моралног пропадања и осипања нашег народа. Жалосно стање трговине и заната и о таквом арчењу имовине која је стечена у претходним трговачким и предузетничким генерацијама и склоности да се данас, како он каже, оће свако одједаред без рада и штедње још уз арчење да се обогати. Све су то друштвене појаве које се веома лако могу препознати и данас и тим више је ова књига драгоценија и важнија за наш укупни савремени друштвени и политички живот. „Наша кућа троши више, троши напред, потроши и оно што нема. Наш је народ још више нечуваран него нерадни, па сваки час у зло падне, и онда би се увек поправио, а чим му боље пође, опет онај стари разметљивац, те тако никада течевине нема, него мора са сиротиње да пропадне и телесно.“ Ову потресну слику опште запуштености и олаког немара можемо често наћи и препознати у Србији и сада, па је очигледно да још увек нема политичке спремности и одлучности да се ухватимо у коштац са разорним последицама опште депопулације, економског пропадања и губљења националног идентитета.

Проблему однарођавања, Ђорђе Натошевић је у овој књизи посветио посебну пажњу и значај. То је процес у српском народу који дуго траје и имао је погубне и разорне последице конституисање и одржавање нашег националног идентитета. Са нескривеном тугом и сетом наводи разорне последице до којих је довео процес однарођавање наше елите али и народа спремног да се олако одрекне свог националног идентитета и бића и тако постане део другог и различитог националног и верског корпуса. У Аустрији тог доба однарођавање српског народа било је пре свега израз укупног слабљења социјалног, културног и друштвеног устројства српског народа изложеног сталним притисцима да напусти своју веру и идентитет. Али тај процес није био резултат само спољних притисака већ је он био драматичан израз клонућа и слабљења српског народа и његове политичке и друштвене елите који често нису успели да се одупру снажним процесима однарођавања.

Поред свих ових већ наведених узрока пропадања нашег народа Натошевић није пропустио да говори и о политичким узроцима и њиховим веома погубним манифестацијама и облицима испољавања. Они имају посебан значај и утицај и не делују мимо осталих историјских чинилаца у овом процесу, али у великој мери су одређивали и данас одређују политичку и друштвену судбину српског народа. “Али није ни чудо; ко нас заступа, заклања, води, одушевљава! Наши благородници, како се одметнуше, не знају више ни шта су ни чији су, не уму ни себе да заступе, а за народ свој како немају свести, тако ни срца. Наши научници свађају се о својим личностима и терају по кафанама политику свега света, само своју народну не.“ Поштење и понос, две категорије које су се изгубиле и у нашем савременом политичком животу јер не спадају у корпус пожељних маркетиншких и прагматичних политичких израза и подухвата који доминирају и нашом савременом политиком и политичким деловањем.

У овој књизи нема отужног самооптуживања и самонегације којој су тако склони наши грлати реформатори и европејци који заступају тзв. грађански поглед на свет у коме нема места за промишљено и аргументовано расправљање о националном идентитету српског народа. Они то залагање дисквалификују као настојање да се конституише и конструише демократски национализам који је по њима најопаснији облик националистичке политичке мимикрије. Ова књига је пре позив на трезвено расуђивање о приликама у којима се данас налази српски народ и разлозима његових великих историјских пораза и клонућа. Она такође руши стари али и данас веома присутан стереотип, да Срби нису спремни и способни да се суоче са својим манама и недостацима и да су само склони да прихватају старе и граде нове политичке и историјске митове и предрасуде.

Увиди до којих је дошао Ђорђе Натошевић управо показују супротно и имаће за нас велики значај и смисао ако будемо умели да прочитамо и трезвено и објективно протумачимо горке , отрежњујуће и сурове истине које је он изрекао још половином деветнаестог века. Предраг Протић је у поговору ове књиге с правом истакао да Ђорђе Натошевић није решење српског питања није видео у политици већ је његово решавање видео “у економском и културном положају српског народа и мислио је да тај проблем може решити педагошким и економским средствима и методама“. Али наше време показује да су нама данас потребне пре свега дубоке и темељите политичке промене као основни друштвени предуслов за промену целокупног друштвеног устројства. Након више од сто педесет година српски народ се налази пред готово истим искушењима и изазовима пред којима се налазио у време када је ову књигу писао Ђорђе Натошевић. Зато је и данас више него актуелно питање, зато пропада српски народ. Читање и разумевање рационалних и разумних порука Ђорђа Натошевића може нам много помоћи у давању одговора на ово судбинско питање наше историје и нашег постојања.

(Књижевни лист, бр. 70, 1. јун 2008)

(1) Реч је о др Ђорђу Натошевићу, истакнутом новосадском лекару. Био је један од (такође анонимних) сарадника у Батутовом часопису „Здравље“, ближе о томе у фусноти 1 текста „Р'њица или шкрб“ на овом истом сајту. Но, разлози анонимности у погледу ове књиге сигурно нису били исте природе. Можда је сматрао да као лекар „прекорачује своје компетенције“ бавећи се широком друштвеном проблематиком? Како год било, Батутов текст „Домаћи нас лопов поткрада“, на овом истом сајту, у многоме је у сагласности баш са овом књигом, коју је – ма колико то нама данас чудно звучало – могао да напише само тадашњи лекар; Натошевићевог „формата“, разуме се. Прим. Б. Д.