Брана Димитријевић

О књизи „Први педијатри и прве педијатријске установе у Србији“

Др Владимир Пешић и др Будимир Павловић, „Први педијатри и прве педијатријске установе у Србији“; Граф. атеље „Богдановић“, Београд, 2006.


Писци ове књиге – први педијатар пулмолог, други специјалиста опште медицине и историчар медицине – развој педијатрије у Србији поделили су на четири периода. Први обухвата време од првих писаних помена о дечјим болестима па до почетка рада првих специјалиста педијатрије у Србији, други од доласка првих специјалиста и оснивања првих педијатријских установа, трећи период је развој и рад педијатријске клинике и педијатријске школе у Србији од свршетка Првог до почетка Другог светског рата. Четврти период је развој педијатрије после Другог светског рата. Не баш сретна подела, али је тешко наћи бољу. Осим тога, намера писаца да говоре само о прва два, није могла бити остварена, неизбежно је „докачен“ и трећи. Но, баш ово потоње је предност а не недостатак ове књиге.

Позивајући се на радове академика др Реље Катића, о Хиландарском медицинском кодексу, из XVI века, у коме се помињу (истина оскудно) и дечје болести, писци наредно дело на српском језику, овога пута искључиво у оквирима дечје медицине, налазе тек 1836. године. Аутор ове књиге, која носи наслов Чадољуб или неговање деце у првим годинама живота, која је штампана у Будиму, је др Гаврило Пекаревић (1812-1851). Књига, подељена у четрдесет и шест поглавља, није уџбеник, већ водич за родитеље, заснован на најмодернијим тадашњим гледиштима француских, немачких а у извесној мери и италијанских аутора.

Дело сведочи и о грдном заостатку Срба са обе стране Саве и Дунава, и у овој области, у односу на развијени свет. И Енглеска и Француска и Немачка већ одавно имају „очеве“ својих педијатрија, и, разуме се, следбенике. Прва специјализована болница основана је 1802. године у Паризу, следе Беч (1828), Берлин (1830), Петроград (1834), Лондон (1852)...

Не треба, међутим, потценити просветитељско деловање шачице тадашњих лекара, особито у периоду пре победе Пастерове науке. Осим тога, ни сама педијатрија није се дала лако издвојити из целокупног дечјег питања, оптерећеног високим процентом оболевања и високом стопом смртности. Стога писци ове књиге с правом указују на оснивање више социјално-медицинских удружења која су имала значајну улогу у развоју здравствене заштите деце. (Друштво за потпомагање и васпитавање сиротне и напуштене деце, Друштво Краљ Дечански за глувонему и слепу децу, Материнско удружење и његов Дом за нахочад. Ово потоње друштво основано је на иницијативу др Драге Љочић, прве жене лекара у Србији.) Истављало се питање и школске медицине. Тако је др Јован Јовановић-Змај по преласку из новог Сада у Београд одмах предложио Министру просвете Краљевине Србије „да се у основним школама у Београду оснује стручни санитетски надзор“; Понудивши се да га обавља бесплатно. Што је прихваћено оберучке.

Први специјалиста педијатрије био је др Платон Папакостопулос, који је 1899. године постављен за шефа новооснованог Одељења за дечје болести у саставу Опште државне болнице. Платонов отац Панајот Папакостопулос (1820-1879) био је угледан београдски лекар и један од оснивача Српског лекарског друштва, и врло плодан преводилац са грчког на српски језик. (Некадашња кућа породице Папакостопулоса и данас постоји на Топличином венцу.) Диплому доктора Медицинског факултета на Бечком универзитету Платон је стекао 1892. године. Потом је 1893. године постављен за лекара Среза посавског са седиштем у Обреновцу. После пет година рада добивши од Министарства унутрашњих дела дозволу, отишао је у Беч на специјализацију о свом руву и круву. На Конгресу лекара и природњака Србије поднео је реферат „О терапији шарлаха Мозеровим серумом“. Умро је у Ђевђелији 1915. године од пегавог тифуса.

Други по реду специјалиста педијатрије др Миленко Митерини, биће оснивач и први председник секције Српског лекарског друштва за Дечју медицину. Рођен је у Крагујевцу 1875. године. Отац му је био бравар, а мајка домаћица. Беху – што није поуздано утврђено – досељеници из Чешке. Медицину је дипломирао на Бечком универзитету 1900. године.

Специјализацију је обавио у Паризу и Берлину (1902-1904). На Конгресу лекара и природњака учествовао је са радом о дифтерији, а исте 1904. године објавио је књигу „Мајка и одојче – за младе матере“. По завршетку Првог светског рата био је неко време једини специјалиста педијатрије на територији негдашње Србије. У мају 1919. године постављен је за заменика главног лекара Опште државне болнице, а посебном наредбом Министарства народног здравља одређен је да обавља дужност шефа Инфективног и Дечјег одељења. Априла 1921. године постављен је за лекара у Енглеско-српској болници др Кетрин Мекфејл, добивши, осим тога задатак да „преузме као указано лице, управу болнице и буде наредбодавац за све државне издатке око болничких потреба“(1). Др Миленко Митерини умро је напрасно 1929. године. (Кућа у којој је живео и радио још постоји – угао Хиландарске и улице Јелене Ћетковић.)

Исцрпно дата биографија др Милана Петровића, трећег по реду специјалисте педијатра, превазилази по својој интересантности оквире задате теме, подсећајући истраживаче наше прошлости да строго разликују она од ових времена. Др Милан Петровић рођен је 1886. године у Нишу, у имућној породици. По завршетку гимназије није му пошло за руком да као државни стипендиста буде послат на студије медицине у Русију, те он о свом руву и круву одлази на студије у Беч. „За живот на студије у Бечу отац му је редовно слао новац, али то, изгледа, није било довољно. Због тога, он је за време семестралног распуста завршио курс за дентистичког техничара и после тога запослио се код неког зубног лекара као помоћник.“ Ови редови др Пешића и др Павловића су, најблаже речено, непрецизни. Те су наредни, писца ових редова, уз обилату консултативну помоћ др Александра Недока, тачнији. У тадашњој Аустроугарској за студенте медицине постојали су добровољни летњи курсеви из зубног лекарства. Ко би завршио тај курс, па био промовисан за доктора медицине, стицао би право да се бави и том делатношћу, постајао би, према данашњој терминологији доктор опште медицине специјалиста зубног лекарства. А могао је, као што се из Петровићевог примера види, да се (легално) запосли као помоћник у некој од зубно лекарских ординација. Иако је ово потоње Петровићу доносило и материјалну корист сва је прилика да је то било другоразредно. Петровића је привлачило зубно лекарство, те је увиђајући да је за неки његов евентуални будући рад, курс који је похађао недовољан, беше одлучио да га обогати – праксом. Само тако се може објаснити чињеница да је 1917. године прихватио место командира Зубне станице у Водени, која је основана новцем Енглескиње (а не Американке, како написаше аутори) леди Тебит (2).

По демобилизацији Петровић (1920) је постављен за секундарног лекара Дечјег одељења Опште државне болнице, шеф му је био др Миленко Материни. Упоредо, од 1921 до 1929. радио и у Француско-српском диспанзеру „Кап млека“, о којем ће нешто касније бити речи. 1923. године др Mилан Петровић објављује књигу „Исхрана одојчета и малог детета“. Но, др Петровић наставља своје стручно усавршавање боравећи повремено у Бечу код професора Ешериха a у Паризу код професора Нобекура. На основу свега тога Министарство народног здравља Краљевине (1924) му је одобрило право на назив специјалисте за дечје болести.

Упркос чињеници да је Србија пре ратова (Балканских и Првог светског) имала и специјалисте педијатрије, и одговарајуће одељење у оквиру Опште државне болнице, те се није почињало баш од нуле, послератни развој ове дисциплине био би, у осуству два снажна импулса, знатно спорији. Први је Енглеско-српска болница др Кетрин Мекфејл, а други Француско-српски диспанзер „Кап млека“(3).

О самом др Габријелу Гарнијеу остало је (запрепашћујуће) мало података.

Зна се да је одмах по избијању Великог рата стигао у Србију с групом од 100 француских лекара, да је са српском војском и санитетом прошао албанску Голготу. Донекле је расветљена и његова улога у очувању касније легендарне болнице у Драгоманцима, а у свом ратном дневнику (1916-1918) помиње га, истина оскудно, и отац српске ратне хирургије др Михаило Петровић (4). Диспанзер за одојчад „Кап млека“ у Београду основан је 1919. године с циљем смањења велике смртности деце, и то је прва дечја куративно-превентивна установа у Србији. Закупљена је зграда на углу Господар Јевремове и Француске улице, која више не постоји. Диспанзер је имао: пространу чекаоницу, собу за припрему (у којој се дете свлачи, отвара му се картон, мере тежина и дужина), собу за лекарски преглед (ординација), у којој су обично радила три лекара, просторију за давање инјекција и малу хирургију, просторију у којој је два пута недељно спровођено лечење деце с конгениталним сифилисом и сифилистичних мајки, просторију за апотеку, у којој су припремани и издавани лекови. Поред овога диспанзер је располагао канцеларијом, радионицом за израду пелена и дечје одеће, и просторијом за стерилизовање и паковање млека у градуисане бочице.

Диспанзер је био под патронатом Француске Владе, Министарства за народно здравље и социјалну политику Краљевине СХС и Београдске општине. Скупштину оснивача Диспанзера чиниле су угледне француске личности, у првом реду чланови Нациoналне федерације ветерана Источне војске („Poilus d’Orient“). Године 1932. конституисани су у Паризу Почасни и Извршни комитет. Председник почасног комитета постао је Франше д'Епере, маршал Француске и војвода српски, а међу члановима беху министри француске владе, професори Медицинског факултета и чланови Француске медицинске академије. Да се закључити да је Диспанзер доктора Гарнијеа имао далеко мање финансијских главобоља у поређењу с Енглеско-српском дечјом болницом и др Кетрин Мекфејл.

Документација овог диспанзера није, нажалост, сачувана, те су се писци користили индиректним изворима, међу којима и већ помињаном књигом др Милана Петровића. Нема никакве сумње да је диспанзер одиграо вишеструко значајну улогу у међуратном периоду. Пре свега утицао је на смањење смртности одојчади, која је у десетогодишњем периоду 1927-1936 на територији Краљевине Југославије остао мање више исти – са 16,3 „пао је“ на 15% - док је у истом периоду на територији Београда преполовљен - са 18 свео се на 9%! А онда његово немерљиво просветитељско дејствовање, помоћ мајкама; и ништа мање значајно образовање наших лекара, најнепосредније, кроз праксу.

Суздржаност писаца ове да се држе само и само онога зашта имају документ, је велика предност али и тихи недостатак ове књиге. Обиље консултоване литературе можда је могло да им допусти и по који „узлет маште“, језиком науке речено по коју плодотворну хипотезу. Какогод било, силно је недостајала не само једној специјалистичкој грани медицине, већ и реконструкцији живота српског народа, у периоду дужем од једног века.

Сад треба само – наставити.


(1) Интересантно је да га др Микић, у својој, иначе, одлично документованој књизи о др Кетрин Мекфејл – о којој постоји текст на овом истом сајту – не помиње. Пешић и Павловић нису, потом, у доступној архивској грађи пронашли ни један документ који би говорио о раду др Миленка Матерног у већ поменутој Енглеско-српској, касније Енглеско-југословенској болници. Но, постављење и то доба јединог специјалисте педијатра у енглеско-српску болницу поклапа се са „прихватањем“ Министарства Народног здравља Краљевине СХС поменуте установе, и њеном укључивању у систем здравствене заштите. Министарство је тиме преузело и финансирање те установе, стога је и поставило „свог човека, да о потоњем брине и извештава. Што може бити један од разлога што га у својој књизи заобилази др Микић. Др Миленко Матерни био је готов специјалиста, док Микић у својој књизи много већу пажњу посвећује именима која долазе.

(2) Ближе о овој зубној станици од јесени, на овом истом сајту.

(3) Аутори су, разуме се, једно поглавље посветили доприносима др Кетрин Мекфејл. Но, како о раду др Кетрин Мекфеј постоји књига др Желимира Микића, и њен приказ на овом сајту: Точак историје, ксенофобија и – острашћени појединац, то ће се надаље говорити само о Француско-српском диспанзеру.

(4) Видети на овом истом сајту: Димитријевић&Недок: Настанак легендарне Прве хируршке пољске болнице на солунском фронту.

На Растку објављено: 2008-07-08
Датум последње измене: 2008-07-08 13:34:51
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине