Брана Димитријевић

Зубне протезе Томе Вучића Перишића

Ко је од Срба први дао не мали новац да му се начине зубне протезе, те се поносио и разметао њима? Према досадашњим сазнањима, био је то Тома Вучић Перишић (1788-1859), једна од најконтроверзнијих и, повремено, најмоћнијих личности прве половине XIX века у Србији, који баш и није марио за лекаре. Јер, када је оно из Србије (бурне 1842. године) протерао Милоша и Михаила Обреновића, најури он уз њих и половину тадашњих лекара (између осталих и др Карла Пацека), оставивши од шесторице – тројицу. Карла Белонија, потоњег начелника српског војног санитета – који, иначе, беше Словак – оставио је на једвите јаде, и то тек пошто му је под чадором Аврам Петронијевић зајемчио да је Белони, у ствари, његов земљак – Јагодинац!

„Ја сам и тебе, Белони, хтео протерати“ рече тада Господар Вучић, насмешивши се a la Mephisto „и зато сам бар сто људи питао какав си, но сви су те 'валили. Што ја тако говорим немој ти мислити да се ја тебе бојим. Ја се никога не бојим.“ Србији више од три доктора, по Вучићевом мњењу није требало (1).

Но, као и обично, када је о сопственом здрављу реч онда је и специјалиста – мало. Године 1851 оде Вучић у Беч, између осталог и зарад видања повреде ока; но, тада даде и да му се поваде „сви зуби“ (укупно 21) и да му се ставе „порцеланске протезе“.

У то доба зубно лекарство не беше се још размахнуло. Зна да је зубне протезе израђивао још у XVI веку, отац француске хирургије Амбруаз Паре, али оне су служиле естетици а не и функцији. (Модерно) зубно лекарство зачиње се тек у XVIII веку, а камен међаш је књига Пјера Фошара „Зубни хирург“. Нова дисциплина промовише се и као деструктивна (вађење зуба) и као реконструктивна (израда протеза), и медицинска. Фошар је, наиме, детаљно описао болест пропадања потпорног зубног апарата (која је и данас једна од најраспрострањенијих болести човечанства!) назвавши је алвеоларном пиорејом – наши стари преводили су је као разгнојавање зубних чашица – која се, осим осталог, карактерише клаћењем зуба и задахом из уста. Те иако разлог вађења толиког броја зуба код Господар Вучића није прецизно наведен (2), изгледа да је о алвеоларној пиореји махом била реч. Треба имати у виду да увођење опште и локалне анестезије, у претпрошлом веку, тек предстоји, па иако је Господар Вучић био несумњиво храбар и као пацијент, ипак времена не имађаше на претек, јер је после вађења зуба ваљало причекати да ране зарасту, па да се тек онда праве протезе. Алвеоларна пиореја, заправо расклаћеност, ако не свих 21 оно барем већине зуба, омогућавала је да се вађење зуба убрза. Несумњиво је, даље, да су вештачки зуби били порцелански, али је остатак протезе, у који су они били усађени био од тврдог каучука.

Најзад, треба имати у виду да ће технолошку револуцију у зубном лекарству тек изазвати проналазак и увођење ножне машине – 1871. године у САД (3) – да су се зубне протезе у то доба још увек глачале и дотеривале ручно, што поскупљиваше њихову израду.

Како год било, за ондашњу Србију Господар Вучићеве протезе беху чудо над чудима. А српски Бизмарк, Илија Гарашанин, који Вучића очито није подносио, даде овакав коментар:

„Сад ће ваљда Вучић с новим зубима и нову правду донети и преповедати нам. Треба се бринути нека му и ови зуби остаре без фајде. Кам среће да му могу у Бечу другу памет дати, било би (то) полезније (корисније) него порцелански зуби.“

Светоандрејска скупштина, повратак Великог Господара у Србију (друга Милошева владавина 1859-1860) означиће крај политичке каријере Томе Вучића Перишића, свих његових утицаја, па и живота. Своје протезе неће имати кад да обнови.

(1)   Владимир Станојевић: Историја српског војног санитета&Наше ратно санитетско искуство, Београд, 1925. стр. 39.

(2)   Радомир Поповић: Тома Вучић Перишић, Историјски институт, Посебна издања; Књига 44. Београд 2003. стр. 209.

(3)   Брана Димитријевић: Стоматологија и култура, Нова Европа, Београд, 2002, стр. 42 и 43.

(Medicus, Год. III; бр. 27/2008; стр. 7.)