Пјер Гарније

Семантичка песма

Семантичка песма не користи се језиком као експресијом нечега ... или експресијом за ... већ на уобичајени начин садржи индикативни назив попут упутстава, лекарских рецепата, наредби. Језик је у семантичкој песми у знатној мери потцењен, јер он више није индикација за ... индикација ... према ..... Следе сигнали, панои, упутства да се поживи неколико тренутака у поезији. Ова поезија не тежи за иновацијом већ за иницијацијом.

Резултати семантичке песме биће, дакле, више статичке (стање душе) или више гестуалне (телесни или психички покрети) нарави.

Семантичка песма је ритуал: читаоци су постали интерпретатори — реализатори — извођачи поезије.

Семантичка песма је индивидуална или колективна игра. Она је упутство. Може бити правило неке игре.

Тако поезија више није ритам, трајање, квантитет строфе слике итд. већ она наговештава трајања, ритмове, квантитете, цезуре, слике ...

Семантичка поезија уцртава маршруту. Песник даје упутства за путовање. Сценска упутства у позоришту нису намењена гледаоцима већ читаоцима и редитељима: у семантичкој песми упутства означавају серију акција које се испуњавају путем примаоца.

Име упозорава, семантичка песма је индикација деловања, она рашчињава тело и читаочев психизам на одељке, на механизме, на гестове; она провоцира радње унутар тела и духа: унутарње акције — акције које се издвајају.

Поезија више није онтолошка, она је чисти семантизам, што говори да она више није биће, да она више није знак већ сигнал — сигнал-комуникација.

(Објављено у збирци песама Мирољуба Тодоровића „Степениште“, 1971.)

На Растку објављено: 2008-07-07
Датум последње измене: 2008-07-08 12:51:55
 

Пројекат Растко / Књижевност / Сигнализам