Брана Димитријевић

Чему и како још изодавна дуван шкоди?

Много већи број људи није свестан шта се догађа око њих и у њима,
и милиони постају жртве болести и умиру пре времена управо због тога.
(Никола Тесла)

„Краткаја бесједа о злоупотреблении дувана“ Викентија Ракића, јеромонаха Фенечког, пароха храма Светаго Спиридона Чудотворца у Трсту, штампана у Венецији, свештенству намењена, а посрећи ли се и народу, угледала је света током већ поодмаклог Првог српског устанка, 1810. године. Преводећи с италијанског књигу о порочним забавама и играма, а увидевши да неће имати новаца њу да објави, одлучи Викентије да барем о дувану проговори, јер то је: не мало зло, порок велики и много шкодљив.

Његова аргументација је теолошко-етичка, економска, медицинска и естетска.

Дуван, који се пуши и у нос шмрче, није семе ђаволово, већ је дат Богом, као и сва остала семена и плодови. Зна се да је из Америке донешен у Европу. Но јесте једна од мрежа нечастивог којом он слабе душе лови. И властелини и богослужитељи, а и велможе и богаташи, и сиромаси и грађани, па и последњи онај сељанин, а и по који пустињак, у њој се ласно закопрца. Богатима не чини знатног трошка, но, сиромаху ваистину. Сем што је због луле не мало домова, штала, сеника у пепео претворено, свак онај који ужива дуван постаје идолопоклоником. Кад таквом дуван на ум падне презире посао, презире молитву, па и свој слатки сан. У свако доба тај се буди, креше лулу. Нико не служи тако Господа као тај свог Идола. Изјутра, ни да се умије, Творцу помоли, већ држ' за лулу.

Ко дуван пуши од њега смрад, а ко га шмрче од њега гад. Може ли ишта гадније бити него кад неком потеку црне слине, катран из носа. И још за столом. Па, или у кашику или у чашу падне, ил' се задржи у брковима. Кажу да бурмут оштри вид. Није истина. Старац Крушович живљаше сто година, а читао је и писао до смрти своје без наочара. А бурмут шмркао није. А који шмрчу очи им крмељиве. Говоре да дуван дремеж растерује. Рад растерује дремеж. Човек без посла дрема. Но, не чудим се мирјанима, колико духовништву. Сме ли онај ко пуши, онако смрадан да службу служи? А који шмрче, с онаквим гадом? Зар нечистоћа телесна душевној не помаже? Учитељ Вуич у „Природопису“ вели: „... за слабе људе, а особито за децу није добро пушити, јер такви морају пре времена под земљу отићи. А што се шмркања бурмута тиче, оно истина не слаби човека, али га чини гадним и упрљаним. Не може чисту мараму, а особито белу у џепу да задржи... „

Идолопоклонство, из невеликог овог списа, ми данас називамо зависништвом; а опис остаје исти. А несразмера аргумената, у корист етичких, беше у складу с веком. Сједињавање медицинских и моралних разлога, не само у борби против дувана, обележиће баш то столеће, а од наредног знатан део.

Наука о здрављу (Новог доба) рођена је у крилу природних. Први велики хигијеничар био је француски хемичар Лавоазије (1743-1794). А доприноси из тога правца обележиће деценије наредног века све до епохалних Пастерових открића. И, тек потом је Хигијена сасвим припала медицини. Али о користима те науке и једни и други, а и не само они, мораху да уверавају и власт и народ. Тако је уз медицинску, етичка аргументација избила у први план. Свако здравствено питање је и морално. Одјекиваше тада Европом. Сваки прекршај против здравља је прекршај против морала. (Херберт Спенсер.) Власт која то не уважава нек' се торња. Народ нек' граби знање.

Исто схватање заступаће и наши просветитељи лекари, и самоникли Васа Пелагић. Али оно није из развоја природних наука проистекло, него из религија. Појединац је од памтивека што се и свога и туђег здравља тиче немаран био. Стога верозакони садрже и правила хигијене. Под утицајем науке државни правни систем требало је да замени и превазиђе верозакон, просветитељством у народу ваљало је да се увећа одговорност појединца, знањем да штити себе и околину.

Етички разлози су данас атавизам. Естетика, медицина, економија су у маркетиншком загрљају. Помиње ли се словесност? Непристајање на зависништво (било од кога или чега), снажење, развој личности? Већ: дуван кошта. Од пушења се губи лепота. И брже стари. Добија рак. А тек трошкови око лечења. Заснована на рефлексима примаоца, маркетиншко просветитељство обраћа се потенцијалном потрошачу. Успех, здравље, лепота. И – вечна младост. Понегуј себе. Потроши новац на свој изглед. Шта ће ти одговорност? Имаш обавештеност! Шта ће ти знање? Лепота, успех, здравље...

Те ако јеромонах Викентије Ракић није поменут у недавној борби а против истог противника, на овом тлу – ни објављен, макар да би се сазнало колико смо још пре два века опрезни били – то је вероватно стога што се сматра тамо негде, а и верује у народу (?), да је здравље одиста највише с успесима и лепотом повезано.

А Викентије о томе једва реч.

(Аутор захваљује г. Милораду Радевићу на разјашњењу оригинала писаног на славено-сербском језику.)

Објављено: Политика, 17. 08. 2006. стр. 6.

На Растку објављено: 2008-05-27
Датум последње измене: 2008-05-27 16:31:12
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине