Драгиња Рамадански

Сарић plays Сарић

(Неонски завртањ, Хрватска читаоница, Суботица, 2004)

Писац Звонко Сарић је, у последње две деценије, стваралачки уронио, без остатка, а с успехом, у низ књижевних експеримената, укључујући и коаторске и ауторске пројекте.

У песничкој књизи Неонски завртањ по први пут га видимо тек изложеног „хладној светлости отуђене интиме“, стерилној и безмирисној, која подразумева и постојање дневног светла, и свега оно што га прати.

Тај насловни завртањ имплицира дакако и постојање мрака, и његовог правог антипода. „Упиремо погледима у таму/чекајући да Исус слети/ковитлајући облаке прашине/и у вис пламени ступ подигне/за којим ћемо поћи“ (29).

На додир завртња-прекидача пали се, дакле, неко артифицијелно светло, привид света али не свет сāм (у његовим излозима се и даље „пишу пилићи“). Сада, на прагу зрелости, тек помало суботички blazé, са багажем разумног цинизма, и ред је да се понешто рекапитулира. Песник се, тако, поиграва и неколиким својим маркантним деоницама, лежерно и интелигентно, попут делфина на пучини, сасвим сāм. „Боље је сагорјети него захрђати“ (52), стих је који одзвања као спона са не тако давним неоавангардним Сарићем који, хипертрофијом и ресемантизацијом управо тога префикса, нео, изравнава и неке своје поетолошке рачуне.

Писац нам нуди оживеле, васкрсле, повампирене (не) вредности масовне културе, у новој одори нових медија. Посвемашна је агресивна дисперзија стрипа, сада у дигиталним верзијама игрица које симулирају и истискују живот. У свом творачком разоткривању, песнички субјект се залаже за гибљивост, ангеличност, христоликост, аскетизам. Ипак и унаточ крутости и окрутности мужевних глади хедонизма.

Песнику су засметали споменари са петокракама и кокардама. У глобалној паучини он се залаже за утопију реликтне отмености града, харизматичне Гарбо Суботице, па макар и као облика светлосне илузије, места где живе анђели. Грца за мрвицама људскости („а дан је прелијеп да бих био без тебе“), инсистира да је „изабрао да се прикључи“; да ступи на „сцену варалицу“, у тај увежбани хаос, на све те паркинге и у све те гардеробе.

Своју мисију песник доживљава као жртвену, богоугодну чак; „песник као што сам ја/ постоји само због тога/ да би вама помогао“ (40). Није случајно алтернатива свету (изван?) екрана – мирисање руже, у благом, наговарачком императиву. Купина несагорива, друго име за Госпу Имакулату. Прећутано је Њезино име, док иконе поп-културе, укључујући и провокативну диву Мадону, граде богат и разгранат подтекст. „Сентименталност и порнографија су сестре близнакиње“.

У свом тестирању медија медијâ, у шок терапији низа утопија, песник се пита има ли слободе избора у тој операционој сали, под хладним светлима просектуре. Ненаметљиво се аранжирају вредности, и успоставља прећутна хијерархија. У свету смо где је пољубац тек „документ сурадње“, и где остварује своју декоративну вољу папирната хероина PsyhoVera: уместо светачких ореола ту су стрип-облачићи. Уместо молитве – четовање. Уместо крста – конзола. Као место распећа масовног човека.

Онај који „управља небесима“ ипак је, акронимично, свеприсутан. Опрат ћемо наше гријехе/плачем анђела/у вјечном пољупцу/пред вратима раја“. Категорија будућности пуни се религијским али и субјективним инвестицијама. „Будућност је оно чему припадам“ (63) јесте колико аутопоетички, толико и исказ вере. „Теслине девојке“ не знају за Николу, али „вријеме је на мојој страни“.

Песник је овом књигом реализовао обећани футур, и „организовао себе“.

И поред констатације о уму као највећем полном органу, песникову оријентацију на стварност версус симулакруми потврђује власуља стрип јунакиње која „бива натопљена кишом“. Одаје је и старинска, пургерско-мануфактурна насловна синтагма песме Дође дан када затвориш радњу. Или онај „млади луткар који је плакао испред кина“ (49). Кухињским, нутриционистичким формулама иду на смену зналачки пробране, сочне, метафоре из света музике...

Поменути максималистички искорак песника није патетично једнозначан. PsyhoVera је песников Вергилије по паклу масовно измаштане, популистичке квази-стварности. Има ту и јетке травестије, када Велики Петак и Голгота јесу тек обичан смртнички петак и још обичнији викенд. Када се прочишћење и ангеличност (на оштрици сна:) постиже пуким хигијенским третманом: обилатим деодорантима, уљем пачулија и аутоцитатним прањем зуба...

Рецимо на крају да српском читаоцу не сметају западни лексички дублети (Сарић је преживео карамбол српскохрватског језика, и наставио да пише на хрватском). Рефлекси старословенског јата нису слојеви који занимају Сарићевог читаоца. Читалац у овој књизи тражи млад, младолик, младалачки дискурс, еда би се и сам подмладио. И налази га, са првим и лепим сединама. Уместо неутемељене зрелости, сада је то зрелост утемељена. Уместо маме – мајка.

На Растку објављено: 2008-05-23
Датум последње измене: 2008-05-26 12:26:06
 

Пројекат Растко / Књижевност / Сигнализам