Стојан Бербер

Здравствена пропаганда у јавним медијима

Проф. др Стојан Бербер, Сомбор, ВИСАН – Висока здравствено-санитарна школа струковних студија (Земун)

Здравствена пропаганда у јавним медијима у функцији здравственог просвећивања и васпитања народа или одређених група становништва значајан је део укупног цивилизацијског напора да се појединац образује у толикој мери да постане што неовиснији од јавних здравствених служби, односно да може сам себи помоћи у толикој мери да се друштвена брига о њему сведе на минимални оптимум. Ако већ не можемо очекивати да сви будемо медицински стручњаци, односно лекари, можемо се постарати да неке преко потребне медицинске информације допру до широких слојева становништва, што је основна сврха здравствене пропаганде.

Очито је да се то не може учинити преко медицинских факултета, нити медицинских средњих школа, јер је њихов опсег у оквиру оболелог становништва, а врло мало у домену здравог. Не може се то потпуно обухватити ни преко учитељских факултета – који имају такође велик значај за здравствену пропаганду уколико у плановима и програмима имају здравствено васпитање као обавезна предмет који би требало да опстане у основним школама и поред великих отпора и неразумевања и политика укидања здравственог одгоја учитеља, како се то, нажалост, ради у последње време, чак и тамо где се ни би очекивало, као што су Педагошки факултети у Београду и Сомбору, који би требало да предњаче у здравственом одгоју васпитача и учитеља, с обзиром да васпитачи и учитељи формирају навике најмлађег нараштаја, што треба да буде основ здравственог понашања и у одраслом добу.

Да је јавни медиј изузетно значајан спознао је визионарски давно искусни доктор Константин Пеичић, који је у Сомбору писао књигу Руководитељ к изгузбљеном здрављу (штампана 1834. године у Будиму) а са младим др Љубомиром Ненадовићем у Панчеву покренуо 1871. године и уређивао часопис Домаћи лекар.[1] Сам Пеичић пише у својој Аутобиографији, похрањеној у Историјском архиву САНУ у Београду:

„Ја сам валда први у народу нашем почео давати устмена простонародна поучења, и то овде у Панчеву: о чувању и неговању здравља, о уредности живота, о неуредности код нашег народа, о обиталишту и оделу, о рани и пићу, у забавама и раду; даље, о браку и гнусној онанији; о гресима младежи, о дужностима породичним итд. Тим сам начином и себи олакшања у печалном чувству и српству помоћи прибављати тражио, како сам приметио да нам је сав народ наш сваком телном и душевном благу назадан, гледао му у домове, у поља и породице, гледао му у школу, цркву и установе, гледао му најпосле у дела и недела његова.“[2]

Па се осврће и на улогу Домаћег лекара:

„А издајем и уређујем, са вредним младим сурадником др Ненадовићем, периодични лист Домаћи лекар већ и другу годину, иако се народ на жалост нашу, и штету своју, тако слабо одзива.“[3]

Слично су размишљали и други великани српске медицинске превентивне мисли, а међу првим и најангажованије млади сомборски доктор Милан Јовановић Батут, Сремскомитровчанин, потоњи први декан Медицинског факултета у Београду, који је 1880. године почео у Сомбору са издавањем и уређивањем месечних новина Здравље, у којима је био истовремено и потписник највећег броја чланака. Писани у дупликатним бројевима, ћирилицом и латиницом, за Србе али и за Буњевце, ти чланци су, појединачни или у рубрикама „Преке опасности“, „Белешке“ или „Ковчежић“ доносили информације о медицинским актуелним проблемима, као и неопходне савете шта чинити у случају „преке“ потребе. Од више занимљивости, овде наводимо незаобилазно запажање Батутово о слабој здравственој култури нашег народа у његово време:

„Лекар дође, нареди, посаветује итд., ал док је затворио врата, а која брбљава бака претурила све то. Нема ни спомена о медицини, нико неће ни да се окрене, да прави хладне облоге, него сви навалили да паре и греју. Не деси ли се баш тако, а оно пошљу у апотеку и донесу што је лекар наредио. Сто пута су чули од лекара како је наредио да болесник узима, па су и опет заборавили, а с тога што нису у то веровали. Место кашике на сахат, попије у један мах сву бочицу; место да саспу нпр. прашак у воду, те тако да га дају, повале болесника у воду, јер је лекар рекао „да у води прашак узме“...“[4] Итд.

И запажа и саветује, како бисмо и ми данас чинили, саобразно учењу о телесном и душевном јединству:

„Мир у души и хармонична радња њена унапређује и све друге радње у телу.“[5]

То су чинили и други народни просветитељи, као што је Васа Пелагић, али и потоњи здравствени прегаоци, лекар Милорад Драгић, рецимо, и фармацеут Јован Туцаков, и други, све до кардиохирурга Борислава Вујадиновића, који је својевремено, осамдесетих година прошлог века, и писао и уређивао у „Политици“ рубрику о здрављу, у којој су се јављали бројни медицински стручњаци, па и потписник ових редова.

Не треба, међутим, заборавити да је значајно допринео здравственој пропаганди у своје време и чувени песник Јован Јовановић Змај, који је сарађивао у панчевачком Домаћем лекару док је становао и имао ординацију у Панчеву, али и као песник који је по наговору школског реформатора и лекара Ђорђа Натошевића успешно у својој поезији за децу певао и о темама из области здравственог просвећивање српске младежи, што се не заборавља нити може пренебрегнути ни у породичном нити у школском васпитању. Његови стихови и данас нису изгубили ништа од актуелности:

„Пре и после јела треба руке прати,
немој да те на то опомиње мати.
Прљавим рукама загади се јело
Па се тако болест унесе у тело.“

Данас је у дневним листовима, републичког карактера али и локалног, мањак садржаја из области медицинске пропаганде. Може се видети повремено, обично на страницама посвећеној науци, или успутно, и каква занимљивост која се преноси из стране штампе. Дешава се да у појединим листовима налазимо и мање рубрике посвећене здравственим проблемима, као што се налази у „Сомборским новинама“, где виши медицински техничар–нутрициониста Бојана Коберски објашњава проблеме исхране кратким али занимљивим чланцима из броја у број.

Тај недостатак у дневној штампи надокнађују делимично последњих деценија или година месечни часописи који имају не само пропагандни, него и васпитни, па и образовни карактер. Такав је чувени Еликсир у Новом Саду, у издању Новинско-издавачке куће „Дневник“, који је три деценије, почев од 1972. године водила као главни уредник Ружа Суботић, професор књижевности и новинар, а на челу Савета часописа били угледни лекари, почев од академика Стевана Голдмана и Мирослава Радовановића до професора Миладина Мирилова, Николе Грујића и других.

Истичу се и други часописи, као што је Здрав живот, у Београду, који такође има широк спектар медицинских интересовања, часопис Лепота и здравље, у издању Колор прес групе (Color Press Group , односно НИД Super Press), који се бави превасходно лепотом тела, шминком и физичком активношћу, али и здрављем, јер је оно уско скопчано са лепотом, а излази од 2001. године у Београду, часопис Вива, који у издању београдске Политике годинама већ сваког месеца обрађује високо стручно различите теме из области медицине, месечни часопис Здравље, које је српско издање словеначког часописа, а од 2004. године и Новости штампају двонедељно часопис Биље и здравље, за који је на свечаној промоцији директор и уредник Компаније „Новости“ Манојло Вукотић рекао: „Ова ревија је право освежење, јер смо се као народ већ разболели од политике, бомбардовања, сиромаштва и атмосфере која нас притиска годинама“, додајући да је дошло време да живимо "здраво и нормално као сав свет", а часопис има циљ "да на нов и оригиналан начин говори не само о здрављу и биљу, већ о здравом животу уопште".
Одговорни уредник часописа Станка Дудварски је рекла да ће часопис покушати да буде својеврстан водич кроз алтернативну, традиционалну и званичну медицину.[6]

Овако велик број графички лепих и у боји штампаних часописа који су и у функцији здравствене пропаганде казује да су издавачи нашли и свој профитни узус за упуштање у посао који раније није достизао ранг дужег опстојавање, а то такође говори да се вероватно нешто мења у цивилизацијској свести нашег народа, а пре свега боље образованог дела, особито који себи може приуштити набавку часописа који нису јефтини, али који нуде истовремено корисне савете за здравље, за лепоту тела и за забаву.

У медијској здравственој пропаганди значај удео је имао некада и Радио, особито у времену када наш народ још није био довољно описмењен, а то значи између два светска рата, и одмах после Другог светског рата, па је обичан човек више могао да сазнаје слушањем него читањем. Улога радија, иако је у међувремену опала, није потпуно занемарљива, што се огледа и у програмима који и данас садрже здравствену пропаганду. Први програм Радио Београда и данас има Здравствену трибину, која може да се слуша и ненамерно, успут, у пролазу, при одмору, или у вожњи аутомобилом, па чак и на каквом на излету. Као занимљивост наводимо да је Радио Б92 пренео 28. септембра 2006. г. да је ментално здравље у Србији лошије је него у земљама у региону и у другим европским државама., односно да директор Клинике за психијатрију „Драгиша Мишовић" и потпредседник Националне комисије за ментално здравље, доктор Војислав Ћурчић, каже „да се погоршање менталног здравља огледа у повећаном броју посттрауматских стресних синдрома и порасту депресивности“, наглашавајући да су највише погођени млади људи. Депресивност се код њих исказује, пре свега, кроз поремећаје понашања или кроз злоупотребу дрога, па се боре насилношћу, због чега „постоји пораст покушаја убистава и самоубистава код младих људи".[7]

У другој половини 20. века појавила се Телевизија, као до сада најмоћније медијско средство, које користи и слику и звук, заправо фотографију и филм, чиме је значајно потиснула у многим доменима радијску комуникацију. У нашој држави од посебног значаја су јавни сервиси Телевизија Београд и Телевизија Нови Сад, али се са њима надмећу и друге телевизијске компаније, као што су Б 92, Пинк, Фокс, Ентер и друге, а нису без значаја и телевизије из других српских земаља, или из држава у окружењу, које се могу гледати у нашем простору а емитују емисије на нама разумљивом језику. Овом приликом наводимо десетоминутну емисију У здравом телу на РТС 1 која је сваког радног дана у 9,05 часова, започету још 2001. године, а води је приљежна новинарка Милица Бурсаћ, да основном и већ познатом девизом „У здравом телу – здрав дух“.[8] На Првом програму Телевизије Војводина занимљиву емисију из здравствене културе води новинарка Зорка Баковић, која у форми разговора са угледним медицинским стручњацима презентира гледаоцима нове и корисне информације из здравствене области.[9]

Посебно атрактивне телевизијске емисије из кулинарства, које се дотичу хигијене исхране, а које су преплавиле програмске шеме многих телевизијских установа, такође у последње време привлаче велику пажњу гледалаца, особито женског дела публике.

А кад се прихвати да су еколошке емисије у основи здравствена пропаганда, јер се пропагира живот у складу са природом, онда се не може занемарити шта се све може из њих сазнати у оквиру здравствене пропаганде.

На крају, сви који умеју да се служе Интернетом, том новом и планетарно најповезанијем комуникацијском средству, могу добити бројне корисне информације из области медицинског одгоја, јер сви важнији часописи и листови имају своје сајтове, са обиљем информација, а налазе се и посебни сајтови о здрављу, на којима се размењују искуства и самих корисника Интернета. Такав један портал јесте Свет здравља, који нуди различите теме и савете.[10]

Па кад постоји тако широко разграната мрежа медијских средстава, почев од штампаних листова и часописа, преко радија, до телевизије и Интернета, поставља се питање да ли смо задовољни стањем здравствене пропаганде и да ли је здравствено васпитање нашег народа толико порасло да битно утиче на његово свакодневно понашање. И да ли нам, у оваквим условима, отпадају примисли о потреби породичног и школског здравственог васпитања?

Одговор је, нажалост, одричан.

Не само због тога што се у јавним медијима често појављују шарлатани, звездочатци, и неуки биоенергетичари, као да смо се вратили у духом сиромашни средњи век, него и због тога што јавни медији, ма колико били корисни, раде своју здравствену пропаганду најчешће без чвршћих планова и програма, а њихове информације допиру до мањег броја читача, слушалаца и гледалаца, оних који за то имају посебно интересовање. А шта се може све научити, и колико грешити, ако се информације не може понављати за кратко време, осим у случају писане речи, јасно је, јер нове речи и нове слике потискују старе. Зато, и поред хвале за постојећу медијску информацију о здрављу, која би морала бити још квалитетнија и благовременија, није време да се књига истисне из руку, нити да се здравствено васпитање занемари ни у школи, основној и средњој, нити на учитељским и педагошким факултетима, јер су тек ваљано здравствено васпитање и образовање темељ здравствене културе савременог човека, којима се мењају застарели обичаји и погрешне навике, а изграђују ставови примерени времену у којем живимо.

Резиме

Здравствена пропаганда је значајан вид подизања здравствене културе сваког народа. Код Срба је она започела у ширем опсегу тек у 19. веку, радом доктора Константина Пеичића, Милана Јовановића Батута и других знаменитих лекара, који су издавали и уређивали здравствена гласила (Домаћи лекар, Здравље) са популарно писаним чланцима из области здравственог просвећивања. У новије доба, у другој половини 20. века и данас, здравствена пропаганда се врши и помоћу јавних медија, као што су здравствено-популарни часописи (Вива, Лепота и здравље, Здрав живот и др.), радио-емисијама, телевизијским емисијама и Интернетом. Међутим, и поред здравствених информација које савременом човеку пристижу различитим путевима, незаобилазна је књига као сазнајно средство, односно здравствено васпитање у породици и школи, посебно на васпитачким и учитељским високообразовним установама, с обзиром да васпитачи и учитељи могу снажно да утичу на своје васпитанике да мењају застареле обичаје и лоше навике, а да усвајају савремене ставове из области здравствене културе.

Март, 2008.



[1] Ђорђевић Драгиша, Историја панчевачке медицине до 1944. године, Теута, Панчево, 2004, 35.

[2] Пеичић Константин, Аутобиографија, у књизи Правила дуговечности, приредио Стојан Бербер, Диспанзер за кардиоваскуларне болести, Сомбор, 1982.

[3] Н.д. 2

[4] Јовановић Милан- Батут, Здравље на длану, приредио С. Бербер, Диспанзер за кардиоваскуларне болести, Сомбор, 1983, 45

[5] Н.д. 1, 3

[6] Вечерње новости, 5. мај, 2004.

[7] www.b92.net

[8] www.uzdravomtelu.net,

[9] www.rtv.co.yu

[10] www.svetzdravlja.com

На Растку објављено: 2008-05-22
Датум последње измене: 2008-05-26 12:42:41
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине