Стојан Бербер

Резиме књиге „Историја сомборског здравства“

Извор: „Историја сомборског здравства“ аутора проф. др Стојана Бербера, издавач Матица српска, Нови Сад, 2004.

Сомбор је град на северу Србије, који се први пут помиње средином 14. века. До 1918. године био у власти Мађарске, потом Турске, затим Аустрије и Аустро-Угарске, а након Првог светског рата налази се у оквиру Србије, односно Југославије. Највећи део становништва чинили су и чине Срби, а поред њих бројно су заступљени Мађари, Буњевци и Хрвати, а до краја Другог светског рата и Немци.

О периоду сомборског здравства до пада под Турке 1541. године мало се зна, јер нема писаних докумената. Аналогијом се може закључити да је била развијена народна медицина (видари, травари), али и манастирска (инфирмаријуми). Познато је да је краће време (1325-1330) у Хајсентлеринцу, у близини Сомбора, живео и радио и потоњи краљев лекар Јаков Физик (Jacobus Physicus), а да су становници из околине Сомбора одлазили ради лека и на гроб свеца Ивана Капистрана у Илоку (1456). Било је развијено и сујеверје.

У време турске владавине Сомбором, све до њиховог изгона 1687. године, на један начин су лечени Турци, а на други потлачени народи – раја. Међутим, и тада су доминирали, у основи, народна и манастирска медицина. Постојале су и лекаруше, народне књиге писане под утицајем европске и арапске медицине, а јављају се и турски хећими (видари). Од болести помињу се сифилис, куга, трбушни тифус и пегавац. У Сомбору постоји тада јавно купатило, које су углавном користили муслимани.

Након изгона Турака, па до проглашења Сомбора слободним и краљевским градом, када је Сомбор био граничарска варош, почињу да се помињу и први хирурзи, углавном војни, а међу њима забележена су имена Милутина Маинског и Петера Немета (1743). Тада се помињу и прве бабице и то Сидонија Карапанџић и Терезија Кирх. Претпоставља се да су у вароши постојале и војна и варошка болница, како је то бивало у сличним граничарским местима Војне границе.

Године 1749. у Сомбору постоје и Хоспиталум (Дом за оболеле) и Нозокомиум (Дом за невољне).

А након Ван Свитенових реформи здравствене служби -за владавине царице Марије Терезије- у Сомбору се 1770. г. као први школовани лекар са приватном праксом запошљава др Петар Гаврилов Милорадовић, Србин из Новог Сада, који је медицинске студије завршио у немачком граду Халеу.

Први градски физик постао је 1778. г. др Мартин Петер Крал (Martinus Petrus Krall), Мађар, који на тој дужности остаје до своје смрти 1798. г., када га наслеђује др Матија Лос (Mathyas Loocz), а овога 1844. г. др Василије Максимовић.

За првог градског хирурга постављен је 1765. г. Норберт Бонђели (Norbert Ignac Bongely), војни хирург, Талијан, који је претходно положио испит пред вишом комисијом састављеном од лекара и виших хирурга, а потом одслушао и хирургију на Универзитету у Будиму, после чега је именован за жупанијског хирурга, а на његово место изабран је 1779. г. Игњац Готрај.

У то време Сомбор је имао више бабица, које су морале да код градског физика (лекара) положе испит из стручног знања да би могле да раде и даље. Од 1774. г. у Пешти је радила једногодишња школа за бабице, коју су похађале и неке Сомборке. Градска бабица (руководна) била је 1823. г. Фемка Бугарски.

Први апотекар у Сомбору био је Фердинанд Планк, који је 1766. г. дозволом власти (Магистрата) отворио апотеку „Код златног лава“ на Тргу Светог Тројства у центру града. Године 1821. г. отвара другу апотеку „Код Светог Тројста“ апотекар Александар Пеак. До Првог светског рата отворене су у Сомбору још три апотеке.

Лекари, хирурзи, апотекари и бабице радили су према упутствима закона „Normativum generale in re sanitatis“ (1770), којим се читава здравствена служба делила на војну и цивилну. Лекари су могли да раде само ако су завршили неки универзитет, а имали су право да контролишу хирурге, апотекаре и бабице. Оперативне захвате на рањеницима и болесницима вршили су хирурзи под контролом лекара. Хирурзи су контролисали ниже хирурге (бербере), којима је био допуштен рад све до 1790. године.

Градска болница, у којој су се лечили сиромашни грађани, била је дотрајала, па је 1779. г. адаптирана за њене потребе кућа Михајла Хајошевића.

Започела је и акција прикупљања добровољних прилога за изградњу нове болнице, јер је дотадашња на Апатинском путу -на грунту Бузаџића-, која је имала свега 16 кревета, била трошна и склона паду. У списку донатора 1814. г. има 194 особе. међу којима је највише оних који су уплатили 2 до 10 форинти. Прикупљено је до тада преко 7000 форинти. Болницу је надгледао градски физик, а хируршке интервенције обављао је болнички хирург.

Године 1826. дотадашња Градска болница је уништена у пожару који је захватио поред ње и 81 кућу, па је рад у њој још више отежан, због чега је за Варошку болницу купљена и адаптирана приватна кућа Антуна Хаука.

Новом акцијом прикупљања добротворних прилога, као и од пореза и приреза грађана, а што се радило и по наређењу виших власти, добијена су замашна средства, која су омогућила да се 1843. г. направи план за зидање нове болнице. У међувремену је 1852. г. купљена и адаптирана кућа Михајла Валнера на Апатинском путу, а 1864. г. доноси се и нови Статут о раду Болнице, у коме се каже да њени здравствени радници (лекар, хирург, бабица) не примају посебну плату јер су плаћени од Магистрата као јавни службеници, а плаћени су засебно једино болничари који су дужни и да раде и живе у Болници. Лекар (градски физик) – др Василије Максимовић - био је дужан да прави сваки дан визиту, а хирург – Габор Јаблонкаи- да га прати и води медицинску документацију, оперише и превија. Немедицинским делом посла руководио је надзорник Болнице- Урош к. Стефановић. У Болници је 1868. г. лечено 100 мушкараца и 54 жене, од којих су само једна трећина Сомборци. Највише је занатлијских радника, надничара и слугу, али има и проститутки.

Године 1869. формирана је Комисија за изградњу нове болнице, у којој се истиче својом агилношћу градски физик др Ђорђе Максимовић, син Василија. Зидање Болнице почиње 1872. г. на дотадашњем грунту, а дефинитивно је сазидана, намештена и почела са радом 1880. г. Пројектована на лакат, имала је четири собе и 40 кревета, одељење мушко и женско, лекарску собу, две собе за купање, а накнадно је довршена и леденица (подрум за чување леда).

Први лекар нове Болнице био је др Ђорђе Максимовић, а помаже му др Калман Волф.

У Сомбору су повремено постојале и Војна болница и Заразна болница, према потребама војске или појави какве теже епидемије.

У периоду од 1918. г. до 1944. г. сомборска здравствена служба се све више модернизује. Од 1922. г. ради и Окружни уред за осигурање радника, чији је први и дугогодишњи главни лекар др Радивој Симоновић. Године 1925. оснива се и Државни хигијенски завод, чији је шеф др Адам Шмит, а касније др Десанка Милеуснић. У граду ради и шест сталних апотека.

Јављају се и први лекари-специјалисти, а међу њима и први лекар-хирург др Нада Ћовић-Градић.

Године 1923. почиње са градњом на данашњој Војвођанској улици нова „Болница краља Александра и краљице Марије Карађорђевић“, а од новца који су Сомборци скупили за венчање краља Александра и румунске принцезе Марије, па краљевска породица вратила граду за хуманитарну намену. У велики павиљон смештена су одељења Очно, Кожно-венерично, Оториноларинголошко, Заразно, Просектурно, Одељење за рендген и електрокардиографију, а привремено и Хигијенски завод. Болница, у коју је премештен намештај и персонал из старе Болнице са Апатинског пута, почела је са радом 1930. г., а у згради старе Болнице остали су Поликлинике народног здравља и Уточиште убогих.

До 1935. г. саграђен је и велики павиљон Стевана Семзе (Istvan Szemzö), новцем који је граду завештао познати велепоседник, а њему су смештени Интерно и Хируршко одељење, са две операционе сале и једном акушерском.

Оба павиљона функционишу као јединствена Бановинска болница. Њен први управник био је др Миленко Петровић.

У Сомбору су између два светска рата радили и приватни санаторијуми, и то др Антуна Рила, хирурга, и др Јаше Холчуха, гинеколога, а постојала је и фабрика лекова „Зета“, која је радила као хемијско-фармацеутска лабораторија акционарског друштва.

У време Другог светског рата један број лекара српске националности био је принуђен да пред репресалијама окупатора напусти град, у који се враћа након ослобођења и учествује активно у раду Болничког центра број 2, велике партизанске болнице, која је током Батинске операције и касније лечила неколико хиљада рањеника и болесника, а била организована у Градској болници и неколико зграда у граду и околним селима.

Након Другог светског рата постепено долази до обухватања обавезним здравственим осигурањем свих слојева становништва. У граду Сомбору постојале су Општа болница, Дом народног здравља, Хигијенски завод и Народна апотека која је окупљале апотеке у граду и по селима. Директор Опште болнице, која 1956. г. има 520 кревета и која 1961. г. добија и Специјалистичку зграду, јесте др Ђорђе Лазић, хирург и инфектолог, а Дома здравља, чија се централна зграда зида у Мирној улици 1960. г. као Центар за заштиту мајке и детета, и који окупља све здравствене амбуланте, постаје 1966. г. др Милан Лазић.

Године 1975. све здравствене установе (Општа болница, Дома здравља, Хигијенски завод, Саобраћајни диспанзер, Народна апотека) уједињују се у Медициски центар, који се следеће године назива „ Медицински центар Др Радивој Симоновић“. Оформљено је убрзо, поред службеничке Радне заједнице, и 12 Основних организција удруженог рада: Општа пракса, Зубнолекарска служба, Служба за унутрашње болести, Хируршке службе, Неуропсихијатријска служба, Завод за здравствену заштиту са инфектологијом и дерматовенерологијом, Служба за заштиту жена, деце и омладине, Медицина рада, Народна апотека, Рехабилитациони центар Бездан, Служба лабораторије и Техничка служба. Први директор Медицинског центра је био др Никола Мереи, дерматовенеролог.

Године 1977. почиње да се гради Хируршки блок, модерно здање са више спратова, који је завршен и усељен 1987. г. У њега су смештена одељења: Хируршко, Уролошко, Ортопедско, Оториноларинголошко, Интензивна нега са реанимацијом, Хитна хируршка служба, Рендген служба, Пријемна служба, те Библиотека и Кантина, а у ослобођене просторе проширују се остале службе.

Године 1992/93. у оквиру Здравственог центра остале су Општа болница и Дома здравља, а друге установе су се осамосталиле.

Током ратних година у последњој деценији 20. века – приликом распада Југославије- опада квалитет здравствене заштите становништва, а здравствена служба у Сомбору, као и остале у држави, бори се са основним потрепштинама које недостају за нормалан рад, почев од неопходних лекова до дијагностичких и терапијских процедура и инструмената. Велики терет поднео је тада Хируршки блок, у којем су лечени бројни рањеници с ратишта са фронтова у непосредној близини.

Након промене социјалистичке власти после избора у 2000. години дотадашњи дугогодишњи управник Здравственог центра др Душан Поповић, стоматолог, поднео је оставку, а нови директор, именован од министра здравља, постао је ускоро др Светомир Трифунов, патолог.

У 2000. г. у Општој болници постоје следећа одељења (службе): Гинеколошко-акушерско, Дерматовенеролошко, Дечје, Интерно, Инфективно, Лабораторија, Неуропсихијатријско, Анестезије и интензивне терапије, Ортопедско-трауматолошко, Оториноларинголошко, Очно, Патоанатомско и патохистолошко, Пнеумофтизиолошко, Радиолошко, Регионална служба за трансфузиологију, Уролошко, Хируршко, Хитна хируршка служба и Јодна бања у Бездану.

У Дому здравља организоване су следеће диспанзери (службе): Гинеколошки, Дечји, Дијабетични, Антиалкохоличарски, Кардиоваскуларни, Лабораторија, Онколошки, Пнеумофтизиолошки, Радиологија, Реуматолошка амбуланта, Медицина рада, Кућна нега и помоћ у кући, Општа медицина, Поливалентна патронажа, Хитна медицинска помоћ, Спортски диспанзер, Стоматолошка служба и Школски диспанзер.

Остале здравствене установе у 2000. години су: Завод за заштиту здравља, Народна апотека, Саобраћајни диспанзер, те приватне здравствене установе – Поликлиника Конзилијум, Ординација Балтис, Ординација Хера, Реума центар, десетак специјалистичких и зубних ординација и неколико приватних апотека.

У историји сомборске здравствене културе незаобилазна је и Средња медицинска школа, основана прво 1948, а поново 1958. г. Здравственој заштити и култури доприносе и установе блиске здравственим, као што су Геронтолошки центар, Соколски дом, Градска хала „Мостонга“, Купалиште „Штранд“, Комунална предузећа „Водоканал“ и „Чистоћа“ и Јавна установа „Урбанизам“.

Од хуманитарних удружења позната су Госпођински одбор (1876), Црвени крст (1901), Материнско удружење (1926), Удружење Мајка и дете (1951), Друштво за борбу против рака (1967), Друштво за борбу против шећерне болести (1983), Друштво за борбу против алкохолизма, Коронарни клуб (1997), Удружење дистрофичара (1979), Коло српских сестара (1991), Отворени клуб здравља и друга.

Од заразних болести у Сомбору и околини епидемијски су се јављале и велику штету наносиле куга, колера, велике богиње, пегави тифус, дизентерија, маларија, туберкулоза, венеричне болести, трахом, грип, шарлах, дифтерија, заушци, мале богиње, велики кашаљ, заразна жутица, али су били запажени и тешки појединачни случајеви тетануса и беснила.

Од више значајних лекара, који су познати и ван Сомбора, издвајају се др Јожеф Бики (1758-1804), жупанијски физик и писац неколико вредних публикација; др Михајло Рафаел фон Гелеи (1763-1812), академик и плодан медицински писац; др Василије Максимовић (1808-1868), градски и жупанијски физик; др Константин Пеичић (1802-1882), један од утемељивача превентивне мисли код Срба и писац књиге „Руководитељ к изгубљеном здрављу“; др Милан Јовановић –Батут (1847-1940), власник и уредник сомборског листа „Здравље“, првог те врсте у српском народу, касније један од оснивача Медицинског факултета у Београду; др Радивој Симоновић (1858-1950), историчар медицине, планинар, етнолог, геоморфолог и публициста; др Јожеф Тим (1864-1959), аутор вредних медицинских и историјских дела; др Лаза Станојевић (1883-1973), неуропсихијатар, професор универзитета; др Миленко Петровић (1884-1950), хирург; др Нада Ћовић-Градић, прва жена хирург код Срба; мр фарм. Ђорђе Антић, историчар медицине; др Ђорђе Лазић (1908-1990), чувени лекар практичар; др Миливој Дедић (1924), радиолог, професор универзитета, и други.

За развој сомборске медицинске мисли значајно је и деловање Подружнице лекара (1897), Лекарске коморе, те других друштвених организација.

Надалеко чувени Сомборски медицински дани основани започети су 1976. г., са темом“Актуелни проблеми савремене хематологије и трансфузиологије“, а 16. су одржани 2000. г. са темом „Здравствена заштита школске деце, омладине и студената“.

Године 1978. покренут је и лист „Медицински весник“, а последњих година штампан је и билтен „Медицинске новости“.

Здравствена служба Сомбора, као примерна и често огледна и за шири регион (Регионална служба за трансфузију крви, Диспанзер за кардиоваскуларне болести и др.), опскрбљује успешно становништво не само Сомборске општине (преко 100.000 становника), већ и читавог региона северозападне Бачке (Апатин, Кула, Оџаци), и са својих око 1800 здравствених радника различитог профила (преко 260 лекара, од којих око 150 у Дому здравља и око 115 у Болници) улази у 21. век са надом да ће се одржати и унапредити висок ниво здравствене заштите становништва.