Брана Димитријевић

Грозница и паук

Састали се грозница и паук, па пошли по свету. Идући тако, растану се у једном винограду. Паук оде даље, а грозница спопадне пудара па га поче трести и ломити. Али, пудар зграби мотику, па стане копати све док га зној не облије, а утом га и грозница попусти. Други дан чим грозница навали на пудара, овај опет зграби мотику, па удри копај, све док га зној не облије и док га грозница не пусти. Грозници се најпосле досади, остави пудара и некуд побегне из винограда.

Паук дође у град, и намести се у соби код неког господина. Кад ето ти слушкиње с метлом и перајицом, стане чистити паучину и отирати прашину. Тако данас, тако сутра... Додија пауку, дигне се и тумарне некуд у свет. После неког времена нађе се с оном својом грозницом. Разменише горка искуства. Напослетку паук оде пудару где је до миле воље, по буџацима, своју мрежу плео. Грозница оде оном господину, и стаде га трести. Овај се најежи, па у кревет, те брже боље пошаље по лекара. Само бадава. Много се напатио и намучио...

Ако је реч о начину како се учвршћују заблуде, ова народна прича је добар пример.

У књизи др Владана Ђорђевића „Народна медицина у Срба“ (1872) стоји: „Народна медицина не ступа у своја права само у време болести. Она утиче на цео народни живот више него што се и слутити може. Из народних појмова о суштини болести и о узроцима... образују се дијететска правила... те састављају читав законик који свако знаде на изуст, иако га никад није учио, и по њему се управља...“

Према народном схватању, вели даље др Владан, грозница се дели на „јавну“ и „тајну“. Јавна би била маларија, која има праве, драматичне, наступе, а тајна туберкулоза, која се одликује постојано, мада не много, повишеном телесном температуром. У народу се лече подједнако. Један од начина је „Напити се добро ракије, натоварити какво му драго бреме на се, па га носити уза страну (уз брдо) дотле док носиоца не облије зној.

У причи „Грозница и паук“, лик грознице скројен је по моделу „јавне“, наступне, баруштинске заразе, маларије. „Она влада“ пише позивајући се на др Валенту, др Владан „нарочито у северним покрајинама, дуж Дунава, Саве и Мораве, на ушћима небројених речица и потока. У оне године кад се Сава, Тиса и Дунаво разлију тако, да се слију у једну поплаву, којом може човек из Титела путовати на чамцу скоро право до Београда... претварају се све равнице и доље у баре, и у тим барама труне много риба и водоземаца, да се мемла осећа на далеко читаве миље... У таково доба завлада маларија као љута епидемија... Људи стану венути и њихове слезине нарасту до 6 до 8 фуната тежине. При свем том што имамо поуздано специфично средство противу баруштинске заразе, опет она у таке године покоси читаву војску жртава. Писац се (др Валента)“ вели даље др Владан, „не усуђује да из масе потрошеног хинина (кинина) изведе од прилике колико се људи од грознице разболе, јер, прво има предрасуда у народу против хинина, а друго што врло мало болесника тражи доктора, него иде бабама и траварима...“

Прича „Грозница и паук“ то и каже: ко се лежањем и по савету лекара лечи, напатиће се, а ко мотике прихвати – оздравиће.

Упорност ове традиције – презнојити се тешким физичким напором, не лежати, „не предати се болести“ (што и данас поводом разних врсти „назеба“ код нашег света важи) испољиће се и током епидемије маларије на солунском фронту. Тако ће већ јула 1916, у делти Вардара, припадници Шумадијске дивизије, бити жестоко изуједани ројевима комараца, а ускоро ће се појавити и први случајеви грознице. До 300 оболелих само у једном дану. Али ће болест бити потцењена. Дивизији је наређен марш према висовима Кожуха, Ниџе. И нико у томе, осим тадашњег начелника санитета дивизије, није нашао ништа лоше. Зар се грозница не лечи брзим ходом, под теретом? И – спречава!? Само нек' липти зној. Слично ће пострадати и Тимочка дивизија.

По броју оболелих од маларије наредна ратна 1917. година показаће се још критичнијом. У поређењу с народним моријама, као што су били пегави тифус, паратифус, колера, ову болест није одликовала висока смртност, већ повратност, уз дуготрајну раслабљеност организма. У зависности од, иначе, сродних проузроковача беху јој разноврсне и клиничке слике; симптоматологија каткада бурна, каткада неприметна. Бивало је смртних случајева, но, дешавало се да се маларија уочи тек по неуобичајеном изгледу и току зарастања ратне ране, а да се борац пре тога ни на шта пожалио није.

Кинин је био лек, али и предохрана. Само што му је српски војник мало веровао. Беше стога неопходно да се наредбом уведе да сваки мора било пред лекарем, било пред официром или подофициром да прогута прописану дозу кинина (као предохрану; лечења су се вршила по амбулантама, завојиштима, и у реконвалесцентним болницама). Потрошено је, које за лечење, које за профилаксу, 11.000 килограма кинина у пастилама, 200 килограма у прашку и 407.000 ампула. А опет се догађало да су припадници мањих, издвојених, борбених група успевали да изврдају ону наредбу. Борба против маларије на Солунском фронту, осим тадашњих доктринарних недоумица, и код наших и код савезничких лекара, па и тромости, уз немогућност да се исуше све мочваре, била је још и предрасудама отежана. Тешко је израчунати потоњих „допринос“.

(Задужбина, год. 18.; бр. 76)

На Растку објављено: 2008-03-05
Датум последње измене: 2008-05-04 16:34:13
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине