Брана Димитријевић

Китајска медицина у Србији и случај доктора Розентала

Према: Живети у Београду 1879-1889, документи Управе града Београда, Историјски Архив Београда, Књига 5, Београд, 2007.     

„Неки др Розентал, који станује у Добрачиној улици, објављује да ће лечити на начин оријентални, који је удесио према рационалном европском лечењу. Но, пошто нема никакве прописане дозволе од господина министра унутрашњих дела, то нека га Кварт позове на одговор и поступи према члану 16. тач. 7. Закона о чувању народног здравља. У Београду, 23 августа 1882.“ Гласила је наредба за привођење.

Август Розентал, беше родом из Кијева, стар 54 године, ожењен, отац шесторо деце, диплому о свршеним лекарским наукама стекао је на Кијевском универзитету 1855. Но, како изјави, убрзо је због пропагандисања слободних мисли био осуђен на прогонство у Сибирију; којом приликом му је узапћена и диплома. У Иркуцку је, и без ње, наставио с лекарском праксом. Ту се сусреће с китајском (кинеском) медицином и рецептима, те будући помилован 1874. године, прелази у Пекинг. Проводи у Пекингу годину дана, чврсто уверен да су многи методи кинеског лечења бољи и савршенији за неке болести од европских.

Пристајем, диктира Розентал у полицијски записник, да о овом успешном начину лечења уверим ваше лекаре једним експериментом на ма ком болеснику у болници.

Из Пекинга је Розентал отпутовао у Француску, па у Швајцарску. Свуда сам упражњавао лекарску праксу јер су ми то допуштали. (Уз иследниково: Хм?! ) Из Женеве је дошао у Србију крајем јуна 1881. године, дознавши да је у Србији дипломисаних лекара мало.

Сви рецепти које сам давао болесницима, наставља Розентал, били су састављени су од таквих лекова који у српској фармакопеји нису закрштени. Те су их његови болесници, по његовој, заправо китајској, рецептури, добијали из апотека у Земуну, који је тада припадао Аустрији.

У Београду је, изјави Розентал, лечио свакога који би га на лечење позвао. И бесплатно. Што сведоцима може доказати. Наплаћивао своје посете само од имућних, један до два динара. Само је једном у Обреновцу за свој труд и путни трошак добио пет дуката.

Ја овде у Србији мојом лекарском праксом не могу да зарадим ни толико да израним себе, жену и децу своју. Те је распродао сав женин накит. Умешала се, срећом, Розенталова сестра, иначе поседница, госпођа Изабела Хершоњавска, опремивши га са 100 дуката за повратак у Русију. Те како поседује руски пасош наумио је да се почетком септембра Србије ратосиља, а Мат Росији врати једном за свагда.

Мене клеветају да сам швиндлер и чивутин, али то није истина, јер ја сам по народности Пољак, по вери католик, а руски сам дворјанин – племић.

Аргументи Розенталове одбране нису прихваћени. Истога дана, 25. августа, Управитељ вароши Београдске Живојин М. Блазнавац  доноси пресуду да се Розентал, на основу члана 16. тач. 7. Закона од 30. марта 1881. године о уређењу санитетске струке (чији је творац, као што знамо, био др Владан Ђорђевић, уз не малу помоћ др Јована Данића) казни са сто динара и да му се забрани упражњавање лекарске праксе.

Лекарску диплому, стоји у образложењу пресуде, Розентал нема, а његов изговор да му је диплома одузета, не може се уважити.

Сва је прилика да Розентал није напустио Београд баш када је и обећао, а ни прописану казну платио, те у писму од 22. септембра 1882. године Милутин Гарашанин поручује Живојину М. Блазнавцу:

Господине, ја сам проучио акта поверене вам Управе о руском поданику Августу Розенталу, које је начелник санитета кратким путем добавио, и уз повраћај тих аката наређујем: ако Август Розентал није већ отишао у Русију, нека га Управа (града) одмах протера из Србије.

Не зна се да ли је др Розентал био протеран, вероватније је да је, сазнавши шта му се спрема, на време отишао. Тек одрезану казану од 100 динара, беше преузео на себе да исплати г. Коста Месаровић, трговац београдски, један од могуће је првих поклоника китајске медицине у Србији.

(Објављено у „Medicus“ Год. III, број 26/2008. стр. 17.)